АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Јеванђеоски и нејеванђеоски грешници
 
Када гледаш на јеванђеоске грешнике, када слушаш њихове ријечи и видиш њихове поступке, нехотице помислиш: па, ти су грешници, у суштини, добри људи – у поређењу са нама, људима наше епохе.
Ево, разјарена нарушењем заповиједи Божијих, гомила прилази Спаситељу. Она вуче жену “ухваћену у прељуби” и спремна је да је због тога убије камењем… Како благоговејно та гомила слуша мудри и кротки одговор Спаситеља на своје питање и како снажно, како живо проговора у то вријеме савјест човјечија у сваком из те гомиле… Зар је нешто слично могуће данас? Без гласа, обличени унутрашњим судом савјести, ти се грешници разилазе… Зар се то могло десити у наше вријеме? Тешко је, као прво, и замислити да би се људи нашег времена, тако искрено и тако религиозно могли узбунити због прељубе; тај гријех је данас уљепшан, увијен свакојаким шареним папирним тракама литературе, позоришта, филма. Та је област разрађена у бесконачно много варијација, она има своју посебну патетику, свој нарочити хероизам. Зар је данас могуће испољавање таквог религиозног односа према гријеху, какав је био код те јеврејске, и паганске, јерусалимске гомиле? Тешко је и замислити да би људи, у било каквој савременој друштвеној заједници, могли да испоље такву ватрену ревност за испуњење Божијег закона, и да би се тако божанствено дубоко застидјели послије обличавања тихог и кротког гласа духовног Учитеља… Погледајте, како ти људи почињу, један за другим, да одлазе “обличени савјешћу” својом! Мало би који савремени друштвени тужилац могао да покаже такву моралну осјетљивост.
А грешни јеванђеоски блудни син… Како он поражава нашу свијест истанчаношћу и дубином свог покајања. Задивљујућа је његова душа, по смирењу његових осјећања: “Оче, ја сам недостојан да се назовем твојим сином, прими ме као једног од својих најамника”.
Устају пред нама и велики јеванђеоски преступници, који слагаше Духу Светом, Ананија и Сапфира… Они изненада, одједном умиру од свог гријеха – зато што су утајили дио имања које су сами, добровољно, одали Богу. У поређењу са духовним лицемјерима наших дана, зар не испадају они као – младенци[1]?… Колико хришћана и пастира у наше вријеме обећавају да ће одати Господу Богу сав свој живот, а у стварности одају само ништавни његов дио, утајујући остало за своје егоистичке циљеве?
А митари из времена Господа Исуса Христа, ти скупљачи пореза, непоштени чиновници првог вијека, којих се тако гнушао палестински народ, нису ли они дјеца у поређењу са многим чиновницима наших дана, у свим земљама и народима свијета?
Чак и класични разбојник, Варава, којег човјечанство непрестано спомиње, зато што је он ослобођен умјесто Христа, и који је, без сумње, убио некога из засједе на путу, – како да његов злочин упоредимо са систематским и свјесно-немилосрдним умртвљавањем, “ради државних интереса”, у нашим данима, милиона невиних жртава, са њиховим женама и дејцом?
Погледајте на Закхеја митара – како се он ватрено устремљује ка дрвету, да би се попео нањ и – угледао Спаситеља! Како он жели да угледа Спаситеља! Како се он радује што ће видјети Спаситеља… Јеванђеље нас не учи само праведницима својим; оно нас ка покајању и Богу води и ликовима својих грешника, њиховом човјечношћу, њиховом истанчаном осјећајношћу за добро.
Ево, они носе драгоцјену алабастер-посуду са миром и разбијају је да би помазали тијело Исусово; ево, они горко плачу послије свог одрицања; ево, заустављају се на путу, као Савле, запањени небеским виђењем… Сви они мијењају свој живот, или, осуђујући себе, на крсту својем, моле Господа “да их помене“.
Гдје је наше миро, гдје су наше горке сузе, гдје је префињеност наше савјести која нас обличава?… Ништа од свега тога се не види. Ми се предајемо својим плановима, пројектима, осјећањима, чулима, страстима, и заборављамо кротку, љубећу нас истину Христову. Ми смо далеко отишли, далеко, не само од Јеванђеља, него и од јеванђеоских грешника!
Господ је у Своје Слово уложио величанствену силу. Древни грешници нас задивљују својом човјечношћу и смиреношћу, које свијетле кроз њихов гријех. Ликовима ових грешника, лишених црта наше бесконачне самодовољности и самољубља, Господ је хтио да нас уразуми и утјеши – јер, ми такође можемо постати исто тако човјечни грешници, ако је већ за нас немогућа велика љубав према Господу.
Господ је, можда, хтио да код нас изазове – не сузе, него потоке суза, послије упоређивања наших осјећања са преживљавањима тих јеванђеоских грешника. Ми јасно видимо шта су то – јеванђеоки грешници, а шта смо ми, са свом нашом цивилизованошћу.
Древни фарисеј који сам себе хвали је, наравно, обично дијете, у поређењу са отвореном саморекламом многих друштвених, политичких, па чак и црквених дјелатника нашег свијета.
Јеванђеоска грешност – то је “пасторала” у поређењу са насртљивом, заглушујућом и бестидном музиком гријеха нашег времена. Не само појединачно, него и колективно, људи нашег доба устају на побуну против Духа Божијег. Бијело се тако наметљиво и упорно у свијету назива црним, а црно – бијелим… “Горе, падните на нас, и брда, покријте нас”!
Ко у нашим данима има силу да шапуће смирену молитву митара? Сви ми себе сматрамо смиреним митарима, а ближње своје – фарисејима.
Ми се не раскајавамо, као Петар, и не одајемо ништим “пола имања” као Закхеј, од само једног погледа Исусовог… Када би ми барем могли да заборавимо само јелеј, као неразумне јеванђеоске дјеве! Или, када бисмо, барем, само закопали таленат у тужну земљу, ништа грешно не приумножавајући са њим… Када бисмо се, одвраћајући поглед од Саме Истине, само својим породичним дјелима занимали, или простодушно само своје волове испробавали… Али ми учествујемо у злочинима који улазе у свијет, под изговором посебне бриге о људима и народима.
Чак и највећи грешник Јеванђеља – Јуда, усред очајања свог, осазнао је свој гријех; и, чак и ако се није раскајао истински, пред Богом, ипак је бацио своје злочиначке паре, тих 30 сребреника, цијену свог издајства, и, растрзан савјешћу својом, рекао: “Издах ја крв невину”. А зар се данас, на невиним страдањима многих, не гради тобожње благостање људи и народа?
Ко се загледа у грешност која нам је откривена у Јеванђељу, и ко њу упореди са животом савременог човјечанства, неће моћи а да не примијети, како већ стоји “при дверјах”[2] Суд посљедњи над свијетом.
Сијајући нам праведношћу својих праведника, Јеванђеље нас учи и примјерима својих грешника. Да бисмо ми, ни у чему не видећи своје правде, сву наду полужили на Правду Христову. И, милошћу Господа, ушли у њу.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. младенац – новорођенче, одојче
2. пред вратима