Анимирани филмови и стрипови

Питање:
Христос васкрсе! Покушавајући да се очистим и ослободим многобројних грехова и страсти наиђох на један проблем. Још од малих ногу уживам у гледању јапанских (манга) анимираних филмова и стрипова. Иако се из њих може штошта научити за мене то првенствено представља један од добрих начина да се одвојим од реалности и да уживам бар мало… Исти случај је и са књигама и филмовима научне и епске фантастике. Чини ми се да све ово звучи грубље него што би требало… То се сигурно може назвати страшћу. Понекад толико претерам у свему томе да осећам опијеност, отупелост, радост (вероватно лажну) , замор и енергичност истовремено… Али се то дешава врло ретко. Дешавало се и за време поста. Да ли да се потпуно одрекнем свега тога или је довољно да будем умерен. Ако треба да се одрекнем да ли то урадити нагло или постепено (нагло би било много болније) . Учинићу онако како ме будете посаветовали. Хвала унапред. С Богом!
Иван


Одговор:
Драги Иване, Одвајање од свакодневне стварности ради одмора или уживања се практиковало од најстаријих времена. У ту сврху су коришћена многа средства и (или) технике, у зависности од личног укуса и прилике: игре и забаве, разне технике медитације са тим циљем, позориште, филм, коцка, алкохол, разне врсте дроге, и т.д. У свим овим, безбројним начинима и средствима, суштина је у одвајању људске маште од стварности, у мањој или већој мери, на дуже или краће време. Бар у почетку, између многих, два разлога су изгледа најчешћа: одмор и уживање (разонода) . Када се то ради из разлога одмора, мања је моћ привлачности одвајања од стварности. Али, када се ради о уживању, њена моћ се веома појачава, што води у страст и психичку (код дрога и физичку) зависност. Човек се може одвојити од стварности или бар оградити од ње и самим својим начином живота, послом, уметношћу, заузетошћу у изграђивању сопственог „света”, и т.д.
Свети Оци, на основу личног искуства, веома су се противили апсолутно сваком, ма и најмањем или најкраћем, одвајању од стварности. Посебно су упозоравали на одвајање од реалности из било којих или каквих духовних и религиозних разлога. Оци су инсистирали на одвајању од зла и порока, најпре у себи па потом и око себе, а никако на одвајању од истинске стварности, колико год она за нас била неугодна или непозната. У таквим случајевима, када нам је реалност сумњива, непозната или застрашујућа, из разлога опрезности, Оци су препоручивали смирење – скромност и поштовање граница својих (не) могућности, умну трезвеност (здрав разум) , мирно посматрање себе и околине, уз чврсту веру и сигурну наду на Бога. Упозоравали су да одвајање од стварности на било какав духовни и молитвени начин обавезно води у прелест која је погубна за душу. А за то постоји заиста велики разлог. Као што си и сам описао, без обзира на разлог, свако одвајање од реалности пропорционално слаби човека. Поједина проста чула отупљују и губе своје уобичајене способности. Дух престаје да буде природно бодар, већ постаје уморан и суморан, реалност му све више постаје сива и бљутава, тако да се излаз све више тражи у непостојећем и лажном, а не у здравом и истинитом. Самим одвајањем од реалности, ми се удаљавамо од улоге и места које нам је сам Господ подарио у овоме свету. У крајњем смислу, одвајањем од истините стварности ми се одвајамо и од Извора сваке истине – Бога, у коме постојимо, живимо, крећемо се и јесмо. Човек, који као некакав бегунац повремено живи у свету снова, из реалног света се пребацује у свет маште и сањарења, где је он у најбољем случају само пасивни потрошач онога што му се сервира под видом радости и уживања. Ту не постоји никакав однос или партнерство, већ само пасивно конзумирање несигурне и нелогичне игре са самим собом, са својом свешћу и својим осећањима. Исто као што се и физичко здравље не постиже једењем колача и сладоледа, испијањем кока-коле, пушењем и лежањем у хладовини; духовна и умна снага и здравље се нису никада и никако стицали разонодом, уживањем или одмарањем. Јер, снага човекова лежи у здравој души и здравом разуму. Стога, бежање од овога света уз помоћ маште сасвим је супротно напору, стрпљењу, раду на себи и свом побољшању, на свему што се одувек сматрало здравим и нормалним. Немој се ослањати на једно тако магловито задовољство и лажну утеху, где твоје способности, предности, вештине, снага, интелигенција немају никакву позитивну и креативну улогу, већ се окрећу противу тебе. Наша машта је веома корисно креативно средство али никакав вредан и користан извор среће и задовољства. Уживање у машти, само по себи, слично је беби која сиса палац, а не употребљава га онако, како га је Бог створио. Вероватно ти је познато колико задовољства лежи у добрим делима и речима, која нам дају поуздање и снагу. Јер, „што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе! ” (Кор. 2, 9.) Моја препорука би ти била: захвали Богу што ниси добио неко веће и теже искушење и прихвати се да свакога дана учиниш у име хришћанско по неко добро дело. Ако ништа друго, бар утеши некога лепом речи. Ако ни за то нема прилике, онда се сети зашто треба да будеш захвалан Богу управо тога дана? Узми то свакодневно, као неку таблету противу главобоље. Такво размишљање и понашање ће ти донети много више снаге, среће и задовољства. Што се тиче ових анимација, не улази у њихов свет, немој да постајеш део њега, већ остани напољу и посматрај га својим сопственим здравим очима и умом. Не онако како се он теби представља, већ онако како га видиш. И видећеш сву његову голотињу и немоћ. Ако га мирно здравим разумом посматраш споља и не дозволиш му да се одмах усели у тебе, да се игра твојим умом и осећањима, видећеш да сва та галама и шаренило служе само једном циљу: да сакрију једну велику празнину и пустош. Посматрај га трезвено и тај свет ће сам побећи од тебе, не мораш га ни терати! Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *