NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ANĐELU LAODIKIJSKE CRKVE

ANĐELU LAODIKIJSKE CRKVE

<p claARHIMANDRIT LAZAR ABAŠIDZE
ANĐELU LAODIKIJSKE CRKVE
 
„I Anđelu Crkve u Laodikiji napiši…
znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć.
O, da si studen ili vruć!
Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć,
izbljuvaću te iz usta Svojih.
Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se,
i ništa mi ne treba;
a ne znaš da si nesrećan, i jadan,
i siromašan, i slijep, i nag…
Ja one koje ljubim karam i popravljam;
zato revnuj i pokaj se.
Evo stojim na vratima i kucam…“
 

Otkr. 3, 14-17, 19-20.
 
Na kraju našeg toliko „progresivnog“ i ujedno zlosrećnog 20. veka – posle surovih ratova, revolucija, „građenja, „lomova“, „perestrojki“, posle prepredenih proterivanja i progona vere, posle ljute studeni ateizma i grubog materijalizma kao da je iznenada došlo do otopljenja, ponovo se u ljudskim dušama probudila vera u Boga. Odjednom je do Pravoslavne Crkve — do krajnosti ugnjetene, sa svih strana pritisnute, malobrojne i izmučene, počelo iz ljudskog sveta da dopire nešto što liči dobronamernost, saučešće, brigu i naklonost. Očigledno je da su materijalističke ideje pretrpele krah i da nas je zapljusnuo talas probuđenog interesovanja za nešto uzvišeno, mistično, čudesno. Mnoge duše su se obratile traganju za nekim duhovnim silama koje su iznad materije, koje mogu da daju stimulans, da ih nadahnu za život, da im daju makar neku usmerenost ka cilju, da unesu makar neki smisao u njihov život koji se, kako se čini, izrodio, opusteo, ogrubeo. Bilo kako bilo, narod je počeo da dolazi i u pravoslavne hramove, počele su da se šire parohije, da se dižu iz ruševina crkve i manastiri, nastala je čitava vojska hrišćana-neofita.
Međutim… hoće li nakon ovog „proleća“ nastupiti „divno leto“? Ili je to samo varljivo otopljenje, a očekuju nas još ljući mrazevi? Mnogo toga se otopilo! Mnogo toga je oživelo! Ali, ne samo dobro. Novi narod je navalio u Crkvu, ali su s njim došle i ljudske nemoći, bolesti, grehovi: gordost, sebičnost, tvrdoglavost; podigle su glavu već naizgled zaboravljene jeresi, lažna učenja, sujeverja – kao prolećne reke okružile su zdanje Crkve. I ispostavilo se da je naše Pravoslavlje u krajnjoj opasnosti – više nego ikada ranije! Koliko pogrešnih shvatanja i mišljenja o veri čovek danas može da čuje! Kakve sve jeresi i lažna učenja, koja je Crkva davno odbacila se danas mogu čuti u pričama naše razgovorne sabraće, i što je najstrašnije od svega – u izjavama mnogih lica koja imaju svešteni čin!
Dok su ateističke vlasti proganjale veru mnogi ljudi su, iako su se sami plašili da uđu u hram i uopšte nisu poznavali hrišćansko učenje, ipak izdaljine nekako poštovali Crkvu osećajući radoznalost i želju da saznaju kakav je njen unutrašnji život. Sad su prišli bliže Pravoslavlju, bliže su upoznali njegovo učenje, zakone, način života i… to se svidelo veoma malom broju ljudi. Sve to je premalo vezano za ovaj svet, previše je u suprotnosti sa savremenim načinom života, zahteva od čoveka da se odrekne prevelikog broja stvari, da mnogo toga prestane da voli. I novi vernici često otkrivaju u sebi mnogo toga potpuno tuđeg Pravoslavlju i ne želeći da vode borbu sa sobom pripisuju krivicu samom hrišćanstvu. Na nesreću, učitelja, duhovnih pastira koji su u stanju da donesu do ovih srca svu lepotu, sav miris Pravoslavlja ima tako malo! A đavo ne spava, njemu veoma idu na ruku ove mutne vode – zabludele, izgubljene duše koje traže nečeg malo „uzvišenog“ (samo – malo!), ali istovremeno i prizemnog; i evo, napipavši povoljan teren on priprema dolazak svog štićenika – cara celog sveta. Đavo vrlo rado seje semena nove religije – univerzalne, modernističke, posvetovnjačene, koja od ljudi ne bi zahtevala mnogo, ali bi davala dosta toga; sve bi okupila i objedinila, nikoga ne bi ostavila van svoje ograde: za Jevreje bi predstavljala judaizam, za pagane – paganstvo, za hrišćane – hrišćanstvo (tako će ona izvrtati i primenjivati na sebe reči apostola Pavla – 1 Kor. 9).
Za naše vreme je karakteristična neka izuzetna neprobirljivost kad su u pitanju religiozni pojmovi, učenja, zakonitosti, – i svaštažderstvo. Izgleda da danas mnogi ljudi koji stupaju u svet religije već na samom početku svog „duhovnog“ traganja ne postavljaju sebi za cilj da nađu istinu i istinitog Boga, već poput Pontija Pilata cinično sležu ramenima i odustaju od ozbiljnog traganja: „[ta je istina?“ Samo što ne kažu: „Ma kakva istina?“ i pristaju na svaku manje-više uspešnu teoriju, na neki „duhovni“ surogat, samo da se on makar malo „uklapa“, odnosno da opravdava i unosi raznovrsnost u naš svakodnevni komfor, da mu daje izvesnu aromu uzvišenosti i tajanstvenosti, da malo zamagli onu tako neveselu siluetu smrti koja se približava. Danas religiozna traganja najčešće nisu traganja za Carstvom Nebeskim, već za nekim carstvom podnebeskim, koje bi se rasprostrlo kao gusta roze magla po površini iste ove zemlje koju smo toliko zavoleli i koje bi nam darovalo sva ova ista zemaljska zadovoljstva, samo bez muka i bez smetnji, bez ulaganja napora i u izobilju.
Čudna je ovakva beskrupulozna neprobirljivost savremenih ljudi u pitanjima vere, – a upravo ona je naročito zgodna i neophodna onome ko priprema put lažnom hristu, lažnom mesiji. Onaj ko ima istinsku silu i vlast prosto ruši jedno i gradi drugo; onaj ko nema takvu vlast – osvaja laskanjem, na prevaru, podmetanjem laži. Tako je đavo delovao i u Edemu kad je mamio naše praroditelje, tako je delovao preko Judeja kad je pripremao ubistvo Bogočoveka, tako će delovati i pripremajući presto za antihrista. Međutim, ne bi mogao da se začne ovako pomešan, neprobirljiv i ujedno tako oduševljen, živ odnos prema religiji da tome nije prethodio čitav vek opšteljudskog poklanjanja gruboj, „debeloj“ materiji; i nije li upravo u tom cilju nečija vešta ruka tako uporno vukla sve zemaljske narode na poklonjenje ovom „teletu koje pase travu“, primoravala ih da tako naivno tonu umom i srcem samo u materijalnim „dobrima“? Već u 19. veku mogao se uočiti neobičan haos u pitanjima vere i među onima koji su sebe nazivali hrišćanima, pa čak i pravoslavnim hrišćanima, i veoma se retko mogao naći neko ko je mislio i osećao zaista pravoslavno. Kako je često već u to vreme umesto duha istine vladao duh odstupanja od Hrista. Raširila su se naraznovrsnija lažna religiozna učenja, povećao se broj opasnih spiritističkih razonoda, na sva vrata su u zdanje Crkve pokušavale da prodru raznovrsne jeresi, lažna mišljenja i shvatanja. Početak 20. veka se odlikovao eksplozijom, neviđenim pljuskom nekakvog očajničkog traganja za novim „duhovnim“ vrednostima, što se ispoljilo i u pseudoreligioznim, i u filozofskim i u umetničkim izopačenjima. I odjednom… nečija surova ruka spušta „gvozdenu zavesu“ scenu smenjuje suprotna: preseca se svaki pokušaj „uzvišenih“ traganja, svi poginju glavu i počinju vredno da mese glinu, da prave cigle i grade gradove „zemaljske sreće i uspeha“. Religija se proglašava „opijumom za narod“ a materijalistički život – buđenjem iz košmarnog sna i pravim životom. Međutim i ova „religija nauke i tehnike“ gubi snagu, zavesa se ponovo podiže i na sceni su – nove promene, i ponovno traganje za „uzvišenim“, novim „duhovnim“ idealima, samo još haotičnijim i beskrupuloznijim nego na početku veka. Ali, da li su tako slučajne i nedosledne ove promene dekoracije? Da li je to zaista traganje ljudske duše koja je žedna istine? Ili je to zaboravljanje istine, odstupanje od nje, odlazak u gustu neprohodnu šumu? Zar nije u tim (naizgled stvaralačkim) traganjima čovečanstva prisutan neki zadati pravac?
Jer, sve ovo zapanjujuće efektno kretanje ljudskog razuma u oblasti pokoravanja stihija sveta, otkrivanje tajni zemlje, zapovedanje zakonima materije je takođe religija, religija sa svojim „svemogućim“ bogom, svetom koji se nalazi u njegovoj vlasti, koji on potčinjava sebi silama i čudesima. Ovo je najpraktičnija religija, veoma pristupačna razumu i bliska svakom čoveku, religija koja mu je čak i odviše srodna – jer to nije religija neke bezoblične duše, već religija tela – tako opipljivog, tako žednog svega; religija koja obećava raj telu – ovde i danas. I ovaj „raj“ već kuca na naša vrata, on nudi i deli neobično prijatna osećanja: mir, radost, zdravlje i, glavno – zaboravljanje smrti. Dok su oci Pravoslavlja govorili: „Daj krv i primi duh,“ ova religija tvrdi da je „u zdravom telu zdrav duh“. Samog čoveka u nekom uopštenom poimanju ova religija predstavlja kao boga (čoveka-tvorca, naučnika i graditelja), a svet baca pred njegove noge kao beskonačni okean materije koja će uskoro biti u potpunom ropstvu ovog čoveka-boga. Zar današnji ljudski svet pun bezdana najrazličitijih, najlukavijih i naizgled najprivlačnijih stvari – bukvalno „čuda tehnike“, nije hram u kojem se peva gromoglasna pesma-slavoslovlje čoveku-zanatliji, majstoru, srećkoviću, geniju i Prometeju, koji smelom i drskom rukom krade „vatru od bogova“? Sve ovo jarko, blistavo, što se preliva najraznoraznijim vizuelnim efektima, što gudi nekakvu mašinsku ritimičku muziku, zaražno je nekakvom divljačkom emocionalnošću i snabdeveno supersavremenom tehnikom grada, uključujući i preplavljenost robom — svaka prodavnica je svojevrstan velelepni svet iz bajke, izložba čuda, parada genijalne ljudske domišljatosti, pa kako to može da se čoveku ne svidi, da ga ne pleni, da ga ne opija? Svet Božji, zemaljska priroda, sve njene lepote, čudo planina i mora, šuma i polja, neba, zvezda, sunca i meseca, dana i noći, živih stvorenja – sve je to danas zaklonjeno lepotom, privlačnošću, udobnošću i praktičnošću sveta stvari, koji je stvorio sam čovek; i ovde nema ničeg apstraktnog što odvodi u neku zagonetnu daljinu – sve ovde konkretno i direktno služi udobnosti i prijatnosti života, „raj“ već sada na zemlji! Da, to je religija! I religija koja je našla mnogo poklonika, koja je postala centralna, glavna, sada već neodvojiva od palog čovečanstva.
Zanimljivo je da se ubrzo nakon izgnanja Adama iz raja čovečanstvo podelilo na dve grane: Sim – blagočestivi Adamov potomak dao je potomstvo koje se više odlikovalo duhovnim težnjama: verom, poslušanjem Bogu, smirenjem, molitvenošću. O semitima se u Bibliji ne kaže da su imali nekog velikog uspeha u naukama koje se tiču svakodnevnog života, u praktičnoj domišljatosti. Nasuprot tome, vidimo kako potomstvo bratoubice Kaina, koji je zbog svog zlodela pao pod strašnu kletvu Božiju: kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega, bićeš potukač i bjegunac na zemlji (1 Mojs. 4, 12) napreduje u organizovanju uslova svog zemaljskog života. Već Kainov sin Enoh podiže „grad“, odnosno, očigledno da je to neko ograđeno imanje ili tvrđava, njegov potomak Javal pronalazi muzičke instrumente i postaje otac svih onih koji sviraju na guslama i sviralama. Tuvalkain je kovač svih oruđa od bakra i gvožđa. Posle potopa već se potomci nečastivog Nojevog sina Hama u Starom Zavetu ističu kao naročito uspešni u zemaljskim poslovima: tako je Nimrod istaknut kao dobar lovac i kao prvi zemaljski car, silan na zemlji. Zanimljivo je i to da se jevrejski narod, dok je nosio na sebi pečat izabraništva Božijeg i opravdavao ga revnosnom verom u istinitog Boga od drugih naroda razlikovao po znanju istinske religije i bogosluženja, dok je čuvao zavet s Bogom nije odlikovao nikakvim uspesima u zemaljskim naukama u svetskoj mudrosti, u umetnostima. Međutim, kada je odbacivši Istinu – Hrista Boga, izgubio svoje religiozno prizvanje počeo je naročito da se izdvaja i usavršava u zemaljskoj mudrosti, postao je lider u naukama i umetnosti, u domišljatosti koja se tiče svakodnevnog života. Iz ovoga se vidi: kad čovek napušta Boga i On njega „ostavlja“ tako da čovek izgubivši put pokajanja, smirenja i plača bira put sebičnosti, i umesto da moli za milost svog Svemogućeg Oca Nebeskog, on bira put sebičnosti, samostalne delatnosti; u opijenosti sobom, svojim sopstvenim naporima pokušava da stvori edemski vrt na zemlji. Neki vođi ovog usmerenja su otvoreno izjavljivali: „Ne smemo da očekujemo milost od prirode, naš zadatak je da je silom od nje uzmemo.“ Dakle, u toku čitave istorije čovečanstva vidimo dva suprotna usmerenja ljudske delatnosti: jedno koje ushodi od zemlje prema nebeskom, koje priznaje i oplakuje nemoć, oštećenost, bolest ljudske prirode, koje ne odvraća pogled od ove bolesne, neprivlačne slike, koje gleda u svu njenu dubinu i moli Boga da izleči ovu nemoć, koje shvata da je gost u ovom svetu – shvata progonstvo, i teži ka svojoj istinskoj otaxbini, kroz duboko pokajanje, koje traži pomirenje s Bogom, preporod, spasenje. Drugo usmerenje je prihvatilo svoje progonstvo s nesalomljivom nadmenošću, s uzdanjem u sebe, poželelo je da mesto svog izgnanja učini svojom otaxbinom, više je volelo da zaboravi Boga nego da povije pred Njim svoj tvrdoglavi vrat, krenulo je putem razvijanja svojih oštećenih sposobnosti, putem opijenosti sobom, putem samoobmane i uspavljivanja savesti, prema traganju za iluzornom srećom.
I ova dva usmerenja se često sudaraju na svojim putevima, deluju jedno protiv drugog, ponekad jedno delimično obuzima ono drugo, ona čas na neko vreme zaustavljaju svoju trku, suprotstavljajući se jedno drugom, čas ponovo, uzdižući se, beže jedno od drugog. U naše vreme ova dva usmerenja se naročito sukobljavaju i ometaju jedno drugo da dostignu svoj cilj; postoji pokušaj da se ona sliju, ali ona ne mogu da se pomešaju, kao što se ne mešaju voda i ulje. Kao što se vidi iz proročanstava Svetog Pisma i svetih otaca Crkve, u poslednjim danima sveta bujica svetoljubaca, poklonika „raja na zemlji“, poklonika mamone, će kao potop zapljusnuti svu zemlju. On će naći i svog vladiku – svetskog cara, antihrista, koji će graditi svu svoju vladavinu, sav svoj uticaj i obmanu na dva oslonca: s jedne strane, na zemaljskom telesnom zadovoljstvu, telesnim udobnostima i sitom zadovoljstvu, koje će ljudima davati umešna nauka, tehnika i dobra organizacija posla, vešta politika i diplomatija; s druge strane – na „mistici“, na razvodnjenoj univerzalnoj religiji, koja će zaista biti „opijum za narod“, koja će ljude zaglupljivati prijatnim osećanjima, unositi u njihova srca ushićenost i osećanje oduševljenja i strahopoštovanja prema velikim magovima, zapanjivati umove neobjašnjivim, velelepnim čudima i okivati strahom duše koje su svesne veličine sile koja zapoveda stihijama i skida oganj s neba. Zato je pogrešno misliti da oduševljena traganja 20. veka u oblasti religije, njegova „revnosna“ želja da se pojmi „duhovno“, „nadsvetsko“ i skrupulozno udubljivanje savremenog čoveka u svet materije, sva ova „čuda“ u oblasti nauke i tehnike – da su svi ti procesi slučajni i protivrečni. Ne, oni imaju cilj i vode čovečanstvo ka njemu i uspešno se dopunjjuju. Njihov cilj je stvaranje nove religije, koja će sadržati „dostignuća“ ovih lažnih usmerenja čovekove duševne delatnosti: lažne religije i lažne nauke.
Obratimo pažnju na osnovne principe ovakve „nauke“ i takve „religije“ s tačke gledišta njihovog uticaja na ljudsku dušu – kako su slični! Lažna nauka proučava divne zakone prirode, njenu uzajamnu povezanost, sile, prodire u njene tajne odaje, nalazi tanane, izuzetno složene zakonitosti, harmoniju, svrsishodnost u svim oblicima – ma čega da se lati u ovom svetu odmah zatim ona ne uznosi naše oduševljenje i svešteni strah pred čudom vidljivog ka njegovom Tvorcu, ona čak ništa ne govori o Tvorcu, već hvaleći na sve moguće načine ovaj čudesni sistem, smatra ga za neku slučajnost ili se izgovara neznanjem i odsustvom želje da zna odakle sve to i Ko je sve tako povezao, navodno, to više nije oblast nauke. Ipak, oduševljenje koje se rađa u ljudskim dušama prilikom otkrivanja tajni sveta uz pomoć nauke, čovek-naučnik pripisuje sebi, pripisuje ga ljudskom geniju, čoveku-stvaraocu. Slična taktika postoji i u lažnoj religiji: ona demonstrira pred čovekom očigledna znamenja iz drugog, njemu nepoznatog sveta, pri čemu akcenat uvek stavlja na čudesno, na tajanstvenost pojava, primorava na očekivanje i nestrpljivu želju još većeg čuda. Lažna religija takođe ništa određeno ne govori ili govori veoma maglovito o izvoru ovih čudotvornih sila i samim tim navodi čoveka da smatra za božanstvo njemu potpuno nepoznato „duhovno“ biće i da mu se da se klanja. Ne treba misliti da đavo uvek sprečava traganje za „duhovnim“, religioznim, božanskim. On najčešće ometa pravilno traganje, istinsko bogopoznanje, a haotičnu težnju ka uzvišenom koristi u svom cilju. Sv.Grigorije Palama u svojim „Trijadama“ kaže da su pagani, proučavajući tvorevinu, odnosno vidljivi svet i njegove zakone „sticali neku predstavu o Bogu, pošto priroda i tvorevina za to daju dosta osnova, a demoni s đavoljim zamislom to nisu sprečavali – jer zar bi ih ljudi smatrali bogovima da u ljudsku glavu nije prodrla nikakva predstava o Bogu?“ Imajući duhovnu silu, izvesnu „vlast“ nad materijom oni kao bestelesni demoni po Božijem dopuštenju mogu da načine velika čuda i koristeći slepilo ljudi oni često izdaju ovu svoju tamnu „duhovnost“ za božansku silu prisvajajući poklonjenje koje dolikuje samo Bogu. Tako će antihrist magijom nauke i magijom religije pokoriti gotovo svecelo čovečanstvo, a pošto će proglasiti sebe za bogočoveka ukazivaće mu se dvojako poklonjenje: kao „božanskom čudotvorcu“ i kao „genijalnom organizatoru sveta“. Veoma mnogi procesi koji se danas dešavaju u ljudskom svetu, u najrazličitijim oblastima: politici, nauci, umetnosti, u svim oblicima religioznog života, u filosofiji i kulturi uopšte, sva se ona postepeno izjednačuju i dogovorivši se, združeno usmeravaju ka jednom cilju – ka pripremanju glatkog puta i vlelepnog trona dugo očekivanom svetskom caru – vladaru sveta.
Dakle, đavo ni u kom slučaju nije protivnik religije uopšte, već je pre, nasuprot tome, upravo on osnivač većine religija. Đavo i pravoverne hrišćane uvek pokušava da skrene, ali ne pravo u neverje, već u izvrnutu veru – đavolu je potrebna religija, samo što je moguće više univerzalna, amorfna, dogmatska, maglovita, što je moguće više razvodnjena, kako bi privukao što veći broj ljudi da se poklone antihristu kao predstavniku samog satane. Evo zašto se danas među graditeljima nove religije čuje takvo nezadovoljstvo i mrštenje kad se pomenu verske dogme. Reči „dogma“, „dogmatsko bogoslovlje“ gotovo da su postale pogrdne, kao da je dogma neprijatelj života. Adogmatizam danas najčešće ne negira otvoreno istinitost Božanskih dogmi, nego „samo“ negira neophodnost jasnog znanja dogmi za moralni, duhovni, hrišćanski život. Adogmatizam odvikava hrišćane od razmišljanja, od razlikovanja istinskog učenja od lažnog, a ne od toga da uopšte ne veruju u Boga i nešto duhovno i mističko – i upravo to ide na ruku budućem antihristu.
Obratimo pažnju na to da Sveto Pismo kao znak skorog dolaska antihrista i smaka sveta predskazuje – sveopšte, među svim narodima, širenje Jevanđelja. Hristos kaže: I propovijedaće se ovo Jevanđelje o Carstvu po svemu svijetu za svjedočanstvo svim narodima. I tada će doći kraj (Mt. 24, 14). I svima narodima treba najprije da se propovijeda Jevanđelje (Mk. 13, 10). Na drugi znak skorog dolaska antihrista i smaka sveta ukazuje nam Božansko otkrovenje u izvesnom osobenom odstupanju od hrišćanske vere do čega će doći kada se zato što će se umnožiti bezakonje, ohladnjeti ljubav mnogih (Mt. 24, 12) i kada se antihrist pojavi lično, obučen u svu silu satane, i kad krene u poslednju surovu bitku protiv Hrista, Hristove Crkve i hrišćana. Tada će vernici biti predavani na muke i verni Hristovi sledbenici ubijani i tada će ih omrznuti svi narodi imena Hristovog radi (Mt. 24, 9-10).
Dakle, dolasku antihrista po predskazanju Spasitelja mora prethoditi širenje jevanđeljske propovedi na celom svetu, među svim narodima bez izuzetka, vo svidjetelstvo vsjem jazikom, odnosno, ne sme da ostane nijedan narod, nijedan čovek koji ne bi čuo reči ljubavi i istine, kako bi svi imali mogućnost da se spasu, kako na kraju niko od onih koji nisu primili istinu i koji su poverovali laži ne bi imao šta da odgovori na dan Suda (2 Sol. 2, 12). Međutim, privlači pažnju jedan pomalo čudan momenat: zbog propovedi Jevanđelja mnogi će se obratiti istinskoj veri, znači – postojaće veliko mnoštvo pravoslavnih hramova, sveštenoslužitelja, monaha, znači i hrišćanskih knjiga, ikona itd. Međutim, odjednom će ubrzo posle toga početi neviđeni progoni Pravoslavne Crkve, ceo svet će se podići protiv istinskih hrišćana, oni će biti ubijani, mučeni, pronaći će nova najužasnija mučenja za njih: i biće žalosno vrijeme, kakoga nije bilo otkako je naroda dotada (Dan. 12, 1). Međutim, kako će nastati tako iznenadna promena u ljudima, kako će tako brzo ceo svet prosvećen svetim Jevanđeljem postati ljuti progonitelj Crkve, kako će iz Hristove vojske tako brzo i toliko mnoštvo ljudi prebeći u šator antihrista i ostati samo malo stado istinskih sinova Crkve koje će morati da se spasava bekstvom u pustinju? Zar ovo neće takođe značiti da se i propovednici vere poslednjih vremena neće odlikovati istinskom vatrenošću vere, da će propovedati, ali ne u duhu smirenja i pokajanja, već će poput fariseja i književnika držati lepe govore, osvajati narod lepotom pravoslavne obrednosti i slikovitošću reči. Međutim, malo ko će od propovednika i slušalaca dopustiti da ove reči dođu do dubine njihovih srca. Tada će se reč Božija sejati izobilno – i biće mnogo sejača, ali neće imati ko da žanje: semena će padati na put, na kamenito tlo ili u korov. Gotovo da više nema njiva s dobrom zemljom kao što je Duh Sveti predskazao za poslednja vremena kroz proroka Davida: Gospod s Nebese priniče na sini čelovječeskija, vidjeti, ašče jest razumjevajaj ili vziskajaj Boga. Vsi uklonišasja, vkupje neključimi biša: njest tvorjaj blagostinju, njest do jedinago (Ps. 13, 2-3).
Očigledno, neće nedostajati spoljašnje – formalno – znanje slova hrišćanskog učenja, njegovih pravila, kanona, obreda, čak i kanonskog stila pravoslavnog ikonopisa i crkvenog pojanja (tako Serafim Rouz kaže: „Verovatno će i „ikona zveri“ biti naslikana uz poštovanje vizantijskih ikonopisnih tradicija“). Nije nepoznavanje hrišćanstva ni sada glavna bolest sveta, već je to udaljavanje na sve načine od istinski hrišćanskog, duboko pokajničkog, smirenog, delatnog načina života – u duhu nekadašnjih istinskih hrišćana. Poslednje hrišćanstvo će od drevnog preuzeti samo ljusku, a sadržaj će neprimetno biti zamenjen novim lažnim duhom, drugim stilom života, načinom razmišljanja i drugim vrednostima. Setimo se kako Gospod u Apokalipsi razobličava upravo Anđela Crkve poslednjeg perioda: znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih. Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag… (Otkr. 3, 15-17).
I ovakvo unutrašnje izopačenje pravoslavne vere jeste najpokvarenije, najgore, najprepredenije iskušenje; ono je počelo odavno. Još je episkop Ignjatije jasno uočio ovo iskušenje sredinom 19. veka: u jednom pismu on kaže da su „muke koje sustižu malo Hristovo stado (u sva vremena) veoma različite. Prvo je bilo otvoreno proganjanje hrišćana… Kasnije se… ovo otvoreno proganjanje pretvorilo u tananije, neprimetnije običnim ljudima, ali potpuno jasno očišćenim umovima: progonitelji nisu od hrišćana zahtevali da se odreknu Hrista već da prihvate jeresi isto toliko pogubne po dušu kao i odricanje, odnosno nisu zahtevali direktno nečastivost, nego zločastivost. Kasnije su progoni postali još podmukliji: ostavljeno im je na volju da veruju u Hrista, a odbačen je život po Hristovim zapovestima: – prihvaćen je život koji je s njima u suprotnosti zbog čega vera nikako ne može da pređe iz početne u delatnu, a još manje u živu, t.j. duhovnu. Vera bez dela vere, odnosno bez ispunjenja zapovesti Hristovih jeste mrtva vera. Sama uvodna poznanja ostaju čoveku krajnje nejasna i neodređena, pošto mu nisu objašnjena u njemu samom – delanjem, a još manje Duhom Svetim. U ovom stanju zbrke i tame vidimo danas mnoge koji sebe smatraju hrišćanima, pa čak i učiteljima Hristove Crkve, – od njih neki ne veruju u Hristova čuda koja su opisana u Jevanđelju, – drugi veruju jednom delu Hristovog učenja, a drugi odbacuju, treći ne veruju u postojanje demona; neki opet misle, ne umejući da razlikuju dela vere od dela prirode da će se svi spasiti zbog svojih dobrih dela i t.sl. itd. Zato se danas veoma retko može čuti istinska Reč Božija iz ljudskih usta iako se često može čuti lažna“ (Svetitelj Ignjatiej Brjančaninov. Sabrana dela. izdanje Donskog manastira i izdavačke kuće „Pravilo vere“. M. 1993. t. 7, str. 93).
„…Zaista, zaista vam kažem: danas, kada dela uopšte nema i kada je duhovno razmišljanje krajnje retko, danas đavo toliko mrzi ovo razmišljanje da bi želeo da ga zbriše s lica zemlje, kako bi nam Jevanđelje ostalo samo na osudu, a ne na pouku: jer sudiće nam se po Jevanđelju… Đavo je spreman da nam da deset puta više zdravog razuma i da umnoži hiljadu puta naša praktična znanja, samo da nam ukrade krsno znanje, uz koje možemo da stanemo s desne strane Boga“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 7, str. 82). „Sveto Pismo svedoči o tome da će hrišćani poput Judeja postepeno početi da se hlade prema otkrivenom učenju Božijem; oni će prestati da obraćaju pažnju na to da je Bogočovek obnovio ljudsku prirodu, zaboraviće na večnost, svu pažnju će usmeriti na svoj zemaljski život; u ovom raspoloženju i pravcu počeće da se bave poboljšavanjem svog života na zemlji, kao da je to nešto večno, i razvojem svoje pale prirode radi zadovoljavanja svih oštećenih i izopačenih zahteva i želja duše i tela“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 1, str. 455). „Danas su se ljudi u mnogome drznuli da u odredbe Svetog Duha uvode svoje odredbe. Zato su načinili nebeske odredbe zemaljskim, duhovne plotskim, svete grehovnim, mudre besmislenim… Početak nedaća predstavlja nedopustivo i gordo preziranje zapovesti Sv.Duha, njihova zamena svojim ustavima…“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 4, str. 535).
Istaći ćemo da će Jevanđelje biti propovedano svim narodima upravo uoči dolaska antihrista, onda kad đavo bude već prilično slobodan u svojoj zloj delatnosti na zemlji i kad aktivno bude pripremao stupanje svog štićenika na presto. Zar on neće umeti da omete tako veliko širenje učenja koje je njegov najveći neprijatelj? Zar nije očigledno da đavo neće sprečavati spoljašnju, slovesnu propoved Jevanđelja, nego ispunjenje zapovesti Hristovih, udubljivanje u samu suštinu hrišćanstva, da će na sve načine posvetovnjačivati, prizemljivati i racionalizovati pojmove Hristove vere? Samo pak po sebi sekularizovano hrišćanstvo, s podsečenim krilima ne samo da nije strašno za đavola, već mu još i služi: jer i antihrist će sebe izdavati za Hrista, za Mesiju, za Bogočoveka.
Mnogo toga će nam postati jasnije ako se setimo kako je svet dočekao istinskog Mesiju kad je On došao na zemlju kako bi spasio Adamov rod: pre dolaska Hrista u jevrejskom narodu, pa čak i među paganima Mesija je bio očekivan s takvim nestrpljenjem, kao nikada pre, i činilo se da je bilo nemoguće da ga ljudi ne prepoznaju. Za Njegov dolazak ljudi su se molili u hramu i kod kuća, raspravljali su u sinedrionu i u sinagogama, Mesiju su pokušavali da pronađu u svim pričama proroka. Da bi izbegli opasnost – da slučajno ne prepoznaju i odbace istinskog Mesiju ili da prime lažnog, jevrejski književnici su se trudili da iz dela proroka izvuku sve što je ukazivalo na Njegovu Ličnost i na vreme Njegovog dolaska. Radi toga je u sinagogama bilo sastavljeno opširno učenje o „karakteristikama istinskog Mesije, t.j. o Njegovim imenima, poreklu, prirodi, svojstvima, dejstvima, zahtevima itd. koje se u svim sinagogama izlagalo s detaljima svojstvenim rabinskoj učenosti. Mnoga mišljenja i tumačenja o Mesiji neprimetno su iz škola prešla u narod, tako da je i poslednji seljak smatrao da je u stanju da sudi o Ličnosti Mesije. Uz ovakvo sveopšte i vatreno očekivanje Mesije, uz takvu brigu ljudi da se sačuvaju od zabluda u vezi s Njegovim dolaskom, da li bi se moglo i pomisliti da Mesiju neće prepoznati, da će On biti odbačen, osuđen i raspet? Mećutim, zaista se tako desilo!
Glavni uzrok tako pogibeljne zaslepljenosti je sledeći: za sigurno i srdačno prihvatanje Onoga Ko je trebalo da dođe s neba upravo kako bi za Sobom sve poveo od zemlje na nebo, bilo je neophodno da u jevrejskom narodu barem u izvesnom stepenu postoji osećanje za nebesko, žudnja za večnim, težnja ka svetom i osvećujućem. Međutim, upravo to je nedostajalo: za većinu ljudi istinski bog duše i srca nije bio Jehova, već stomak i zlato. Osim toga, drevni proroci su izobražavali Mesiju kao najvećeg Proroka, Prvosveštenika, Anđela Zaveta, Najsvetijeg, Žrtve pomirenja celog sveta i dr., takođe, su Ga zamišljali i kao Cara poput Davida, Koji bi trebalo da vaspostavi skiniju Davidovu, da se zacari u domu Jakova u vekove vekova i da bude Vladar nad svim narodima od mora do mora u Čijem Carstvu će svi pretopiti svoje mačeve u plugove, i svoja koplja u srpove (Is. 2, 4). Međutim proroci ni iz daleka nisu podrazumevali da je Carstvo Mesije carstvo u svetovnom smislu. Cilj Njegovog dolaska nije bilo prolazno, već duhovno i večno blaženstvo, koje se sastoji u iskupljenju od grehova, u čistoti karaktera i života, u miru s Bogom, u vaspostavljanju prvobitnog bogopodobija i čovekovog dostojanstva i drugom. Ali, jevrejski narod je kratko mogao da sledi ovo uzvišeno, čisto i svetlo učenje proroka o Mesiji i Njegovom Carstvu, i na kraju, ne trudeći se više da proniknu u istinski duh proročanskih predskazanja o Carstvu Mesije, Jevreji su se zadržali na njihovom slovu i još više se prilepili uz lažna tumačenja ovog slova, prilagođavajući ga svojim željama, tražeći hranu svojoj uobrazilji i čulima, samoljubivim nadama i očekivanju zemaljskih dobara i preimućstava. Gotovo svi su počeli da u Mesiji očekuju svetskog zavojevača, koji će se zbog toga i pojaviti u svoj moći poslanika Božijeg, okružen znamenjima i čudima kako bi svrgao i ukinuo sva tadašnja carstva na zemlji, kako bi sav ljudski rod objedinio u jednu državu u kojoj će Jevreji sigurno zauzeti prvo mesto i biti njegovi savladari. Plodovima Mesijinog dolaska smatralo se, između ostalog, iznenadno čudesno okupljanje Jevreja iz dijaspore rasejanih po celom svetu u Palestini, izvođenje iz pakla i vaskrsavanje svih umrlih Jevreja, vaspotavljanje Davidovog carstva, obnavljanje Jerusalima i podizanje novog velelepnog hrama, pokoravanje svih naroda Jevrejima, organizovanje velelepnih večera, izuzetna plodnost zemlje, uništavanje bolesti i smrti i dr. Pri ovakvoj pogibeljnoj zaslepljenosti umova i srca šta je mogla da izazove pojava Isusa Hrista u jevrejskom narodu: Njegov dolazak, ali ne s mačem, veličinom i slavom zemaljskom, već u najprostijem i smirenom obličju narodnog učitelja okruženog ne legionom vojnika, već dvanaestoricom prostih i siromašnih učenika, samo s mirnom propoveđu o tome da se približilo Carstvo Božije i s isceljenjem bolesnih, bez obećanja slobode od tuđinskog jarma, bez ikakvog nuđenja zemaljskih preimućstava, čak bez obraćanja vođima naroda? Mesija iz Galileje, iz Nazareta, odakle nisu očekivali ništa važno i korisno, Mesija, Koji umesto slave i pobeda propoveda siromaštvo i samoodricanje, Koji nema gde da skloni glavu itd. – ovakav Mesija je izgledao kao lice čudno i teško prihvatljivo, kao lice koje je u suprotnosti s očekivanjima i opasno (v.: „Poslednji dani zemaljskog života Gospoda našeg Isusa Hrista“. Odesa, 1857.).
Pokazalo se da krsna reč za one koji traže i vole zemaljski lagodan život predstavlja sablazan. Oni su smatrali svoj zemaljski život dragocenim, jedinim blagom, dostojnim svake žrtve. Kako je to čudno: pri spoljašnjem, tako brižljivom proučavanju svih proročanstava o Mesiji, danonoćnom iščekivanju Njegovog dolaska ljudi ne prepoznaju Boga Koji im se javio u ploti, progone Ga, razapinju na krstu, ismevaju. Međutim, očigledno je da će isto tako unutrašnje slepo, zaslepljeno, uz samo spoljašnje, prividno „prosvećenje“ i „širinu poznanja“ biti i poslednje „hrišćanstvo“. „Kad su fariseji odstupili od Gospoda On je rekao Svojim učenicima da će znak kraja sveta i blizine drugog dolaska Gospodnjeg biti neobičan materijalni razvoj: ljudi će zaboraviti Boga, zaboraviće nebo, zaboraviće večnost i u svojoj obmani, kao da su večni na zemlji, svu pažnju će usmeriti prema zemlji, na to da sebi obezbede što više i postojanije blagostanje… Međutim, svaki čovek, koji ne mari za poznanje Boga i ne brine za svoje spasenje, koji se bavi samo ustrojstvom svog prolaznog života po telu i zbog tela, neprimetno i ne shvatajući razvija svoju palu prirodu; svoju nematerijalnu dušu čini na izvestan način materijalnom; biva mračan, Bog mu postaje tuđ; u potpunosti postaje greh, u potpunosti postaje telo… Sveopšti razvrat zajedno s najobilnijim materijalnim razvojem predstavljaće znamenje kraja sveta i Strašnog Hristovog suda koji se približava… Greh će dostići svoj potpuni razvoj i biće tim strašniji, tim će njegova vladavina biti silnija, jer će se maska pobožnosti sačuvati. Ko će shvatiti da je u ovoj naizgled procvetaloj pobožnosti uništena sva njena suština, sva sila? Tako su oni bili uništeni u religiji Judeja u Hristovo vreme, što narod nikako nije mogao da shvati, što čak nisu mogli da shvate ni književnci, ni leviti, ni prvosveštenici judejski, ukrašeni svojom učenošću i znanjem. Međutim, ova učenost i ovo znanje se sastojalo samo u izučavanju zakona Božijeg po slovu koje ubija, uz život koji je bio u suprotnosti sa zapovestima Božjim: ovakav život veru čini mrtvom. Čovečanstvo neće videti svoje žalosno moralno i duhovno stanje; ono će, naprotiv, trubiti o svom napretku pošto će biti zaslepljeno materijalnim razvojem usmerivši ga na vreme i zemlju odbacivši hrišćanski razvoj radi duha, večnosti, Boga… Odbacivši u potpunosti cilj radi kojeg mu je (čoveku) Bog dao da bude gost na zemlji, čovečanstvo će izabrati cilj po svojoj volji. „Uz ovaj cilj prolazni zemaljski život se doživljava kao večnost, sve sile duše i tela čovek ne ulaže u to da se pripremi za večnost… one nestaju usled ustrojstva najveće plotske dobrobiti i blaženstva u zemaljskom konaku, u našoj tamnici, kao u najčvršćem, večnom staništu“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedeno delo. t. 4., str. 271-274).
Na pitanje kako prepoznati antihrista kada dođe solovjecki starac Zosima je rekao: „Kad čujete da je došao na zemlju ili da se pojavio na zemlji Hristos znajte da je to antihrist“. Najtačniji odgovor! Svet, odnosno čovečanstvo, neće prepoznati antihrista: ono će ga priznati za Hrista, proglasiće ga za Hrista… Kada se pronesu glasine, kada se budu širile i jačale glasine o Hristovom dolasku to će poslužiti kao pouzdan znak da je došao antihrist, i da je počeo da vrši svoju… službu“ (isto, kod ep. Ignjatija). Đavo će, pripremajući put antihristu, biti zainteresovan za to da se na celom svetu proširi posvetovnjačeno, umrtvljeno, formalno hrišćanstvo, i čak će se potruditi da sve religije „združi“ s njim. Sve religije će priznati svoje „duhovno srodstvo“ sa hrišćanstvom, i čak će se oduševljavati uzvišenošću njegovog učenja, svetošću njegovih moralnih zahteva, lepotom njegove simbolike itd. Mnogi, čak i najnaivniji hrišćani tapšaće kad vide ovakav odnos sveta pun poštovanja prema njihovoj veri i s vatrenim entuzijazmom, ostavivši svoje strasti i duhovne čireve da deluju ustremiće se u porivu telesne revnosti da propovedaju celom svetu svoje sekularizovano hrišćanstvo. Za takve propovednika Sveto Pismo kaže: Ne slah tijeh proroka, a oni trčaše; ne govorih im, a oni prorokovaše (Jer. 23, 21).
Propovedajući prizemno „hrišćanstvo, prilagođeno telesnoj volji palog čovečanstva ove „revnosne glasonoše jevanđeljske reči“ zapravo će odvlačiti svet od Hrista i upućivaće ga na stazu antihristovu. Međutim, sami ovi propovednici to neće primetiti. Oni će zaista početi od istinskog hrišćanstva, od najiskrenijih, najpobožnijih raspoloženja. Prvo će sami revnosno slediti učenje otaca Crkve, držeći se podvižništva, molitvenosti, bogomislija, dela milosrđa i ljubavi prema bližnjem, odbacivanja svetskih uteha, svake ljubavi prema stvarima i srebroljublju itd. Međutim, očigledno će dopustiti da im se desi samo jedna, ali krajnje pogubna greška: neće umeti da vide u sebi, uz svu svoju spoljašnju pobožnost, duboku, ukorenjenu gordost, duh divljenja sebi i uzdanja u sebe. Nažalost, sve manje i manje ljudi umeju da razlikuje u sebi ovo načelo gordosti. Samo onaj ko samim životom, zaista radeći na očišćenju svog srca (a ne na stvaranju licemerne maske pobožnosti) bude proučavao dela svetih otaca primetiće da njihovo učenje predstavlja upravo ovaj podvig – podvig borbe protiv gordosti i zadovoljstva sobom. Gordost može lepo da živi u duši uz najpohvalniju vrlost čoveka, čak da crpi iz ovih vrlina naročitu silu. Jovan Lestvičnik kaže da se „duh taštine (useljava) kada vidi kako se vrline množe; jer su… mu vrata – izobilje truda“ (up. 22, 3). Ono se raduje zbog svih dobrodetelji i gleda kako da se prilepi za sve podvige (up. 22, 5). Ako čovek zavoli jednu strast – gordost, ona sama može da nadomesti sve ostale strasti (up. 23, 5). Kada demon taštine vidi da je monah stekao makar malo mirnog ustrojstva, odmah ga podstiče da ide u svet i kaže mu: „Idi da spasavaš propale duše“ (up. 22, 20). „Kada mi udaljivši se na godinu ili nekoliko godina od svojih rođaka steknemo nešto malo sveštenog straha ili umilenja, ili uzdržanja, pristupaju nam isprazne pomisli, podstiču nas da ponovo idemo u otaxbinu (radi poučavanja i davanja primera vrline)… a ako smo još bogati darom reči… tada nam već kao spasiteljima duša i učiteljima, savetuju da se vratimo u svet s tim da bismo ono što smo srećno skupili u pristaništu žalosno rastočili u pučini“ (up. 3, 11). Kada novoobraćeni hrišćanin počinje svoj put u Pravoslavlju njegovi prvi koraci su gotovo uvek ispravni: posle dugog grehovnog života, teškog i mučnog za savest, posle zamornog besciljnog „kovitlanja“ u bučnom vrtlogu daleko od spasonosnog broda Crkve, on se zaista kaje, smiruje, prepušta učenju otaca Crkve, s oduševljenjem otkriva svet uzvišenih hrišćanskih zakona, revnosno želi da se podvizava i sam isproba sve čime je ispunjeni njegovo srce prilikom čitanja žitija svetih podvižnika, pouka otaca-asketa itd. Na ovom delu puta su svi oni koji su se obratili veri slični – svi su ovde prilično dobrodeteljni, poslušni, revnosni, pristojni, strogi prema sebi, svi s radošću dolaze u hram, mole se, čitaju svete oce, svi pokušavaju da se naviknu na Isusovu molitvu. Međutim, ovaj deo puta se završava. Već prolazi ona prva radost susreta s novim i predivnim, gubi se prva svežina utisaka, postaje dosadna monotona borba sa svojim strastima i vernik počinje da traži nove puteve i pravce u hrišćanstvu; i ovde se pred njim ukazuje raskrsnica. Jedan put je usmeren u dubinu srca, ka unutrašnjem, duhovnom, teškom radu – kao u dubokom oknu uz prigušenu svetlost sveće. Čovek u svom srcu traži skrivena zrnca, dragoceno kamenje vere, ljubavi prema Bogu, ali u svojoj duši nalazi samo gromade kamene bezosećajnosti, ostatke dobra ubijenog grehom, zaleđene i umrtvljene. Međutim, ako ne padne u očaj, ako se ne uplaši, ako se osloni na silu blagodati Božije, vernik pokajanjem, smirenjem, trudom, postepeno dobija, pridobija za svoju dušu milost Božiju i desnica Nebeskog Lekara korak za korakom isceljuje, oživljava, preporađa dušu, i samo se nakon mnogih i mnogih godina borbe iz tamnih nedara duše na svet iznose blistavi biseri darova blagodati Duha. I to je put pravi, istiniti, spasonosni, koji vodi ka Hristu. I samo onaj ko je prošao ovim putem može zaista da pomogne drugim ljudima da spoznaju Hrista. Međutim, to je put samoodricanja, tuge, koji zahteva istinsko smirenje i svakodnevno umiranje. Već samo to da čovek vidi svoje grehove, svoje strasti predstavlja veliki uspeh u duhovnom životu. Čovek najčešće dobro vidi samo svoje grehove učinjene na delu, a kada prestaje da greši na delu i da ispoveda svoja osnovna sagrešenja pred sveštenikom, on više ne zna zbog čega da se kaje. Na rečima priznaje da je grešnik, ali je u stvari uveren u to da u velikoj meri poseduje vrline. Ispostavlja se da čovek kako bi spoznao tajne strasti koje su se ugnezdile u svetu mora da se istrgne iz sveta, da se udalji od njegove buke i priča, da malo poćuti, da se ohladi, porazmisli. Samo posle unutrašnjeg udaljavanja od ispraznosti sveta, od haosa i njegovih strasti, postepeno, a ne odjednom, može da se staloži mutna voda naše unutrašnje samosvesti, utišava se buka svetskih pomisli punih brige za mnoštvo stvari i tek tada počinju da s pojavljuju crte, da se prepoznaju konture mnogih i mnogih najružnijih strasti i velikih i malih, navika i pohota, grešnih želja i osećanja – sve ono što čovek čak nije ni pomišljao da postoji u njemu, pošto je obuzet vihorom svakodnevne ispraznosti. Naročito je korisno spoljašnje udaljavanje od sveta u manastiru, pod uslovom da neofit tamo bude pravilno duhovno usmeren. Kako često hrišćanin-početnik koji je došao iz sveta u manastir ne zna čak ni šta treba da ispovedi; često se na ispovesti od njega može čuti: „Ne, gordosti u meni nema…“, ili: „Nemam nekih posebnih grehova,“ „Oprostite, čak ne znam ni šta treba da ispovedim,“ ili: „Zavisti u meni sigurno nema,“ a poneko kaže: „Volim Boga i bližnjeg,“ ili: „Volim svoj narod i spreman sam da prinesem sebe na žrtvu radi njega…“ i t.sl. Zanimljivo je da posle nekog vremena, ukoliko ostaju u manastiru ljudi imaju poteškoća da se ispovede zato što u sebi vide mnogo zla i greha iako sada zapravo greše mnogo manje, sada vide u sebi ne samo gordost, ne samo odsustvo ljubavi prema najbližim ljudima, već i prema Bogu, vide da su krajnje rđavi i dostojni svete kazne. I to nije plod nepravilnog života u manastiru nego dar blagodati!
Makarije Egipatski kaže da je „čovek, prestupivši zapovest i pošto je isteran iz raja, vezan na dva načina… u ovom svetu – delima svakodnevice, ljubavlju prema svetu, odnosno prema telesnim zadovoljstvima i strastima, prema bogatstvu i slavi, prema imanju, ženi, deci, rođacima, domovini, prema mestu i odeći, jednom rečju, prema svemu vidljivom“ (Beseda 21), a u tajnosti duše sputan je okovima tame duhova zlobe zbog čega niti može da voli Gospoda, niti da veruje, a ni da se moli – onoliko koliko bi želeo. Suprotstavljanje Bogu i javno i tajno – je u potpunosti zavladalo nama. I kada čuvši reč Božiju neko stupi na podvig, „odbaci od sebe dela isprazne svakodnevice i svetovne veze, kad se odrekne svih telesnih zadovoljatava i odreši od njih, tada, uz stalno ustremljavanje misli prema Gospodu on može da sazna da u srcu postoji druga bitka, drugo tajno protivljenje, druga borba pomisli koje nastaju od lukavih duhova, i da mu predstoji drugi podvig. I tako, s nesumnjivom verom i velikim strpljenjem, neprestano prizivajući Gospoda, očekujući od Njega pomoć, još ovde može da dobije unutrašnje oslobađanje od veza, zamki i pregrada i tame lukavih duhova, odnosno od dejstva tajnih strasti… Ako je pak neko vezan za vidljive stvari u ovom svetu, ako se sputava različitim zemaljskim vezama i biva obuzet rđavim strastima, on ne zna da u njemu postoji druga borba, i bitka i rat… Ako… se ne odrekne s naporom od sveta, ako se svim srcem ne odreši od zemaljskih želja i ne poželi da se u potpunosti prilepi uz Gospoda, neće spoznati obmanu skrivenih duhova zlobe i tajnih rđavih strasti već će ostati tuđ sebi samom, zato što su mu nepoznati njegovi sopstveni čirevi i da ima u sebi tajne strasti, kojih nije ni svestan…“ (isto).
Episkop Ignjatije kaže da Božansko dejstvo u čoveku „prvo pokazuje čoveku njegov greh, pokazuje u čovekovim očima greh većim nego što jeste, neprestano drži njegov strašan greh pred očima, navodi dušu da osuđuje sebe, pokazuje joj naš pad, onu užasnu, mračnu, duboku provaliju pogibelji u koju je pao naš rod grehom praoca našeg; zatim mu malo po malo daje povećanu pažnju i skrušnost srca na molitvi“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 2, str. 319.).
Najčešće su dobrodetelji koje čovek čini u svetu pomešane s uznošenjem i gordošću: bdenja, postovi, stalni odlasci u crkvu, milostinja – sve se čini pod uticajem ljudske pohvale (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 6, str. 103-105). „Ne može da vidi svoj greh onaj ko se njime naslađuje, ko sebi dozvoljava da ga okusi makar samo u pomislima i saosećanjem srca. Svoj greh može da vidi samo onaj ko se odlučnom voljom odrekao svakog prijateljstva s grehom, ko je stao kao budni stražar na vratima svog doma s isukanim mačem – rečju Božjom, ko odbija, seče ovim mačem greh, ma u kojem obliku da mu se on približi. Onome ko učini veliko delo – ko uspostavi neprijateljstvo s grehom, nasilno otrgnuvši od njega um, srce i telo, Bog daruje veliki dar: viđenje svog greha. Blago duši koja je u sebi videla greh! Blago duši koja je videla greh u sebi! Blago duši, koja je u sebi videla pad praotaca i trošnost starog Adama! Ovakvo viđenje sopstvenog greha jeste viđenje duhovno, viđenje uma isceljenog od slepila Božanskom blagodaću. Sveta Istočna Crkva nas uči da s postom i klečanjem na kolenima uči nas molimo Boga da nam daruje viđenje sopstvenog greha“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 2, str. 122-123). Podvig mirjanina koji živi u svetu čini da njegovo „ja“ raste i umanjuje Boga pred njim. „Treba ispitati,“ kaže prep. Jovan Lestvičnik, „zašto mirjani, koji provode život u bdenju, postu, podvižništvu, kad pređu u monaški život, na ovo poprište duševnih iskustava udaljeno od ljudi, napuštaju svoje nekadašnje podvižništvo, truležno i varljivo. Video sam da je mnogo i različito drveće dobrodetelji, koje su posadili mirjani, zadojeno kao stajskim đubrivom ako znaju da ih neko gleda (činjenje dela samo da se pokažu pred ljudima), da je zemlje oko njih nađubrena pohvalama, i da se ovo drveće pošto je presađeno na pustu zemlju, koju ne posećuju mirjani i koja nema smradne vode taštine odmah sasušilo“ (sl. 2, 6).
Međutim, ako hrišćanin, prošavši prvu početnu stazu uvodne vere ne vidi svu dubinu svog greha, ukoliko ne usmeri put ka Gospodu kroz ovu grehovnost, nego oko nje, u njemu će se stvoriti potpuno drugo raspoloženje, drugi duh, druga usmerenost svecele delatnosti, unutrašnje i spoljašnje. Igumanija Arsenija je govorila: „Put ka Gospodu je u nama, kroz našu nemoć, kroz punoću grehovnosti naše. Da, to je istinski put, koji nije izmišljen, koji nije plod mašte“ (pisma P.A.Brjančaninovu, t. 4). Hrišćanin koji nije ušao u „odaju svoje duše“ da se pomoli tajno Ocu Nebeskom ostaje ne samo van samo sebe, nego i van hrišćanstva. Ući unutra znači da čovek pristaje da ga boli duša, da tuguje, jeca. „Surov je put spasenja,“ kaže mati Arsenija, „surova je ponekad i reč koja je o njemu izrečena – to je mač s dve oštrice, i on seče naše strasti, našu čulnost, a ujedno pričinjava bol i samom srcu iz kojeg se one isecaju. I hoće li doći vreme da ovaj mač više nema šta da radi u našem srcu? Ne, on će uvek imati šta da radi, nema kraja duhovnom očišćenju i u svakom srcu će se naći ona čestica nečistote koju treba očistiti… Bez boli je prosvećenje duše nemoguće – to će biti maštanje“ (pisma P.A.Brjančaninovu, t. 3).
A ostajući van svog srca u kojem je trebalo da se odvija sva osnovna delatnost hrišćanina on više ne može imati ni najmanju predstavu o istinski hrišćanskom životu. Međutim, na nesreću, ovi vernici koji su skrenuli s puta u potpunosti se prepuštaju spoljašnjoj delatnosti i što im je manje poznat put pokajanja oni tim više govore, i uče, i zovu, i propovedaju. Međutim, ne znajući ukus pokajanja oni ne znaju ni miris hrišćanstva. Ne nalazeći gnezdo u koje će položiti ptiće svoje (Ps. 83, 4), u svojim religioznim traganjima, ne znajući kuda da usmere porive svog srca i uma oni se u potpunosti prepuštaju vitlanju po ovom svetu vejući na sve strane, nerazumno, „pšenicu jevanđeljsku“. Ali pošto nemaju koren u zemlji srdačnog pokajanja, njihovo učenje je, iako je naizgled hrišćansko po rečima po duhu krajnje bezvredno, površno, neosnovano, lišeno glavne sile – Krsta Hristovog, odnosno istinskog oružja koji proniče do razdvajanja duše i duha, gde bi jedino ispravno mogao da se primeni hrišćanski podvig, a „sve ostalo će mu se dodati“. Čovek koji nije spoznao svoju grehovnu oštećenost unutrašnjim iskustvom, koji nije iskusio u boli i nevoljama tešku borbu sa svojim sopstvenim „telom greha“ koji nije spoznao u potpunosti nemoć unutrašnjeg čoveka i njegovu oskudicu, ne shvata ni značaj podvižništva, molitve, uzdržanja i čuvanja osećanja. Ispostavlja se da je kod takvog čoveka sve naopako. Iako sebe naziva grešnikom on je izuzetno spokojan u pogledu svoje sudbine u večnosti, čitav put spasenja mu izgleda veoma jednostavan, čini mu se da ljudski gresi kao da leže samo na površini njegovog života. Tako mu se čini da je dovoljno da poseče motikom samo nadzemni deo korova i da ga raskrči spolja i već može da se divi svojoj „čistoti“. Ovde je sva delatnost na površini: u širinu, svako za sebe, uzduž i popreko, po brdima i dolinama. Ovakve delatnike ne privlači dubina nego prostranstvo.
Dakle, vidimo kako se jezero hrišćanske vere proteže na sve veće prostore. Više se gotovo ne čuju – ni među mirjanima, ni među monasima, ni među jerejima i arhijerejima – besede o borbi sa strastima, o unutrašnjem delanju, čak ni o spoljašnjoj pobožnosti, već se čuju razgovori samo o gradnji, rukopolaganju, postrizima, prazničnim službama, o organizaciji nekih društvenih događaja, o kolima, novcu, putovanjima i putešestvijima, o posetama i prijemama, o misionarskim planovima, „evangelizaciji“ naroda i t.sl. Iako mirjanima još može biti „oprostivo“ nepoznavanje unutrašnjeg života po Bogu (mada, kakav je hrišćanin bez ove strane života?), ali više ni monasi ne znaju šta je „unutrašnji život“: „Koliko je posla unaokolo, svet propada, treba samo graditi, obnavljati, a ovde se priča o nekakvom „unutrašnjem životu“? – Pa to je neki egoizam, a hrišćanstvo je požrtvovano, treba se prvo pobrinuti za druge.“ I monasi se danas isto tako bacaju u burnu reku života, na brzinu, s mantijama koje lepršaju na vetru – da obraćaju, spasavaju, „evangeliziraju“. I ispostavilo se da vera više ne dotiče ničije srce, da ona na jedno uho uđe, a na drugo izađe, razum je analizira, ona se lako dotakne srca i odbivši se od njega, o njegovu „okamenjenu bezosećajnost“ za duhovno, izlazi kroz jezik i obrušava se sa svim žarom na naše bližnje. Znanje vere koje je prihvaćeno samo umom, bez ukorenjenosti u srcu, bez srdačne boli – ne može dugo da se zadrži u čoveku, ne nalazeći primenu unutar njega, ono žuri da se izlije u spoljašnjost. Tako ide, luta danas reč jevanđeljska, ne nalazi sigurno pristanište ni u čijem srcu: mnogi kao da je gledaju ljubazno, čak je puštaju na prag svoje kuće, ponekad i na terasu, ali ne žele da joj dozvole da se useli u njih. Na kraju se od istog učenja Pravoslavlja pravi se istinsko hrišćanstvo i veštačko hrišćanstvo: iste su reči, zapovesti, slike u oba hrišćanstva, ali im se daje suprotno tumačenje i značenje, ono se poima na apsolutno nespojiv način. Iako ova dva toka još uvek mogu da žive zajedno, doći će vreme kada će se izvršiti podela i veći deo nemoćnih hrišćana naći će se na strani lažne crkve, za Hrista će priznati antihrista i počeće zajedno s njim ljuto da progoni malo stado istinskih hrišćana. Već sada, iako su na rečima ovi ljudi pravoslavni po duhu često podsećaju na jeretike. Čas se u njima prepoznaje protestantski duh, naročito u slobodnom ophođenju prema Svetom Pismu i Predanju svetih otaca, u preuzimanju od protestanata stila neprincipijelnosti u pitanjima vere, u slobodi tumačenja i novog tumačenja učenja Crkve, pa čak i u sumnjama da je istina samo u Pravoslavlju, a čas se prepoznaje duh katolicizma – u pokušaju da se izmeni svestan, slobodan, uvek razuman odnos prema pitanjima vere i poslušanja, slepim, servilnim potčinjavanjem jerarsima s njihovim najraznovrsnijim uznošenjem, sa strahom da im se čovek slučajno ne suprotstavi, čak ni ako se radi o izvratanju verskih dogmi. Sve ove pojave nisu ni iz daleka slučajne i potpuno su zakonite. Ovo nisu razdvojeni procesi, već jedna svrsishodna delatnost neprijatelja Božijeg.
Čovečanstvo koje je nekada bilo podeljeno na ljude koji govore različitim jezicima u davna vremena nije moglo da ostvari svoju gordu ideju, koja je simbolizovala bunt protiv sopstvenog Tvorca, nije moglo da dovrši izgradnju Vavilonske kule. Međutim, ideju ove kule svaki narod je poneo sa sobom i u toku čitave istorije čovečanstva materijal za nju se i dalje priprema. Carstvo antihrista će predstavljati dovršetak Vavilonske kule. Razjedinjeni narodi će ponovo naći zajednički jezik radi završetka drevne zamisli. Svi procesi objedinjenja u naše vreme, i u oblasti politike, i ekonomije, i religije, i pogleda na svet, nisu ništa drugo do isprobavanje jedinstvenog poimanja, jakog, svobuhatnog saveza koji sve povezuje radi podizanja kule gordosti od strane čitavog sveta – poslednji pokušaj satane (koji je nekada poželeo da „svoj presto postavi iznad prestola Svevišnjeg Boga“) i čoveka (koji je nekada pomislio da treba da bude „kao Bog“) zajedničkim naporima palih anđela i ljudi da prisvoje svet Božji, da sami postanu kao bogovi i čovekobogovi.
Izopačenje duhovnog života vodi ka izopačenom poimanju dobra i ljubavi uopšte, do nepravilnog poimanja položaja čoveka u svetu, do lažnog, prelestnog odnosa čoveka prema Bogu. U svemu ovome počinje da se ogleda uzdizanje ljudskog dostojanstva, veliko snishođenje njegovom palom stanju. Zbog neznanja, neshvatanja svog sopstvenog duhovnog nivoa čovek pada u stanje prelesti, maštanja. On misli da ima vrline koje nema, smatra da su pozitivni, duhovni, bogougodni – duševni i nervni porivi njegove duše. Sva duševna delatnost ovakvog čoveka koncentriše se u razumu i na krajevima nerava, otuda vodi život poriva, uzbuđenja, haosa. Iz ovakve spoljašnje vatrenosti potiče rasplamsanost osećanja i pomisli, maštanja i doživljaja. Sve ovo čoveka čini nervoznim, pokretnim, aktivnim, uznemirenim. U njegovoj glavi se rađa na hiljade planova i ideja, u srcu – more želja i osećanja, ali su sve one usmerene ka spolja, na zemaljski svet, na organizaciju i preobrazovanje zemaljske, svetovne atmosfere. I premda pri površnom gledanju izgleda kao da je sva ova delatnost orijentisana na Boga, na Jevanđelje – ona je zapravo potpuno samostalna i puna uzdanja u sebe. Bog, jevanđeljske zapovesti, ustavi i pravila crkvenog života, obredi i bogosluženja – ovde su samo ljuska, samo pozadina i maska, a u centar sve svoje delatnosti ovakav „trudbenik“ stavlja sebe i svoju volju. Ovakav čovek koji ne vidi i ne shvata zapravo ko je i kakav je pred Bogom i misli da je nezamenjivi sluga Božiji, apostol i „drug“ Gospodnji. On stoji „ispred“ Boga, okrenut Mu je leđima, okrećući se licem prema narodima i iz sve snage počinje da poziva sve da dođu i da se poklone Bogu Kojeg on propoveda, ali ubrzo zaboravlja da pita Samog Gospoda šta i kako da radi i sa sigurnošću da je njegov trud ugodan Bogu toliko se zaokuplja njime da zaboravlja na Boga i počinje da privlači narod samom sebi. „Ako rukovodilac počne da traži poslušanje sebi, a ne Bogu,“ kaže episkop Ignjatije, „on nije dostojan da bude rukovodilac bližnjeg! – Nije sluga Božji! – On je sluga đavola, njegovo oruđe, njegova mreža! „Ne budite robovi ljudima“ (1 Kor. 7, 23) – ostavlja nam zaveštanje apostol“ (Svt.Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 7. str. 151).
Čovek koji nema „viđenje svog greha“ (za koje molimo s postom i molitvom u dane Velikog posta), već se podvizava samo u spoljašnjoj pobožnosti, ubrzo počinje sebe da smatra izabranim sasudom Božjim, nosiocem i sprovodnikom blagodati, „svetilom koje je stavljeno na svećnjak) „gradom koji stoji na vrhu gore“, „solju sveta“. Ovakav čovek stalno traži težak podvig, baca se u centar događaja, ubeđen da je Bog s njim, da se od njega na sve strane razlivaju zraci Hristove svetlosti, da je ugodan i prijatan Bogu. „Blago duši, koja je spoznala da je u potpunosti nedostojna Boga, koja je osudila sebe kao prokletu i grešnu! Ona je na putu spasenja; u njoj nema samoobmane. Nasuprot tome, onaj ko smatra da je spreman da primi blagodat, ko smatra da je dostojan Boga, ko očekuje i moli za Njegov tajanstveni dolazak, ko kaže da je spreman da primi, da čuje i vidi Gospoda, vara se, laska sebi; on je dospeo na visoki greben propasti s kojeg se pada u mračnu provaliju pogibelji“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 2, str. 123).
Oduševljenje počinje da uobražava da voli Boga i čoveka, počinje mnogo da govori o ljubavi i milosrđu, na sve načine insistira na tome da dokaže svoju ljubav „samopožrtvovanim“ postupcima, sve ljude poziva da vole Boga i bližnjeg, stalno nekoga prekoreva zbog nedostatka ove ljubavi. „Ljubav“, „milosrđe“, „željenje dobra“, „briga o bližnjem“ – ove reči ne silaze s usta takvih „pravednika“. Ali oni ne znaju kako su zapravo ove vrline daleko od njih, kroz kakav podvig samoodricanja duša prvo treba da prođe da bi im se makar malo približila. „Nemoj misliti, voljeni brate,“ kaže svetitelj Ignjatije, „da je zapovest o ljubavi prema bližnjem tako bliska našem palom srcu“ zapovest je duhovna, a našim srcem su zavladali plot i krv; zapovest je nova, a naše srce je staro“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t.1. str. 121). „…Ja sam grešnik, mračni grešnik, ma gde da pogledam u sebe, uvek vidim izmešanost dobra i zla, koju je ljudskom rodu preneo njegov praotac, koji je drsko i pogrešno okusio od drveta poznanja dobra i zla. Ljudima se čini da sam milosrdan, ali ako se detaljno proverim, ako ispitam sebe nalazim u sebi samo glupu masku milosrđa. Milosrdna dela čini u meni taština, milosrdna je u meni pristrasnost… milosrdna je u meni krv; a da me na milosrđe pokreće zapovest Hristova, čista i sveta, – to ne nalazim u sebi. Kad se ja, mračni grešnik osvestim na trenutak i kad poželim da budem milosrdan u skladu sa zapovešću Hristovom vidim da treba da učinim užasno nasilje nad svojim srcem… Moje srce pristaje da bude milosrdno po kretanju krvi, ali da bude milosrdno po zapovesti Hristovoj za njega predstavlja raspeće… Prirodno milosrđe kao proizvod ploti i krvi ne može biti Bogu ugodna dobrodetelj. I više od toga! Ono je u suprotnosti sa zapovestima Jevanđeljskim! Kako bi se ono saseklo i umrtvilo donet je na zemlju mač Jevanđeljski. Ljudi vođeni prirodnim milosrđem prebivaju u mraku pod uticajem ljutog, svezlobnog svetodršca“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 7, str. 36).
Igumanija Arsenija je govorila: „O ljubavi prema bližnjem: bližnjeg treba staviti na mesto na kojem sam stojiš, znači: prvo moraš da siđeš s mesta na kojem stojiš. Gde je mesto na kojem stojiš? To je ceo svet vidljivi i nevidljivi. Svuda sebičnost, prigrabivši sve za sebe ne želi ništa da ustupi bližnjem, i kako onda duša može da voli bližnjeg kad oseća da joj on sve oduzima, da ima na sve ista prava kao i ona, a ona u njemu vidi svog neprijatelja i mrzi ga. Treba sve sebi oduzeti, da bi se ustupilo bližnjem, i upravo tada, zajedno s bližnjim, duša stiče i Gospoda“ (Ig. Arsenija, t. 23. Sveto-Uspenski man. 1994.g.).
Evo kako složeno govore o ljubavi oni koji su zaista stekli duh krotosti i smirenja, viđenja sebe i trezvenosti. Kod onih koji na sve gledaju površno nema ni pomena o sličnim rasuđivanjima, već se samo čuju parole i bravurozna pozivanja, herojski pozivi.
Nemojmo zaboraviti da će i antihrist doći u takvom obličju, „kako bi prevario sve, doći će smiren, krotak, mrzitelj – kako će reći za sebe – neistine, kao čovek kojem su idoli odvratni, koji voli pobožnost, kao dobar, ljubitelj siromaštva, veoma lepog izgleda, postojan, sa svima nežan, koji naročito poštuje jevrejski narod… i preduzeće lukave mere da svima ugodi kako bi ga narod uskoro zavoleo. Neće primati darove, neće govoriti gnevno, neće biti neraspoložen, već će lepom spoljašnjošću varati svet dok se ne zacari“ (sv. Jefrem Sirin). Njegovo carstvo će biti apsolutno zemaljsko, telesno, ali će se on potruditi da izgleda nebesko, duhovno. Antihrist upravo ovim ima nameru da pomrači istinsko učenje hrišćanske vere novim učenjem, novim poretkom – mekšim, veselijim, prijatnijim i više u skladu s naklonostima telesnog čoveka – i na sve načine će se truditi da se izdaje za Hrista. Sve što Hristos obećava da će dati kao nagradu Svojim sledbenicima obećaće i antihrist, samo što će ukinuti krst: i u tome je sva tajna njegove pokvarene sile, razlog zbog kojeg će sva carstva i narodi poći za njim. Antihrist će tada obećati proslavljanje tela bez njegovog umrtvljenja, proslavljanje sveta bez njegove osude, obećaće samo Carstvo Nebesko bez ikakvog truda i podviga pobožnosti. Antihrist će obećati ljudima istinski ljudski život, bogopodoban, obećaće ga na zemlji, život u kojem će se lako spojiti znanje, udobnost i prijatnost života, umetnosti, razni pronalasci i poboljšanja materijalnog života. Odbacujući u potpunosti Hristovo učenje, iako će se po spoljašnjosti izdavati za hrišćanina on će ipak delovati u ime Hrista: otuda i snaga njegova, i otuda potiče opasnost da će možda odvući čak i izabrane. Njegova mudrost će biti u potpunosti antihrišćanska, ali će se izdavati kao najbolji, za najprihvatljiviji priručnik za hrišćanstvo u skladu s potrebama vremena“ ona želi da svede hrišćanstvo na razumsku formulu, da ga učini hrišćanstvom istinitijim, čistijim, lakšim, hrišćanstvom koje se bolje slaže s ljudskim naklonostima, odbacujući sve podvige pobožnosti i smatrajući da oni premašuju ljudske snage. Ustanak lažnog proroka će imati masku hrišćanstva, izdavaće se za istinsko hrišćansvo, ali će kad ojača i prodre u narodne mase, zbaciti sa sebe masku koja ga pokriva i završiće izdajom, odricanjem, progonima i zbacivanjem dogmi hrišćanske vere. Ovaj lažni prorok će govoriti: „Forme, obredi Crkve i dogme su drugostepene stvari koje nemaju nikakve veze s duhom, duh je ono što je važno.“ I pod ovim izgovorom lažni prorok će odseći od hrišćanstva sve što ne bude pripadalo ovom svetu – sve što je natprirodno u istoriji spasenja, što je od pomoći veri i njenim slavnim obećanjima, jednom rečju – sve suštinsko (v.: Poslednje sudbine sveta. Kijev, 1994.g. str. 92-129).
Veoma su zanimljive opaske Vladimira Solovjova o antihristu. Iako su mnoga dela ovog mislioca daleka od Pravoslavlja, opis ličnosti antihrista u potpunosti odgovara zajedničkom mišljenju svetih otaca Crkve. – „Pošto je uvek bio svestan svoje velike snage duha on je svagda bio ubeđeni spiritualista, i jasan um mu je uvek ukazivao na istinu onoga u šta treba verovati: u dobro, Boga, Mesiju. U to je on verovao, ali je voleo samo sebe. On je verovao u Boga, ali je u dubini duše nehotice i nesvesno prednost davao sebi. Verovao je u Dobro, ali je svevideće oko večnosti znalo da će se ovaj čovek pokloniti zloj sili, čim ga ona potkupi – ne prevarom čula i niskih strasti, pa čak ne ni velikom udicom vlasti, već samo bezgraničnim samoljubljem. Uostalom, ovo samoljublje nije bilo ni nesvesni instinkt ni bezumna privlačnost. Osim izuzetne genijalnosti, lepote i plemenitosti, uzvišena ispoljavanja uzdržanja, nesebičnosti i delatnog dobročinstva su naizlged dovoljno opravdala ogromno samoljublje velikog spiritualiste, askete i filantropa… Tako obilno snabdeven darovima Božjim on je ugledao u njima znake izuzetne nebeske blagonaklonosti prema sebi i počeo je da smatra da je drugi posle Boga, jedini u svom rodu sin Božji. Jednom rečju, on je počeo sebe da smatra onim što je zapravo bio Hristos… Prvo u njemu nije bilo neprijateljstva prema Isusu. On je priznavao Njegov mesijanski značaj i dostojanstvo, ali je iskreno video u Njemu samo svog najvećeg prethodnika – moralni podvig Hrista i Njegova apsolutna jedinstvenost bili su neshvatljivi ovom umu pomračenom samoljubljem. On je razmišljao na sledeći način: „Hristos je došao pre mene; ja sam drugi, ali ono što je hronološki kasnije po važnosti je prvo. Ja dolazim kao poslednji, na kraju istorije upravo zato što sam savršeni, konačni spasitelj. Onaj Hristos je moj preteča. Njegovo prizvanje je bilo da prethodi meni i da pripremi moj dolazak“. I uz ovakva razmišljanja veliki čovek 21. veka će primenjivati na sebe sve što je u Jevanđelju rečeno o drugom dolasku objašnjavajući ovaj dolazak ne kao povratak istog Onog Hrista, već kao zamenu prethodnog Hrista konačnim, odnosno njim samim… Samoljubivo davanje prednosti sebi u odnosu na Hrista za ovog čoveka će biti opravdano i sledećim rasuđivanjem: „Hristos je propovedajući u Svom životu i pokazujući moralno dobro bio ispravitelj čovečanstva, a ja sam pozvan da budem dobročinitelj ovog delimičnog ispravljenog, delimično nepopravljivog čovečanstva. Svim ljudima ću dati ono što im je potrebno. Hristos je kao moralista delio ljude dobrom i zlom, a ja ću ih sjediniti dobrima, koja su podjednako neophodna i dobrima i zlima. Biću pravi predstavnik Onog Boga Koji dozvoljava da Njegovo sunce sija dobrima i zlima, Koji daje kišu pravednima i nepravednima. Hristos je doneo mač, a ja ću doneti mir. On je pretio zemlji strašnim poslednjim sudom. Ali poslednji sudija ću biti ja i moj sud neće biti samo sud pravde, već sud milosti. Biće i pravde u mom sudu, ali ne pravde koja daje već pravde koja raspoređuje. Ja ću napraviti razliku među svima i svakome ću dati ono što mu je potrebno…“
Svojim novim delom („Otvoreni put ka vaseljenskom miru i blagostanju“) privući će (sve). Ova knjiga… će u njemu pokazati neviđenu snagu genija. To će biti nešto svobuhvatno i miriće sve protivrečnosti. Ovde će se sjediniti plemenito poštovanje drevnih predanja i simboli sa širokim i smelim radikalizmom društveno-političkih zahteva i preporuka, neograničena sloboda misli s najdubljim poimanjem svega mističkog, bezuslovni individualizam s vatrenom predanošću opštem dobru, najuzvišeniji idealizam rukovodećih načela s potpunom određenošću i životnošću praktičnih rešenja. I sve će ovo biti sjedinjeno i povezano tako genijalnom umetnošću da će svaki jednostrani mislilac ili delatnik lako videti i prihvatiti celinu samo pod svojim pojedinačnim, ličnim uglom gledanja ništa ne žrtvujući za samu istinu, ne uzdižući se radi nje zaista nad svojim ja, nimalo ne odbacujući u stvarnosti svoju jednostranost, ni u čemu ne ispravljajući pogrešnost svojih pogleda i stremljenja, ničim ne nadomeštajući njihovu oskudnost… Niko neće opovrgavati ovu knjigu, ona će svakome izgledati kao otkrovenje cele istine. Sva prošlost će biti predstavljena u tako privlačnom obliku, sve tekuće će biti ocenjeno tako nepristrasno i svestrano i najlepša budućnost će se tako opipljivo približiti sadašnjosti da će svako reći: „Evo to je upravo ono što nam je potrebno; evo ideala koji nije utopija, evo zamisli koja nije himera.“ I čudesni pisac ne samo da će osvojiti sve ljude, već će svakome biti prijatan tako da će se ispuniti Hristove reči: „Ja sam došao u ime Oca… i ne primate Me; a ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti.“ Jer, da bi čovek bio prihvaćen mora da bude prijatan“ (Kratka povest o antihristu. Izdanje Sretenskog manastira. M., 1995.).
Sve pouke otaca Crkve o antihristu, mnoge verzije i razmišljanja filosofa i mislilaca o njemu treba da nas učine krajnje opreznima: očigledno je da se približava vreme najtananije, najlukavije laži kad će se krajnje zlo obući u najprivlačnija, najbolja, najmilija, najsrdačnija i najljubaznija obličja. Već se danas stvaraju način razmišljanja, karakter života, usmerenost delatnosti i duh religije koji odgovaraju i podstiču demonsku prevaru koja priprema vladavinu antihrista. Mnogo onoga čemu danas radosno aplaudiramo ili se pomalo uzdržano osmehujemo je – kako će se sutra pokazati – bilo takođe mreža, klopka, mamac i tanana pokvarenost neprijatelja čovečanstva.
Na primer, kako se mnogo danas govori o miru u celom svetu, o jedinstvu naroda i država, o političkom, ekonomskom, kulturnom i religioznom savezu i bratstvu naroda. Zaista, šta može biti milije od mira svakom čoveku koji ima više ili manje zdravog razuma – jer tako smo se umorili od zlobe, od ratova, od svađa. Čitava istorija čovečanstva jeste istorija borbe, bitke za vlast, za „parče hleba“, za zlato, zbog rasnih predrasuda, zbog religioznih ubeđenja i uopšte ni zbog čega, prosto po nekom zakonu surovosti i neprijateljstva. Zar je moguće da ni savremeni „progres“ ne može da reši ovaj problem? Pa odnosi među ljudima se „usavršavaju“, postaju sve „humaniji“? – tako danas rasuđuju mnogi vaspitani ljudi. Znajući za ovu ljudsku slabost, odnosno da su se narodi umorili od ratova i da žude za mirom, mnogi političari i propovednici religija špekulišu pojmovima mira i blagostanja. Danas čak i mnogi hrišćani misle da je ovaj „mir u celom svetu“, „mir svetu“, „mir, rad, maj“, „prijateljstvo i mir naroda“, što tako često čujemo od komunista i od ekumenista i naš Hristov „mir vsjem“, naše molitve „o mirje vsego mira“ i „o sojedineniji vsjeh“ – isto očekivanje i da su to pojmovi iste vrste. Mnogi počinju da misle da su ideali i traganja današnjeg „progresivnog sveta“, njegov humanistički duh i ustremljenost ka cilju, čak i „duhovni“ ideali i očekivanja, i ciljevi, i nada hrišćana – sinova Crkve – da su to dva u svemu saglasna toka ljudske najviše moralne, duševne, razumne delatnosti koja su sve bliža i da će se sigurno sjediniti, sresti – kao rođena braća. Međutim, „mir“ u svetskom poimanju i „mir“ u hrišćanskom poimanju su krajnje suprotni po smislu i po značenju! Gospod kaže: mir Svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svijet daje (Jn. 14, 27). Još: Mislite li da sam došao da mir dam na zemlji? Ne, kažem vam, nego razdjeljenje (Lk. 12, 51). Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi. Koji ljubi oca ili mater većma nego Mene, nije Mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego Mene, nije Mene dostojan (Mt. 10, 34-37). Ovo sam vam kazao, da u Meni mir imate. U svijetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, Ja sam pobijedio svijet. (Jn. 16, 33). „Mir“ sveta podrazumeva sjedinjenje i bratimljenje svih ljudi bez izuzetka – a o kakvoj podeli onda govori Gospod? Čemu mač? Zašto su „ukućani“ čovekovi neprijatelji? [ta onda znači „mir Hristov“? Otkud onda to „mir – vjsem“? Odgovor na ovo pitanje je višeznačan!
Mir Hristov jeste pomirenje čoveka s Bogom, koje je postalo moguće kroz iskupljenje Krstom Gospodnjim, kroz stradanja i smrt Bogočoveka na Krstu, kroz sveto vaskrsenje Hristovo i kroz to što vernici nose svoj krst prateći raspetog i vaskrslog Hrista Spasitelja. Odnosno – kroz veru i život u Hristu, kroz uključivanje u život u Hristu u Tajnama Crkve. Kako kaže apostol: opravdavši se, dakle, vjerom, imamo mir u Bogu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojega i pristupismo vjerom u ovu blagodat u kojoj stojimo (Rim. 5, 1-2). I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu (Flb. 4, 7). Međutim idenje za Hristom, nošenje krsta pre svega treba da bude shvaćeno kao odbacivanje svog starog čoveka, svoje strasne, grehovne volje. Hristovo učenje, sve svete zapovesti Spasitelja za Njegovog istinskog učenika postaju krst, na kojem on stalno razapinje svog starog čoveka sa strastima i pohotama. Da bi čovek uzeo na leđa svoj krst treba „pre svega da odbije ispunjava kapriciozne želje tela… treba da prizna da je njegova pravda teška nepravda pred Bogom, da je njegov razum apsolutno bezumlje i na kraju, prepustivši se Bogu svom silom vere, prepustivši se neprestanom proučavanju Jevanđelja treba da se odrekne i svoje volje“ (Svt. Ignjatije Brjančaninov. Navedena dela. t. 1, str. 354).
Ašče kto hoščet po Mnje iti, da otveržetsja sebe i vozmet krest svoj i po Mnje grjadet (Mt. 16, 24). Upravo kroz krst i kroz samoodricanje hrišćanin zajedničari i sa Hristom, u Njemu nalazi potpuno pomirenje s Bogom i sa svom tvari. Van Hristovog iskupljenja nema mira, čovek je još uvek pod kletvom, u vlasti večne smrti, ceo svet je u neprijateljstvu s njim i on sa celim svetom. Ne protivi mu se samo spoljašnje i nije u neprijateljstvu s njim samo ono, već je i sve njegovo unutrašnje biće u neskladu sa samim sobom, u unutrašnjoj borbi, u metežu, u nepostojanosti. Makarije Egipatski kaže: „Kao što se pšenica u rešetu u kojem se prosejava kreće i neprestano baca i okreće tako i knez lukavstva zemaljskim poslovima obuzima sve ljude, koleba, dovodi u zbrku i brigu, primorava da se bave ispraznim pomislima, gnusnim željama, zemaljskim i svetskim vezama neprestano obuzimajući, smućujući i hvatajući sav grešni Adamov rod“ (Beseda 5). Oci su govorili: „Pomiri se s Bogom, pa će se s tobom pomiriti nebo i zemlja.“
Evo u čemu je greška savremenih ljudi: oni ne pomirivši se s Bogom, što je moguće samo u Hristu i samo u nedrima Pravoslavlja, pokušavaju da pomire sve podele i nesuglasice sveta koji propada, koji otpada od Boga. Zaista: „mir Hristov“ se nudi svima, ali ga ne primaju svi, ne žele svi da se potrude kako bi ga stekli. Mir Hristov od nas zahteva udaljavanje od „sveta ovog“: ne znate li da je prijateljstvo prema svijetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak. 4, 4). Udaljavanje od sveta podrazumeva udaljavanje od greha, od svega grehovnog, od ljudi zaraženih grehom koji se ne kaju zbog svog greha. Ovo je neizbežno povezano s podelama, nesuglasicama, s borbom, s „mirnim“ odnosima. Pokušaj da se organizuje mir u svetu uz zaobilaženje ovih podela, ove borbe, znači zatvaranje očiju pred neprijateljstvom između greha i vrline, ignorisanje zapovesti Božijih, podržavanje amorala i svake duhovne nečistote, najraznovrsnijih strasti.
Sveto Pismo strašno razobličava ovakvo „mirotvorstvo“: Mahnuću rukom Svojom na stanovnike ove zemlje, veli Gospod. Jer od maloga do velikoga svi se dadoše na lakomstvo, i prorok i sveštenik, svi su varalice. I liječe rane kćeri naroda mojega ovlaš, govoreći: mir, mir; a mira nema. Eda li se postidješe što činiše gad? Niti se postidješe niti znaju za stid; zato će popadati među onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod (Jer. 6, 12-15).
Vreme postaje sve lukavije, a slatke zamamne reči sve „medenije“, otrov pod „ustima njihovim“ sve smrtonosniji, vuci se sve češće oblače u ovčiju kožu. Laž se stalno širi, goji se, produbljuje se i sve više se pokriva maskom istine. Vatrenost vere sve više pada na mlakost, ali nam zato što smo na nju navikli sad već izgleda kao „gorenje ljubavi“. I ne shvatamo da smo nesrećni i jadni, i siroti, i slepi, i nagi (Apok. 3, 17). Ali šta da radimo?
Sam Gospod odgovara:
Savjetujem ti da kupiš od Mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti da pomažeš oči svoje, da vidiš. Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se. Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa Mnom. Onome koji pobijedi daću da sjedi sa Mnom na prijestolu Mome, kao i Ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem Mojim na prijestolu Njegovom. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori Crkvama (Apok. 3, 18-22).
 


<span claARHIMANDRIT LAZAR ABAŠIDZE
<span claANĐELU LAODIKIJSKE CRKVE

ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: ARHIMANDRIT LAZAR ABAŠIDZE „ANĐELU LAODIKIJSKE CRKVE“
 Izdato: 1998.
 Blagoslov: Po blagosloveniю Svяteйšego Patriarha Moskovskogo i vseя Rusi Aleksiя II
 Izvornik: Arhimandrit Lazarь (Abašidze) „Angelu Laodikiйskoй Cerkvi“
 Mesto: Moskva
 Izdaje: Izdanie Sretenskogo monastыrя
 Prevod: Marina Todić

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 01. jul 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Jedan komentar

  1. U poslednje vreme ljudi sve češće koriste novi pozdrav Uživaj! Uživajte! umesto Zbogom ili kako se još kaže Zdravo, Doviđenja

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *