NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dijaspora » AMERIČKI MIR I BITKA ZA PRAVOSLAVLJE

AMERIČKI MIR I BITKA ZA PRAVOSLAVLJE

Matej Arsenijević

Američki mir
i bitka za Pravoslavlje

 
Okrenite se prema Zapadu“, kaže sveštenik oglašenome u činu oglašenja, u pripremi za Sv. Krštenje, a kada se oglašeni okrene licem prema Zapadu, sveštenik ga pita: „Odričeš li se satane, i svih dela njegovih (pompa diaboli), i svih angela njegovih, i svakog služenja njemu, i sve gordosti njegove?“. Oglašeni okrenut prema Zapadu, odgovara:
„Odričem se!“. Posle trikratnog odricanja, sveštenik traži od oglašenoga da duhne i pljune na Zapad, na satanu. Sveštenik, zatim okreće oglašenoga ka Istoku i pita ga: “ Sjedinjuješ li se sa Hristom?“. Oglašeni odgovara: „Sjedinjujem se!“, i posle trikratnog potvrđivanja svog sjedinjenja sa Hristom, ispoveda svoju veru u Hrista kao Cara i Boga.
U Predanju Crkve od Istoka – a, time, i u predanjskom simvoličkom realizmu Pravoslavlja kojim je prožet čitav svetotajinski život Crkve -nema ničeg „slučajnog“, „proizvoljnog“. Fizičko-geografski Zapad, kao strana svsta suprotna Istoku -u sklopu simvoličkog realizma Krštenja kao liturgije uvođenja u tajnu mističkog i ipostasnog Istoka, Bogočoveka Hrista, tj. u tajnu Crkve od Istoka – postaje sada simvol „duhovnog Zapada“ kao mesta i stvarnosti ontološke bogoudaljsnosti i tmine, tj. simvol sveta kojim gospodari pompa diaboli, sveta koji je po svemu suprotan „duhovno Istoku“ kao izvoru mističkog Života i Svetlosti, kao mestu i stvarnosti Carstva Božijeg. Zapad je u Hrišćanstvu simvol paloga sveta, oblast pod v l a š ć u “ k n e z a tmine“. Adam je, odstupivši od Boga, (ot)pao na Zapad, a čitav svet je -povučen silinom Adamovog grehopada – pao I postao Zapad ili bogootpali svet.
Zato Sv. Kiril Jerusalimski u svojoj prvoj Mistagoškoj katihezi kaže: „Budući da je Zapad oblast vidive tmine, a pošto satana – koji ima tmine u preizobilju – caruje u tmini, ti – kada se simvolički okreneš prema Zapadu – dakle odbacuješ tminu i odričeš se tiranina“. To krštenjsko okretanje ka Zapadu, uspravno stajanje naspram i nasuprot Zapadu jeste čin suštinskog oslobođenja i hrišćanske slobode, „prvi slobodan čin čovekov“ kojim se odričemo satane, praroditeljskog grehopada i „kontinuitet“ palog sveta u nama, tj. pale istorije: više nismo robovi, nego slobodni u Hristu! Naša sloboda počinje, dakle, od egzorcizma našeg „unutarnjeg Zapada“, naše „zapadne (tj. pale) prirode“: oslobođeni smo Hristom od inercije grehopadne i čovekoubistvene antimistagogije (zmijinskog uvođenja u strašnu tajnu bogootpadništva i čovekobožnosti), oslobođeni za spasenje Nove Zajednice Boga i čoveka, za punotu i besmrće bogočovečanskog života.
Za nas je izuzetno važan istorijski kontekst u kome se uobličio čin krštenjskog odricanja od satane. Bila je to situacija rane Crkve koja je živela u paganskom svetu čijim je „animizovanim“ i „sakralizovanim“ kozmosom i čitavim istorijskim životom gospodarila pompa diaboli, tj. „klanjanje idolima, učešće u kultu rimskog imeratora, obožavanje materije“, tako da je oglašeni (katihumen) znao „ne samo čega se odriče, već i na kakav se „uzak put“ i pretežak život obavezuje – na život, zaista, „nekonformistički“ i radikalno suprotan „načinu života sveta oko sebe“. ‘Ali, mi danas živimo u „istom“ svstu! Posle dve hiljads godina hrišćanske istorije; posle čudesnog obraćenja grčko-rimskog paganskog sveta u hrišćanstvo; posle hiljadugodišnje veličanstvene i herojske avanture Vizantije u oblasti hrišćanske crkvenosti i bogoslovlja, hrišćanske politike i kulture; posle uspona i padova, kriza i tragedija, propasti i samourušavanja istočnog i zapadnog hrišćanskog sveta mi, Crkva i Hrišćani, ponovo živimo u svetu u kome na ozakonjen način vlada pompa diaboli. Živimo u post-hrišćanskom svetu, repaganizovanom i sekularizovanom do srži svoje istorije. To je hrišćanska situacija na kraju XX i početku XXI veka. To je svet kojim, ali sada u neuporedivo većoj meri, gospodari klanjanje bezbrojnim idolima i ideologijama „humanističke“ Savremenosti, kojim gospodari demokratski (ili tačnije – demonokratski) kult imperatora – čovekoboga i robova – čovekocrva, i koji se sav pretvorio u patološko obožavanje materije, hipertrofirane telesnosti, tj. smrtnosti – u krajnjem ishodu – same smrti. To je svet u kome živimo, to je Zapad na kome živimo, jer danas – kao što smo to već mnogo puta i na raznim mestima rekli – nema drugog sveta osim Zapada.
Taj post-hrišćanski ili „Novi svet“ (Novi svetski poredak) konstituisao se kroz pobunu protiv hrišćanskog sveta prošlosti i izrastao na ruševinama tog sveta kao njegova izvrnuta (=demonizovana) slika ili anti-ikona (tvorevina bez Tvorca – zlotvar, čovek bez Bogočoveka – nečovek, zemlja bez Neba – podzemlje, istorija bez Eshatona – istorija propasti, plot bez Ovaploćenja -zloplot, duh bez Duha Svetog -zloduh, kultura bez Kulta Spasenja – okultizam…). Taj svet je, svesno i nimalo slučajno, odabrao upravo „Zapad“ za svoje ime, za svoj suštinski simvol i sudbinu. „Zapadna ideja istorije“ -tj. ideja spasenja sveta i čoveka bez i mimo i protiv Boga – kao ideja savremenog sveta, po svom karakteru jeste obrnuta hrišćanska ideja istorije. Zapadno shvatanje čoveka – po kome čovek više nije biće „po slici Božijoj“, već biće „po slici sopstvenoj“, zbog čega je čovek postao mera svega i cilj istorije stvaranje hiljadugodišnjeg carstva čovekovog na zemlji -jeste obrnuto hrišćansko shvatanje čoveka. Demonsko (izvrnuto, lažno) je ponovo postalo poželjni sadržaj sveta i načelo istorije, pompa diaboli je ponovo – ali sada sa sedam novih i gorih besova – nahrupila u „pometenu sobu“ (nekada hrišćanskog) sveta, ispostavivši sebe kao zloduhovnu „normu“ Novog Sveta. Od Hrišćanstva „emancipovani“ i, u svom post-hrišćanskom „humanizmu“, demonizovani zapadni um (koji je sebe proglasio za jedini um današnjice) radikalno je „demitilogizovao“ zapadnu kulturu (kao, danas, jedinu kulturu), oslobodivši je od „binarnosti hrišćanske mitologije“ (svetlost-tmina, dobro-zlo, pravda-nepravda, istina-laž, sveto-skvrno…). Između ostalog, zapadni um se – u svojoj crnomagijskoj racionalnosti – naročito potrudio da objavi da Zlo (ono KOJEG se odričemo na Krštenju) više ne postoji, učinivši ga time nevidivim u čovekovoj svesti savesti, pretvorivši ga time u tajni faktor zapadne istorije, jednom rečju – unapredivši to Zlo (taj „Zapad“, na koga pljujemo u Krštenju) u izvor svog, zapadnog shvatanja sveta i čoveka. Koliko je samo u pravu jedan veliki pravoslavni duhovnik naših dana kada kaže da je jedna od najvećih prelesti današnjice i najvećih „pobeda’ čovekoubice od iskoni, u njegovoj borbi protiv Božijeg čoveka, upravo civilizacijski trijumf ideje da sataia i „njegova (ne)dela“ ne postoje, osim kao mitologija „nazadne.“ svesti prošlosti! I uiravo je to ta, po nazivu „post-hrišćanska“, a u suštini anti-hrišćanska i anti-hristovska „neutralnost“ savremenog sveta ili globalnog Zapada živeti sa Zlom kao da Zla nema, u „humanističkoj toleranciji“ i „mirnoj koegzistenciji“ pluralističkog i „pompeznog’ (pompa diaboli!) sveta današnjice.
Na tom i takvom Zaiadu, kao simvoličkom i geopolitičkom mestu nove svetske tmine (=bogoudaljenosti) našlo se – posle propasti svog istorijskog organskog sveta – i Pravoslavlje, tj. Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva. najpre u svojoj Dijaspori, a potom i u celini. Morati biti na Zapadu – to je situacija Pravoslavlja na kraju XX veka, i to:
morati biti pravoslavni Hrišćanin na anti-hrišćanskom Zapadu, odnosno – morati biti Crkva od Istoka u svetu od Zapada. U svetu koji se čitavim svojim životom, svojim viđenjem sveta i istorije, svojim načinom mišljenja, svojim načežma i vrednostima samoutemeljio i samodeklarisao kao onaj Zapad koga se odričemo na Krštenju. „Unutarnji (zloduhovni) Zapad“ iz Krštenja se danas „ostvario“, dobio svoje istorijsko telo i moć, postavši vidivi i spoljašnji Zapad:
postao je civilizacija – ostvarena utopija, „mesto koga nema“, a na kome moramo da budemo. I mi ne možemo pobeći od tog sveta, jer nemamo drugog stvarnog sveta u kome bismo mogli živeti. Ali mi – istovremeno – sve i da možemo, od tog sveta bežati ne smemo, jer bismo time izdali svoj hrišćanski zadatak u istoriji. Sa druge, pak, strane, mi ne možemo biti Hrišćani ako se tog sveta, njegovih pretpostavki i dela, njegovih vrednosti i kriterijuma, njegove ontologije i filosofije života ie odreknemo i neprestano iznova ne odričemo u činu egzorcizma njegove aigihristovske forme i sadržaja. Da li je to, onda, svojevrsna shizofrenija“ Naprotiv, to je fundamentalno hrišćanska situacija u istoriji koja otkriva suštinski hrišćanski stav prema svetu:
stav – antinomičnog i istovremenog – potpunog odbacivanja palog sveta i njegove totalitarne metafizike, sa jedne, i stav potpunog prihvatanja u Hristu spasenog sveta i njegove nove i sveobuhvatne teoontologije, sa druge strane. Ili, rečeno na način spasenjskog paradoksa: protiv sveta za svet, tj. protiv samoubilačke autonomije sveta, a za svet kao svetu tajnu Nove
Zajednice Boga i čoveka, za svet kao Crkvu. To je od početka Hrišćanstva bio i ostao, do kraja veka, osnovni zadatak i prizvanje Crkve u ovom svetu.
Ranohrišćansko odricanje od satane i „dela njegovih“, tj. od paganskog sveta i njegove „duhovnosti“ je sa krštenjem Rimskog carstva i ustanovljenjem Vizantije kao hrišćanske vaseljene, vremenom gubilo i izgubilo svoju prvobitnu mističko-istorijsku konkretnost. U post-vizantijskom periodu razvoja pravoslavnog.sveta i post-patrističkom periodu „zapadnog ropstva“ pravoslavnog bogoslovlja (u kome je, od XVII veka naovamo, pod uticajem Zapada, došlo do radikalne sekularizacije pravoslavnog crkvenog i bogoslovskog uma, svesti i čitave duhovnosti po zapadnoj paradigmi) to suštinsko krštenjsko odricanje od satane i „dela njegovih“ se pretvorilo u nerazumivi krštenjski običaj „od davnine“ ili je, pak, pretumačeno u individualno-psihološki ritualni čin, bez mnogo veze sa životom onoga ko se krštava i Crkve. Međutim, danas – u vreme intenzivnog ustanovljavanja antihristovskog Novog svetskog poretka – to ranohrišćansko odricanje ionovo dobija svoj pravi smisao i značaj, jer ponovo živimo u svetu koji je no svemu suprotan hrišćaiskoj veri i shvatanju sveta, koji sobom celim dovodi u pitanje celo Hrišćanstvo, koji nimalo nije neutralan (kao što se predstavlja), već zahteva za sebe celog čoveka i njegovu večnu sudbinu. I to je zloduhovna suština novosvetskog totalitarizma u njegovim rasponima od duhovnosti do politike i od kulture do ekonomije. Upozoravajući savremens pravoslavne Hrišćane na beskrajnu ozbiljnost hrišćanskog zadatka u savremenoj istoriji, o. Aleksandar Šmeman kaže: „Ali budimo sigurni da satana neće zaboraviti naše odricanje, odbacivanje i izazov. ‘Duhni i pljuni na njega!’ (kaže nam sveštenik na Krštenju). Rat je objavljen! Počela je borba čiji je ishod iln žnvot vsčni ili večna propast. To je krajnji ishod našeg izbora“.
Odricanje od „Zapada“ i „(ne)dela njegovih“, hrišćanski otpor anti-hrišćanskom Zapadu i antihristovskim nedelima njegovim, hrišćansko protivljenje bezakonom Zakonu njegovog (=američkog) Topuza i smradu njegovog planetarnog Nečoveštva jeste prvi i osnovni hrišćanski zadatak, bez čijeg ispunjavanja Hrišćanstvo i hrišćanski narodi ne mogu ni fizički, ni duhovno opstati u ovakvoj. istoriji. Otpor zapadnoj politici, tj. mundijalizmu – borbom zadržavni suverenitet i identitet hrišćanskih nacija (protiv Ujedinjene Evrope i Ujedinjenog Sveta). Otpor zapadnoj religioznosti, tj. ekumenizmu (kao religijskom mundijalizmu) – borbom za čistu veru pravoslavnu, protiv bilo kakvog „ujedinjavanja“ Pravoslavlja sa vatikanskim papizmom i zapadnim protestantizmom, kao i protiv prihvatanja sekularističke Unije „civilne religioznosti“ Novoga. sveta, Otpor zapadnoj ekonomiji – borbom protiv „integracija“ i „regionalizacija“, a za ekoiomsku nezavisnost i saradnju sa ekonomijama hrišćanskih i nacionadno orijentisanih zemalja. Otpor zapadnoj kulturi – borbom za čisto pravoslavno bogoštovanje i autentično hristocentrično stvaralaštvo.
„Rat je objavljen!“, rat se i dalje vodi i neće prestati, naročito danas kada je došao zapadni „mir koji nema alternativu“, i danas kada smo poraženi u neravnopravnoj bici sa čitavom civilizacijom. I to, više nego ijedan drugi narod na svetu, danas zna upravo Srbski pravoslavni narod. Slava Bogu, mi pravoslavni Srbi, duhnuli smo i pljunuli smo, junački i čovečno, svojim otadžbinskim ratom u zapadnim Srbskim Zemljama, na zapadni duhovno-politički satanizam koji zverskim Ratom svih protiv jednog objavljuje „raj“, vaselenskom Nepravdom – „međunarodnu pravdu“ i nebivalim planetarnim Terorom – „novi poredak“; što smo pljunuli na njegov „američki mir“, „američki san“ i ostala nedela, i sačuvali čistim svoj hrišćanski Obraz i sačuvali živim naš Kosovski Zavet. Hvala Ti, Bože, što smo duhnuli i pljunuli na neprijatelje Krsta i Tvoje, što smo im objavili rat za Krst Časni i Slobodu Zlatnu, uzdajući se samo u Tebe i u svoje ruke, i što smo za to raspeti na Krst, poput Tebe, da sa Tobom vaskrsnemo i pobedimo svet!
Mi, pravoslavni Srbi, objavili smo rat zapadnom Zlu i Zapad nam to neće zaboraviti.
Non licet vos esse: „Nije vam dopušteno da postojite!“
Okrutno i krvavo progoneći Hrišćane u prva tri veka Crkve – zbog toga što su, po cenu života, odbijali da prinesu žrtvu rimskim bogovima – Rimsko carstvo, tj. paganska država ondašnjeg svetskog poretka, poručivala je Hrišćanima: „Non licet vos esse„, koje znači – „Nije vam dopušteno da budete (postojite)“. Hrišćani, Hrišćanke i njihova deca su u „učenoj“ i „kulturnoj“ grčko-rimskoj civilizaciji biž mučki i zverski progonjeni i masakrirani pod optužbom da – odbijajući da učestvuju u demonskom kultu cezara – ruše poredak vaselene (tj. Rimskog carstva) i da su, zbog toga bili lažno optuživani za izmišljene zločine i proglašavani u ondašaoj civilizaciji za – „odium humani generis“, za „omražene u ljudskome rodu“. „Tada će vas predati na muke i pobiće vas i svi će narodi omrznuti na vas Imena Moga radi“(Mt. 24,9), govori Hristos za Svoje hrišćane i Svoje hrišćanske narode. .
Zar to danas nije slučaj sa Srbskim pravoslavnim narodom u „međunarodnoj zajednici“. Nad pravoslavnim
Srbima je u zapadnoj civilizaciji izveden medijski i političko-ekonomski progon: Srbi su proglašeni za „odium humani generis“, za omraženi narod u (zapadnoj) civilizaciji; protiv koga su u „Ujedinjenim nacijama“, četiri prošle godine, glasali svi narodi ovoga sveta; čija je otadžbinska odbrambena borba za opstanak, za odbranu od genocida, proglašena za agresiju, genocid i zločii protiv anti-hrišćanske i anti-nacionalne civilizacije Novog svetskog (judeo-američkog) poretka. I zar nije, upravo, Srbski pravoslavni narod u celini optužen i unapred osućen – pred antihristovskim sudom u Hagu, na Procesu Milenijuma (procesu hrišćanskim nacijama!) – da je „narod omraženi“ i da je narod kome „nije dopušteno da postoji“? Zar je američki Stejt Dipartment jednom, u ime Amerike (kao lidera Novog anti-hristovskog sveta i vodećeg svetskog siledžije), pretio Srbima da „nikada neće biti srbske države u Bosni“, tj. na Balkanu? Zar je jednom američki predsednik Viljem DŽ. Klinton pretio Srbima da su „apsolutni krivci i absolutni agresori“(kao što je to učinio aprila 1994.) kojih ima da nema. Zar su jednom lideri Amerike i NATO-a pretiž Srbima govoreći da „srbski virus mora biti uništei“ i „srbska bolest iskorenjena iz Evrope“. Non licet vos esse:
„Pravoslavni Srbi, nije vam dopušteno da postojite u američkom svetu ukoliko se ne odreknete Hrista i Crkve, Krsta Časnog i Slobode Zlatne i ne poklonite se i prinesete žrtvu američkom bogu! Ili prihvatite nevidivu Uniju „američke religije“ (američka demokratija, „američki san“, „američki mir“, „američke vrednosti’, „američki interesi“) ili ćete biti pogubljeni pred očima sveta (medijski, ekonomski, vojno, politički). Ili ćete američki biti, ili vas neće biti!“. I to js poruka kojom antihristovska Amerika, kroz raspete Srbe, preti čitavom svetu i istoriji. Nije vam dopušteno da postojite u svojoj suverenoj državi i u svome hrišćansko-nacionalnom identitetu, kao svoji na svome:
morate se pokloniti i prikloniti idolu Američke ideje, tj. prihvatiti uniju novog „iaganizma“ kleknuti pred američkim predsednikom kao pred papom mundijalizma – religije budućnosti i kao pred cezarom novog hiljadugodišnjeg carstva svetske demokratije pod znakom satanskog Pentagrama.
Zato „nema mira bez Amerike“, kako su u vreme Dejtona, novembra 1995. brujali svi svetski mediji. Gde nema Amerike – nema mira, a gde nema mira – tamo su ugroženi „amrerički interesi“ i Amerika mora voditi rat za te interese. (Sve „za dobro čovečanstva“!). Amerika Je postala svetski peacemaker, tj. uterivač „američkog mira“ u kosti naroda sveta: laž-mirotvorac, kao što je lažna i „sloboda“ koja svetli svetu sa luciferske statue njujorškog Kipa slobode. Amerika je objavila rat Božijem svetu i istoriji, Carstvu Nebeskom i Bogu Živome u ime „mira koji nema alternativu“. I taj „američki mir“ predstavlja vrhunac i žižnu tačku najveće jeresi posle epohe vaseljensia Sabora, jeresi totalnog i totalitarnog sekularizma. (Dokle seže opaki otrov te civilizacijske jeresi, govori i činjenica da je vatikanski papa na „Dan mira“ 1. januara 1996. na misi u Vatikanu, izjavio da je „mir ime za novi društveni (čitaj:
svetski) poredak“ kao i, da je zamenik američkog državnog sekretara Ričard Holbruk – srbomrzac i „ekspert za Srbe“, kreator dejtonskog mira – 22. januara 1996. na godišaoj skupštini Svetskog jevrejskog kongresa u Jerusalimu, primio medalju zasluga za mir i novi svetski poredak „Nahum Goldberg“ (nagradu, koja nosi ime osnivača ovog Kongresa, za iste zasluge, prošle godine je dobio američki predsednik B. Klinton).
Nas, pravoslavne Srbe, „kulturni“ i „civilizovani“ Novi svet je – maja 1995. kroz usta engleskog premijera Džona Mejdžora – nazvao „parijama civilizacije“. (Parije ili nedodirljivi“ su u staroj Indiji bile podljudi-robovi, koji su se nalazili izvan četiri postojeće kaste, izvan zakona, KOJI nisu imali nikakva prava i koje niko nije smeo čak ni da dodirne rukom) Mi – mali hrišćanski narod – postali smo omraženi i „nedodirljivi“ u anti-hrišćanskoj civilizaciji globalnog Zapada zato što smo se usudili da se borimo za Krst i Slobodu. Naš slobodoljubivi i pravdoljubivi heroizam su proglasili za zločin protiv Civilizacije. Naše otadžbinsko gospodstvo je za njih „divljaštvo“ i oni hoće da nas svojim „mirotvornim“ bombama izvedu iz tog mračnog „divljaštva na blještavi mrak svog anti-hristovskog Novog svetskog poretka. (Tako je glavnokomandujući NATO-a za Bosnu američki general Džordž Džulvan, u stilu poslovično satanističkog cinizma zapadnih siledžija, izjavio pred zapadni Božić 1995. da američke profesionalne ubice – „mirotvorci“ dolaze u Bosnu ,da bi ostvarili božićnu poruku: mir na zemlji“,). Teško zemlji i istoriji kojima takvi „dresirani da ubiju“ ostvaruju mir.
Videli smo mi njihov mir. „Pacifikovana“ – uz pomoć NATO-a i Amerikacaca -Zapadna Slavonija, Krajina i bosanska Krajina tragična su paradigma američkog mira za Srbe, slika sudbine koja nas sve čeka ako odustanemo od hrišćanskog otpora i otadžbinske borbe. Od vere ostaju porušene crkve i spaljeni manastiri, od naroda groblje i roblje, od otadžbine – stratišta i krv koja se deterdžentom spira sa puteva, od Srbske pravoslavne ideje – nacionalno izmirenje srbskih neprijatelja nad srbskim obesvećenim svetinjama. (Tako, Tuđman, maja 1995, posle pada Zapadne Slavonije, najavljuje da će Jasenovac postati mesto hrvatskog nacionalnog pomirenja).
Bojte se i borite se za to, Hrišćani, protiv „mira“ koji vam donose oni koji u Boga Živoga ne veruju, koji Ovaploćenje Hristovo ne priznaju i koji hule na Duha Svetoga svim svojim delima. (Takve ap. Jovan naziva – antihristima). Bojte se i borite se protiv mira koji vam donose oni koji su vas prethodno bombardovali i poubijali vašu decu, vaše hene, vaše starce i vašu stoku. Bojte se i borite se protiv mira koji vam donose oni koji su naoružavali i naoružavaju vaše neprijatelje za budući rat sa vama. Bojte se i borite se protiv mira koji vam donose lica novosvetskih utvara kao što su lica raznih Olbrajtovih, Klasova, Galija, Kristofera… Bojte se i borite se protiv mirotvoraca koji donose mir kao okrutni okupatori. Bojte se i borite se protiv mira KOJI počinje kao okupacija. Bojte se i borite se protiv mira koji počinje kao poraz. Bojte se i borite se protiv mira koji huli na svetinje. Bojte se i borite se protiv mira koji bogolike ljude i junake pretvara u mravolike ništa ljude i kukavice. Bojte se i borite se protiv zloduhovnosti toga mira koji drobi, uništava, ispira i pretvara u prah sve čega se kosne. Bojte se i borite se protiv mira u kome nestaje istina, i vera, i obraz, i pamćenje, i sloboda.
Preko 1.500.000 američkih vojnika u više od 500 američkih baza širom sveta obezbeđuje konstantno ostvarivanje američkih strateških interesa i kontrolu nad 5 kontinenata, TJ. američki global coverage medijsko, ekonomsko, kulturno, političko i vojno „pokrivanje globusa“ i zavoćenje „američkog mira“. Svako jutro u Ovalnom kabinetu Bele Kuće savetnici američkog predsednika za svih pet kontinenata podnose mu top sercret izveštaj o stanju i dešavanju ima širom planete, u svakoj zemlji sveta, KOJI pripremaju američke obaveštaše službe. (Ali, američki predsednik nije taj koji upravlja Belom Kućom, ni Sjedinjenim Državama! On je po, pravilu, poslušni nameštenik tajnih ekonomsko-političkih elita koje žele da zagospodare svetom). Amerika, takođe, „pokriva istoriju XX veka mrežom svojih terorističkih „ratova za mir“ od Korejskog rata do vojne intervencije NATO-a u Bosni, ratova u kojima je svetski „mirotvorac“ zverski – i često u formi genocida – pobio više miliona ljudi širom planete. (Nacija koja se konstituisala kroz genocid, zatrvši čitavu jednu civilizaciju od više miliona domorodaca – Indijanaca, izgleda da ne može da živi, a da u ime svoje „nacionalne“ ideje – koju je proglasila i nametnula kao svetsku ideju – i svoje demonske volje za moć („za mir“) i dalje ne ubija i ne vrši genocid gde stigne. Otuda možda i takvo „dobro“ razumevanje i slaganje između američke i hrvatske politike, budući da se i hrvatska domovinska ideja ostvaruje uvek i samo kao ustaška ideja – kroz genocid i ubistvo). Satanizam „američkog mira“ je u tome što je on bezuslovan, što unapred osporava i ukida pravo na odbranu. Kada te napada „američki mir“, ne smeš da se braniš jer će te uništiti američki rat. Amerika postaje apokaliptička sudbina sveta.
 

Hrišćanski otpor antihrišćanskom miru“:
bitka za Pravoslavlje
Pružali smo – koliko smo mogli – otpor zapadnom ratu, a sada je pred nama zadatak pružanja otpora zapadnom miru. Mir .je novi mit u funkciji uspostavljanja Novog svetskog poretka. Preko mira se stvaraju raskoli svugde tako što se svi počinju deliti na „mirotvorce“ (koji imaju podršku Amerike) i ratne huškače (koje čeka kazna): tu su podelu mundijalisti pokušali da ubace čak i u našu Crkvu, da nam dele episkope na „pacifiste“ i „zagovornike rata“. Tako smo nedavno bili svedoci borbe protiv „američkog mira“, a za odbranu Crkve – koja još nije okončana i koja će se nastaviti! – u kojoj je Vanredni Sabor SPC, na svom zasedanju 21-22. decembra 1995, smogao snage – najviše zahvaljujući hrišćanskoj hrabrosti Vladike Zahumsko-Hercegovačkog Atanasija (koji je svojim paradoksalno ponuđenim povlačenjem sa episkopske katedre ustvari pokrenuo Crkvu na samoodbranu, kao nekada Marko Efeski u slučaju Florentinske unije) – da odbaci i poništi potpis „na mir“ stavljen (bez znanja Crkve, a u njeno ime) 29. avgusta 1995. Sabor SPC je to učinio uvidevši – istina sa zakašnjenjem -svu pogrešnost i štetnost tog potpisa kako za Srbsku Pravoslavnu Crkvu, tako i za Srbski pravoslavni narod. Tim aktom-presedanom je odbranjen saborni obraz i autoritet Crkve u Srbskom narodu, i ometen pokušaj tućinskih i domaćih bezbožnika da „mirom“ podeli Crkvu. (Vašington Post je 13. januara 1996. objavio vest da CIA započinje posebni „tajni program za kontrolu sprovođenja mirovnog programa na Balkanu:, tj. tajnu operaciju sa ciljem da pribavi sve podatke o svima (prvenstveno o Srbima) koji se, na teritoriji blvše Jugoslavije, „protive miru i dejtonskom mirovnom planu“, i da o tome redovno izveštava NATO i sud za ratne zločine u Hagu. Zar ćemo uskoro moći da očekujemo i tajne operacije ekumenista i njihovih establišmenta, koji će pomno pratiti i izveštavati gde treba šta ko od pravoslavnog sveštenstva i vernika govori i piše protiv „mira“ u veri, tj. ekumenizma. Mundijalistički svet je uveo novu i najtežu kategoriju zločina protiv čovečnosti, a to je „zločin protiv mira“. Da li će i u ekumenizmu, biti ustanovljen „jeres protiv ekumenističkog mira“, za koju će biti krivi svi koji neodstupno budu branili Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu i njenu veru Predanja i Sedam Vaseljenskih Sabora?).
Ko ne shvati da je hrišćansko-patriotski otpor tom i takvom miru (mundijalizmu u politici i ekumenizmu u veri) osnovni hrišćanski zadatak danas, da se kroz bespoštednu borbu sa humanističkim Sekularizmom, tom najvećom jeresi posle epohe vaseljenskih sabora – brani čistota vere, opstanak Crkve i hrišćanskih naroda taj ne shvata istorijski trenutak i, ustvari, odustaje od svog hrišćanskog zadatka u ovom svetu. Jer „judeo-američki mir“ donosi i nameće dehristijanizaciju i denacifikaciju. Cilj tog „mira“ je duhovno, političko, ekonomsko i vojno razoružanje, a potom porobljenja i rušenja hrišćanskih nacija u istoriji: zato hrišćanski nacionalizam i patriotizam ostaje pravo i jedino oružje otpora Novom svetkom poretku.
Taj mundijalističko-ekumenistički sekularizam – a ne nestorijanstvo, ili arijanstvo, ili monofizitstvo – jest ono protiv čega danas moramo da borimo u našoj bici za Pravoslavlje. „Duh vremena“ prodro je i u Pravoslavnu Crkvu. O tome svedoče relativno nedavna alarmantna događanja u Šambeziju, Balamandu i Asiziju o kojima Crkva uglavnom ništa i ne zna. O tome svedoči i činjenica da u poslednje vreme dolazi do sve ubrzanije klirikalizacije i pokušaja vatikanizacije Pravoslavne Crkve. O tome svedoči i prošlogodišnji junski dogovor vatikanskog pape i carigradskog patrijarha, o „udvostručavanju napora za sjedinjavanje dve crkve u jednu od početka XXI veka“. O tome svedoči naročito novo pozapadnjačenje pravoslavnog bogoslovlja, pored ostalog, i kroz apstraktizovanu „trijadologiju“ i „krštenjsko bogoslovlje“ kao teorijski predtekst za suptilnu uniju sa
papizmom, kao i kroz obnovljenstvo apstraktizovane i sve više zloupotrebljavane „evharistijske eklisiologije“ koja zagovara veštački povratak na „poredak rane Crkve“, ne vodeći računa o realnom i promenjenom stanju Crkve, i svodeći Crkvu na episkopat i anacionalni univerzalizam u situaciji kada su hrišćanske nacije smrtno ugrožene u istoriji, na psevdo-liturgijski izolacionizam mimo istorije. Treba spomenuti sve češću pojavu nepravoslavne cenzure i autocenzure među Pravoslavnima. To su akutne teme kojima treba da se bavi naše bogoslovlje i naša Crkva. Pravoslavna misao mora prvenstveno da se bori protiv „sakralizacije“, tj. „pacifikacije“ Hrišćanstva, koju planski nameću bezbožnici, Jer sakralizacija jeste uvek uvod u sekularizaciju. Ovaj svet proglašava za sveto ono što hoće povratno da sekularizuje, da obesveti i obesnaži u istoriji. On Hrišćane proglašava za „duhovnjake“ i „žive svece“ da bi ih, potom, učinio predmetom medijsko-političke manipulacije za svoje nesvete ciljeve. On hove da pretvori Crkvu u geto „religioznih“ bespomoćnika da bi je, kao funkcionalnu „gradsku četvrt“, ugradio u bezbožni Kosmopolis svog Novog sveta. Ovaj svet hoće da učini Crkvu onim što ona nije, da je uklopi u svoj sekularni sistem, da JOJ promeni jezik, način mišljenja i života, a konačno i njenu veru, tj. da joj uništi identitet -ne kao ranije, spoljašnjim progonom – već iznutra, iz nje same. I u tome delimično i uspeva: menja joj veru, a da Hrišćani i Crkva toga nisu ni svestni. Zato će Novi svetski poredak uvek radije podržati apstraktni, „pacifistički“, nedržavotvorni – i, time, za njega bezopasni – koncept apstraktizovanog „parohijalizma“ i „liturgijskih zajednica“ izgubljenih u moru post-hrišćanske civilizacije ili – pak – koncept „teodemokratskog (ili ili liberalnog, ili civilizovanog) hrišćanstva“, koje se a priori zalaže za „ljudska prava“ i „mir“, nego – na primer – koncept državotvornog i nacionalnog Pravoslavlja koje u istoriji poseduje istorijsko-političku silu delanja, tj. koncept istorijski živog i delatnog Hrišćanstva koje pruža duhovni i politički otpor nedelima američkog sveta.
Odstupili smo od hrišćanske dužnosti da „razlikujemo duhove“ istorije, da prepoznajemo duhovnu suštinu svih istorijskih fenomena, naročito na planu politike i kulture. Tako smo imali situaciju da se, tokom čitavog četvorogodišnjeg otadžbinskog rata, ni u jednom zvaničnom bogoslovkom listu ili časopisu SPC nijedan srbski akademski teolog -osim, opet, Vladike Tvrdoškog – nije iole ozbiljnije bavio pitanjem odnosa Pravoslavlja i rata. (Kao da se strašni rat dešavao negde drugde, a akademsko bogoslovlje živelo u nekoj drugoj istoriji, a ne raspetoj istoriji svoga naroda). Gubitak moći za svetosavsko „razlikovanje duhova“ istorije u njenoj celokupnosti odnosi se, naravno (a možda i prvenstveno), na pravoslavni episkopat i sveštenstvo. Drama posunovraćene istorije žuri ispred inercije crkvenog establišmenta, koji je svojom poslovičnom statičnošću, strategijom „netalasanja“, pukim prepričavanjem mudrosti od pre hiljadu godina bez veze sa sadašnjom istorijom i istorijskim trenutkom Crkve, diplomatijom lažvizantijskog dovijanja i anahronim moralističkim pričama ne može ni stići savremenu istoriju, a kamoli dati odgovor na njena goruća pitanja. Ono što nam je potrebno jeste obnova svetosavskog i svetolazarskog bogoslovlja, pravoslavnog borbenog života: obnova celovite svetosavske duhovnosti i delatnosti koja se spremno hvata u koštac i rve sa posunovraćenošću savremenog srbskog čoveka i naroda da bi ih spasla, kadra da rizikuje i da se raspne za njega, da se bespoštedno bori za istinu, da brani nedužne, da čuva veru, da staje na put skvrniteljima, kadra čak i da anatemiše, kada nema druge.
Zadatak srbskog Pravoslavlja u savremenoj istoriji je da afirmiše upravo taj čovečni i junački etos hrišćanske borbe za Krst, Istinu, Pravdu i Slobodu. Jer Hrišćanstvo NIJE „pacifistička“ vera, već – naprotiv – vera njegoševske „borbe neprestane“, neprestanog „dobrog rata“ za mir sa Bogom, a ne sa bogobornim ljudima i njihovim nedelima. Za čovekoljubivi i narodoljubivi mir Crkve, a ne čovekoubistveni i narodoubistveni „mir“ Ujedinjene Evrope ili Ujedinjenih nacija sveta. Za mir u Duhu Svetome, a ne za mir sa nesvetim zlodusima, makar se oni i pozivali u svojim govorima na nekog „boga“ i „božiju milost“. Za Mir koji je po svemu suprotan ovom svetu, koji vazda objavljuje rat ovom svetu i knezu ovoga sveta, za Mir Hristov koga je mir. ovoga sveta vazda razapinjao i razapinjaće.
Srbski pravoslavni otpor „američkom miru“ je bitka za Pravoslavlje. Pravoslavni Srbi danas – po Božijem daru i zadatku, a ne po svojim zaslugama – jesu pravedonosci i krstonosci, nosioci ideje i dela Časnog Krsta i Zlatne slobode, hrišćanskog Zaveta i antihristijanizovane istorije. Zato su civilizacijski raspeti na krst Novog svetskog poretka. Pravoslavlje nije tradicionalna običajnost, nije ni religijska „uteha“, nije ni apokaliptičko bekstvo od prljavoga života. Pravoslavlje je strašna sila koja pobeđuje i preobražava svet i istoriju, Pravoslavlje je opasno za lažvere i bezbožnike ovoga sveta, i one ga se plaše. Danas gone pravoslavni Srbski narod. a sutra će i samu Crkvu Pravoslavnu. Ko to ne uviđa, ne shvata sadašnju dramu istorije, srbske borbe za slobodu i bitke za pravoslavno Srbstvo. Pravoslavlje je naš srbski život, naša sila i pravda kojom ćemo pobediti. Sveti Knez Lazar Srbski je srbski život i srbsko bogoslovlje: nepokorno, ubojito i opasno za sve neprijatelje Krsta i Slobode, a poslušno, smireno i krotko pred Bogom Živim „kao dete u matere svoje“.
Opšti „mir“ će zavladati kada Amerika zavlada svetom. Mir će biti tamo gde bude Amerika. Kao što su rani Hrišćani trpeli progone, jer su odbijali da prihvate rimski mir (pax romana) njegovu pagansku „duhovnost“, tako i mi današnji Hrišćani moramo da odbijemo, bez obzira na mogući progon, uniju „američkog mira“ (pax Americana) i njegove novopaganske i satanističke zloduhovnosti.
Živimo u svetu u kome je akumulacija Zla tolika i toliko javna da bi se Hrišćani, na primer, iz vremena uspona Vizantije – kada bi ih neko samo na mesec dana postavio u današnji život – najverovatnije duhovno slomili, sablaznili, pa čak možda i otpali od vere. Blesak reklamnih panoa, zvuk sirena, ubistva, mitinzi, seksi-šopovi, mobilni telefoni, kompjuteri, sekte, pokreti droga, rokenrol, džet-setovi, celod-nevno medjsko bombardovanje (vestima, direktnim prenosima, modom, atentatima, zemljotresima, eksplozijama, ratovima, skandalima, porno-filmovima…), informatička premreženost sveta, metafizika berzi i biznisa, ubrzano vreme, skraćen prostor, nestajanje istorije… Živimo u vreme borbe za čoveka a koje apsolutno poništava ličnost čovekovu. U vreme sveopšte „integracije“ fizičkog i potpune dezintegracije svega duhovnog. Sve je postalo politika, a svi su postali apolitični. Svi su postali religiozni, a niko ne veruje u Boga Živoga. Svi su postali užasno „humani“, a nema čoveka. Svi glasaju, a niko ni o čemu ne odlučuje. Svi su slobodni, a niko nema slobodu. Živimo u obrnutom svetu, u kome je sve obrnuto naglavce, u kome su antihristovske ubice -„mirotvorci“ i lažspasitelji sveta, a Hristos Bogočovek -ratni huškač, Kome će ova judeo-američka civilizacija možda organizovati čak i javni (ponovni!) Proces, da Ga još jednom razapne. Laž i greh se slave kao istina i vrlina, a pravda progoni nemilosrdno. Vlada adsko bezobrazje i bezakonje, sve se čita unazad – to je poslednje vreme, jer je obrtanje istorije satanistički princip pretvaranja istorije spasenja u istoriju propasti.
U svemu tome treba samo ostati živ i sačuvati se u veri, i zato vredi svetootačka izreka da će se ljudi poslednjih vremena spasavati bez podviga, koji su krasili najveće podvižnike rane hrišćanske istorije, samo time što su u opštem sunovratu održali veru i sebe u veri, jer je u tome savremeno mučeništvo hrišćana. Biti pravoslavni Hrišćanin danas, biti pravoslavni Srb i Srbkinja, braniti čistu veru i ime srbsko je vaistinu pretežak podvig za nas savremene, raslabljene Hrišćane i Srbe. Ali, mi se uzdamo u Hrista Raspetoga i Vaskrsloga, i verujemo da će se u našoj nemoći projaviti Njegova sila koja je pobedila pakao i smrt.
Neka neprijatelji Krsta i dalje napadaju i zlo čine govoreći da čine dobro, a mi ćemo da branimo Krst i da se branimo kako znamo i umemo, a našu tvrdu priču zna Bog. Neka oni grade njihov poredak protiv Hrista, a mi ćemo da branimo naš poredak sa Hristom i za Hrista. Sa njima je nasilje bezakonja, sa nama je sila Pravoslavlja. Pa šta kome Bog da, a mi verujemo da je sa nama Bog i NJsgova pravda. Okrenimo se nasuprot Zapadu, duhnimo i pljunimo, ne na Zapad kao takav, već na njegovo civilizacijsko duhovno-političko zlo i nedela. Odrecimo se zapadnog boga ovog sveta i svih nedela njegovih, i ispovedimo veru i sjedinjenje sa Hristom kao Bogom i Carem careva, Čiji Drugi Dolazak i Pobedu čekamo.
 
„Svetigora“ br. 46
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *