Амајлија

Питање:
ПОМАЖЕ БОГ, молим вас да ми одговорите јер су ми проблеми велики. Не знам ни сама како сам успела толико да сагрешим. Пре пар година сам била код једног муслимана из мог краја који се представља као дервиш и направио ми је неку амајлију коју сам носила па сам се покајала и бацила је. После тога ми је све кренуло наопако. Много ми је тешко због тога и тешко ми је да се вратим на прави пут, некако сам у свему постала гора. Сада бих да „устанем“ поново као човек, заиста сам решена да се великом вољом борим против својих греха, јер ми је много тешко. Да ли бисте могли да ми кажете код кога бих могла да одем да се исповедим, јер мислим да је то неки муслимански запис. Много би ми значило да то исповедим некоме. И заиста сам сигурна да ми се то више никада не би поновило у животу, имала сам осамнест година и мислим да нисам у потпуности схватала колико је то велики грех. Хвала вам унапред и хвала ако прочитате ово
Весна


Одговор:
Драга Весна, Иако ти је тешко, не бој се, јер Бог је добар и човекољубив. Можеш бити сигурна да Он неће допустити искушења која су јача од тебе. Добро је да се кајеш и да имаш добру жељу и намеру да се исповедиш. Ја не знам где живиш, али се распитај мало код трезвених људи за неки манастир у коме има добар духовник. Сигуран сам да ће те лако упутити. Има пуно манастира са добрим духовницима, а многе цркве често организују поклоничка путовања, па им се можеш придружити. За нека путовања имаш информације и на интернету, као на www.bogotrazitelj.com
У међувремену, можеш да одабереш нешто од духовног штива из наше библиотеке, које ти може бити врло корисно. Наћи ћеш на: http: //svetosavlje.org/biblioteka/index.htm
Поздравља те, о. Срба

Један коментар

  1. Vrujuća sam, idem u crkvu, molim se Gospodu, ali već dvadesetak godina se borim…padam…ne odustajem…išla sam i pod Ostrog, poštujem svetinje, spavam sa ikonom, ali ne zna se šta je gore…ostala bez posla, 62 godine, sa fakultetom radim kao spremačica, bez novca stalno, u dugovima, borim se sa neplaćenim računima…sa kreditima, trebalo je ove godine u junu da ostvarim pravo na penziju, pomerili su granicu, nikada nisam želela nemoguće i mnogo, uvek sam se molila i zahvaljivala Bogu na svim nedaćama, neprijateljima, iskušenjima, spremna da prihvatim njegovu volju, ali posustajem…porodica mi se raspala, deca Bogu hvala dobro i zdravo, ali nemamo kontakt, žive svoje živote, često razmišljam da pobegnem u manastir, ali kuda i kako ću…imam kuče koje mi daje snagu i volju, inače ne znam šta bih i kuda bih, često razmišljam da mi je neko nekad nešto uradio, ili mojim roditeljima, krštena sam kao odrasla jer su moji roditelji bili komunisti u Velikim Pčelicama na zidinama stare Crkve…ne znam, imam osećaj kao da sam u živom blatu…što se više borim, sve više upadam i tonem…