Ако нема загробног живота?

Питање:
Поштовани, хтео бих да вас питам једно питање живота послије смрти са Хришћанског гледишта. Ја чврсто верујем у Бога и загробни живот али бих хтео да ми одговорите на обрнуто питање загробног живота. Да Бог постоји то је несумљива чињеница која се највише остварила кроз живот Господа Исуса Христоса и његовим Васкрсењем коју су Апостоли посведочили мученичком смрћу потом стотине Светитеља који су умрли мученички Христа ради, али и дан данас постоје хиљаде феномена који потврђују Божију егсистенцију као што су мироточење икона понекад и крвавим сузама, иконе које чудотворно лече, нетрулежне мошти светитеља које исцељују, Св Евхаристија, разне нејасне фотографије где се види присуство Божије и на крају чудо пред којим нико не остаје равнодушан силаска Св огња на Богочовековом гробу.У то ни најмање не сумњам по питању моје вере. Међутим да живот душе послије смрти не постоји да ли би људи имали икакве користи да служе Богу када би се све завршавало физичком смрћу и човека после тог ужаса не би било ни у ком облику да ли би онда служење Богу имало икакве користи без обзира да ли човек за живота добије благодат Св Духа или не, када не би добијао никакву плату за његов Богослужбени живот када би се све гасило нашим физичким нестајањем да ли би такав живот имао циља? Надам се да ће те ми одговорити на ово питање. Свако добро у Христу Господу од Владимира.
Владимир


Одговор:
Помаже Бог, брате Владимире! Пажљиво сам прочитао твоје писмо, брате, и покушао да досегнем разлоге које су те навели да овако нешто питаш. Такође сам размишљао о користи духовној коју би имао од одговора на исто. Али, без обзира на уложено нисам сасвим разумео, односно мени су се сама наментнула нова питања како одговор на постављена хипотетичка питања.
Сав духовни живот, од рођења до смрти, једног хришћанина прожет је живом реалношћу духовног и телесног бивствовања на овој земљи са свим ониме што та оба вида постојања једне личности подразумевају. Ни у једном тренутку нашег живота нисмо суочени са могућношћу да опстајемо а да при томе само нешто хипотетички предпостављамо. Такве људе наш народ је одавно назвао маштарима или сањарима. И никада нису имали никаквог просперитета у животу. А на духовном плану ова ствар је још израженија. Не само да онај који машта нема никакву духовну корист, већ напротив, има огромну духовну штету. Расипајући своје менталне и душевне дарове од Господа дароване они их не штедећи расипају у бесплодним размишљањима и расправама на тему: шта би било кад
би било? Ништа примењиво не добијајући, а при томе самозадовољавајући се својим „високоумним достигнућима“.
У целости наш живот је изузетно реалан, укључијући у то и сав мистички чудодејствући његов део коме смо сви, више или мање, ми сведоци. Те, због чега предпостављати оно за шта знамо да нема места у реалности нашег живљења у Господу? Не знам брате. Мислим да ћеш кључ за решење проблема сам наћи у себи. Покушај да размотриш какав је твој однос према Богу. Да ли си син, слуга или роб? Син чини зато што ВОЛИ оца /и никакву награду не очекује/, слуга зарад НАДОКНАДЕ, а роб ИЗ СТРАХА од казне. Потруди се и ти брате да будеш син Оца небеског, па ти се више неће врзмати по глави ова или слична питања. Нека те Господ благослови, укрепи и умудри.
јеромонах Евтимије

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *