NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Akatist

Akatist

Pitanje:
Pomaže Bog. Zovem se Verica, student sam i živim u studentskom domu. Molim vas da mi pomognete u neznanju. Da li je velika greška to što nekada čitam akatist ili molitve sjedeći ili čak ležeći? Tako činim jer smo u studenskim sobama rjetko sami, pa da ne bih druge zbunjivala ili ih navodila na pogrešne misli. Molim vas odgovorite mi šta da radim u ovakvim uslovima. Hvala vam i oprostite
Verica


Odgovor:
Draga sestro Verice, Najpre nekoliko reči o crkvenoj pesmi Akatist, a u nastavku bih odgovorio na tvoje pitanje. Grčka reč „akatistos“ znači „nesedalna pesma“, što pretpostavlja obavezno stajanje za vreme čitanja ovih pesama. Sastoji se od 12 „ikosa“ – dužih pohvala, koje se završavaju, na primer u Akatistu Presvetoj Bogorodici, refrenom: Raduj se nevesto nenevesna, nevesto koja se nisi udavala, i 12 kondaka – kraćih pesama, koje se završavaju rečju Aliluja, slavite Gospoda! Po predanju, prvu ovakvu pohvalu Presvetoj Bogorodici – Akatist, napisao je patrijarh carigradski Sergije u VII veku, kao pesmu blagodarnosti Presvetoj Bogorodici, koja je, kao zaštitnica Carigrada, spasla ovaj grad od silne neprijateljske navale. Grad su napali Avari i Sloveni, a car je sa vojskom otišao u rat protiv Persijanaca. Videći da je neprijatelj nadmoćniji, patrijarh Sergije je uzeo ikonu Presvete Bogorodice, njenu rizu (haljinu) i deo Časnog krsta, učino sa narodom ophod po gradskim bedemima i kad je rizom dotakao more, ono se uzburkalo i potopilo sve neprijateljske lađe. Braniocima Carigrada tada nije bilo teško da preplašenu neprijateljsku vojsku na kopnu savladaju. Narod je zatim sa sveštenstvom probdeo celu noć u Vlaheranskom hramu pevajući pesme blagodarnosti, a patrijarh Sergije je – kaže se – ispevao ovu pesmu – Akatist Presvetoj Bogorodici. Danas pored Akatista Presvetoj Bogorodici, „Isusu sladčajšem“ i anđelima, napisani su akatisti gotovo svim značajnijim svetim Božijim ugodnicima. No, bez obzira kome ti čitaš akatist, u normalnim prilikama, treba da ga proiznosiš stojeći pred ikonom Gospoda Isusa Hrista, Presvete Bogorodice, ikonom Krsne slave, ili nekog praznika i svetoga. U normalnim prilikama trebalo bi tako biti. Međutim, naš narod kaže: „nužda zakon menja“. Mi se možemo moliti Bogu na svakom mestu, onako kako nam je Hristos rekao: „u duhu i istini… jer je Bog Duh i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju“ (Jovan 4, 23–24) . Najbolji primer molitve dao nam je Gospod Isus Hristos. On se molio u hramu i na pustom mestu, u samoći i uvek predano. On i od nas traži da molitvu činimo ne radi ljudi, već radi Boga, da u nju unosimo svoju dušu. On veli: „A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome“ (Matej 6, 6) . „Ući u svoju sobu“ – znači usamiti se i ne moliti se samo da bi nas ljudi videli. Treba da uspostavimo kontakt sa Bogom, kako je to učinila žena Samarjanka, čiji susret sa Hristom je opisan u Jevanđelju od Jovana (4, 5–42) . Tu se vidi da prva pobuda dolazi od Boga, On je taj, koji je „žedan nas“, On prvi traži da pije. Počinjući razgovor rečima: „Daj mi da pijem“ Hristos naglašava osnovni poredak u molitvi: Počinje Bog, On uvek prvi počinje, Njegova je inicijativa. Naš duhovni život, život sa Bogom – to nije neki zadatak, koji mi možemo sami rešiti; duhovni život – to je partija u dvoje i nju uvek počinje Bog. Molitva je, dakle, verujući odgovor na Božiji poziv. To je najvažniji izraz bogopoštovanja. Da naša molitva ne bi bila kao veštački cvet, već da ona raste, cveta i donosi plodove, ona treba da bude upletena u svakodnevnicu našeg postojanja i da bude obasjana svetlošću odozgo, „koja obasjava svakoga čoveka, koji dolazi na svet“ (Jovan 1, 9) . Sigurno se sećaš jevanđelske priče o mitaru i fariseju, kako su se ova dva čoveka molila u hramu i koji je od njih iz hrama izašao opravdan (Luka 8, 10–14) . Najuobičajeniji položaj čoveka na molitvi je stajanje. To je izraz našeg poštovanja prema Bogu. Ako se molimo pred ikonom, onda stalno nastojimo da nam pogled bude uperen u onoga ko je na ikoni predstavljen. To ćem pomoći da nam misli ne odlutaju na neku drugu stranu. Završavajući svaku molitvu, lagano preklonimo glavu i stavimo na sebe znak krsta – prekrstimo se. U toku usrdne molitve često i klečimo, pogotovo kad Gospodu zahvaljujemo ne nekom velikom daru. Starijim i nemoćnim osobama dozvoljava se i sedenje. Tako je u normalnim prilikama. Sledujući Hristovim rečima: „Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas“ (Matej 7, 8) , nećemo javno demonstrirati molitvu tamo gde ona može da bude obezvređena, pa i ismejana. Kad si sama u sobi, ti se pomoli kako si naučila od roditelja i sveštenika, a kad uveče legnete čitaj tiho, pa i sebi, večernje molitve, preslišavaj svoju savest i sagledaj kako je prošao dan. Moli se Bogu da sledeći dan bude bolji, uspešniji, da odgovoriš svim obavezama, koje imaš pred sobom. A sve dok ne zaspiš ponavljaj u sebi molitvu Isusovu: Gospode Isuse Hriste Bože naš, budi milostiv meni grešnoj. Tako ćeš mirno zaspati i imaćeš okrepljujući san. Akatiste čitaj kad imaš povoljnu priliku i za poklone i stavljanje znaka krsta na sebe. Na kraju, razmišljaj i o ovom lepom poređenju: „Ptica je ptica, ako leti. Cvet je cvet, ako miriše. Čovek je čovek, ako se moli“. Blagosloven ulazak u Veliki časni post i pojačanu molitvu želi ti o. Dušan

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *