Питање:
Помаже Бог! Замолила бих Вас да ми помогнете у једној недоумици, у вези са вером уопште. Наиме, на почетку ове године, имала сам некакве необјашњиве нападе (у аутобусу- гушење, осећај да ћу добити мождани и срчани удар, “одсецање руку и ногу”, да ћу “полудети” све у исто време) . Лекари су ми констатовали АГОРАФОБИЈУ. Напомињем да сам апсолвент факултета и да до сада никада нисам имала проблема са здрављем, чак ништа више од обичних прехлада. Живела сам до тад, као и већина својих вршњака, дакле у греху, безбожности и свега онога што мути човеку разум. После овог напада, дуго нисам смела да изађем сама, ни до продавнице, јер се страх од наведеног осећаја увек јављао. Али, од тада се све и променило! Само ми је, одједном дошло да одем у цркву, да ми отац очита молитву за здравље и почела сам да се интересујем јако за веру. Напомињем да моји родитељи, осим осењивања и одласком у цркву за Божић, ме нису ама баш ничему учили и да ми је одједном овај, верски свет постао нешто ново, али у исто време, “глад“ за вером се појачавала и веома брзо сам се научила неким основним стварима и приметила сам да се душа полако пунила неком новом снагом. Напомињем да сам после ове душевне напасти, долазила у искушење да одузмем себи и живот, јер су напади били несношљиви! Наравно, потражила сам савете како да се духовно супротставим овој сили, те сам се и јелеосветила у Миљковом манастиру, исповедила и почела да постим постове, како је по правилу. Сада сам нова особа, захваљујући познању вере, мада се још увек бојим и осећам ђавоље нападе, с’ времена на време. Зато Вам постављам питање: Шта бих још могла урадити да бих се борила са демоном у души (од тада одлазим на Свету Литургију празницима и Недељом) . Мој проблем се још састоји и у забрани мојих родитеља за тако честим одласком на Литургије, исмевају ме кад се молим ујутру и увече, директно ми не бране, али између редова стоји “немој да идеш”. Из поштовања према њима, кад год могу одлазим у цркву, некада и тајно, а кад се са тим не слажу, не идем. Да ли их морам послушати у вези са њиховим неслагањем са одласком на Литургију, или је потребно једноставно им се одупрети. Занима ме како би ме Ви посаветовали у овом случају. Истичем да се напади дешавају (у много блажој форми, сад могу да функционишем нормално) , онда кад не одлазим на Литургију! Ваш одговор ми много значи, можда сам превише описала своје стање, али схватам да је ово ствар душе, а не телесне слабости. С’ Богом!
Н.Н
Одговор:
Драга, Вама су сигурно објаснили шта значи агорафобија, или страх од разних средина и ситуација, до тог напада панике. Те ствари се обично објашњавају поремећајем хемијског баланса, јер је наједноставније да се све покрије тиме.
Ако се усредсредите на суштину црквених служби видећете да се ми као Црква, првенствено молимо за мир, па за све оно остало што даље следи у Литургији. Свака служба почиње са молбом да се у миру Господу помолимо, и скоро свака молитва узноси ка Богу «да нађемо мир (у) душама нашим». У њој ће да нађемо «покој душама нашим» каже и Свето Писмо. Мир је наш хришћански идеал и основа за свако друго духовно узрастање. Губљењем мира ми залазимо у стање које није благословено, и на његов о место долази страх. Страх није од Бога него од његовог извора – сатане, и све те остале хладноће коју он носи. Данас је страх постао ритуал, и велики изазов за децу и младе људе, и нажалост у њиховом незнању, или трагичном такмичењу ко ће горе, они њему служе, и тако кроз нешто наизглед сасвим наивно несвесно постају жртва ове немани. Он им се данас на велику жалост најнормалнијим путем преноси (у датој норми овог живота) , и то све савршенијом електроником виртуалних игара или музике мржње и егресивности. Деца данас узрастају у оштрим канџама ђавола, и он узима свој крвави данак.
Проблем је у томе што ја не знам у којим оклоностима сте ви формирани као зрела личност тако да је тешко да конкретније уђем о овај разговор.
Агорафобија јесте болест али са јаком дисциплином и вољом она може да се успесно контролише. Црква вам је велики спас, јер је битно да потчините своју самовољу, и ојачате наду на Господа, и да се тако умирите да ће Он да се очински брине о вама. Та брига може да буде лична или «отолошка» – када ви сами из тог поверења црпите за себе мир и добру наду; или опет такозвана «старческа» – када се потпуно предајете вољи дховног лица и само слушате, и тако се лишавате самоочекивања која су често нереална и илузорна. Борба је лакша када је са неким носите заједнички.
Ви нисте тако болестни па да вас хемијским путем «умирују», и све док нормално функционишете ви можете да изградите ваш унутрашњи систем борбе. Као што поменух, она ће да буде најуспешнија у вашем смирењу пред бригом вашег искреног духовног оца, којем се потпуно предајете у безрезервном послушању. Ако то изградите ви сте победник! Кроз послушање се најаче контролишу страсти, и ваш проблем је део тих страсти. Бестрастност је циљ овог нашег пута, т.ј. уклањање свих препрека к? ? том унутрашњем смирењу које се понекад губи код вас, у зависности од средине и околности у којима се налазите. Како каже Евађеље, да се не бојимо оних који могу да нам убију тело него само душу (Мт. 10, 28) , а она је пред тим физичким страдањима неповредива; а сав страх који се формира као душевни проблем који јако утиче на душу јавља се из тог страха за своје тело, т.ј. земаљско. То опседнуто оптерећење за замаљским: «Душо, имаш много добра сабрана на многе године, почивај, једи, пи весели се…», Али то је Господ назвао «безумништвом», т.ј. болешћу нералног расуђивања у норми живота која нам ј е дата. Безбрижниство свих врста је обмањујућа ствар, јер је оно релативно и несигурно, и после суочавања са реалношћу настаје паника и страх од неизвесног. То стање безбрижништва можемо да откријемо само у нади која је есхатолошка веза са Богом, а не, рецимо у прекомерној заштити од родитеља у којем смо узрастали па нам је сад тешко, и влада та паника када морамо да закорачимо у овај суров живот сами. То илузорно и нерално безбрижништво и некако морате да га разбијете, да би душа разумела да све ван Бога нема никаквог смисла, и да овај живот на другим местима нема одговоре. Ако то успете има да нађете унутрашњи мир, а он је антисерум за ваш проблем, и ваша могућа исчекивања од овог света мање ће да оптерећују.
Жалосно је да се Ваши родитељи катастрофално сналазе у овом вашем случају. Они просто не знају шта раде и поткопавају ваше здравље. Ако вам желе добро треба да благодаре Бога за то што ви налазите мир у Цркви, у Христовим Тајнама – светом причешћу. Требали би да се разбуде и размисле зашто вам је то послато? Није ваљда да се ти људи комфорније осаћају када сте предати психолошком или псхијатријском надгледању и лечењу? Требало би да се мало образују и више разумеју ваш пробле м. Ко зна, можда сте ви та која ће касније да их приведе Цркви, кроз тај ваш проблем да нађу и своје животне одговоре. У овом случају немојте да слушате родитеље него што чешће у цркву то боље, и још када би добили неки послић при вашој заједници (послушање) вама би то чинило велику корист.
Ви сте на правом путу, и само се држите Цркве, и по могућуству да још нађете доброг и одговорног духовника. Он треба да буде отац кога ће да заболи то ваше страдање, и који ће да разуме вашу огромну потребу за њим, а највише своју одговорност према вама.
«Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим» (Мт. 11, 29) . То је света порука свима нама који се зовемо хришћани.
Да Вас Господ укрепи и благослови да истрајете и побеите. Амин дај Боже! Ваш земљак оЉубо
