NASLOVNA » Duhovni život, snovi, borba sa iskušenjima, PITANJE PASTIRU » Agorafobija

Agorafobija

Pitanje:
Pomaže Bog! Zamolila bih Vas da mi pomognete u jednoj nedoumici, u vezi sa verom uopšte. Naime, na početku ove godine, imala sam nekakve neobjašnjive napade (u autobusu- gušenje, osećaj da ću dobiti moždani i srčani udar, „odsecanje ruku i nogu“, da ću „poludeti“ sve u isto vreme) . Lekari su mi konstatovali AGORAFOBIJU. Napominjem da sam apsolvent fakulteta i da do sada nikada nisam imala problema sa zdravljem, čak ništa više od običnih prehlada. Živela sam do tad, kao i većina svojih vršnjaka, dakle u grehu, bezbožnosti i svega onoga što muti čoveku razum. Posle ovog napada, dugo nisam smela da izađem sama, ni do prodavnice, jer se strah od navedenog osećaja uvek javljao. Ali, od tada se sve i promenilo! Samo mi je, odjednom došlo da odem u crkvu, da mi otac očita molitvu za zdravlje i počela sam da se interesujem jako za veru. Napominjem da moji roditelji, osim osenjivanja i odlaskom u crkvu za Božić, me nisu ama baš ničemu učili i da mi je odjednom ovaj, verski svet postao nešto novo, ali u isto vreme, „glad“ za verom se pojačavala i veoma brzo sam se naučila nekim osnovnim stvarima i primetila sam da se duša polako punila nekom novom snagom. Napominjem da sam posle ove duševne napasti, dolazila u iskušenje da oduzmem sebi i život, jer su napadi bili nesnošljivi! Naravno, potražila sam savete kako da se duhovno suprotstavim ovoj sili, te sam se i jeleosvetila u Miljkovom manastiru, ispovedila i počela da postim postove, kako je po pravilu. Sada sam nova osoba, zahvaljujući poznanju vere, mada se još uvek bojim i osećam đavolje napade, s’ vremena na vreme. Zato Vam postavljam pitanje: Šta bih još mogla uraditi da bih se borila sa demonom u duši (od tada odlazim na Svetu Liturgiju praznicima i Nedeljom) . Moj problem se još sastoji i u zabrani mojih roditelja za tako čestim odlaskom na Liturgije, ismevaju me kad se molim ujutru i uveče, direktno mi ne brane, ali između redova stoji „nemoj da ideš“. Iz poštovanja prema njima, kad god mogu odlazim u crkvu, nekada i tajno, a kad se sa tim ne slažu, ne idem. Da li ih moram poslušati u vezi sa njihovim neslaganjem sa odlaskom na Liturgiju, ili je potrebno jednostavno im se odupreti. Zanima me kako bi me Vi posavetovali u ovom slučaju. Ističem da se napadi dešavaju (u mnogo blažoj formi, sad mogu da funkcionišem normalno) , onda kad ne odlazim na Liturgiju! Vaš odgovor mi mnogo znači, možda sam previše opisala svoje stanje, ali shvatam da je ovo stvar duše, a ne telesne slabosti. S’ Bogom!
N.N


Odgovor:
Draga, Vama su sigurno objasnili šta znači agorafobija, ili strah od raznih sredina i situacija, do tog napada panike. Te stvari se obično objašnjavaju poremećajem hemijskog balansa, jer je najednostavnije da se sve pokrije time.
Ako se usredsredite na suštinu crkvenih službi videćete da se mi kao Crkva, prvenstveno molimo za mir, pa za sve ono ostalo što dalje sledi u Liturgiji. Svaka služba počinje sa molbom da se u miru Gospodu pomolimo, i skoro svaka molitva uznosi ka Bogu «da nađemo mir (u) dušama našim». U njoj će da nađemo «pokoj dušama našim» kaže i Sveto Pismo. Mir je naš hrišćanski ideal i osnova za svako drugo duhovno uzrastanje. Gubljenjem mira mi zalazimo u stanje koje nije blagosloveno, i na njegov o mesto dolazi strah. Strah nije od Boga nego od njegovog izvora – satane, i sve te ostale hladnoće koju on nosi. Danas je strah postao ritual, i veliki izazov za decu i mlade ljude, i nažalost u njihovom neznanju, ili tragičnom takmičenju ko će gore, oni njemu služe, i tako kroz nešto naizgled sasvim naivno nesvesno postaju žrtva ove nemani. On im se danas na veliku žalost najnormalnijim putem prenosi (u datoj normi ovog života) , i to sve savršenijom elektronikom virtualnih igara ili muzike mržnje i egresivnosti. Deca danas uzrastaju u oštrim kandžama đavola, i on uzima svoj krvavi danak.
Problem je u tome što ja ne znam u kojim oklonostima ste vi formirani kao zrela ličnost tako da je teško da konkretnije uđem o ovaj razgovor.
Agorafobija jeste bolest ali sa jakom disciplinom i voljom ona može da se uspesno kontroliše. Crkva vam je veliki spas, jer je bitno da potčinite svoju samovolju, i ojačate nadu na Gospoda, i da se tako umirite da će On da se očinski brine o vama. Ta briga može da bude lična ili «otološka» – kada vi sami iz tog poverenja crpite za sebe mir i dobru nadu; ili opet takozvana «starčeska» – kada se potpuno predajete volji dhovnog lica i samo slušate, i tako se lišavate samoočekivanja koja su često nerealna i iluzorna. Borba je lakša kada je sa nekim nosite zajednički.
Vi niste tako bolestni pa da vas hemijskim putem «umiruju», i sve dok normalno funkcionišete vi možete da izgradite vaš unutrašnji sistem borbe. Kao što pomenuh, ona će da bude najuspešnija u vašem smirenju pred brigom vašeg iskrenog duhovnog oca, kojem se potpuno predajete u bezrezervnom poslušanju. Ako to izgradite vi ste pobednik! Kroz poslušanje se najače kontrolišu strasti, i vaš problem je deo tih strasti. Bestrastnost je cilj ovog našeg puta, t.j. uklanjanje svih prepreka k? ? tom unutrašnjem smirenju koje se ponekad gubi kod vas, u zavisnosti od sredine i okolnosti u kojima se nalazite. Kako kaže Evađelje, da se ne bojimo onih koji mogu da nam ubiju telo nego samo dušu (Mt. 10, 28) , a ona je pred tim fizičkim stradanjima nepovrediva; a sav strah koji se formira kao duševni problem koji jako utiče na dušu javlja se iz tog straha za svoje telo, t.j. zemaljsko. To opsednuto opterećenje za zamaljskim: «Dušo, imaš mnogo dobra sabrana na mnoge godine, počivaj, jedi, pi veseli se…», Ali to je Gospod nazvao «bezumništvom», t.j. bolešću neralnog rasuđivanja u normi života koja nam j e data. Bezbrižnistvo svih vrsta je obmanjujuća stvar, jer je ono relativno i nesigurno, i posle suočavanja sa realnošću nastaje panika i strah od neizvesnog. To stanje bezbrižništva možemo da otkrijemo samo u nadi koja je eshatološka veza sa Bogom, a ne, recimo u prekomernoj zaštiti od roditelja u kojem smo uzrastali pa nam je sad teško, i vlada ta panika kada moramo da zakoračimo u ovaj surov život sami. To iluzorno i neralno bezbrižništvo i nekako morate da ga razbijete, da bi duša razumela da sve van Boga nema nikakvog smisla, i da ovaj život na drugim mestima nema odgovore. Ako to uspete ima da nađete unutrašnji mir, a on je antiserum za vaš problem, i vaša moguća isčekivanja od ovog sveta manje će da opterećuju.
Žalosno je da se Vaši roditelji katastrofalno snalaze u ovom vašem slučaju. Oni prosto ne znaju šta rade i potkopavaju vaše zdravlje. Ako vam žele dobro treba da blagodare Boga za to što vi nalazite mir u Crkvi, u Hristovim Tajnama – svetom pričešću. Trebali bi da se razbude i razmisle zašto vam je to poslato? Nije valjda da se ti ljudi komfornije osaćaju kada ste predati psihološkom ili pshijatrijskom nadgledanju i lečenju? Trebalo bi da se malo obrazuju i više razumeju vaš proble m. Ko zna, možda ste vi ta koja će kasnije da ih privede Crkvi, kroz taj vaš problem da nađu i svoje životne odgovore. U ovom slučaju nemojte da slušate roditelje nego što češće u crkvu to bolje, i još kada bi dobili neki poslić pri vašoj zajednici (poslušanje) vama bi to činilo veliku korist.
Vi ste na pravom putu, i samo se držite Crkve, i po mogućustvu da još nađete dobrog i odgovornog duhovnika. On treba da bude otac koga će da zaboli to vaše stradanje, i koji će da razume vašu ogromnu potrebu za njim, a najviše svoju odgovornost prema vama.
«Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim» (Mt. 11, 29) . To je sveta poruka svima nama koji se zovemo hrišćani.
Da Vas Gospod ukrepi i blagoslovi da istrajete i pobeite. Amin daj Bože! Vaš zemljak oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *