NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dijaspora » 28. KANON 4. VASELJENSKOG SABORA – VAŽAN ILI NEVAŽAN DANAS

28. KANON 4. VASELJENSKOG SABORA – VAŽAN ILI NEVAŽAN DANAS

28. KANON 4. VASELJENSKOG SABORA- VAŽAN ILI NEVAŽAN DANAS?
 
Od svih kanona koji su se bavili crkvenom vlašću i jurisdikcijom, verovatno da nema ni jednog koji je kontroverzniji i koji je izazvao više diskusija unutar crkvenih krugova nego 28. kanon Četvrtog Vaseljenskog Sabora, održanog u gradu Halkidonu 451. godine. Mi koji smo upoznati sa istorijom Crkve znamo da je Vaseljenski Sabor sazvan da bi okončao hristološke rasprave koje su postojale u to vreme. Dok je ovo bila glavna tema Sabora, kao i drugi sabori pre i posle, bavio se i drugim hitnim aktuelnim temama. Kanon 28. nije bio izuzetak. On glasi:
Sledeći u svakoj pojedinosti sve odluke Svetih Otaca i primajući na znanje novopročitani kanon, od strane 150 bogoljubivih episkopa, koji smo se okupili pod Teodosijem Velikim, imperatorom blažene uspomene u carskom gradu Konstantinopolju, Novom Rimu, mi smo takođe objavili i izglasali iste povlastice Svete Crkve ovog istog Konstantinopolja Novog Rima. Oci su zapravo vrlo pravično darovali povlastice (koje pripadaju) sedištu episkopa u Rimu, jer je taj grad bio carski prestoni grad. I tako pokrenuti istim razlogom, 150 bogoljubivih episkopa su priznali jednake povlastice najsvetijem prestolu Novog Rima, ispravno prosudivši da grad koji je počastvovan carskom moći i Senatom i koji uživa (u civilnom poretku) jednake povlastice onima koje ima Rim, najdrevniji carski grad, treba da bude uzdignut u crkvenim poslovima kao stari Rim, i da bude na drugom mestu posle njega. Stoga, mitropoliti koji su u dijecezama Ponta, Azije i Trakije, kao i episkopi među varvarima pomenutih dijeceza, biće postavljani od strane najsvetijeg prestola najsvetije Konstantinopoljske Crkve, što znači, svaki mitropolit pomenutih dijeceza ima da rukopolaže eparhijske episkope uz sasluživanje ostalih eparhijskih episkopa te dijeceze, kako je i propisano Božanskim kanonima. Što se tiče mitropolita gore pomenutih dijeceza, oni se imaju rukopolagati, kao što je već rečeno, od strane Arhiepiskopa Konstantinopoljskog, nakon u miru i po običaju obavljenog izbora, i pošto je arhiepiskop o tom izboru bude obavešten.
Pitanje ispravnog tumačenja 28. kanona i njegovog odnosa prema tzv. „dijaspori“, jeste presudno, ne samo za Crkvu Severne Amerike već i za odnos Pravoslavnih Crkava širom sveta jednih prema drugima, kao i za njihovo svedočenju svetu. Kao što je patrijarh ruski Aleksej rekao: „Pitanje Pravoslavne dijaspore jeste jedan od najvažnijih problema u unutrašnjim pravoslavnim odnosima. Sama njena kompleksnost i činjenica da nije dovoljno uređena, doveli su do ozbiljnih komplikacija u odnosima među (Pravoslavnim) Crkvama, i bez svake sumnje osakatilo snagu pravoslavnog svedočenja savremenom svetu.“ (Za više informacija o istorijskim okolnostima 28. kanona pogledati knjigu „Crkva drevnih sabora: Naučni rad prva 4 Vaseljenska Sabora“ pokojnog arhiepiskopa Pitera L`Hiliera iz 1996).
Moje mišljenje je da postoje 3 vrste kanona:1) dogmatski, 2) kontekstualni i 3) „mrtvi“ kanoni. 28. kanon nikako nije „mrtav“ kanon, s obzirom na to da i danas o njemu ima veoma oprečnih mišljenja, i toliko mnoštvo komentara, i danas i u prošlosti, pokazuje koliko je on, u najmanju ruku, bio kontroverzan. Ja verujem da je 28. kanon u istorijskom smislu kontekstualan, a ne dogmatski kanon; on je gradu Konstantinopolju dao izvesna prava kao Novom Rimu iz svetovnih, političkih razloga, jer je bio carska prestonica . U isto vreme, 4. Vaseljenski Sabor je smatrao (Stari) Rim za prvi među jednakima. Šta nam ovo govori danas? Počnimo time što ćemo reći da bi danas celokupna ideja „Rima“, „Novog Rima“ i „Trećeg Rima“ bila apsurdna. Ako bismo nekom gradu hteli dati istaknuto mesto u hrišćanstvu, onda bi ga trebalo dati Jerusalimu, gde je izvršena istorija spasenja .
Drugi deo kanona se bavio dijecezama Ponta, Azije i Trakije. 28. kanon je dao Konstantinopolju jurisdikciju nad mitropolitima varvara i onih triju provincija ili dijeceza koje su danas samo Bugarska, severnoistočna Grčka i evropska Turska.
Takođe, možemo se upitati da li se ovaj kanon bavi dogmatskim temama ili onim pastirsko-administrativnim? Po mom mišljenju, on se bavi administrativnim pitanjem Da su Antiohija ili Aleksandrija postale carske prestonice, verovatno bi kanon svaku od njih proglasio za „Novi Rim“. Ako bismo sledili rasuđivanje iz 28. kanona, Rusija bi zapravo mogla s pravom tvrditi, kao što i jeste tokom istorije, da je ona „Treći Rim“, a Grčka Crkva bi opet mogla tvrditi da je „Četvrti Rim“, u vreme kad je Ruska Crkva bila pod komunističkim zatočeništvom.
U nedostatku novog Velikog Sabora, zdrav razum bi zahtevao da sa postojećim zatočenjem Carigradske Crkve (čija matična pastva broji tek par hiljada ljudi), ne postoje argumenti da 28. kanon i dalje bude značajan. Mi zaista imamo problem ali i odgovornost prema prošlosti, ali nema Velikog Sabora da bi to rešio. Zbog toga mi moramo iznaći druga rešenja.
Ako kanon nije od značaja za rešavanje pitanja različitih „Rimova“, korisno je da pogledamo kakav je njegov značaj danas, posebno za rešavanje administrativne organizacije u Severnoj Americi. Mi smo svesni složenosti tema koje se tiču tzv. „dijaspore“ i želje naših pravoslavnih ljudi, posebno u Severnoj Americi, da imaju administrativno jedinstvenu Crkvu. Kao što verovatno znate, postoje dva osnovna tumačenja ovog kanona koji datiraju još iz prošlosti. Neki tvrde da je ovaj kanon implicirao autoritet Carigrada nad svim oblastima izvan geografskih granica autokefalnih Crkava.
Oni sa druge strane spora, tvrde da je ovakvo tumačenje pogrešno. Arhiepiskop Petar, u svojoj knjizi „Crkva Drevnih Sabora“, izjavljuje da je „takvo tumačenje čista fantazija…“. Za one koji podržavaju ovaj stav, svaka autokefalna Crkva se može baviti misionarskim radom izvan svojih granica i davati autokafaliju tim svojim misijama. Arhiepiskop Pavle iz Finske, rezimirajući poziciju Pravoslavnih Crkava u svojim izveštajima iz 1990. godine, upućenim Pripremnoj Komisiji Velikog i Svetog Sabora, izjavio je da se „Antiohijska, Moskovska i Rumunska Patrijaršija snažno protive jurisdikciji Carigrada nad dijasporom i da teorija ostaje anahronizam dalek od modernog doba koliko je i 451. godina 4. Vaseljenskog Sabora udaljena od 20. veka.
Ruski patrijarh Aleksije je izjavio da je tek 1921. godine, patrijarh Meletije Metsakis, razvio teoriju o univerzalnoj jurisdikciji Carigrada. „Istorijske činjenice ukazuju da do 1920-tih godina, patrijarh Carigrada nije u praksi primenjivao vlast nad čitavom pravoslavnom dijasporom širom sveta i nije davao izjave o takvoj vlasti“. Ruska Pravoslavna Crkva je pismom odgovorila Carigradskoj Patrijaršiji u vezi sa slučajem episkopa Bazila (Ozborna) na sledeći način: „Uz poštovanje 28. kanona Halkidonskog Sabora, važno je da podsetimo da se on odnosi samo na pojedine oblasti čije granice predstavljaju i granice jurisdikcije Patrijarha konstantinopoljskog nad episkopima „varvara“.“
Zatim, vidimo, da je stav da kanon širi autoritet trona Carigradskog na sve teritorije koje ne pripadaju jednoj ili drugoj crkvi, zapravo novina, koja nije priznata od Pravoslavne Crkve u celosti. Ovo pogrešno tumačenje 28. kanona bi se širilo i van teritorijalnih pitanja na ona poput tvrdnje da bi predstavnik Carigradske Patrijaršije trebalo da predsedava svakom episkopskom sabranju, bilo gde u svetu. Ova tvrdnja se može proširiti i na lokalne grupe vernika, Sve-pravoslavna udruženja, organizacije i td.
Godine 1961. mi iz Amerike i Kanade smo oformili Stalnu Konferenciju kanonskih pravoslavnih episkopa Amerike (SCOBA). Ja sam bio njen član od 1966. godine. Pogrešno tumačenje 28. kanona nije pomoglo radu SCOBA. Po mom mišljenju, SCOBA ima četiri bitne mane. Prvo, način na koji su Pravoslavne Crkve zastupljene u SCOBA ne odražava realno stanje u Severnoj Americi. Ni Moskovska Patrijaršija ni Ruska Pravoslavna Crkva izvan Rusije (ROCOR) nisu zastupljene u SCOBA, dok Carigradska Parijaršija ima 4 od 8 stolica u njemu.
Drugo, nastojanje da egzarh Carigradske Patrijaršije mora biti predsednik SCOBA nije ono što je dogovoreno na početku. Ustav SCOBA, koji do sad nije menjan, pretpostavlja da će funkcija predsednika biti rotirajuća. Kasnije, na insistiranje Antiohijske Arhiepiskopije, arhiepiskop Spiridon, a potom i arhiepiskop Dimitrije, bivaju izabrani od strane članova SCOBA, nakon što je triblažene uspomene arhiepiskop Jakov podneo ostavku.
Treća mana SCOBA je u tome da njene odluke nisu obavezujuće. U dokumentima iz 1990. godine, pred Pripremnu Komisiju Velikog i Svetog Sabora, u raspravi povodom situacije u Zapadnoj Evropi, neke autokefalne Crkve su predložile obrazovanje Episkopalnih Sabora, čije bi odluke bile obavezujuće.
Želeo bih da opet citiram pismo Ruske Pravoslavne Crkve upućeno Pripremnoj Komisiji: „Odnosi između autokefalnih i pomesnih Crkava prema Majci Crkvi ostaće nepromenjeni, ali u čisto unutrašnjim pitanjima kao što su: obrazovanje, podučavanje, pravoslavno svedočenje, saborni odnosi na lokalnom nivou, pastirska praksa, Sabor episkopa bi služio zajedničkim nastojanjima kao jedna sveta zajednica i bio bi autonoman u svojim odnosima sa Majkom Crkvom.“ Ovaj Sabor episkopa bi se po nekanonskim pitanjima, poput rešavanja situacije u severnoj Americi, obraćao za blagoslov Carigradskom Patrijarhatu.
Četvrti problem SCOBA je, po mom mišljenju, pretpostavka da smo mi „dijaspora“. Pogrešno: jedini način da unapredimo pravoslavno jedinstvo u Severnoj Americi jeste da insistiramo na tome da mi nismo „dijaspora“. Mi smo ovde 200 godina. Blaženopočivši protojerej Jovan Majendorf, kaže u svom eseju u knjizi „Vizija Jedinstva“, da je dijaspora biblijski izraz i da ima savršeno prikladan ekvivalent u izrazu „rasejanje“. U istom članku, kasnije on kaže: „Ne postoji nijedna obećana zemlja osim Nebeskog Jerusalima.“
Većina ljudi u mojoj arhiepiskopiji nema nameru da se vraća u zemlju svog porekla. Ovo je istina čak i za nove doseljenikee, a kamoli za one koji su treće ili četvrto pokoljenje doseljenika. Naši ljudi su ovde da bi ostali, i mi smo zaista domaća Crkva u Severnoj Americi. Ja verujem da je ta Crkva dovoljno zrela da se brine o sebi bez ikakvog mešanja sa strane. Oni koji podržavaju etnocentrično tumačenje 28. kanona i insistiraju na tome da se jedinstvo na nacionalnoj osnovi ne može dovesti u pitanje, jesu naivni i zarivaju svoje glave u pesak. Dok se oni ushićuju držeći predavanja i konferencije o čovekovoj okolini, svedočenje i misija Crkve bivaju zanemareni.
Pravoslavno načelo nije da se Crkva organizuje po etničkoj pripadnosti već, u modernom svetu, na temelju nacije-države. Dovoljno je ironično to što, kada je etnička eklisiologija počela da cveta i napreduje u 19. veku, upravo je Sve-Pravoslavni Sinod Carigrada 1872. godine osudio eklisiološki etnofiletizam kao jeres. Tokom naše Arhiepiskopske Konvencije prošlog jula, održanoj u Montrealu, Kanadi, podelio sam sa svojim sveštenstvom i mirjanima ono što sam po ovom povodu izjavio i svojoj braći episkopima na susretu Arhiepiskopskog Sinoda od 31. maja 2007. godine; i sada u skraćenom obliku iznosim svoja razmišljanja.
Počevši od 1966, bio sam zaokupljen dvema idejama: 1) Jedinstvom naše arhiepiskopije i 2) Pravoslavnim jedinstvom u Severnoj Americi. Gde se mi sada nalazimo u pogledu ovog drugog jedinstva? Nažalost, Jedna Sveta Saborna i Apostolska Crkva u Severnoj Americi, sada je podeljena na više od 15 jurisdikcija, koje se zasnivaju na etničkoj pripadnosti, što je protivno odlukama Vaseljenskih Sabora. Naš kanon jasno ističe da ne možemo imati više od jednog episkopa na jednoj teritoriji i jednog mitropolita u jednoj Mitropoliji. Žao mi je što vam moram reći – mi pravoslavni narušavamo značajan eklisiološki postulat u Severnoj Americi, u Južnoj Americi, u Evropi i u Australiji. U Njujorku, na primer, imamo više od deset pravoslavnih episkopa u istom gradu i na istoj teritoriji. To isto mogu reći i za ostale gradove i oblasti Severne Amerike.
Mi nismo usamljeni – to isto se dogodilo u Parizu, u Francuskoj. Tamo ima 6 koegzistirajućih pravoslavnih episkopa, čije se jurisdikcije preklapaju. Po mom, a i po mišljenju pravoslavnih kanoničara, ovo je eklisiološki etnofiletizam i to je jeretičko. Kako možemo osuditi etnofiletizam kao jeres 1872. godine, a dozvoliti istu pojavu u 21. veku, ovde u Severnoj Americi? Kad sam živeo u Damasku, u Siriji i u Bejrutu, u Libanu 1950-ih godina, tamo su postojale velike grčke i ruske pravoslavne zajednice, ali one nisu bile pod Atinskom Arhiepiskopijom ili Moskovskom Patrijaršijom, već pod omoforom pomesnih episkopa Antiohijske Patrijaršije. Usled ratnih i socijalnih dešavanja sada imamo veliku libansku zajednicu u Atini i ona je pod omoforom Atinske Arhiepiskopije. Oni nemaju posebnu jurisdikciju samo zato što su libanski pravoslavci.
Arhimandrit Grigorije Papatomas, profesor Kanonskog prava i dekan Sveto-Sergijevskog Teološkog Instituta u Parizu, napisao je: „Određujući kriterijum eklisiološkog tela jeste njegovo mesto, lokacija. Nikad to nije bilo po nacionalnosti, rasi, kulturi, običajima ili konfesiji.“ U Prvoj poslanici Korinćanima (1:2) sv. Pavle piše: “ Crkvi Božijoj u Korintu…“ i opet u Drugoj poslanici Korinćanima(1:2) piše: „Crkvi Božijoj koja je u Korintu…“Galatima piše „Crkvi Galatije…“ Učimo od Apostola i Otaca, da je Crkva Telo Hristovo, osnovana u Antiohiji, Jerusalimu, Aleksandriji, Konstantinopolju, Grčkoj, Rimu, Rusiji i tako dalje. Iz svega ovoga proizilazi da zaista jeste pogrešno Crkvu nazivati grčkom, ruskom ili američkom jer Crkva po svojoj suštini prevazilazi nacionalizam, rasu ili kulturu. Ovde, u Severnoj Americi, mi smo iskrivili pravoslavnu eklisiologiju našim etničkim jurisdikcijama.
Dvadeset prvi vek je osvanuo nad nama. Šta će biti naš odgovor na izazov pravoslavnom jedinstvu u Severnoj Americi? SCOBA je osnovana 1961. godine. Jedni od osnivača su bili blaženopočivši arhiepiskop Jakov i mitropolit Antonije (Bašir), neka im duše počivaju u miru. Pod “ Ciljevi“ paragraf 1, odeljak C, originalnog ustava SCOBA, usvojenog 24. januara 1961., stoji da „svrha konferencije jeste razmatranje i rešavanje opštih eklisioloških problema, usaglašavanje napora u stvarima od opšteg značaja za Pravoslavlje, i jačanje pravoslavnog jedinstva.“ Prošle godine od 3. do 6. oktobra, SCOBA je pozvala sve kanonske pravoslavne episkope na susret u Čikagu, Ilinois, da bi raspravljali o zajedničkim pravoslavnim problemima. U zvaničnom Saopštenju od 5. oktobra 2006. nema ni jedne reči o pravoslavnom jedinstvu u Americi.
Opet, u novembru 2006. održava se međupravoslavni sastanak sveštenstva u Bruklinu, Masačusec. U nacrtu saopštenja, od 22. januara 2007, nije bilo ni pomena o pravoslavnom jedinstvu u Severnoj Americi. Ja sam uveren da se čine ozbiljni pokušaji, od strane nekih jeraraha u Severnoj Americi i u inostranstvu, da se celokupno pitanje pravoslavnog jedinstva na ovoj hemisferi gurne pod tepih. Posle susreta u Bruklinu jedan od mojih klirika iz Antiohije napisao mi je sledeće: „Dva grčka sveštenika su se snažno zalagala za jedinstvo. Ipak je odlučeno, da u našem štampanom materijalu koristimo reč „saradnja“ umesto „jedinstvo“.“ Ova izjava govori sama za sebe.
Smatram da bi Vaseljenski Sabor bio težak za ovo vreme. Verovatno bi uzrokovao podelu ili brojne podele u Crkvi, što bi bilo kontra-produktivno. Na kraju krajeva, ako pitanje kao što je promena kalendara uzrokuje podele, zamislite šta bi se desilo kad bi se raspravljalo o mnogo ozbiljnijim temama. Na sreću ili ne, mi više nemamo vizantijskog cara, da utiče na odluke koje bi taj sabor mogao doneti.
Kao alternativu, ja predlažem formiranje međupravoslavne komisije, koja bi se nalazila recimo u Ženevi, Švajcarska, gde bi svaka autokefalna i autonomna Crkva imala svog stalnog predstavnika. Pred ovu komisiju oni bi iznosili pitanja i probleme o kojima bi raspravljali u ime Majki Crkvi, i bavili se specifičnim pravoslavnim problemima u celom svetu. Odluke komisije bi bile upućene svim Crkvama radi daljeg postupka.
Da li smo došli u ćorsokak, suočeni sa svim ovim preprekama? Ne, uz Presvetog Duha koji dejstvuje u Crkvi, ne postoje bezizlazi! Verujem da su hiljade sveštenika i stotine hiljada mirjana Severne Amerike duboko posvećeni pravoslavnom jedinstvu. Mi pravoslavni moramo svoju kuću dovesti u red ako želimo da ostvarimo ozbiljnu misiju u Severnoj Americi. Ovo jedinstvo će krenuti od naših sveštenika i mirjana, na lokalnom nivou. Moja generacija polako ali sigurno iščezava. Vi i naši mlađi naraštaji treba da ponesete baklju i učinite da svetlost ujedinjenog Pravoslavlja sija na našem kontinentu i svuda.
 
Govor mitropolita Filipa je deo konferencije Udruženja sv. Albana i sv. Sergija, održane na Seminariji sv.Vladimira, od 4. do 8. juna 2008. godine. Objavljeno u „Reči“, sveska 53, br.1 januar 2009.
 


Prevod:
Milica Sredović
Korekcija:
Rodoljub Lazić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *