НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » 20 писама јеховином сведоку

20 писама јеховином сведоку

ПИСМО БР. 6
АЛФА И ОМЕГА

Откривајући истине о будућности Христовог народа, Цркве и о свршетку времена, Господ апостолу и пророку открива још једну истину о Себи: ,Ја сам алфа и омега, говори Господ Бог, који јесте и који беше и који долази, сведржитељ“ (Отк. 1,8). Називом први и последњи Господ Бог открио се пророку Исаији: „Ја, Господ, први и последњи, ја исти“(Ис. 41.4); „Ја сам први и ја сам последњи и осим мене нема Бога“ (Ис. 44,6); ,Ја сам први, ја сам и последњи“. (Ис, 48,12). Погледајмо о коме Свето писмо на исти начин говори: „Ја сам први и последњи и живи; и бијах мртав и ево жив сам у вјекове вјекова, и имам кључеве од смрти и од пакла.“ (Отк. 1 17-18). Иако се из самог контекста описаног догађаја види да се говори о Господу Исусу Христу то је јасно и из речи: „бијах мртав и ево жив сам „, јер Господ умре и васкрсе. На исти начин апостол Јован у Откривењу каже: „Тако Говори први и последњи који беше мртав и оживе“ (Отк. 2,8). Но , погледајмо сада како Господ говори о себи: „И рече ми: сврши се! Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи наследиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син“ (Отк. 21,56). Овде Господ Исус Христос у потпуности користи исте називе за себе које користи и Бог, а поред тога сам за себе каже „и бићу му Бог“. У последњој глави Откривења Господ каже: „Ево долазим ускоро, и плата моја самном, да дам свакоме по делима његовим. Ја сам алфа и омега, први и последњи, почетак и свршетак“ (Отк. 22, 12-13). У тексту „Алфа и омега: коме ова титула с правом припада?“[1] Јеховини сведоци кажу

1. да се у Отк. 1, 8 говори да је Бог носилац титуле алфа и омега.
2. наводе да погледамо Нови свет превод 1984, у вези уметања имена Јехова.
3. Откривење 21, 6, 7 упућује да ће хришћани који су духовни победници бити „синови“ онога који је познат као алфа и омега. То није никада речно за однос духом помазаних хришћана са Исусом Христом. Исус је о њима говорио као о својој „браћи“ (Јев. 2,11; Мат. 12,50; 25,40).
4. У откривењу 22, 12, ТЕВ (један од превода Светог Писма) ставља име Исус да би изгледало да се указивање на алфу и омегу у 13. стиху примењује на њега итд.
5. У Откривењу 22, 13 за алфу и омегу се такође каже да је „први и последњи“, а тај се израз примењује на Исуса у Откривењу 1, 17, 18. Слично томе израз „апостол“ се примењује и на Исуса Христа и на неке од његових следбеника. Али, зар то доказује да су они иста особа или да су на истом положају? (Јев. 3,1). Докази, дакле, воде закључку да је наслов „алфа и омега“ примењен на Свемогућег Бога, Оца, а не на Сина.

Размотримо колико су ваљани ови закључци. Пошто примедба бр. 1 само констатује шта се налази у наведеном стиху, а примедба бр. 2 даје упутство које је за наше разматрање небитно, одмах ћемо прећи на примедбу бр. 3:
Јеховини сведоци скрећу пажњу са стиха 6 (који и не разматрају) на оно што је речено у седмом стиху. Из самог контекста 6. стиха видимо да се ради о Господу Исусу Христу. Наиме, речи: Сврши се! (Отк. 21, 6) су речи које је Господ изрекао страдајући на крсту: „А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се!“ (Јн. 19,30). Као што је Христовом смрћу на крсту дошао крај старом човеку и човечанству, а његовим васкрсењем човек постаје у Христу нови човек, и свет никада више неће бити исти, јер ће светлост Јеванђеља заувек обасјавати све оне који прихвате Господа и који у њему проналазе уточиште. Речима „Сврши се!“ запечаћено је искупљење света. Исто тако улазак света у вечни живот, у вечни Јерусалим, у Царство небеско означено је речима: „Сврши се“ (Отк. 21,6). Тиме се из времена страдања улази у вечно блаженство. Тим речима Господ симболички означава крај суда над сатаном и смрћу, крај тираније човекових и Божијих непријатеља.
Господ у 6. стиху 21. главе Откривења каже: „Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота“ (Отк. 21, 6). Овде такође, Господ понавља исте речи које је изрекао у разговору са Самарјанком: „Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу“ (Јн. 4,10) и: „који пије од воде ком ћу му ја дати неће ожеднети довека него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни“ (Јн. 4,14). Знамо да под „водом живота“ Свето Писмо подразумева благодат Духа Светог, која преображава човека и уводи га у истину и живот вечни. Благодат о којој Господ говори Самарјанки открива човеку истину Јеванђеља, а то је иста благодат која ће изобилно бити дата у Царству небеском: „И показа ми реку воде живота, бистру као кристал, која извире од престола Божијег и јагњетовог“ (Отк. 22, 1). Поред тога, из контекста 21. главе Откривења видимо да је онај за кога се каже да је „алфа и омега, почетак и свршетак“ у ствари Господ Исус Христос. Нпр. у 5. стиху стоји: „и рече онај што седи на престолу: ево све чиним новим“ (Окт. 21, 5). Ко све чини новим? Свето писмо каже да је то Господ Исус Христос: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, Гле све ново постаде“ (2 кор. 5, 17); „Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар“ (Гал. 6,15). Имајући ово у виду, Апостол Јован и не прецизира, навођењем имена, о коме говори у Отк. 21, 6, као о „алфи и омеги, почетку и свршетку“.
Из четврте главе видимо да на престолу, који у визији виде Апостол Јован, седи Бог. Погледајмо шта стоји у Отк. 4, 9: „И када жива бића дадоше славу и част и хвалу ономе који седи на престолу, који живи у векове векова.“ Тако стоји и у наредном стиху: „… и поклонише се ономе што живи у векове векова…“(Отк. 4,10)
А сада погледајмо шта каже Господ Исус Христос за себе: „И бијах мртав и ево жив сам у векове векова… „ (Отк. 1, 18). Дакле, опет имамо случај да Господ себе назива онако како је називан Бог. Може ли неко ко нас је подучавао и подучава највећој и апсолутној истини, ко је сам истина да узима исте оне називе којима се назива Бог и да их примењује у потпуно идентичном контексту као што су примењене када Свето Писмо говори о Богу, ако он сам није Бог?
Размотримо део примедбе Јеховиних сведока да Господ никада о хришћанима није говорио као о синовима, но само као о браћи. Да би нас спасао, Господ постаје један од нас, подобан нам у свему осим у греху (Јев. 2, 12-18), зато је Он наш брат по телу, али и све оне који творе вољу Божију назива, такође, својом браћом. Међутим, Он је назван и Оцем вечним у Исаији 9, 6. Као што је Аврам отац свих правоверних (Рим. 4, 12, 16), тако је и Господ отац свих оних који су победили, који су изнели свој крст до краја. Као што је Аврам био родоначелник правоверних, тако је и Христос родоначелник спасених. Тако ни ово место у 21. глави Откривења није спорно, нити оповргава да се у овим стиховима (5, 6 и 7) говори о Господу Исусу Христу. Зашто Јеховини сведоци овде не цитирају Ис. 9, 6 мислим да није потребно објашњавати.
У примедби број 4) Јеховини сведоци кажу да један превод (Тев) ставља у Отк. 22, 12 име Исус како би изгледало да се указивање на алфу и омегу у 13. стиху применује на њега. Да ли је потребно уметање имена Исус да бисмо закључили да наведени стихови говоре о Господу? Не! Из самог контекста јасно је о коме се ради. Погледајмо о коме говори 12. стих: „Ево долазим ускоро, и плата моја самном, да дам свакоме по делима његовим“. О чијем доласку говори Откривење? Ко треба да дође ускоро да да свету по делима његовим? Знамо да је у Светом Писму једна од најзначајнијих и најкључнијих истина други долазак Христов којим ће заувек окончати робовање греху, ђаволу и смрти, као и да тај долазак сам по себи представља почетак суда над светом. Ево како то каже Апостол Павле: ,Јер нам се свима ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки што је који у телу чинио, или добро или зло“ (2. кол. 5,10). Најјасније о томе говори сам Господ: „А кад дође син човечији у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сести на престолу славе своје и сабраће се пред њим сви народи и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца“ (Мт. 25, 3132).
Зашто Јеховини сведоци упорно избегавају да признају да се у 13. стиху говори о Господу, и да, уопште, Откривење назива Господа „алфа и омега“? Одговорићу вам зашто: због стиха који каже: „Ја сам алфа и омега, говори Господ Бог … Сведржитељ (Отк. 1, 3: курзив наш). Када би сте прихватили да Свето Писмо и за Господа Исуса Христа каже да је „алфа и омега“ морали би прихватити и да је Господ Сведржитељ, што се коси са вашим учењем. Но, у суштини, сам приступ овом проблему, од стране Јеховиних сведока, је апсурдан. То произилази из смисла који има назив „алфа и омега“. Шта он значи? Бог за себе каже да је алфа и омега да би показао да њиме све почиње и завршава, јер као што знамо а је прво, a ?2 последње слово грчког алфабета. Када Свето писмо каже „алфа и омега“ онда се подразумева да се ради о почетку и крају. Назив „алфа и омега“ кориштен је као метафора за почетак и крај. Стога је бесмислено и бепредметно правити разлику између назива „алфа и омега“ и назива „први и последњи“ или „почетак и свршетак“, јер свим овим називима Бог изражава своју апсолутност над творевином, као и то да јој је он узрок и да ће њиме и завршити, али не постојање, већ да ће прећи у вечно обитавање у Богу. Набрајање назива у Отк. 22, 13: ,Ја сам алфа и омега, први и последњи, почетак и свршетак“ има за циљ да нагласи апсолутност Бога и зависност свега што постоји од његове воље, јер сва три назива су синоними. Узгред, Јеховини сведоци нам и не наводе зашто бисмо требали правити разлику међу овим називима. Њихов закључак је базиран на сопственом учењу о Господу Исусу Христу, а не на чињеницама из Светог Писма! Да би избегли могућност да и Господ Исус Христос буде назван Сведржитељем, праве разлику између назива, који су у ствари синоними, а то је апсурд[2].
Анализирајмо и последњу примедбу Јеховиних сведока под бројем 5. Пошто Откривење назива Господа Исуса Христа „први и последњи“, а исто тако и Бога, Јеховнни сведоци покушавају да нам докажу како је тај назив примењен на исти начин баш као и када Свето Писмо за Господа каже да је „апостол“ (Јев. 3, 1). Међутим, између ова два случаја постоји огромна разлика. Грчка реч апостол значи посланик.
Тако је Господ назван апостолом, али је његово апостолство ипак другачијег карактера. Наиме, Господ је поред проповеди и дела која је учинио превасходно дошао ради спасења и искупљења људског рода. Апостоли су проповедали речју и делом и својим животима, али видимо да је постојала разлика у посланству Господа и посланству апостола. Господ каже: „као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас“. (Јн. 20, 21) Апостолство је у ствари функција или тачније служба. Пошто је Господ послан од Оца називамо га и апостолом (Јев. 3, 1). Апостолом, дакле можемо назвати свакога ко поседује посланство, мада се уврежило да када се каже „апостол“ превасходно мислимо на дванаест апостола, чији је значај за ширење Јеванђеља непроцењив. Апостол је општи појам који је само због изузетног значаја дванаесторице апостола добио и своје посебно значење.
Сасвим другачији смисао имамо у случају назива „први и последњи“. Као што смо већ нагласили, када говоримо о Богу увек треба имати на уму Његову апсолутност. Тако када за Бога кажемо да је Љубав знамо да је Он – апсолутна љубав, љубав која није само особина него Он сам. Када о Богу кажемо да је Добар или да је Истина, знамо да сви ти атрибути једино у Богу имају апсолутност. Неко може да каже за себе да је љубав, па чак и да заиста поседује хришћански идеалну љубав, али за таквога не можемо рећи да је – Љубав. Зашто? Зато што човек никада не може достићи толику висину и чистоту у врлинама да би те врлине постале он сам, никада творевина не може поседовати атрибуте који искључиво припадају Богу. Тако за човека, или чак за анђела, можемо рећи да је добар, али та доброта ни код једног ни код другог није апсолутна. Она је апсолутна једино у Богу.
Када Свето Писмо Бога назива „алфа и омега“, „први и последњи“, „почетак и свршетак“ онда тиме истиче Његову божанску апсолутност, потпуну различитост од творевине. Тиме Свето писмо указује да је Бог узрок свему и да без њега нема ништа што би могло постојати. Као и да његовим судом све завршава. Дакле, називи које употребљава Свети Јован јеванђелист у Откривењу су метафора за атрибут божанске апсолутности, за нешто што је у апсолутној инстанци искључиво божанска особеност.
Симптоматично је да у овој примедби Јеховини сведоци не наводе стихове из Светог писма у којима Бог назива себе „први и последњи“: ,Ја, Господ, први и последњи, ја исти“ (Ис. 41,4) ,Ја сам први и ја сам последњи и осим мене нема Бога“ (Ис. 44,6), ,Ја сам први и ја сам последњи“. (Ис. 48,12). Ови стихови недвосмислено указују да је назив „први и последњи“ Господ Исус Христос применио на себе у потпуно истом смислу као и Бог, у горе наведеним стиховима. Господ каже: ,Ја сам први и последњи и живи; и бијах мртав …“ (Отк. 1, 17-18); „Тако Говори први и последњи, који беше мртав и оживи“ (Отк. 2, 8).
Може било ко за себе да каже да је љубав, али знамо да је апсолутна Љубав једино Бог; може неко за себе да каже да је добар, али знамо да је апсолутно Добар једино Бог. Слично може неко да каже да је „први и последњи“, али знамо да неапсолутност творевине оповргава његове речи. Само Апсолутни може за себе да каже да је „први и последњи“. Када би било ко себе именовао „први и последњи“ знали бисмо да тај покушава да присвоји нешто што никада не може бити, па макар то учинио и најсавршенији од анђела.
Поновимо сада већ постављено питање: Да ли би Господ Исус Христос који не само да је говорио истину већ је Сам Истина, присвојио назив којим себе назива Бог? „Први и последњи“ je атрибут Бога и зато га Господ Исус Христос, који је истинити и оваплоћени Бог, и користи. Стога, стихови из Откривења, које смо анализирали у овом писму, недвосмислено потврђују оно што говори и целокупно Свето Писмо, а то је да је Господ Исус Христос – Бог.
У покушају да тривијализују снагу аргумената које смо разматрали, Јеховини сведоци врше поређење начина на који се примењује назив „први и последњи“ потпуно потврђујући могућност да је Господ Исус Христос себе назвао називом који му не припада, директно доводећи у питање истинитост сопствених речи. Ако направимо кратак осврт на нама већ познат закључак Јеховиних сведока, и упоредимо га са наведеним, открићем још један апсурд. На стр. 151. Расправљања на темељу Писма, Јеховини сведоци кажу: „Да ли би било прикладно Исусов заповједнички позив приписати неком ко је мањи по власти? Разумљиво је дакле, да је Михаило Исус Христ“. Јеховини сведоци закључују да није прикладно, ако се Господов глас описује као глас арханђела, тај глас приписати неком ко је мањи по власти од Господа. Дакле, глас творевине не можемо приписати другој творевини, ако је ова мања по власти. Међутим, по вама, сасвим је прикладно и ништа необично да творевина сама себи приписује атрибут који поседује искључиво Творац – да се назива именом којим и сам Бог!


НАПОМЕНЕ:

  1. Расправљање на темељу Писма, стр. 400.
  2. Опет имамо случај изричитог инсистирања на потпуној разлици појмова који су синоними, док с друге стране знамо да Јеховини сведоци потпуно идентично схватају појмове који приказују суштинске разлике, нпр. Јединорођени син који је први створен.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *