NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 2
KELS I JULIJAN
Autoriteti za Jehovine svedoke

Poštovani prijatelju istine,

Pošto je u opisivanju Konstantinovog perioda od strane Jehovinih svedoka iznešeno mnoštvo poluistina i neistina pitanje koje treba razmotriti jeste valjanost korištenih izvora. No, dovoljno je prelistati literaturu Jehovinih svedoka da bismo videli koje izvore koriste u kritici „nazovi hrišćanstva“ tj. nas.
Citirajući Vila Djuranta, oni kažu da je: “ Celzo (Kels) sarkastično primetio da su hrišćani podeljeni na toliko frakcija da svaki pojedinac želi imati vlastitu stranku“[1]. Ko je u stvari Kels? Bio je filosof epikurejac, dakle, fubi materijalista, a samim tim ljuti protivnik Hrišćanstva. U svom spisu „Istinita reč“[2] punom mržnje, poseže za jevrejskim lažima o Gospodu i Bogorodici, a koje ne navodim jer takvu hulu ne mogu da ispišem (možete ih pronaći u „svetoj“ knjizi novojudaizma Talmud/ sabat 104 b/ i u Tokdoš ježu i Sahar). U spisu Kels dokazuje besmislenost Hrišćanstva ismevajući nisko poreklo Gospoda Isusa Hrista kao i Apostole, dok hrišćane imeva zbog njihove iskrenosti i nižih položaja u društvu. Njegova „sarkastična“ opaska o podeljenosti Hrišćanstva je u stvari zlurada neistina, jer ono što je Kels video kao hrišćanske frakcije su u stvari jeresi koje je Crkva osudila i izopštila (inače većina tih jeresi je danas sastavni deo doktrine Jehovinih svedoka). To što su neki od njih hteli prikazati sebe kao autentične hrišćane (npr. Markion) nikakav je argument za Kelsovu primedbu, jer tako imamo i danas mnoštvo onih koji sebe nazivaju hrišćanskim zajednicama, ali samo je jedna istinska i apostolska Crkva. Žalosno je da neko ko sebe naziva hrišćaninom kao „autoritet“ može navesti i citirati Kelsa.
Na str. 266 gore pomenute knjige Jehovinih svedoka, u posebno istaknutom delu teksta, kao „autoritete“ u kritici Hrišćanstva, Jehovini svedoci navode Porfirija i već pomenutog Julijana „rimskog cara i protivnika Hrišćanstva“. Tekst govori o tome kako su Porfirije i Julijan potakli pitanje „jesu li Isusovi sledbenici, a ne sam Isus odgovorni za osobit oblik hrišćanske religije“. Po rečima Jehovinih svedoka ova dvojica su na temelju Novog Zaveta dokazali da Isus sebe nije nazivao Bogom, a da su „njegovi sledbenici odbacili njegovo učenje i na svoju ruku uveli nov način obožavanja u kojem je Isus predmet obožavanja i klanjanja“.
Pošto smo o Julijanu nešto već rekli samo ćemo razjasniti gde i kako Julijan piše o Hrišćanstvu. Julijan je svoju kritiku Hrišćanstva naslovio: „Protiv hrišćana“, gde u sedam knjiga pokušava da dokaže protivrečje hrišćanskog učenja. Zašto Jehovini svedoci ne navode iz kojeg su dela preuzeli Julijanovu kritiku? Zato što se u tom delu navodi koji su to „sledbenici“ izmenili učenje o Gospodu i proglasili ga za Boga. Julijan kaže da Isus sebe nije smatrao Bogom pa to ne čine ni Matej, ni Marko, ni Luka, već ga Bogom naziva samo „dobri Jovan“ (Apostol Jovan nap. aut.) i to kada je saznao da ga mnogi ljudi u Grčkoj i Španiji tako zovu. Ovako Julijan govori o Apostolu koji je bio „ljubljeni učenik“ Hristov, kojem je poverio Gospod Majku na čuvanje, kojem je otkrio budućnost sveta i Crkve (Otkrivenje). Po Julijanu baš taj učenik ne zna ko je Gospod. Dok
Apostola Jovana u podsmešljivom tonu naziva „dobri“, o Gospodu Isusu Hristu u istom delu kaže da je njegova propoved bila beznačajna i da je njome zadobio nekoliko naivnih žena i robova. Hrišćani su za Julijana glupi, jer su mrtvaca priznali za Boga, a mrtvim ostacima (tj. Gospodu) i danas ukazuju poštovanje. Ovako Julijan govori u svom spisu „Protiv hrišćana“.
Ono što Jehovini svedoci prećutkuju jeste da je Julijan pod sledbenicima Isusa Hrista koji su ga priznali za Boga isključivo podrazumevao Apostole, a posebno Apostola Jovana. To čine da bi smo stekli dojam da su ti Hristovi sledbenici „nazovihrišćani“ tj. Crkva. Dok cara Konstantina koji je među prvima pokrenuo inicijativu novozavetnog kanona, nazivaju paganinom i mnogobožcem, dotle Julijana, Jehovini svedoci, citiraju kao znalca Svetog Pisma. Svaki komentar je izlišan.
Druga „autoritet“ pored Julijana za Jehovine svedoke je Porfirije. Porfirije je bio neoplatonik, dakle, više mnogobožački bogoslov nego filosof. On, kao i Julijan, traga za protivrečju između Starog i Novog Zaveta kao i u učenju samih Apostola. Njegov spis je kao i Julijanov, naslovljen „Protiv hrišćana“ gde u petnaest tomova iznosi „argumente“ protiv Hrišćanstva. Porfirije tvrdi da su sledbenici Hristovi koji nisu razumeli njegovu nauku, Apostoli, a to potkrepljuju nesporazumom Apostola Petra i Pavla (Gal. 2,11) namerno prećutkujući da taj nesporazum nije doveo ni do promene ni do razlike u učenju Apostola. Porfirije za Gospoda kaže da je promenljiva i nestalna ličnost iako, za razliku od Kelsa, kao argument ne iznosi najgnusnije laži. Porfirije je duboko prezirao hrišćane, a kao sinkretista prisvajao je neke hrišćanske ideje.
Porfirije i Julijan su pod sledbenicima koji nisu razumeli Hristovu nauku podrazumvali isključivo Apostole želeći time da poljuljaju same temelje Hrišćanstva. No, Jehovini svedoci su taj detalj prećutali. Ono što je zastrašujuće jeste činjenica da majstori bruklinske kuhinje i te kako znaju odakle su citirali Julijana i Porfirija, što znači da znaju sve što u tim spisima stoji, ali iznose samo ono što im odgovara.
Tragično je da neko kao poznavaoce Svetog Pisma navodi njegove ljute protivnike, a da tragedija bude potpuna naslov teksta u kojem Jehovini svedoci iznose zaključke Porfirija i Julijana glasi: „hrišćanstvo protiv nazovihrišćanstva“ (Čovečanstvo u potrazi za Bogom, str. 266).
Kome je ovakva manipulacija poluistinama i neistinama potrebna najbolje da se zapitaju sami Jehovini svedoci.

* * * * *

Pošto bismo o odnosu Jehovinih svedoka prema Vaseljenskim saborima mogli mnogo šta reći, ovde ćemo izneti njihovo mišljenje o Prvom Vaseljenskom saboru kao primer tipične primene poluistine.
Želeći da prikažu Prvi Vaseljenski sabor kao nelegitiman i da minimiziraju njegov značaj, Jehovini svedoci navode kako je na tom „nereprezentativnom koncilu“[3] bilo oko 300 učesnika, „a to je svega trećina biskupa (episkopa nap. aut.) tadašnje crkve“.[4]
Ono što Jehovini svedoci ili ne znaju ili namerno propuštaju da kažu jeste da jedan sabor postaje Vaseljenski kada odluke važne za Crkvu u celini prihvate sve pomesne Crkve. Dakle, nije potrebno da episkopi svih pomesnih crkvi prisustvuju saboru, već da prihvate njegove odluke. Na prvom Vaseljenskom saboru koji je sazvan radi Arijeve jeresi (koju ispovedaju Jehovini svedoci) nisu učestvovali svi episkopi, jer su mnogi od njih već ranije osudili i Arija i njegovu jeres (npr. Arhiepiskop Aleksandar Aleksandrijski, Svetitelj i veliki bogoslov) i samo su čekali da i formalno prihvate odluke sabora.
Insinuacije Jehovinih svedoka o tome da je car Konstantin na sabor doveo samo one episkope, koji su prihvatali njegovo viđenje Hrišćanstva, ostaju u domenu hipotetike. Ono što prenebregavaju ne samo Jehovini svedoci već i mnogi istoričari, koji su antihrišćanski nastrojeni, jeste činjenica da su mnogi od episkopa koji su učestvovali na saboru nosili ožiljke ne tako davno okončanog Dioklecijanovog gonjenja. Po Jehovinim svedocima ti episkopi su trpeli mučenja, stradanja i progone da bi na kraju izdali i Hrista i Hrišćanstvo, osudivši Arija.
Ko su žrtve ovakvog manipulisanja istinom, istorijom i činjenicama prosudite sami.


NAPOMENE:

  1. Čovečanstvo u potrazi za Bogom, str. 279
  2. Sačuvana u odlomcima u Origenovoj apologiji Protiv Kelsa
  3. Čovečanstvo u potrazi za Bogom, str. 276.
  4. Publikacija Da li treba verovati u Trojstvo?, str. 8.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *