NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

UMESTO UVODA

O učenju Jehovinih svedoka znao sam koliko i o svim drugim pseudohrišćanskim učenjima protestantskih sekti. Nisu me posebno interesovala, jer sam smatrao da onaj ko pristupa hrišćanskom učenju sa najiskrenijim porivima, ubrzo mora shvatiti gde je greška u rimokatoličkom, kao i u protestantskom učenju, za šta nije potrebno naročito bogoslovsko znanje, vać poznavanje osnovnih istina, kao i izvesnih činjenica iz istorije, posebno hrišćanske.
Pojava rimokatolicizma vezana je, pored mnoštva drugih uzroka, za uvođenje noviteta u izvorno hrišćansko učenje, što je rezultovalo odvajanjem zapadne crkve od istočne, koja je nastavila da čuva i živi istinsko, Apostolsko Hrišćanstvo. Nakon odvajanja rimske crkve i pojave rimokatolicizma 1054. godine, istočna Crkva, Pravoslavna, ostaviće potpuno drugačiji trag u istoriji od rimokatolicizma. Nekoliko vekova posle odvajanja rimske crkve (XVI vek), a zbog pojava i tendencija unutar nje koje su se neretko kosile sa elementarnim hrišćanskim načelima, javlja se reakcija koja prerasta u reformatorski pokret. Ta reakcija bila je više otpor i kritika rimokatolicizmu, nego što je bila želja za istinskim Hrišćanstvom.
Ne treba sumnjati u dobronamernost i težnju za istinom reformatorskog pokreta, no on je ipak samo reakcija, i protestantizam iznikao iz reformacije, ne bi ni postojao da nije bilo uzroka – rimokatolicizma. Protestantizam, posebno onaj prenet na tlo Amerike, odlazi u drugu krajnost. Da bi se oslobodio neprikosnovene hegemonije papske stolice, odlazi u krajnji liberalizam, koji rezultira pojavom mnoštva grupacija i organizacija zasnovanih na sopstvenom shvatanju hrišćanstva, a neretko i na ličnom viđenju pojedinca, rodonačelnika neke od tih zajednica. Time protestantizam prihvata sopstvenu viziju Hrišćanstva, koja za većinu postaje i kriterijum pomoću koga određuju da li je neko učenje hrišćansko ili ne. Ova doktrina je osnovni stub svakog pseudohrišćanskog učenja, jer njome učenje daje kredibilitet samom sebi. Iz tog razloga danas postoji preko 23000 raznih organizacija, grupacija i vjerskih zajednica (tačnije, sekti) koje pretenduju na izvornost i originalnost, tj. koje tvrde da su jedino istinsko Hrišćanstvo. Tako imamo čitav spektar raznih učenja, od onih koja su bliska izvorištu (rimokatoliocizam) i koja predstavljaju zvanične protestantske struje (luteranstvo, anglikanstvo…), do onih koja su u suštini, pravi konglomerat raznoraznih učenja neretko sa primesama suprotnim hrišćanstvu (mormoni), morbidnim doktrinama (npr. Davidovi adventisti sedmog dana – Loza davidijanaca). Na sreću, ove poslednje su malobrojne po članstvu. Pored toga protestantska učenja često završavaju u skepticizmu i agnosticizmu što pokazuje da za osnov imaju puku spekulaciju, hladnog razuma.

II

Sa učenjem Jehovinih svedoka došao sam u dodir sticajem okolnosti, naime, u slučajnom susretu sa jednom prijateljicom saznao sam da je njena majka postala pripadnica Jehovinnh svedoka. Nakon izvesnog vremena ta prijateljica postala je moja supruga. Razgovor o veri s njenom majkom postao je neizbežan, te sam morao upoznati njihovo učenje u osnovnim potezima. Očekujući da ću se susresti sa kakvimtakvim bogoslovskim sistemom, razmišljao sam u tom pravcu. Međutim, svaki bogoslovski dijalog je izostao, a iščitavanjem literature Jehovinih svedoka, moje prvobitno čuđenje prerastalo je u šok. Imao sam utisak da sam se obreo u lavirintu iskrivljenih ogledala. Učenje Jehovinih svedoka nalikovalo je na odraz u krivom ogledalu. Hrišćanska istina naizgled je bila tu, ali iskrivljena i deformisana. Istinska opasnost upravo i jeste u poluistinama. Mogao sam da razumem da čovek pogreši ili da padne u zabludu, ali da se odrekne logike, to mi je bilo neprihvatljivo. Ne radi se o visokom umovanju, o logici koja istražuje neke teške oblasti, već o elementarnoj logici kojom svakodnevno spoznajemo svet oko sebe. Za analizu učenja ove sekte nije potrebno bogoslovlje, već prevashodno logičko mišljenje.
Jehovini svedoci se ne libe da i najjasnije činjenice ili istorijske podatke predstave na iskrivljen način, prekrajajući ih i prilagođavajući sopstvenim ciljevima. To možda ne bi bilo tako strašno, osim za same članove sekte, da poluistine i neistine direktno ne vređaju one koji nisu Jehovini svedoci.
Iščitavajući literaturu Jehovinih svedoka, ja sam samo prepoznavao i ukazivao na kontradiktornosti, poluistine, pa čak i otvorene neistine i manipulacije, ne misleći, pri tom, da iznosim išta svoje. Ako Jehovin svedok neće da bude pravoslavan, niko ga na to i ne nagoni (sačuvaj, Bože – vera i ljubav podrazumevaju slobodu), ali onda mora priznati da je obmanuti Jehovin svedok. Da je svesno, radi nekog cilja i interesa, progutao servirane laži, izvrtanje istorije Hrišćanstva, koja je korigovana tako da obezbedi verodostojnost njihove nauke. Na primer: treba im 607. g. pre Hr. kako bi udenuli 1914. kao godinu Hristove parusije (nevidljive prisutnosti), pa, povuci-potegni, proglasiše je za godinu kada je izraelska nacpja izgubila suverenitet, jer, računaju, ko će to proveriti? Radi se o dalekoj prošlosti gde je svaka manipulacija moguća! A ti kada vidiš kako se sve savršeno složilo, kao dva i dva četiri, i ne misliš više na 607. kao na pozajmljenu i nepostojeću godinu. A na to se i računa: prvo, na tvoje neznanje; i drugo, na tvoje poverenje, tj. lakovernost. O ovome će biti reči, ali hoću samo da kažem: budi ti Jehovin svedok, ali priznaj da si obmanut, slagan, da veruješ i pristaješ na laž, uprkos očiglednim dokazima; baškari se u sopstvenom potiranju logike. Ali, ako nećeš da priznaš obmanutost, onda moraš, hteo-ne hteo, da se odrekneš razuma. Zašto je to tako, saznaćeš iz pisama koja slede, a koja posvećujem svakom obmanutom Jehovinom svedoku. Molim vas da pročitate ova pisma, jer su ona poslata na adrese svih Jehovinih svedoka i ostalih pseudohrišćana.
Ako vam je zabranjeno da čitate ispovesti bivših članova, vi preskočite prvih stotinjak strana, ali ako vam je zabranjeno da čitate sopstvena pisma, onda je to najvulgarnije i najniže zadiranje u intimu svake ličnosti, protiv čega ćete, nadam se, junački ustati! A ovo jesu pisma upućena na vašu adresu. Čitajte ih kao da su samo za vas pisana!

III

O nastanku i istoriji organizacije Jehovinih svedoka nećemo govoriti hronološki, jer ima dovoljno literature koja nam daje informacije o tome. Razmotrimo nastanak organizacije na osnovu podataka koje nam daju sami Jehovini svedoci, ali sa kritičkim osvrtom, koji će biti i polazna tačka našeg istraživanja.
U knjizi „Čovečanstvo u potrazi za Bogom“[1] na str. 350, pod naslovom „Mladić u potrazi za Bogom“, dat je kratki prikaz života Čarls Tejz Rasela, osnivača društva koje će biti osnov za stvaranje organizacije Jehovinih svedoka: Zion’s Watch Tower society. Ovaj tekst nam govori kako je „1870. vrlo pobožan mladić Charles Taze Russell (1852-1916) počeo postavljati brojna pitanja o tradicionalnim učenjima crkava Hrišćanstva. Bio je prezbiterijanac, a kasnije kongregacionalist. Međutim, zbunjivala su ga učenja poput predodređenosti[2] i večnog mučenja u paklu.“
U nastavku se navodi kako je počeo da proučava Bibliju: „Još kao stariji tinejdžer, Rasel je zajedno sa drugim mladićima oformio grupu koja se svake nedelje sastajala radi proučavanja Biblije. Ta je grupa počela analizirati razna biblijska učenja, kao što je besmrtnost duše, Hristova otkupna žrtva i Njegov drugi dolazak. Godine 1877, u dobi od 25 godina, Rasel je prodao svoj udeo u očevom unosnom poslu i započeo karijeru punovremenog propovednika“.
Zatim se govori o Raselovom radu i izdavanju prvih primeraka „Zion’s Watch Tower and herald of Christ’s presence 1879. koja je danas poznata kao „Kula stražara“. Tekst završava: „Ljudi koji su se pridružili Raselu u njegovom dubinskom proučavanju Biblije postali su poznati jednostavno kao istraživači Bibilije.“
Dalji istorijski tok doznajemo u naslovu koji sledi: „Povratak biblijskoj istini“,[3] gde stoji: „Proučavanje Biblije je Rasela i njegove saradnike navelo na odbacivanje nazovi hrišćanskih učenja o tajnovitom „presvetom trojstvu“, o urođenoj besmrtnoj ljudskoj duši i večnom mučenju u paklu. Odbacili su podelu koja je zahtevala da se sveštenstvo, školovano po semeništima, izdvaja od laika kao posebna klasa. Želja im je bila vratiti se skromnim počecima Hrišćanstva s njegovim skupštinama koje, bez pomisli na platu ili naknadu, predvode duhovno oslobođene starešine“.
Ovde ćemo se zaustaviti i početi našu analizu. Vidimo da su Rasel i njegovi saradnici odbacili „nazovi-hrišćanska“ učenja. Šta možemo da zaključimo iz toga? Ako su sva učenja „nazovihrišćanska“ koja su odbacili Rasel i njegovi saradnici, koje je učenje istinski Hrišćansko? Očigledno ono koje je počeo da propoveda Rasel, to je zaključak koji proizilazi iz datog teksta. Međutim, da bi Raselovo učenje bilo istinski Hrišćansko mora biti u potpunosti ispunjen jedan uslov, a to je da su rezultati Raselovih „dubinskih“ proučavanja Biblije apsolutno tačni, jer kao što vidimo, iz tog proučavanja proizašli su zaključci koji opovrgavaju izvesna „nazovi-hrišćanska“ učenja. Dakle, po Jehovinim svedocima istinsko Hrišćansko učenje svetu otkriva Rasel. Iako današnje učenje Jehovinih svedoka predstavlja razrađeniji i kompleksniji sistem, u osnovi i ono ima, kao kriterijum istinitosti, pretpostavku da su Raselova proučavanja Biblije tačna, jer u protivnom ne bi ni bilo Jehovinih svedoka.
Iz samog teksta vidimo da je Rasel bio i te kako ubeđen u istinitost svojih zaključaka i učenja. Međutim, u jednom njegovom zapažanju o paklu[4] otkrivamo koliko je ustvari bilo „dubinsko“ njegovo istraživanje. No, tema našeg razmatranja i jeste utvrđivanje valjanosti učenja Jehovinih svedoka. Da li je Raselov pristup nešto novo? Nije! On niti je prvi niti poslednji koji je na osnovu sopstvenih zaključaka utvrdio da je samo on propovednik istinskog Hrišćanstva. Setimo se Jozefa Smita (1805.), osnivača mormona, koji je takođe utvrdio da ni jedna postojeća organizacija nije istinski Hrišćanska; Vilijema Milera (1781.) osnivača adventista 1835; R.G. Sparlinga osnivača Hristove duhovne crkve – pentekostalaca; Samuila Henriha Feliksa, osnivača Nazarena (1823.); Fridriha Vilhelma Švarca, osnivača Novoapostolske crkve (1863.); Meri En Moris Bejker Glouver Peterson Edi (1821.) – osnovala Hrišćansku nauku koja 1895. menja naziv u „Prva crkva Hristove nauke“, i dr.
Ono što je u osnovi zajedničko za sve navedene osnivače verskih zajednica i pseudohrišćanskih učenja jeste da su došli do zaključka kako postojeće zajednice nisu istinski Hrišćanske (uglavnom protestantske), da zato treba sami da počnu sa propovedanjem „istinskog“ Hrišćanstva, te da je jedino njihovo shvatanje Hrišćanstva ispravno i jedino njihovo tumačenje Biblije tačno. Mnogi od njih su tvrdili da su naredbu za propovedanje „istinske“ nauke dobili izravno od Hrista.
Kao što smo videli iste karakteristike ima i Raselovo shvatanje i razumevanje Hrišćanstva. Da li su Rasel i njegovi „istraživači Biblije“, potonji Jehovini svedoci, propovednici istinskog Hrišćanstva, ili su samo jedan od mnoštva sličnih pokušaja odvajanja od jalovog tla protestantizma, jeste pitanje koje će biti razmotreno u ovom istraživanju.


NAPOMENE:

  1. Watch tower bible and tract society of New York, INC 1995, Croatian.
  2. Učenje o predodređenosti (predestinaciji) je tipično protestantsko što ukazuje da Rasel nije čak proverio da li rimokatolicizam ima slično učenje.
  3. Isto str. 353.
  4. Isto str. 350.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *