NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 16
O KANONU

1. Kanon Starog Zaveta

Grčka reč kanon (χανων) potiče od asirske reči „kannu“, a ta reč je označavala štap za merenje (6, 5 lakata). Kasnije ta reč dobija značenje pravila, norme, pravila morala, a kao pravilo vere Apostol Pavle upotrebljava ovu reč u Gal. 6, 16. Od IV veka ova reč označava zbirku bogonadahnutih knjiga.
Kao što sam već pomenuo, dokazi pokazuju da je kanon Starog Zaveta zaključen mnogo kasnije, od vremena kada je napisana poslednja knjiga Starog Zaveta. Na saboru u Jabneu 90. godine n.e. Jevreji su još uvek raspravljali o kanoničnosti pojedinih knjiga što bi bilo izlišno da je kanon bio zaključen. Prevod na grčki jezik – Septuaginta, sačinjen je od 250100 g. pr. Hr. a sadrži i defterokanonske knjige kojih nema u jevrejskom kanonu, što znači da ni jevrejski kanon tada još nije eksplicitno postojao.
Jevrejski kanon nazivamo i uži zbog toga što ne sadrži defterokanonske knjige. Za razliku od jevrejskog (kasnije palestinskog) kanona, aleksandrijski kanon (Septuaginta), koji je sačinjen za jevrejsku zajednicu u Aleksandriji, (inače ta zajednica bila je veoma jaka, ali Jevreji u Aleksandriji mnogo bolje su poznavali grčki jezik od maternjeg i zato je Septuaginta prevod na grčki, a ne zato što je namenjena Grcima) nazivamo širi i on sadrži defterokanonske knjige. To su: knjiga Varuhova, knjiga o Toviji, knjiga o Juditi, 1. i 2. Makavejska, premudrosti Isusa sina Sirahova, premudrosti Solomonove kao i delovi pojedinih knjiga Dan. 3, 24-90; 13 i 14 glava i Jest. 10, 416.
Šta su u stvari defterokanonske knjige? To nisu nenadahnute knjige (inače se ne bi nalazile u aleksandrijskom kanonu), već su to knjige koje su imale u sebi neko sporno mesto, ili jednostavno nije se znalo da li je pisac određene knjige zaista onaj kome se knjiga pripisuje (videćemo da takvih knjiga ima i u Novom Zavetu). Da bi izbegli da sporna knjiga bude predmet rasprava, Fariseji su pribegavali rigorizmu. Dakle, radije su izbacivali knjigu iz kanona, nego da ona postane predmet rasprava. Tako je nastao palestinski – uži kanon. Međutim, ni palestinski Jevreji prvih vekova hrišćanske ere nisu odbacili knjige aleksandrijskog kanona, čak ih rabinski spisi nazivaju svetima, sve do 10. v. n. e. Te knjige su koristili i Eseni u Kumranu, a Talmud (vavilonski talmud, Erubinova i Baba kama 926) ih, takođe navodi kao svete. Knjiga proroka Varuha je i u IV v. kod Jevreja javno čitana na praznik pomirenja, a 1. Makavejska čitala se na praznik posvećenja hrama, itd.
U prva tri veka ni hrišćani ni Jevreji nisu imali definisan kanon Starog Zaveta. Hrišćani više koriste Septuagintu tj. širi kanon u ovom periodu, pa je to bio razlog više da se Jevreji odluče za uži kanon, ne bi li tim potezom diskreditovali valjanost i istinitost hrišćanskog učenja. No, Crkva nije morala da prihvati kanon koji su prihvatili Jevreji, već je mogla i sama da ga definiše. Prevashodno, jer nije kanon automatski preuzela od sinagoge već od Gospoda i Apostola, a ispunjena Duhom Svetim, mogla je da prepozna bogonadahnute knjige i sama. Koristeći Septuagintu, apostoli su u knjigama Novog Zaveta citirali i defterokanonske knjige. Evo samo nekih primera: knjiga premudrosti Isusa sina Sirahova citirana je u Mt. 6, 14; 6, 7; Jak. 1, 19; knjiga o Toviji u Dap. 8, 2; knjiga premudrosti Solomonove citirana je u Rim. 1, 1823; 2, 11; 5, 14; 9, 21; Jev. 1, 3; 8, 14; 1. Pet. 1, 6; knjiga o Juditi citirana je u 1. Kor. 2, 10; druga knjiga Makavejska citirana je u Jev. 11, 34.
Ovo su ukratko činjenice o Starozavetnom kanonu čije nepoznavanje lako može dovesti do zablude u pogledu Svetog Pisma. Da bi se o Svetom Pismu uopšte govorilo ono mora biti smešteno u svoj istorijski kontekst. Ono nije dato čoveku kao kopija nebeske knjige, niti je oduvek bilo jedna celina. Hrišćanstvo nije nastalo iz Svetog Pisma, već obrnuto: Sveto Pismo je hrišćanstvo pretočeno u knjigu. Ovde dolazimo do mesta gde se sa jevrejskim shvatanjem Svetog Pisma u potpunosti razmimoilazimo, a to je Novi Zavet. Dok su Jevreji odbacili Novi Zavet, isto kao što su odbacili i Hrista, dotle je Novi Zavet za hrišćane ispunjenje starozavetnih obećanja koja je Bog dao čoveku. Kao što je Stari Zavet imao put svog nastanka, tako ga je imao i Novi Zavet.
Zanimljivo je da upravo oni koji smatraju sebe za najbolje poznavaoce Svetog Pisma (a to su pripadnici svih protestantskih sekti) i za naslednike izvornog Hrišćanstva (iako većina njih nije ni postojala do XIX v.) koriste uži kanon koji su Jevreji zaključili tek u III v., dok odbacuju širi kanon koji su koristili hrišćani prvih vekova, nazivajući defterokanonske knjige apokrifima[1], a prave apokrife nazivaju pseudoepigrafi. Današnji prevod Starog Zaveta na srpski jezik, načinio je Đura Daničić sa latinskog prevoda jevrejske Biblije Imanuela Tremeliusa (Frankfurt 1575-79. g.), te stoga, ovaj prevod nema defterokanonske knjige. No, prvobitni staroslovenski prevodi, kasniji crkvenoslovenski, su prevodi Septuaginte. Prvi prevod na staroslovenski jezik načinili su braća sv. Ćirilo (+869. g.) i sv. Metodije (+885. g.), a vršen je sa odlične aleksandrijske, Isihijeve recenzije LXX. Pošto je Srbima staroslovenski, kao i crkvenoslovenski jezik, bio prilično razumljiv prevodi na srpski javljaju se relativno kasno. Ep. bački Platon Atanacković ostavio je prevode nekih knjiga Starog Zaveta među kojima i defterokanonske, a prevod je vršen sa crkvenoslovenskog teksta. Iako su mišljenja o kanonu širem ili užem i u Pravoslavnoj Crkvi podeljena, ne znači da te knjige automatski treba izbeći.
Prateći svoje protestantsko nasleđe u pogledu defterokanonskih knjiga, Jehovini svedoci samo ponavljaju ono što su rekli i drugi protestantski pravci. Oni koji smatraju sebe odličnim poznavaocima Biblije i ne pominju defeterokanonske knjige, a još manje pominju da su ih sami apostoli, ne samo koristili, već i citirali u novozavetnim tekstovima.

2. Kanon Novog Zaveta

Kada danas posmatramo Novi zavet, možda i ne slutimo koliko je bilo potrebno vremena, borbe i truda da Novi Zavet dobije današnji izgled. Rađanje Novog Zaveta možemo najlakše pratiti kroz istoriju kanona. Knjige Novog zaveta nastajale su u drugoj polovini prvog veka. Međutim, kada i kako su te knjige spojene u jednu? Ko je to učinio?
Pošto je iz samog Novog Zaveta jasno da je hrišćanska nauka s početka prenošenja usmeno, kao i samim delom (načinom života itd.) nije potrebno da ponavljamo da je predanje (nauka Hristova prenošena preko apostola) prethodilo Svetom Pismu Novog Zaveta. Vremenom se javlja potreba za zapisivanjem tog predanja, „poverenog zaloga“, i tako nastaju prve knjige koje će ući kasnije u kanon. Prva knjiga današnjeg kanona pisana je oko 20 godina nakon Gospodovog stradanja, a radi se o Jevanđelju po Mateju. Pitanje koje moramo neminovno postaviti, jeste: da li su 27 kanonskih knjiga jedina dela hrišćanske nauke, da li su prvi hrišćani možda i sami pisali nešto o hrišćanskoj nauci? Bilo bi besmisleno i pomisliti da nakon širenja hrišćanske nauke niko ništa nije zapisivao. Naime, hrišćanska književnost prvih vekova bila je izuzetno rasprostranjena, pisali su pojedinac pojedincu, pojedinac crkvi ili crkvama, kao i crkva crkvi. Do današnjih dana sačuvan je manji deo te književnosti, ali izuzetno dragocen. Do nas su stigla i najranija dela, a to su dela nekih apostolskih učenika. Tako su pored kanonskih knjiga u isto vreme nastajala mnogobrojna dela koja su govorila o hrišćanskoj nauci. Naime, ta dela su u prvim vekovima (do pojave kanona) neretko imala autoritet svetih spisa. Da li je to bilo pogrešno? Nije! Zato što mi, iz današnje perspektive, Sveto Pismo vidimo kao celinu. Međutim, prvi hrišćani Sveto Pismo nisu tako poznavali, za njih je bila dragocena svaka reč izgovorena radi propovedanja Hrišćanstva. Bilo bi besmisleno tvrditi da oni koji su slušali apostole kako propovedaju nisu ništa od toga zapisali. Uzgred, Apostol Marko, jedan od sedamdesetorice, je na taj način zapisao svoje Jevanđelje, slušajući propovedi Apostola Petra. Isti slučaj je i sa jevanđelistom Lukom koji navodi kako je istraživao o događajima vezanim za Gospoda, a Dela apostolska su u stvari kompilacija njegovog dnevnika, propovedi i opisa dela Apostola Pavla. Da li je moguće da crkva crkvi nije pisala, da su sedamdesetorica apostola propovedali, a da se ne nađe neko da poneku njihovu reč zapiše? Crkva je od početka bujala, nova nauka nije menjala samo ljude, ona je zauvek promenila čitav svet. Da li je moguće da ljudi koji su bili na samom izvoru te nauke, oni koji su je prenosili drugima, ne zapišu deo toga što su propovedali? To je apsurdno i pomisliti. Ne zaboravimo da u to vreme ne samo da nije postojao Novi Zavet kao takav, već nije postojao ni starozavetni kanon.
Tako izlaganje hrišćanske nauke daleko prevazilazi po obimu granice Novog Zaveta. Danas sve to van granica Novog Zaveta nazivamo Sveto Predanje. Mnoga dragocena dela koja plene svojom neposrednošću, jednostavnošću i dubokim oduševljenjem hrišćanskom naukom, zahvaljujući Bogu, možemo i danas čitati. Jedno od njih su poslanice Svetog Ignjatija Bogonosca, pisane crkvama koje su se nalazile u gradovima kroz koje je prolazio prilikom sprovođenja za Rim, gde je bačen zverima. Od tih poslanica najupečatljivija je poslanica rimskim hrišćanima, u kojoj ih moli da ne pokušavaju da ga izbave molbama uticajnim ljudima iz vlasti, nego da mu dopuste da strada za Hrista. Inače Sveti Ignjatije je bio učenik Svetog Apostola Jovana, a Apostola Petra je nasledio u starešinstvu nad antiohijskom crkvom. Tu je i poznata poslanica Korinćanima sv. Klimenta Rimskog. Ova poslanica napisana je povodom spora koji se javio u Korintskoj crkvi. Klimenta je krstio Apostol Petar, a svoj rad je proveo uz Apostola Petra i Pavla. Apostol Pavle ga pominje u Fil. 4, 3. Možemo navesti i delo Papija Jerapoljskog, učenika Apostola Jovana i prijatelja svetog Polikarpa Smirskog, u kojem je jedino svedočanstvo o tome da je jevanđelje po Mateju u originalu pisano aramejskim. Pored ovog dragocenog podatka u istom delu, koje nosi naziv „Reči Gospodnjih objašnjenja“ data su isto tako dragocena svedočanstva o Apostolu Marku i kako je pisao Jevanđelje. Tu je svedočanstvo i o 1. Jovanovoj poslanici kao i Petrovoj. U ovom delu Papije navodi kao bogonadahnutu knjigu i „Otkrivenje Jovanovo“ što je jedno od prvih priznanja da je Otkrivenje bogonadahnuto s obzirom da je čak do VI veka postojala, kod nekih, sumnja u valjanost Otkrivenja. Od ranohrišćanskih spisa sačuvana je i poslanica crkve iz Smirne crkvi u Filomiliji (u Frigiji) koja opisuje stradanje Svetog Polikarpa episkopa Smirskog, učenika Svetog Apostola Jovana i učitelja Svetog Irineja episkopa Lionskog. U ovoj poslanici smirski hrišćani opisuju stradanja koja je pretrpio njihov episkop, čuda koja su se dogodila za vreme njegovog mučenja i smrti, a u celini je pohvala Gospodu koji čini velika čuda pri stradanju Njegovih mučenika. Takođe je sačuvan i originalni zapisnik sa suđenja Svetom Justinu koji su vodili rimljani u toku procesa. To je, u stvari, dokument o snazi vere u Hrista, koji su pisali sami protivnici Hrišćanstva. Niz ranohrišćanskih spisa mogli bismo nastaviti sa još mnoštvom dela, ali su i navedena dovoljna da ilustruju živost ranohrišćanske književnosti i propovedi.
Ponovo treba napomenuti da je vreme ranohrišćanske književnosti vreme kada Sveto Pismo Novog zaveta, kao kanon, nije postojalo. Knjige koje su pisali apostoli bile su cenjenije od ostalih, ali su i mnoga dela ranohrišćanske književnosti ne samo smatrana bogonadahnutom već su stavljana u isti rang sa apostolskim spisima (npr. poslanica Korinćanima svetog Klimenta episkopa Rimskog, koja je dugo opstala čak kao kanonski spis). Šta je dovelo do pojave novozavetnog kanona?
Pored ranohrišćanskih spisa javlja se i mnoštvo drugih spisa, koji svojom sadržinom i naslovom podsećaju na kanonske spise, ali neretko sadrže nehrišćanske ideje i jeretička učenja. To su spisi nepoznatih pisaca, većinom nastali u 23 v. n. e., a povodi za nastanak ovih spisa bili su različiti. Reč apokrif (grč. αποκρυφος) kod hrišćana označava one knjige koje se lažno pripisuju piscu čije ime nose, knjige koje su slične Svetom Pismu, ali im Crkva ne priznaje bogonadahnutost, niti je Crkva blagosiljala njihovo čitanje na bogosluženjima, i jeretičke knjige koje sadrže mnoštvo verskih zabluda[2]. Jeretici su pisali lažna jevanđelja, lažna dela apostolska, lažne poslanice i otkrivenja i podmetali ih kao istinite. Danas su apokrifi korisni za proučavanje jeretičkih učenja u prvim vekovima Hrišćanstva. Od apokrifnih jevanđelja značajnija su:

– Jevrejsko jevanđelje: poštovano zbog sličnosti sa Matejevim. Original je na aramejskom jeziku, a po sadržini je prerađeno Matejevo jevanđelje iz 1. v. napisano u judejskoj sredini i priznaje Hrista samo kao proroka, a ne kao Sina Božijeg.
– Tomino jevanđelje: gnostičkog porekla i u njemu pisac, između ostalog opisuje Hristova čuda od 5. do 12. godine, kao i detinjstvo od 5. do 8. godine. Po njemu je Isus kao dečak pravio vrapce od blata koji bi poletali kada bi pljesnuo dlanom o dlan. Pisano je bez duha pobožnosti.
– Postoje još i evionitsko, egipatsko, Petrovo, Filipovo, Nikodimovo i Jakovljevo jevanđelje.

Apokrifna dela apostolska:

– dela Petrova: sastoje se iz dva dela; dela Petrova sa Simonom i mučenje Petrovo.
– Postoje još dela Pavlova, Jovanova, Andrejina, Tomina, propoved Petrova.

Apokrifne poslanice:

– Najpoznatije su: korespondencija Edeskog cara Avgara i Gospoda Isusa Hrista, dopisivanje Apostola Pavla i Seneke, učenje Tacejevo, poslanica 11 apostola, Pavlova poslanica Laodikijcima, 3. poslanica apostola Pavla Korinćanima.

Apokrifna otkrivenja:

– Najpoznatiji su: Petrovo, Pavlovo i Tomino. Tako već početkom 2. v. imamo mnoštvo spisa koji su govorili o Hristu i Hrišćanstvu. Deo njih bio je hrišćanski, a deo ne. Koliko su jeretički spisi bili opasni, vidi se iz činjenice da su sami apostoli pisali protiv tih jeretika i njihovih dela. Pošto prvi hrišćani nisu imali svest o Svetom Pismu onakvu kakvu mi imamo, svaki spis koji je sadržao hrišćansku nauku bio je dobrodošao i nije se dovodila u pitanje autentičnost spisa. Tako su mogla biti lako prihvaćena i naizgled hrišćanska dela. Nije redak slučaj da su neki apokrifi bili poštovani kao Sveto Pisamo, pa su i prevođeni. Takav je slučaj sa jevanđeljem po Jevrejima, koje je izuzetno poštovano u judeohrišćanski sredinama, pa je doživelo svoj prevod na grčki i latinski pošto je original pisan na aramejskom. Tomino jevanđelje, gnostičkog porekla, doživelo je prevod na slovenski jezik, kao i sirski i latinski, a to samo govori o rasprostranjenosti njegovog uticaja i poštovanju koje mu je pridavano. Ovi spisi mogli su lako da izazovu zabunu, pa i zabludu kod hrišćana, pa se javlja potreba da Crkva jasno kaže koji su spisi hrišćanski, a koji ne. Ako su ovi spisi mogli da dovedu do zablude one koji su već bili hrišćani, zamislite koliko je opasnost bila veća od širenja apokrifa na terene koji još uvek nisu ni čuli za Hrišćanstvo.
Drugi razlog koji je neminovno zahtevao potrebu za kanonom jesu gnostički spisi i gnostičko učenje. Zbog svoje moći da apsorbuje sve što mu odgovara, gnosticizam je svojim učenjem iskrivljavao hrišćanske ideje i proizvoljno ih isticao ili odbacivao, dajući time maha konformizmu. Gnostički spisi bili su jako opasni zbog svoje prividne logičnosti i nepristrasnosti (spajane su ideje čak suprotstavljenih filosofskih i religijskih pravaca).
Sledeći, ne manje značajan, razlog za pojavu kanona jeste jeretik Markion koji je sastavio svoj kanon. Dakle, pre nego što je Crkva sastavila kanon, Markion je imao svoju verziju Svetog Pisma. Ona se sastojala od prerađenog Lukinog Jevanđelja (prepravio ga je sam Markion) i 10 Pavlovih poslanica (bez pastirskih i Jevrejima). Ovo je bio razlog više da hrišćanska Crkva sastavi kanon.
Jeretici montanisti tvrdili su da i dalje primaju otkrivenja od Duha Svetog pa su pisali spise koje su čak poštovali više od apostolskih. Koliko je njihovo učenje imalo uticaja vidi se iz činjenice da mu je podlegao jedan od najvećih ranohrišćanskih pisaca Tertulijan.
Šta je bio kriterijum za određivanje kanoničnosti neke knjige? Kriterijum je bio iskustvo Crkve, tj. da li se učenje knjige slaže sa učenjem Crkve očuvanim u Svetom Predanju – predanju Svetih Aposotola. Apostolskim predanjem Crkva je proveravala svaku knjigu i prepoznavala je kao svoju ili ne. Takođe, ako je knjiga čitana na bogosluženjima to je bio pouzdan dokaz da je od najranijih vremena pripadala Crkvi. Pored toga, za neke knjige se znalo da su ih pisali apostoli i one su automatski ulazile u kanon.
No, kanon nije dobio svoj današnji izgled sve do IV veka. Zato što su postojala oprečna mišljenja o tome da li neke knjige treba da budu u kanonu ili ne. Tako je na tzv. muratorijevom fragmentu sačuvan najstariji spisak novozavetnih knjiga, napisan u Rimu u 2. veku od strane Ipolita episkopa Rimskog koji ne pominje poslanicu Jevrejima, Jakovljevu i 2. Petrovu, a savetuje čitanje Jerminog pastira (ne kao kanonsku već kao poučnu hrišćansku knjigu). Origen je sumnjao u kanoničnost poslanice Jevrejima, Jakovljeve, 2. Petrove, 3. Jovanove i Judine, a spise deli na opštepriznate (omolugumena) i ponegde priznate (antilegomena). Zanimljivo je da su neki raniji hrišćanski Oci i autoriteti u Sveto pismo svrstavali i poslanicu Korinćanima svetog Klimenta rimskog. Ovo delo, na kraju, nije ušlo u kanon samo zato što ga nije pisao neko od apostola, a što je bilo kriterijum kanoničnosti. Međutim, sirijska Crkva i dan danas u kanonu ima ovo delo koje je bilo izuzetno cenjeno u ranoj crkvi i koje je, Bogu hvala, došlo i do nas[3].
Varnavinu poslanicu mnogi su ubrajali u kanon, a Origen je naziva sabornom (saborne poslanice su poslanice koje nije pisao Apostol Pavle). Na kraju, ova poslanica nije ušla u kanon zato što pisac opisuje jevrejske obrede na način koji ne odgovara biblijskim opisima. Što znači da autor poslanice nije dobro poznavao obrednu praksu Judeja, a to se ne bi moglo reći za Varnavu koji je bio Levit. Time se dovodi u pitanje autorstvo apostola Varnave, pa poslanica nije prihvaćena u kanon iz tog razloga[4]. Pošto znam da ima i onih koji će na ovom mestu reći da oni jako dobro znaju koje su knjige u Novom Zavetu i da ih ostale ne zanimaju, takvi, ponovimo, prenebregavaju činjenicu da Sveto Pismo Novog Zaveta današnji oblik dobija tek polovinom 4. veka.
27 knjiga Novog Zaveta, koje danas poznajemo kao kanonske, prvi put nabraja sveti Atanasije Veliki (Aleksandrijski) u svojoj 39oj vaskršnjoj poslanici 367. godine. Za njih kaže da je „u njima spasenje i pobožnost“ te da im ne treba ništa dodavati ni oduzimati. Knjige Didahi i Jermin Pastir preporučio je kao korisne za čitanje. Tako je sačinjen kanon Novog Zaveta, a ovu poslanicu potvrdio je i Petošesti vaseljenski sabor (692. g.). Saglasnost u vezi kanona postignuta je u Crkvi početkom IV veka, a zahvaljujući autoritetu svetog Atanasija Velikog ovaj kanon prihvataju i na zapadu. Kako postoje pojedinačne sumnje u Otkrivenje, o novozavetnom kanonu sabori su odlučivali na sledeći način: 360 g. Laodikijski sabor izostavlja Otkrivenje Jovanovo; 382. g. Rimski sabor usvaja svih 27 knjiga, a 2. i 3. Jovanovu poslanicu pripisuje prezviteru Jovanu; 397 g. Iponski sabor ograničava kanon na 27. knjiga; 397. i 419. g. Kartaginski sabor potvrđuju i 14 Pavlovih poslanica; 692. g. Peto-šesti vaseljenski sabor potvrđuje ceo novozavetni kanon; 1546. g. Tridentijski sabor potvrđuje svih 27. knjiga zbog sumnje reformista u kanoničnost i apostolsko poreklo pojedinih novozavetnih knjiga (Martin Luter je proizvoljno prekrajao kanon); 1870. g. Vatikanski sabor čini isto što i Tridentijski, iz istih razloga. (Poslednja dva važe za rimokatolike).
Crkva je ovim odlukama branila i odbranila biblijsko Otkrivenje od svih neprijatelja i jeretika koji su hteli da iskrive hrišćansku nauku. Novozavetni kanon sadrži isto ono Otkrivenje koje je Crkva primila od apostola i brižno ga čuvala unutar Svetog Predanja. Kriterijum za određivanje kanona bila je nadahnutost određene knjige, ali bogonadahnutost može da prepozna samo onaj koji je vođen Duhom. Prema tome, pogrešno je mišljenje da je Novi Zavet, ili Biblija u celini, temelj vere. Temelj vere je „kamen ugaoni“, temelj vere je „glava crkve“ – Hristos. Novozavetni kanon nastao je iz učenja Svete i Apostolske Crkve, a ne obrnuto. Zato Crkva jedina i poseduje ključ za ispravno tumačenje Svetog Pisma. Crkva je kriterijum istinitosti, Svetog Pisma i Svetog Predanja. Iako ovo može izgledati kao umanjivanje značaja Svetog Pisma, ipak to nije. Sveto pismo za hrišćansku (pravoslavnu) veru ima ključni značaj. Sveti Jovan Zlatoust kaže da je poreklo svih zala u nepoznavanju Svetog Pisma (9. Omilija na Poslanicu Kološanima), dok Sveti Justin mučenik pokazuje da je učenje Biblije obavezno za veru. Svi Sveti Oci, kao i pravoslavna nauka danas, Sveto Pismo postavljaju na najviše mesto hrišćanskog života. Zato je za pravoslavne Sveto pismo razumljivo kao živa reč Božija u živoj Crkvi, a ne kao neka knjiga koja je zatvorena sama u sebe. Koliki značaj Sveto Pismo ima u Pravoslavlju, govori nam sama Sveta Liturgija koja pred našim očima materijalizuje sve one istine otkrivene u Svetom Pismu, koje se shvataju jedino evharistijski u liturgijskoj zajednici. Sveto Pismo sačinjava krvotok Crkve koji napaja svaki ud ponaosob dajući mu hranu večnog života. Zato Sveti Oci kažu da se Sveto Pismo na kolenima razumeva, tj. razumeva se u molitvi, u molitvenom, pobožnom čitanju.
Iako se čini opširnim, ovaj osvrt na istorijat kanona Svetog Pisma bio je neophodan zato što o tome nećete ništa pronaći u literaturi Jehovinih svedoka. Nećete naći ništa o ranohrišćanskoj književnosti, o istoriji kanona, o borbi Crkve sa jeresima, a ponajmanje o svetom Atanasiju Velikom koji je utvrdio kanon Novog Zaveta kakav danas poznajemo. Zašto? Zato što bi Jehovini svedoci ubrzo ustanovili da njihova nauka nema ništa zajedničko sa ranohrišćanskom, kao i da je njihovo shvatanje Svetog Pisma apsolutno pogrešno. Nigde u literaturi Jehovinih svedoka nećete pronaći o najznačajnijim delima i ljudima ranog Hrišćanstva. Ništa nećete pronaći o apostolskim učenicima kao da oni nisu ni postojali, kao da do Jehovinih svedoka niko ništa nije znao o Hrišćanstvu. Zašto je to tako? Zato jer svako od dela ranog hrišćanstva govori o nauci koja je potpuno različita od nauke vaših Jehovinih svedoka.


NAPOMENE:

  1. O apokrifima videti u nastavku teksta.
  2. Pisani su da bi tendencioznim pristupom potkrepili određene ideje.
  3. Na srpskom prevod poslanice nalazi se u Dela apostolskih učenika, sa grčkog izvornika preveo ep. Atanasije Jevtić, Vrnjačka Banja, Trebinje, 1999.
  4. Iako je apostol mogao opisivati praksu svoga vremena koja se veoma moguće razlikovala od prvobitne prakse (prevod Poslanice u Delima apostolskih učenika).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *