NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 11
O PAKLU

Pošto sam ti već nešto rekao o pravoslavnom shvatanju pakla, nastaviću o toj temi.
Ponavljam da niko nikada, za ovih 2000 godina postojanja Pravoslavne Crkve, nije rekao da je Bog stvorio pakao. Za crkvu je bogohulna i sama pomisao na to[1], ali to ne znači da pakao ne postoji. Sledeći logiku vašeg Rasela možemo zaključiti da ne postoji ni zlo. Međutim, evidentno je da ono postoji. Otkuda zlo ako ga nije Bog stvorio? Izmislio ga je đavo – to bi vam odgovorio i sam Rasel. Tako možemo odgovoriti i na pitanje: otkud pakao? Izmislila ga je i stvorila pala tvorevina. Svako postojanje bez Boga i van Boga je pakao! Za tvorevinu ne postoji trilema, već samo ili sa Bogom ili bez Njega. Onaj ko izabere ovo drugo bira pakao, bio toga svestan, ili ne. Bog je apsolutan i izabravši Boga čovek dobija sve. Time ni ta dilema tvorevine nije prinudni čin, jer je Bog i apsolutna sloboda. Bog ne može naterati čoveka da ga ovaj voli, jer bi to onda bila prinuda, a svaka prinuda isključuje ljubav, a ono što čovek izabere, a nije Bog, vodi u pakao, u stanje odvojenosti od Boga.
Otkud Raselu onda mišljenje da „nazovi-hrišćani“ misle da je Bog stvorio pakao? Pošto je Rasel živeo u protestantskoj sredini, a glavni cilj kritike protestantizma je rimokatolicizam, tako je i Rasel, a i potonji njegovi sledbenici, fokusirao svoje kritike na rimokatolicizam. Rimokatoličko viđenje pakla može navesti na zaključak da je Bog stvorio pakao, mada i rimokatolička teologija jasno to negira. Zaključak (pogrešan) može biti izveden iz juridičkog odnosa prema Bogu koji gaji rimokatolicizam kao i iz jezuitskog načina interpretacije rimokatoličkog učenja. Naime, rimokatolici se odnose prema Bogu po principu za greh sledi kazna, i za dobro delo, nagrada. Iz ovoga se može zaključiti (pogrešno) da je raj krajnja nagrada, a pakao krajnja kazna u rimokatoličkom učenju. Pored toga rimokatolički propovednici su često, kroz istoriju, u svojim misijama koristili metod zastrašivanja, po principu raj-nagrada, pakao-kazna. Pakao ne znači biti kažnjen, već biti promašen.
Na ovom mestu možemo da postavimo pitanje o mukama u paklu. Prikazivanje i opisivanje muka u paklu je u stvari pokušaj čoveka da iskaže i opiše rečima ili slikama nešto što je van njegovog iskustva. Na mnogim mestima u Svetom Pismu, u nedostatku reči, pisci su pribegavali opisima i približnim poređenjima, a u opisima božanske slave, Božijih dela i Otkrivenja pribegavali su antropomorfizmima. Tako i u opisu pakla i paklenih muka čovek pribegava poređenjima. Čovek opisuje kako bi to izgledalo kada bi se odvijalo u ovom svetu.
Odakle potiču paklene muke? S jedne strane od čovekovog spoznanja sopstvene promašenosti, a sa druge od prisustva mnoštva demona koji obitavaju u tim „oblastima promašenosti“. Ima li strašnijeg ognja od spoznanja i življenja vlastite promašenosti koja ide u večnost? Muke tog ognja čovek može prikazati samo tvarnim ognjem. Bog nije postavio demone u pakao da bi oni mučili grešnike. Demoni su sami sebi stvorili pakao bogoodstupništvom. Znači, oni ne obitavaju u paklu radi mučenja grešnika, nego su tamo jer je to njihova sredina. Čovek sebe grehom odvaja od Boga bacajući se ravno u čeljusti pakla, pa ako demoni ljude onespokojavaju i muče još u ovome svetu, koliko će tek u sopstvenom ambijentu da se okome na čoveka. Demoni nisu nikakvi tamničari i mučitelji koji kažnjavaju zato što ih je Bog tu postavio radi toga. Tako pakao nema rimokatolički juridički smisao. Čovek koji, zalutavši, padne u razbojničku jazbinu ne može očekivati da dobro prođe, ako su ga ti razbojnici tukli i pljačkali još u njegovoj kući.
Kao što je prag Carstva Nebeskog u samom čoveku[2] tako je i prag pakla u samom čoveku. Pitanje je samo na koja će vrata čovek da zakuca. Tragajući za Carstvom Nebeskim, čovek traga za Božijim likom po kojem je stvoren, a prelazeći prag pakla čovek ide u zagrljaj zmije koja će mu iznova ponuditi da se odrekne Boga. Na Strašnom sudu neće Bog razdvojiti samo zle od dobrih, neće ta podela biti samo među ljudima. Ona će biti i u samim ljudima, u njihovom srcu će zlo biti odvojeno. Drugačije čovek i ne bi mogao da nasledi život večni, jer zlo sa sobom nosi greh, smrt i raspadljivost, a ništa od toga nije svojstveno Carstvu Nebeskom.
Ovde nismo raspravljali da li pakao postoji ili ne, već da li je ono što Jehovini svedoci žele da prikažu kao pravoslavno (nazovi-hrišćansko) učenje, to zaista. Imao sam priliku, ne samo kod Jehovinih svedoka, već i kod drugih pseudo-hrišćanskih sekti (adventista), da vidim kako jedno pravoslavno učenje providnom manipulacijom postaje „autentično“ njihovo, a u toj zameni glavni adut u rukama emisara pseudo-hrišćanstva jeste totalno nepoznavanje Pravoslavlja od strane žrtve. Žrtva koja nema osobite veze sa Pravoslavljem (krštena), kao kroz maglu zna nešto o paklu (iz filmova), a možda je videla u crkvi freske ili ikone koje prikazuju mučenje u paklu. Jehovini svedoci još objašnjavaju kako je pakao izmišljotina, a to je lako dokazati baš Raselovim zaključkom: „Ako je Bog Bog ljubavi onda on nije stvorio pakao“ žrtva u tome vidi veoma mudar zaključak, ne znajući da je to itekako pravoslavno učenje. Vi malo razmislite i kažete: „Zaista, video sam kod njih u crkvi slike koje prikazuju pakao. Eto, oni misle da je Bog stvorio pakao“. Ovo je krajnje nepošten način, veoma nizak i prevarantski. Zašto bi Pravoslavlju pripisivali nešto što je potpuno suprotno Pravoslavlju?[3] To može biti učinjeno ili iz neznanja ili sa namerom – i to veoma zlom namerom. Ako želim da kritikujem učenje Jehovinih svedoka ne mogu da to činim pripisujući im nešto što nije njihovo učenje. Ovaj oblik manipulacije postoji u mnogim pitanjima koja iznose Jehovini svedoci u svojoj literaturi.
Nepošteno je stavljati u usta nekome reči koje nikada nije izgovorio. Ni jedan pravoslavac nikada niti je rekao niti će reći da je Bog stvorio pakao, ali će reći da pakao postoji. Postoji isto kao što postoji i zlo, i ima isti uzrok. Zbog neobaveštenosti i neznanja, Rasel je brzopleto izveo zaključak.[4]
Možda Jehovini svedoci ne znaju (ili ne žele) da postoji nešto što se naziva teodiceja, a to je opravdanje koje hrišćani iznose pred napadima bezbožnika i ateista u pogledu postojanja zla. Upravo agrumenti kojima je Rasel krenuo u ovaj problem iznosili su i iznose protivnici Hrišćanstva: ako je Bog dobar zašto postoji zlo i pakao. Teodiceja je iznošenje argumenata u korist Hrišćanstva, dakle: „opravdanje“ božanskog dobra pred ateistima. Zbog toga je nemoguće da neko ko dokazuje da pakao i zlo nije stvorio Bog u isto vreme smatra da je pakao stvorio Bog. To je besmislica.

Od Boga ti zdravlje!


NAPOMENE:

  1. Osećamo dužnost da navedemo mišljenja Stubova Crkve koja govore suprotno od autora. Sveti Jovan Zlatoust govori: „Đavo zato i ubeđuje neke da misle da nema pakla, da bi ih tamo i bacio. Naprotiv, Bog preti paklom i PRIPREMIO GA JE, da bi mi, znajući za njega, tako živeli da ne bi upali u pakao.“ (Polnoe sobranie tvoreniй sv. Ioanna Zlatousta. T. 8. Kn. 2. M., 2002. S. 786). Znajući pak unapred da će Njime stvoreni ljudi razgneviti Njega, Boga Tvorca svoga i, odbacivši poštovanje istinitog Boga, načiniti sebi bezdahne idole i klanjati im se, On zbog toga UGOTOVI dva mesta, kuda će se ljudi preseljavati po završetku svog zemaljskog života. Prvo mesto On obasja večnom svetlošću i ispuni izobilnim i neiskazanim dobrima; a drugo mesto ISPUNI neprozirnom tamom, neugasivim ognjem i večnim mukama; u prvo, svetlo mesto preseljavaće se oni koji Mu budu ugodili ispunjavajući zapovesti Njegove, a u drugo, tamno mesto bacaće se oni koji svojim rđavim životom budu gnevili Tvorca svog i zaslužili sebi kaznu. Oni koji budu u svetlom mestu, živeće besmrtni život u neprekidnoj i beskonačnoj radosti, a oni u tamnom mestu mučiće se neprestano kroz beskonačne vekove. Odvojivši oganj od vode i svetlost od tame, Tvorac OBRAZOVA posebno svako od njih i svakome ODREDI zasebno mesto“. (Žitije Sveštenomučenika Patrikija, episkopa bruskog. 19 maj. Žitija Svetih, Sveti Justin Ćelijski) – prim. internet priređivača.
  2. „… jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama.“ Lk. 17, 21.
  3. U pamfletu koji sam svojevremeno video, a trebalo je da posluži kao reklama za „autentične hrišćane“ koji su program objavljivali putem radija, stajalo je da ne veruju da se gresi opraštaju stavljanjem novca na ikonu. Ovo je krajnje bezobrazan način vrbovanja novih članova. Pitanje koje bih postavio jeste: ko veruje u takav način opraštanja greha?
  4. Kada se u Bibliji govori o adu (jevr. Šeol) nailazimo na naizgled protivrečne stihove. Jehovini svedoci su taj problem rešili tako što prihvataju samo one stihove u kojima je ad predstavljen kao beživotno mesto senki i tmine (npr. Ps. 6, 5). Time dokazuju i nepostojanje besmrtne duše, što pripisuju paganskom (filosofskom) nasleđu (iako na volšeban način ne primećuju da je njihovo učenje po tom pitanju identično najgrubljem materijalizmu, koji su gajili epikurejci u Staro doba, racionalisti i humanisti od Srednjeg veka pa nadalje, a u najnovije doba pozitivisti i njima slični, kao i pripadnici militantnog materijalizma – komunisti). U literaturi ove sekte naići ćete na sijaset lingvističkih dokaza da jevrejska reč šeol ne znači ništa drugo do potpuno iščeznuće, kao i mnoštvo nategnutih tumačenja i objašnjenja onih citata koji nedvosmisleno govore o egzistenciji duše nakon smrti.Ako posmatramo biblijske stihove koji govore šta se dešava nakon smrti, vidimo da u Starom Zavetu postoje protivrečnosti, pa tako na jednom mestu psalmopojac kaže: „jer mrtvi ne spominju Tebe; u grobu ko će te slaviti?“ (Ps. 6, 5), a na drugom: „Jer nećeš ostavi-ti duše moje u paklu…“ (Ps. 16, 10; Jov. 24, 12). No, kada Gospod ili apostoli govore o duši u Novom zavetu onda je to uvek u kontekstu besmrtnosti duše. Naime, u Novom zavetu kada se govori o smrti i životu, govori se isključivo o duhovnoj smrti i duhovnom životu. Tako apostol Pavle kaže: „I nas, koji bijasmo mrtvi…“ (Ef. 2, 5). A Gospod nas upozorava: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, već onih koji mogu dušu pogubiti“ (Mt. 10, 28), ili kako apostol Jovan kaže: „Mi znamo da smo prešli iz smrti u život…“ (1. Jov. 3, 14). Dakle, granice fizičke smrti se brišu. No, da bismo razrešili dilemu nije potrebno posezati za raznoraznim nategnutim lingvističkim dokazima. Dovoljno je da malo razmotrimo starozavetno učenje o duši i besmrtnosti. To učenje nije jasno definisano, jer su Jevreji smatrali da svaki čovek bez izuzetka silazi u šeol, a šta se dalje zbiva nije im bilo poznato. U judejstvu postojalo je više frakcija; to su bili fariseji, jeseji, terapevti i sadukeji. Fariseji su bili formalisti i bukvalno su primenjivali zakon, Jeseji i Terapevti težili su duhovnom shvatanju religije, čak do odricanja obredne strane, n Sadukeji koji su bili racionalisti. Međutim, ono u čemu su se ove frakcije izričito razlikovale i sukobljavale jeste upravo učenje o duši, vaskrsenju n postojanju anđela i duhovnog sveta. Naime, fariseji su verovali u besmrtnost duše, vaskrsenje i angelski svet, dok su sadukeji bili protivnici svega toga, i nazivali su ih judejskim epikurejcima. Apostol Pavle čak koristi njihov sukob (Dela 23, 68), i nasta raspra među njima: „jer sadukeji govore da nema vaskrsenja, ni anđela, ni Duha, a fariseji priznaju oboje“ (Dela 23, 8). Iz ovoga je očigledno da oni nisu shvatali i objašnjavali reč šeol kako to čine Jehovini svedoci, iako su bili Jevreji, dakle odlični poznavaoci sopstvenog jezika. Zbog ovoga lingvistički dokaz nije valjan, jer bi u protivnom, Jevreji imali jedinstveno učenje o ovim spornim pitanjima.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *