NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 9
BOG SILNI I BOG SVEMOGUĆI

Dragi moj prijatelju,

Zadržimo se na nivou vaše logike i metodologije tako, da nećemo voditi dijalog o tome da li je Gospod Isus Hristos Bog ili ne, već naredni redovi treba da pokažu još jedan apsurd u učenju vaših Jehovinih svedoka.
Na str. 146. knjige Raspravljanje na temelju Pisma, Jehovini svedoci, kažu: „Isaija 9:6 takođe proročanski opisuje Isusa kao „Boga silnog“, ali ne kao svemogućeg Boga. To što je Gospod Isus Hristos nazvan Bog silni, a ne svemogući, po Jehovinim svedocima, je jedan od dokaza da Gospod nije Bog.
Jehovini svedoci ovde insistiraju na terminološkoj razlici između pojmova „silan“ i „svemoguć“. Po njima, ove dve reči nisu sinonimi. Kada bi za Boga rekli da je svemoguć, moćan, silan, svedržeći itd, kada bismo nabrajali u nedogled osobine božanske, ne bismo mogln sve nabrojati. Međutim, kada bismo naveli samo jednu od njih bilo bi nam dovoljno da pojmimo ono zbog čega ih upotrebljavamo, a to je da objasnimo našim jezikom apsolutnu razliku između Boga i sve tvorevine. Pojmovi „silan“ i „svemoguć“ mogu u potpunosti da se upotrebe kao sinonimi, no, Jehovini svedoci insistiraju na lingvističkoj i gramatičkoj preciznosti i istančanosti, stoga za njih ova dva pojma ne mogu biti sinonimi.
No, koliko su Jehovini svedoci dosledni sopstvenom insistiranju na terminološkoj preciznosti, najbolje ilustruje rečenica: „Jedinorođeni Sin Božiji, jedini sin kog je sam Jehova stvorio“[1]. Vidimo da su, po njima, u ovom slučaju termini „roditi“ i „stvoriti“ sinonimi toliko identični da ih koriste u jednoj rečenici da bi opisali poreklo Gospoda Isusa Hrista. Koliko su zaista ova dva pojma sinonimi? Pojam „rođen“ nam ukazuje na poreklo nečega po prirodi, a šta to znači? Iz svakodnevnog života znamo da onaj koji je rođen može biti samo identičan po prirodi sa onim koji ga je rodio. Tako žena može roditi samo ljudsko biće, ona ne može roditi ni tele, ni žabu, ni pticu. Žena rađa ono biće koje je po svojoj prirodi identično njoj samoj. Takav je slučaj i sa životinjama i sa biljkama. Naime, kornjača može da se izleže iz jaja koje je položila kornjača, mačka može okotiti samo drugu mačku, iz semena ruže može izniknuti samo druga ruža, itd. Dakle, pojam rođenja nas upućuje na identitet prirode.
Šta je sa pojmom „stvoriti“? Stvoriti, u ovozemaljskom smislu, znači preoblikovati postojeću materiju da bismo dobili nešto drugo. Dakle, izvršiti uticaj koji će dovesti do pojave željenog predmeta. Zato i jedna majka veoma dobro razlikuje dete koje je rodila i koje je, po prirodi, ljudsko biće kao i ona sama, od sarme koju je stvorila, od nečega što je, po prirodi, biljka kupus, i mesa koje potiče od nečega što je, po prirodi, životinja svinja. Tako možemo uzeti drvo i oblikovati od njega sto, stolicu, policu itd (namerno banalizujem). Dakle, mi ne možemo stvoriti drugu prirodu. Međutim, Bog stvara „eh nihilo“ ni iz čega, i jedino On može tako da stvara. Zato je celokupni stvoreni svet i nebo (angeli i duhovni svet) i zemlja (čovek i sva priroda) tvorevina Božija. Bog svet (celokupni kosmos) nije rodio, On ga je stvorio iz ljubavi. Dakle, svet po svojoj prirodi nije identičan Bogu, jer je stvoren, a ne rođen. U tome je razlika između istine o stvorenosti sveta i viđenja raznih mnogobožačkih religija koje su smatrale da su Bog i kosmos samo različite emanacije jedne te iste prirode. Vera u istinitog Boga donela je potpuno drugačiju sliku: čitav svet je stvorenje Božije, a samim tim je nešto drugo, po prirodi, od Boga.
Vratimo se sada pojmovima „rođen i stvoren“. Ovi pojmovi su različiti upravo zato da bi nam jasno ukazali na poreklo nečega. Ovi pojmovi nikada ne mogu biti sinonimi, zato što ih koristimo da bismo naglasili razliku u poreklu.
Tako i Gospod može biti ili rođen od Boga ili stvoren, a nikako i jedno i drugo. Kada bismo rekli da je Gospod stvoren, znači da je on deo sveukupne tvorevine, sveta i kosmosa. To Jehovini svedoci i pokušavaju da nametnu, čak i prekrajanjem Svetog Pisma, a evo kako to izgleda: „Posredstvom njega stvoreno je sve drugo[2]“. Ovaj izraz „sve drugo“ nam u stvari ukazuje na identičnost prirode Gospoda i stvorenog sveta. Zato je ovde i iskorišten, jer kada kažemo „sve drugo“, tj. sva druga stvorenja, izvodimo zaključak da je i sam Gospod, kao prvi u nizu, tih stvorenja ipak samo jedno od njih, pa makar i najveće i najsavršenije, ali samo stvorenje.
No, znamo da se upravo ovakvom učenju suprotstavlja samo Sveto Pismo, jer je u njemu Gospod nazvan jedinorodnim Sinom. Dakle, jedinim koji je rođen od Oca[3]. Razmotrimo argumente u Svetom Pismu o tome da li je Gospod rođen ili stvoren.
Da je Gospod jedinorodni Sin Božiji kaže nam Sveto Jevanđelje po Jovanu: „Boga niko nije video nikada: jedinorodni sin koji je u naručju oca, on Ga objavi“[4]. Ako je Gospod jedinorodni Sin Božiji, jedini rođen od Oca, da li je moguće da nije identične prirode sa Ocem? Upravo ovde dolazimo do nedvosmislenih dokaza o božanstvu Gospoda Isusa Hrista. Naime, pošto je rođen od Oca, onda je besmisleno reći Jednorođeni sin Božiji, jedini sin kog je sam Jehova stvorio“ Gospod ili je rođen ili stvoren, a ne može biti i jedno i drugo.

* * * * *

Jehovini svedoci jedan od dokaza da Gospod nije identične prirode sa Ocem izvode na osnovu sledećeg stiha: „Koji je ikona Boga nevidljivoga, prvorođeni pre svake tvari“ (prevod Sinoda); „Koji je obličje Boga štose ne vidi, koji je rođen pre svake tvari“ (prevod Daničića); „On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja (prevod NS, Jehovinih svedoka). Komentarišući ovaj stih, oni navode: „Trinitarci kažu da „prvorođenac“ ovde znači prvi, najuzvišeniji, najistaknutiji; tako se Hristos ne bi smatrao kao delo stvaranja…“[5] Ovde se ističe šta kažu trinitarci (tj. Pravoslavni), ali ne i zašto to kažu. Propust je namerno učinjen, jer se shvatanje pojma prvorođenac kod „Trinitaraca“ zasniva na Svetom Pismu ili, tačnije, na prvenaštvu onako kako ga opisuje Sveto Pismo.[6] (Ovo nije jedini slučaj da značenje ovog pojma pogrešno predstavljaju da bi potvrdili svoje učenje). Naime, Stari Zavet nam govori o zakonu prvenaštva, to je zakon po kome prvenac nasleđuje ukupnu vlast nad porodicom i imanjem. Prvenac ne mora da bude hronološki prvenac (mada je u većini slučajeva bilo tako), već se prvenac odnosi pre svega na naslednika, muškog potomka koji je nosilac određenih prava i dužnosti. Pogledajmo šta kaže Stari Zavet o tome: „A sinovi Ruvima prvenca Izrailjeva, jer on bijaše prvenac, ali kad oskvrni postelju oca svoga, dano bi njegovo prvenaštvo sinovima Josifa sina Izrailjeva, ali ne tako da se broji prvenac, jer Juda bi najsilniji među braćom svojom i od njega je vođ, ali prvenaštvo dobi Josif“ (1. Dn. 5,12). Prvenaštvo je moglo i da se proda: „a Jakov mu reče: prodaj mi danas prvenaštvo svoje“. (1. Moj. 25, 31), što jasno pokazuje da prvenaštvo ne podrazumeva da je njegov nosilac i hronološki prvenac.
Dakle, Gospodovo prvenaštvo ne znači da je on prvostvoreni, da je prvo stvoren On, pa sve drugo. Prvenaštvo i ovde ima onaj smisao koji mu daje Sveto Pismo, a to je: posedovanje vrhovne vlasti, preimućstvo nad svima ostalima, kao i superiornost, odnosno oličenje ideala. Tako imamo slučaj da Bog za izrailjski narod kaže: „… Izrailj je sin moj, prvenac moj“ (2. Moj. 4,22), a ovo je rečeno, jer je nosilac prave vere, Avraam, iz jevrejskog naroda, a Mesija Spasitelj, takođe dolazi iz tog naroda, a ne zato što je to narod kojeg je Bog prvog stvorio. Kada Jakov blagosilja Ruvima kaže: „Ruvime ti si prvenac moj, krepost moja i početak sile moje; prvi Gospodstvom i prvi snagom“ (1. Moj. 49,3) i ovde se prvenaštvo shvata kao pravo vlasti, kao dostojanstvo i uzvišenost, a ne kao vremenski pojam.
Zašto za Gospoda kažemo da je „prvorođeni“? Razmotrimo stih: „I on je Glava tela, crkve, koji je početak, prvorođeni iz mrtvih, da u svemu on bude prvi“ (Kol. 1,18); kao i stih: „I od Isusa Hrista, koji je svedok verni, prvenac iz mrtvih, i Gospodar nad carevima zemaljskim“ (Otk. 1,5). Vidimo da oba stiha za Gospoad kažu da je „prvenac iz mrtvih“. Da li to znači da je on prvi vaskrsao? Ne. Da bismo shvatili zašto se Gospod naziva „prvenac iz mrtvih“ moramo da znamo zašto je Gospod došao u svet. On je došao u svet da bi spasao svet od najvećih neprijatelja čovekovih: greha, zla i smrti.[7] Sagrešivši, čovek je počeo činiti zlo što ga je odvelo u smrt, jer je smrt plata za greh. Tako smrt postaje deo pale prirode. Međutim, Gospod vaskrsenjem pobeđuje smrt, a šta nam to govori? Da priroda Gospoda Isusa Hrista nije bila podložna ni grehu, ni zlu, ni smrti. Gospod je uzeo na sebe ljudsku prirodu da bi je izbavio, da bi kao što je ljudskom prirodom umro, istu vaskrsenjem podigao iz smrti. Gospod je vaskrsenjem pokazao apsolutnu vlast nad ljudskom prirodom, do te mere da je pobedio i smrt. Tako Gospod postaje nosilac i obličje savršene ljudske prirode i daje joj mogućnost da kroz njega pobedi i smrt. Upravo to apostol Pavle i kaže: „Koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave njegove, po sili da može sve sebi pokoriti“(Fil. 5,21), i raduje se rečima: „… pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?“ (1. Kor. 15, 55-56).
Znamo da je Gospod kao čovek bio i umoran, i gladan, i žedan, i podložan snu, ali su sve to slabosti koje same po sebi nisu greh. Uzevši i te slabosti na sebe, Gospod preuzima svaki aspekt ljudske prirode. No, kao što Apostol Jovan kaže da je Gospod: „… i Gospodar nad carevima zemaljskim“ (Otk.1,5) a „carevi zemaljski“ su gresi koji vladaju „zemaljskim čovekom“[8] ne samo što im nije podložan, već im je gospodar, dakle, može svojom vlašću da ih ukida i time izbavlja čoveka koji je podložan robovanju gresima: „a ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo za greh“ (Rim. 8,10).
Tako „prvorođeni iz mrtvih“ ne znači onaj koji je prvi vaskrsao, već onaj koji vlada smrtnom prirodom, a samim tim i smrću, jer je ona deo smrtne prirode. Čovek ne može vaskrsnuti sam, jer je smrt sastavni deo njegove pale prirode. No, u Hristu koji je pobedio smrt možemo i mi to učiniti ili tačnije: Hristos u nama pobeđuje smrt, ako ga mi prihvatimo bezuslovno.
U istom kontekstu treba shvatiti i pojam: „Prvorođeni pre svake tvari“ (Kol. 1,15). Gospod je nazivan „prvorođenim pre svake tvari“, jer je sva tvorevina njemu potčinjena, ali ne kao da je on prvi od te tvorevine hronološki, već da joj predhodi kao uzrok. Da je to tako potvrđuje i to što se za Hrista koristi izraz „αρχη“ što znači načelo, početak po uzroku, a ne izraz „πρωτοξ“ što znači prvi u nizu, dakle, u ovom slučaju prvi po redosledu stvaranja, što pokušavaju da dokažu Jehovini svedoci. Zato i Apostol Pavle koristi izraz „prvorođeni“ (prototokos), a ne prvostvoreni (protoktioti).
Jehovini svedoci navode da je pojam „prvorođeni“ uvek upotrebljen sa značenjem – „prvorođeni je deo grupe,“ verovatno misleći da je i Gospod deo „grupe“, odnosno tvorevine. Ali, Sveto Pismo nam na mnogo mesta nedvosmisleno govori o daleko većem dostojanstvu Gospoda, i ne samo to, već da je Sam Gospod sazdatelj tvorevine[9], samim tim Gospod je po prirodi sasvim nešto drugo od tvorevine. Upravo zbog te razlike On i ima moć nad prirodom tvorevine, dok anđeli, iako savršeniji od ljudi, ipak mogu pasti. Da li je kroz takvu tvorevinu, kroz angelsku prirodu, sve postalo? Ne, jer Hristos je uzrok i anđelima: „Jer njime (Hristom) bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti: sve je njime i za njega sazdano“. (Kol. 1,16) Ono što je bitno primetiti u ovom stihu jeste da je „sve njime sazdano“, a nije „sve njime rođeno“. To nam upravo govori o različitosti prirode Gospoda Isusa Hrista i prirode tvorevine, pa čak i anđelske koja je, takođe, tvorevina. Gospod jeste istiniti Bog i istiniti čovek, ali on nije postao čovek da bi sebe unizio, već da bi svojim uniženjem čoveka uzvisio.
Oslanjajući se na svoje tumačenje, Jehovini svedoci postavljaju pitanje: „… Ako je nauka o trojstvu istinita, zašto se za Oca i Sveti Duh isto ne kaže da su prvorođenci svakoga stvorenja?“[10] Zato što je Hristos uzeo na sebe prirodu pale tvorevine da bi ovu stradanjem iskupio a vaskrsenjem obnovio i iz stanja pada uzdigao: ,Jer svukoste starog čoveka sa delima njegovim, i obukoste se u novoga, koji se obnavlja za poznanje, prema liku onoga koji Ga je sazdao“, (Kol. 3, 910) ,Jer u Hristu Isusu niti obrezanje što pomaže niti neobrezanje, nego nova tvar“ (Gal. 6, 15). Gospod je postao sastradalnik čovekov da bi nas preko Hrista Otac usinovio. Kroz prvenaštvo Hristovo ljudska priroda biva uzdignuta do Oca. Zato Apostol Pavle piše: ,jer koje unapred pozna, unapred i odredi da budu saobrazni liku sina njegova, da on bude prvorođeni među mnogom braćom“ (Rim. 8, 29). Gospod je nazvan „prvorođeni“, jer je uzeo obličje sluge, stvorene prirode, koja je u Njemu spasena i On se time pokazao kao njen i Gospodar – ali nosilac.
Gospod Isus Hristos ima svoj početak, ali ne u vremenu kao što tvrde Jehovini svedoci već u Ocu, a pošto je Otac bespočetan, bespočetan je i Sin. Prorok kaže: „A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će izaći koji će biti gospodar u Izrailju, koje mu su izlasci od početka, od večnijeh vremena“ (Mnh. 5, 2).
Videli smo da Jehovini svedoci insistiraju na razlikovanju pojmova „silan“ i „svemoguć“ koji mogu da budu sinonimi, dok za pojmove „rođen“ i „stvoren“ tvrde da su identični. Iako oni jasno ukazuju na različitost u poreklu po prirodi, Jehovini svedoci grubo ignorišu smisao tih pojmova radi potkrepljenja svog učenja. Zašto se ovde izgubio perfekcionizam u razlikovanju pojmova nije potrebno posebno istaći.
Nikeo-Carigradski simvol vere kaže: „Verujem u jednoga Boga Oca … i u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova… rođenog, a ne stvorenog…“ To je ono u šta veruje svaki pravoslavni hrišćanin, a to je, na kraju krajeva, ono čemu nas uči i Sveto Pismo. Bog kaže: „Eda li ja, koji otvara matericu, ne mogu roditi? veli Gospod: eda li ću ja, koji dajem da se rađa, biti bez poroda? veli Bog tvoj“. (Is. 66, 9). Jehovini svedoci svojim učenjem o prvostvorenostp Isusa Hrista negiraju reči samog Boga.


NAPOMENE:

  1. Isto. , str. 142. Isus Hrist, definicija.
  2. Raspravljanje na temelju Pisma, str. 142.
  3. Jn. 1, 18;1.Jn. 4, 9
  4. Jn. 1, 18
  5. Isto str. 396. Da li Biblija uči da je sve zašto se kaže da je deo Trojstva večno, da nema početak?
  6. Publikacija Šta Bog zahteva od nas, 1996. str. 6 piše: On je bio božije prvo stvorenje i zato je nazvan prvorođeni sin Božiji. Isus je jedini sin koga je stvorio sam Bog.
  7. Jev. 2:14.
  8. 1 Kor. 15:47
  9. Jn. 1, 3
  10. Raspravljanje na temelju pisma, str. 396.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *