Знаци спасења уснулих

Питање:
Помаже Бог часни оци! Моје питање је у вези са посмртним уделом умрлих и знацима на основу којих би ми можда могли да сазнамо да ли су се они спасили. Наиме, пре неколико година био сам на сахрани мајке мога кума, старе жене која је живела и упокојила се у једном селу крај Ваљева. Она је сахрањена на сеоском гробљу у истој раци у којој је пре неколико година сахрањен и њен супруг. Приликом припреме раке за њен погреб у њој су нађени посмртни остаци њеног раније преминулог мужа, свега пар костију које су међутим биле зуте као восак! То ми је привукло пазњу јер сам имао прилике да у Црној Гори у манастиру Св.Архангела Михајла на Превлаци видим миротоћиве кости светих превлачких мученика које су све као восак. Од те сахране код Ваљева прошло је неколико година, а мени с времена на време падне на памет тај призор жутих ко восак костију српског сељака па се питам често да ли на основу тога можемо да будемо сигурни да се он спасио и не само да се спасио него да је удостојен и веће почасти пред Господом у Царству Небеском. Занима ме Ваш одговор, тим пре што ова размисљања никада никоме нисам саопштио, па је ред да прво питам Вас који сте најкомпетентнији за оваква питања.
Унапред вам хвала! Христос Васкрсе!
Драгољуб


Одговор:
Драги Драгомире, Треба подвући разлику између прослављеног хришћанина и спасеног, јер по ап. Павлу ми знамо да је разна слава прослављених (1 Кор. 40 и 41) , и богословље нигде, и ниучему, не говори о некој ураниловци, јер је хришћанство чак трпело и робовласништво. Спасени и они који се молитвама Цркве до другог Доласка још увек спасавају нису исто, јер први по својој природи богоопштења не могу да сакрију своје обожено биће, па се по благодати Славе Божије откривају као чудотворци и надприродни помоћници, док други могу да буду спасени али у нижој слави, или пак још увек зависни од молитава Цркве. Оне које ми молитвено призивамо обично су прослављени сасуди Духа Светог још овде на земљи, јер ми њих знамо као посебне Божије људе, који су се јединственим подвогом и светошћу живота обожили, и тако облагодатили, да смо ми њима хрлили за помоћ сваке врсте: од простих поука и саве та до исцељења и других надприродних ходатајстава. Много је важно да се напомене да је свако тело или душа светим крштењем освећено и облагодаћено, и да је сва мудрост у томе колико ми чинимо да погрешним животом ту благодат не изгубимо, јер је речено: “Сви ми који откривеним лицем одржавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа” (2 Кор. 3, 18) . У продуженој овој еванђелској мисли можемо слободна да кажемо да смо сви ми позвани да будемо свети (упореди Еф 1, 4) али од нашег начина живота зависи колико ми то јесмо. Дакле, светост је уметност и способност налажења начина да се не разара ово наше тело а са њим и душа, јер нас ап Павле учи: “Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви” (1 Кор. 3, 16 – 17) . Ми смо на крштењу “печатом дара Духа Светог” и касније св. причешћем освећени и сједињени са Богом.
Миришљаво (благоуханије) мироточење костију, и свако друго мироточење, јесте израз посебне благодати Божије, на чему чак почива и свето свештенство, ако се добро сећате како је оно први пут у историји установљено над Мојисјевим братом Ароном. И данас када свештеник одева епитрахиљ он се молитвено сећа изивања мира на “браду, браду Аронову” и његове одежде. Миро је истакало и из хумки, камених плоча, или се пак на гробовима светих људи друга чуда дешавала, као например показивање необјашњиве светлости или исцељења, или сама јављања упокојених (умирених) . У тим случајевима црквена власт брзо реагује и сакупља сведочанства (материјал) за свенародно објављивање (канонизацију) новог светитеља и чудотворца Божијег. Није довољно да нечије кости буду жуте јер у неким православним културама то није добар знак, ако например узмемо да у Светој Земљи просветљено беле кости сматрају се спасеним (манастир мар Саве) . Нетрулежност тела је већ знак да је оно прослављено али Црква тражи и друге благодатне знаке за канонизацију. Код светих мученика то се све гледа другачије, јер њихово неустрашиво умирање за Христа јесте и њихова аутоматска канонизација. У Христу Ваш
оЉубо

Comments are closed.