Значење снова.

Питање:
Христос Васкрсе! Поштовани Часни Оци, 1. С пролеца, пре 13-14 година, споља ничим изазвано, сањам неколико ноћи узастопце упокојене тетку и течу (тетка преминула 1981., а теча 1985.год, нису имали потомство и обоје су сахрањени на Новом бежанијском гробљу на Новом Београду – обоје су иначе били рођени 1922. године) . У том сну они мене, али као малу девојчицу, воде између себе држеци ме за руке, али чим у том мом сну стигнемо на брег Новог бежанијског гробља, ја им се отргнем и почнем да бежим, па се тако и пробудим. Сада ја имам 50 година, у време тог мог сна била сам и знатно млађа са малим дететом, а дешавао се рат на просторима бивше СФРЈ, хиперинфлација, беда и јад у Србији, па се свако својом муком забавио како да преживи, тако и ја. Тетка и теча ми на ум нису падали, као да никад нису ни постојали, јер бринула сам заједно с мужем како исхранити породицу, помоћи његове и моје родитеље да не гладују са мизерним пензијама. Али након тог идентичног више пута поновљеног сна, са мужем пођем, већ добро забринута и узнемирена што ме поменути сан не напушта, на теткин и течин гроб (гробницу) да им упалим свећу. Пошто сам већ била и заборавила број парцеле, помучимо се, али гроб нађемо. Кад тамо, затекосмо одваљену надгробну плочу на којој су слике и имена тетке и тече. Плоча, која је највероватније лоше била зацементирана или залепљена, одвојила се од постоља и пала. Упалим им свеце за душу, одем у административну службу гробља, платим да се споменик поправи, сутрадан одем поново да се уверим да је то и урађено, и од тад више никад их нисам сањала, али им редовно о свим задушницама обилазим гроб.Осим тад не идем, једино што им у мојој парохијској цркви у Земуну упалим свећу, заједно са свим осталим умрлим сродницима и прецима.
2.Децембра 1993. мој отац (рођен 1928.год) изненада умире од можданог удара у свом стану на Звездари, у Београду. После три-четири месеца од сахране сањам оца како у белом оделу које сија (а сахранили смо га у тамно-браон, јер сам ја то одело изабрала да га обучемо) стоји с десне стране узглавља свог гроба. У том сну мој отац показује мени (која стојим код ногу очевог гроба) нешто својом руком дуж целе уздужне стране свог гроба, и мршти се што ја не схватам шта ми показује. То ме тргне из сна, пробудим мужа и испричам му. А мој муж ће ми рећи: “Иди види шта хоће”. Одемо сутрадан ујутру на гробље и дуж целе ивице очевог гроба угледам дубок канал ширине руке, како се земља слегала, тако се отворио. Платимо да се то затрпа и наручимо скромно спомен-обележје да буде за прву годишњицу постављено. У међувремену, у једнаким месечним ратама унапред исплаћујемо рад каменоресцу.
3. Почетком новембра 2004. сањам широк мутан поток. Испред мене по води иде, али му ноге у воду не упадају, мој отац опет у оном белом сјајном оделу, за њим иде моја мајка у црнини. Ја загазила десном ногом у поток и час спуштам поглед на ту воду да видим где ћу да згазим другом ногом, чаш подижем оци у правцу леђа родитеља преда мном да их не изгубим из вида. У једном тренутку спазим њих двоје на другој обали, али одједном тик уз мог оца стоји мој зет – сестрин муж, а мало ниже моја мајка. У сну помислим да ми је мати умрла и успаничено се осврћем где су ми сестра и муж, јер сестра, зет и мој муж су завршавали администрацију око очеве сахране. У тој паници се и пробудим. Затим се за неки дан разболим, добијем грип са високом температуром. Кад је 19.новембра 2004. у пет сати ујутру мом мужу зазвонио мобилни телефон, моментално смо се пробудили, а по његовом разговору и сетивши се поменутог мог сна, закључим да ми је мати умрла. Мој муж ми, међутим, каже да је звала моја сестра и да је њен муж, а мој зет, умро тог јутра око 4 сата, од разарајућег инфаркта и да му лекари хитне помоћи уопште нису могли помоћи, иако су дали све од себе. Зет је био 1949.годиште.
4. Мајка мог мужа је преминула на Лазареву суботу, 23.априла 2005. Имала је пуних 85 година и уназад три и по месеца била у заврсној фази оболења од карцинома. Сахранили смо је на Велики понедељак, у Земуну. Ноћ између Велике среде и Великог четвртка сањам да се налазим у некој лабораторији или хируршкој сали, са пуно неких жица, цеви, великих стаклених посуда. Поред мене је млађи доктор светле пути у белом мантилу. Испред нас на болничком лежају који личи на онај за давање ињекција лежи моја свекрва у одећи у коју смо је обукли за сахрану.Она одједном усправи горњи део тела и отвори очи, али јој поглед некако мутан и ја у сну закључим да она мене не види. Доктор је пита шта јој је било најтеже у болести, а она му каже то што је носила пелене и што су је деца, син и снаја, пресвлачили и прали као бебу. Утом севнуше неке варнице из жица у тој просторији из мог сна, проври течност у неким стакленим канистерима, иза леђа моје свекрве отворише се нека двокрилна врата, иза њих нека просторија јарко-жуте светлости, свежег мирисног ваздуха. Две медицинске сестре, младе, у белим мантилима, светле пути и плаве косе, одгураше кревет са мојој свекрвом у ту просторију, за њима жури доктор који се у један мах окрену ка мени и каже
да бежим одатле. Врата се за њима затворише, а ја трчећи кроз неки шири ходник, изнад главе ми севају варнице из жица и са таванице за мном падају канчићи, излазим право на Земунску пијацу у центру града. Пробудим се сва у зноју, пробудим мужа и то му испричам.
Е, сад, појма немам шта то може да буде. Ни до сада нисам покушавала да тумачим претходне повремене снове, које сам Вам описала. О њима чак ником ни муз ни ја нисмо говорили, да људи у окружењу не помисле да сам полудела. Покушала сам парохијском свештенику, после прва два сна, да их испричам, али он није имао времена, а није ме ни озбиљно схватио. Од тад сам заћутала. Иначе у кући славимо славу Ђурђјевдан, светимо водицу као што је и ред, али се, нажалост, ревносно причешћујемо само о Божићу и Васкрсу, јер обавезно у целости држимо само та два велика поста у години, а петровски и госпојински како-кад, односно ако нисмо у то време на летовању-годишњем одмору, онда држимо и те постове.
Часни Оци шта Ви мислите о овим мојим сновима? Да ли сам ја сасвим нормална особа?
Н.Н.


Одговор:
Христос воскресе! Ништа не брини, по овоме што си написала, са тобом је све у реду.
Постоји мноштво оваквих догађаја, не само данас, него одувек. Ми знамо да су наши покојни у Царству небеском. Знамо такође, да се по допуштењу Божијем они могу јавити нама, овде на земљи, на разне начине.
Претпостављам да би због тога неко могао да пита: Зашто се то увек, или бар често, не дешава? Зашто се они нама не јављају кад год им нешто треба, како би им могли помоћи? Треба имати у виду да Бог никада не допушта искушења која су јача од нас. Јер није свако исте издржљивости, стабилности, постојаности у вери. Многи људи би застранили због оваквих догађаја. Неки би почели да верују како они имају некакве специјалне способности да се баве призивањем духова, или ко зна све чиме. То би онда водило у нешто врло нездраво. А да би се то избегло, да се не би живи, овде на земљи, рођаци и пријатељи повредили, такве ствари се врло ретко дешавају. Многим другим људима и женама Господ преко анђела шаље помисао да би требали да учине ово или оно. Људи такве помисли сматрају својима, обично их не разликују и сматрају да је то просто њима пало на памет. Наш анћео чувар, а
понекад и Сам Господ, највише говоре човеку преко његове савести. Буде у нама одређено расположење и сугеришу мисли и акције које су корисне за наше душе, као и за душе наших преминулих. Тако нема искушења гордости, и помисли да смо ми нешто специјално надарени, јер пред Богом је свако људско биће специјално и надарено. А гордост је мајка свих фрехова.
Господ не допушта често овакве снове или виђења, јер хоће да се сви људи спасу, а не да застране верујући у себе и некакве своје натприродне способности.
Прими ово са скромношЮу, и захвали Богу и своме анђелу што су ти дали могућност да учиниш нешто за душе својих милих и драгих.
Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.