NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Značenje navoda

Značenje navoda

Pitanje:
Pomaže Bog oci, obzirom na to da se danas mnogo napada pravoslavlje pa se mnogi navodi bogougodnih ljudi zloupotrebljava, volela bih da znam kako za ovo adekvatno da odgovorim. Kako da pravilno protumačim značenje ovog navoda: „LJUBI NEPRIJATELJA SVOG, NEPRIJATELJA BOŽJEG SE GNUŠAJ, A NEPRIJATELJA OTADŽBINE SATRI.“ –Vladika Filaret Moskovski? Hvala u napred, u Hristu
Natalija


Odgovor:
Bog pomogo
Stihira svim svetiteljima zemlje Ruske prosijavših završava se ovim rečima: Rus svjataja hranji (čuvaj) vjeru pravoslavnuju v njej jest utvreždenije”.
Otačastvo, ondašnja Pravosalvna Rusija, često se nazivala i domom Božije Majke. To je bila Rusija Hrišćanska sa carem pomazanikom, i pravoslavnim samdržcem. Takva otadžbina može da praslikuje Otadžbinu večnosti gde je njeno prvenstvo i suština postojanja da se slavi Bog. U takvoj hrišćanskoj tvorevini mogu da se javljaju interni problemi, jer je to sva crkena pleroma (punoća) koju je teško razdoviti od vidova teokratije, gde vlast ujedno zauzima i visko mesto u Crkvi, kako po dostojanstvu tako i po moralu, mi jasne primee nalazimo u svetoj Vizantiji a kasnije i u svetoj Rusiji. Pored svih tih „ljudskih“ ljudskih elemenata, kao prepreke, nema sumnje da se u carskoj Rusiji slavio Bog. Svi neprijatelji te svete kohezije Crkve i države, koja ostvaruje misiju Blage Vaesti – Evandjelja, realizuje Telo Hrostovo u ovom grehom preobraženom svetu, koji je neprijatenj Boga (Uporedi Mt. 4, 8) . A nepriajtelje Boga treba satrti. Metode ne moraju da budu nasilne, kako se to danas odmah podrazumeva. Satiranje greha koji uništava pravoslavnu Otadžbinu, vrši se evanđelsim oružijem, u pravom odnosu na greh i smrt. Ne mislim onim kojim je apostol Petar izabrao, kada ga Gospod ukori da “vrati nož u nožnice svoje”.
Svetitelj Filaret Moskovski gledao je na Rusiju kao na imperiju, nalik na onu u Vizanitiji, na takavu državu koja postoji na postulatima ostvarivanja Crkve, koja je jedino mogoća u garantovanoj slobodi i propovedanju, što u krajnjem smislu jeste pokret ili podvig, za ostvarivanje samog Carstva Nebeskog (kroz Liturgiju) . Uprkos nekim klevetama (“pogrom”) Rusija nikada nije organizovano stradala od etnofiletizma, niti od šovinizma, što se posebno danas to otkrtiva u njenoj pravoslavnoj toleranciji gde ona postoji kao multietnička tako i mulrikonfesionalna država (u odnosu na sveto Pravoslavlje) . Nažalost, te neistine se ubacuju i u modernu teologiju, kada neki neosnovanao i tedenciozno njoj pripisuju etnofiletizam u kojem su se sami do gla obreli u njemu i bespomoćno grcaju (u otsustvu državnosti, a posebno samodržavnosti) . Ona se time ne opterećuje poput iskompleksiranih malih naroda i državica, koje su se osetile nacinalno pritešnjenim, ili one koje su kroz istoriju voljom Božijom i dopuštanjem sa istorijske scene sklonjeni, pa stalno osećaju potrebu za nekim samodokazivanjem, često i neevanđelskim načinima. Njena bivša državnost u kojoj je sv. Filaret pastirski stvarao može, a i treba da bude, model Otadžbine koja kroz slobodu Crkve najrealnije realizuje Telo Hristovo (sabira oko svete čaše braću i sestre u Hristu, tu živu Crkvu) . Ta država, u postojanju na ostalo društvo država koje su veđinom realizacija “knežestva ovog veka”, ona je poput Vizantije bila model hrišćanske države, i svi njeni neprijatelji bili su i nepriajtelji Božiji. Naravno, dok Gospod trpi grehe i nepravde čak i u takvoj državi, i gordost odmetnutih pomazanika – hrišćanskih careva.
Stihira: “Rus svjataja hranji vjeru pravoslavnuju, v njej že jest utverždenije” bio bi odgovor na ovo vaše pitanje. Da, tu je i Dostojevski, ta ruska stepa ruske pravoslavne misli, koji je „slavjanofilstvo“ predložio u strogo evanđelskoj dimenziji, da ono pre svega mora da služi Crvi pe tek onda državootvornim interesima svojih naroda. Nešto slično je pokušao i Solovjov ali se zapteljao ne shvatajući samu Crkvu i njenu eklisiologiju. I mitropolit Antonije u onoj njegovoj studiji “O Evropi i slovenstvu” Dostojevskog, razvija bogoslovlje da zdravi narodi (t.j. crkveni) pre svega služe Crkvi i u njoj se GUBE povedeni rečima sv. Pavla da nema „jevreja ili grka“ (Rim. 10, 12) , i tadašnju Rusiju su upravo tako shvatali. Tu nema nepravičnosti prema ostalim narodima kao što mi ne nalzimo nepravičnost u izbranom mesijanskom narodu, koji je već geneološki ostvario svoju misiju. U tu ideju ništa manje ni naš pprepodobni Justin Ćelijski nije zalazio tumačeći Dostojevskog „O Evropi i slovenstvu“.
Mi ne možemo, a i ne smemo, da Otadžbinu razumemo kao neko društveno uređenje koje nerealizuje Telo Hristovo. Ako živimo u “knežestvima ovog veka” onda jedini i pravilni rukovodioc jeste ona poslanica Dijogentu, koja otkriva evanđelski odnos hrišćana prema državi. A ta država je bila Rim, a za nas danas svi današnji “rimovi”. Satiranje neprijatelja takve države, i država, mi razmišljamo “ljudski”, što je čak i „ćavoimano“, jer smo spremni i da ubijamo, jer i ovi isto tako nasilno ugrožavaju. A kada je reč o direktnim neprijateljima Božijim, u državi u kojoj se Njegovo evanđelje ostvaruje i jeste prvi njen nacionalni interes, onda oni jesu otvreni neprijatelji Božiji. Tada Crkva dopušta čak “organizovanu” (u poslušanju) fizičku zaštitu, stim što strogo uređuje da takve opasne stvari nisu za individualna rešavanja, da tobož daje slobodu da se po slobodnom izboru i ćefu unekoj jarugi ubija, i to još zarad nekog kukavnog “pravosalvlja” koje on privatno shvata i rauzume. Zato su neobjašnjive likvidacije za “veru i otadžbinu” po nekom ličnom nahođenju, kao da je život čoveka lična svojina ubice, pa on u nemirima i haosu postaje “mali bog” koji rešava ko će da živi a ko umire.
Satiranje neprijatelja Božijih pravoslavno shvaćeno jedino je moguće svedečenjem o Hristu, onako kako su to sveti mučenici radili, koji zaista satrše nepobedivu Rimsku imperiju, koju oružijem i ratnom doktrinom niko do tada nije uspeo da učini. Postoji i ta ikonomija kada se nepriajtilji Crkve, u malom (porodica) i velikom (šira zajednica) , satiru fizičkim sredstvima, i to mnoge „revnitelje“ buni. Istorijska je činjenica da su se vojnici držali jedno vreme od svete čaše, kao i neki pravoslavni carevi pobeditelji, kada su se vraćali sa svojih pohoda, što znači da Crkva ne blagosilja ubistvo, ali u nekim slučajevima najezde zvrestva i ćavimanosti, ikonomijom njega dopušta. Bira se manje zlo od većeg a posebno ako ono preti široj zajednici.
Neme veće ljubavi od onog koji život svoj polaže za bližnje svoje. Neki tumači ovih evanđelskih reči upravo govore o borbi za Crkvu, za porodicu. Romanitčno shvatanje hrišćanstva koje danas najviše pleni neofite podiže pitanje, a može li hrišćanin da za svog bližnjeg, za držvau Pravosalvnu da ubija? Ovamo Hristos kaže vrati nož u nožnice svoje, a trista godina kasnije, On Taj isti kaže Konstantinu Velikom: sa ovim znakom pobedićeš! Taj sveti Znak se vijorio nad noževima i mačevima. I učini to oružije pobednosnim. Sa krstom – simbolom svake pobede nad sramnom smrću mnogi se u smrt poslaše. Za dolazeću hrišćansku carevinu i slobodu, hrišćani i vojnici ovog cara su satriali redove Maksencija (neznabožačke) , i to bukvalno mačem i nožem, i još pod simbolima večne pobede i slave Hristove.
Dakle, ovde ništa nije sporno, jer Petar nije mogao da nožem zaštiti Hrista od njegove namerene misije koja je morala da se tako završi. Petar nije mogao da zaštiti Hrista kojeg nije razumeo da mu je zbog toga ono ranije rekao: ” idi od mene satano”, jer se čak u neznanju protivio Domostroju spasenja čoveka i sveta koji se izvršavao krsnom smrću Bogočoveka. Opet, povedeni blagočešćem mi često uzimamo ovaj primer da se ne ubija iako to nije glavni razlog zašto se Gospod obraća revnosnom Petru.
I sveti Filaret, budući da je živeo u pravoslavnoj hrišćanskoj carevini, koja je štitila interese Crkve kao i svoje najveće interese, i taj mehanizam samodržavnmosti, smatrao je da takvu otadžbinu ako treba ioružiejm treba štiti. Ja lično, ne nailazim na bilo koje protivurečnosti veličini ovog divnog svetitelja i novijeg hrišćanskog pisca i oca Crkve.
oLjuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *