Zlo od naših bližnjih

Pitanje:
Pomaže Bog časni oci! Hvala Vam na velikom trudu koji ulažete da nam svima pomognete, čitajući tuđa pisma i sagledavajući tuđe muke, učimo jedni od drugih… Imam veliki problem sa samom sobom i bojim se da nešto pogrešno ne kažem, čitajući knjigu oca Tadeja o tome da ne treba o roditeljima ništa loše reći, suditi, ali ja ne znam kako više da se nosim sa problemom u svojoj porodici. U pitanju je moj otac…Ja sam udata i ne živim sa njima, ali se često viđamo, iako oca zaista izbegavam jer nas dvoje jednostavno ne možemo da se sastanemo, a da ne izbije svađa. Molim se Gospodu za njega, imao je teško detinjstvo, dva ubistva i dva samoubistva u najbližoj porodici, smrt moje sestre, devojke, smrt mladog bratanca, bukvalno od njih šestoro dece nema nikog da nije imao tragediju u porodici. Znam da je teško nositi se sa time, posebno bez Boga, on je ateista, ali to mu ne daje za pravo da se ponaša kako se ponaša…Ponižava moju majku rečima, ekonomski, ona je domaćica, skromna žena, vredna, štedljiva, šta sve ne kaže, juče mi je rekla da će se ubiti, plašim se, ona je jednom kada sam mala bila to i pokušala popivši puno nekih tableta…Krije od nje sve, ona ne zna ni kome daje novac ni koliko ima, ako mu se nešto desi, nema dinara u kući za sahranu, dotle je došlo…Imao je udes pre jedno dve nedelje, dobro je ostao živ, Gospod ga opominje, ali on još gori postao…Svaki dinar što nam je dao od rođenja, on je pisao u svesku, svaki komad odeće kupljen, ja to ne mogu da shvatim, da neko ima decu i gleda ih kao nešto što mu troši pare, iako je moja majka i plela i šila i jako smo skrome sve tri uvek bile, nikad ni na letovanje ni zimovanje, ništa, nije meni žao, ali ne mogu više da gledam da majci broji svaki komad hleba i ponižava je i naziva svakakvim imenima. Ja znam da je to njen krst, ali ona je očajna…Misli o samoubistvu me brinu…Oni se ne ispovedaju, ne pričešćuju, ne idu u crkvu, smrt sestre je sada predmet međusobnog optuživanja (narkomanka je bila) . Tati je oduvek duševna hrana bila da nas, svoje najbliže blati pred drugima. Sve sam ja to prebolela, nekada me jelo kao kiselina. Sada osećam samo sažaljenje prema toj zarobljenoj duši, sam sebe zarobio, pare su mi jedini idol, samo da ima, da drugi misle da ima, a u kući se broje zalogaji hrane, pred svetom, da zajmi drugima, da se pokaže, a mami krije sve to. Ne mogu da shvatim da neko svog skormnog bračnog druga smatra za nekog kome se ne može verovati, a veruje svakom drugom. Ja sve mislim da su to kompleksi iz teškog detinjstva, pa ga pravdam, ali opet, ako tako gledam, kako bih onda ja trebalo prema svojoj deci, da budem kao on prema nama? Ne…Pokušala sam s njim da popričam, da mu kažem da je mama njegov prijatelj, da je brak stvar poverenja, on mi je svašta rekao, odbrojao koliko je para dao meni za venčanje, mojoj deci, sve piše, htela sam da mu vratim sve (2000 evra ukupno otkad sam se udala, na venčanje nije hteo ni da mi dođe, svadbe nije bilo, nije se tu potrošio) , mama preti samoubistvom ako mu vratim novac…Kažem mu da treba da bude srećan što su mu deca bila zdrava, što nije lekove plaćao, što nije stan za vreme studiranja plaćao (stipendiju sam imala) , ništa, što nikad privatni čas nije tražen i plaćen, on nabraja kad mi je kupio jaknu zimsku, kad cipele…Ja ne znam da li kao dete treba roditeljima da vraćam kredit što sam se rodila i što su mi osnovne stvari kupljene, zaista osnovne, po 4-5 godina sam nosila jedan komad garderobe, tako je bilo, iako meni to ne pada teško, ali ja više ne znam šta da radim…Zar pare toliko čovekovu dušu mogu da zatruju da mu je zao što je rođenu decu morao da hrani i odeva. Pokojna sestra je jednom prilikom pocepala njegovu svesku u koju je pisao sve od 1980. i neke šta nam je kupio, odeću, obuću, sve…Ja ne znam da li je u pitanju neki mentalni poremećaj…Lekaru nema šanse da ode, kad mu se kaže, zbog triglicerida, on misli da ga mrzimo, a kamoli da mu kažem da ide lekaru za živce…A u porodici je bilo duševnih bolesnika, majka mu je u bolnici za živce umrla, brat i sestra se ubili, patili su od nekih duševnih bolesti, ali ja ne znam tačno od cega, on to neće da priča, a znam da su ležali u bolnici…Bojim se, ne znam koja je bolest u pitanju, očito da u genima nečeg ima…Zna on mamu i da bije, ne često, ali zna i to…Ona nema gde, nikad nije radila, ekonomski je rob…Ja znam da je ta njihova veza na početku zbog smrti njegovog oca potrešena abortusom, jer nije hteo da se ženi dok ocu ne prođe godina, a mama bila trudna. Onda je ona posle 4 godine otišla njemu i rekla da kao je ne uzme, da će se ubiti…Ja ne znam da li tu uopšte ljubavi i ima, da li je ikada i bilo…Nisu oni nas ni krstili, same smo se krstile, ni na krštenju nam nisu bili, ni venčani nisu…Meni je teško da gledam sve to, roditelji su mi, jasno mi je što je sve to tako, jasno mi je da oboje imaju svoj krst, iako spolja gledano može da zvuči da je mama žrtva, ja znam da smo svi mi grešnici i krivci i da moramo da stradamo i znam gde je izlaz, u postu i molitvi, ali kako se moliti za nekog ko Hrista odbacuje, kome su pare kumir, bitniji od žene, dece, svega…Pre sam ga skoro mrzela, ali uz molitvu, ja sam to izbacila iz sebe, ne mrzim ga, žalim ga iz dna duše, što je sebe okovao tako…A i bojim se za mamu…Ponižava je gde stigne, pred nepoznatim ljudima u autobusu, na ulici, otvoreno laže o nekim stvarima (npr, kaže da ona ne da da se kupi to ili to, da ona ne da da se ide tu ili tu, a u stvari on to brani) …Ja sam mami predlagala da se lepo razvede, ionako u crkvenom braku nisu, ali ona kaže da neće jer je pola imovine i njeno, a zna da joj on ništa neće dati i tako trpi jer sa 60 godina nema gde… Da je uzmem sebi, ja nemam gde, mi smo podstanari sa malom decom, seljakali se…Moj otac nema tu osećaj da pomogne, ja to i ne očekujem, niti bih uzela jer znam da nije od srca…Viče na mene što nisam dala pare za sestrin spomenik jer je i moje ime stavio, a ja sam htela da platim deo, mama nije dala i opet kaže da će se ubiti ako platim za to…Oduvek moju majku naziva grdnim imenima, psuje tako strašno, ja ne znam da li sam u životu čula takve psovke, preporodila sam se otkad sam se udala što to ne slušam svakog dana, psuje mrtvu majku mojoj majci, a ja to mužu svom i on meni nikad ne bismo mogli da kažemo, ne razumem otkud to, kako to… Molim vas, posavetujte me šta da radim, kako prema njemu da se odnosim, da mu ne sudim, da nešto pogrešno ne pomislim, da ne kažem, da ne naljutim…Kako da se molim za nekog ko je toliko ogrezao…Ja tražim u njemu lepe osobine, ali on kao da ne želi da bude voljen, niko u kuću ne ulazi, najviše voli da je sam, sam, to mu je jedina želja, nikom u kući i ne ide, odbacuje ljude od sebe, jednostavno ih tera od sebe, kao da ne želi ni sa kim ništa da ima (u rodbini i najbližoj okolini) …Žalim ga iz dubine duše, ali kako godine idu, on postaje sve teži i teži čovek, nikada nešto sa ljudima i nije hteo, ali sada skoro nikako, niko mu ne valja, ponižava sve na svakoj osnovi, rasnoj, verskoj, obrazovnoj, od malih nogu sam to slušala, da sam od tog otrova kada sam stasala, godinama morala da se čistim, da gledam ljude kao jednake… Oprostite na preopsirnom pismu…Zalim oca iz dna duše, ne mrzim ga, ali ja ne znam kako s njim…
N.N


Odgovor:
Draga sestro, Razumem tvoje duševne muke i nedoumice. Teško je gledati zlo koje dolazi od naših bližnjih. Ali, po svemu sudeći, tvoj otac je još od svojih mlađih dana bio izložen lošim uticajima u porodici, okolini i u ateističkom društvu uopšte, u kome su mnogi od nas odrasli. Nebrojeno mnoštvo ljudi je stradalo od uticaja ateizma i duhovne pustoši u kojoj su živeli. Ne imajući čvrstog oslonca u veri, tvoj otac je postepeno došao do ovoga o čemu pišeš. Svakako da je ovo vrsta duhovne bolesti, prema kojoj se postavljamo isto kao i prema svakoj drugoj bolesti: ne vredi nam da se ljutimo na bolesnika već, svesni onoga što kod njega izaziva reakciju, trudimo se, koliko je god moguće, da izbegavamo sve što pogoršava to stanje. Pri tom, treba takođe, da budemo svesni da i mi imamo svojih slabosti i bolesti. Zbog toga je veoma važno da se pobrineš o svom duhovnom zdravlju, da živiš koliko god više možeš molitveno i hrišćanski, jer ćeš jedino tako moći da pomogneš sebi, svojoj deci i porodici, kao i svojim bližnjima. Osim molitava koje imaš u Molitveniku, dobro bi bilo da redovno čitaš Psalme i druge poučne knjige iz Svetog Pisma. Iz početka čitaj po jednu ili dve glave, ostavljajući sebi vremena za razmišljanje o pročitanom. U svemu je glavno da se najpre ti učvrstiš u veri i na dobrom putu, pa ćeš onda moći da razumeš i da pomogneš i druge. A, gde je mnogo muke, Gospod daje i dosta utehe.
Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *