ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ

 

ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ
 

 
СЛОВА, БЕСЕДЕ, ПОСЛАНИЦЕ
 
АРХИПАСТИРСКА ПОСЛАНИЦА ЗА БОЖИЋ
1937 ГОД.
 
ДОСИТЕЈ,
 
ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЕПАРХИЈЕ ЗАГРЕБАЧКЕ,
АДМИНИСТРАТОР АРХИЕПИСКОПИЈЕ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКЕ И
АДМИНИСТРАТОР ЕПАРХИЈЕ ГОРЊО-КАРЛОВАЧКЕ,
 
шаље овог радосног празника, великог од Бога нам дарованог дана, своме свештенству и народу православном топле поздраве и срдачна честитања са:
 
Христос се роди!
 
К ада сам се решио да вам напишем ову божићну посланицу жеља ми је била да вам у њој пишем само о великој милости Божјој о заиста великом дару, који нам је Небо послало. Ипак не могу ову своју жељу у целини да остварим. Морам да бар са неколико речи споменем, у самом почетку ове своје посланице, онога, који је о Ускрсу, ове, већ крају приближавајуће се године, упутио својој деци последњу посланицу, сигурно и не слутећи тада да је она и последња у његовом земаљском животу, Он нас је много задужио, те већ и зато не могу да не напишем о њему бар неколико речи.
Иако није далек овај дан када ћемо се искупити на месту најновијег Хаџилука народног, да отслужимо шестомесечни парастос – да се у храму Св. Саве помолимо Господу Богу за вечни мир души нашег духовног великана, незаборављеног – Блаженопочившег Патријарха Варнаве, ипак његова дела су била таква да га не можемо и нећемо моћи дуго и дуго заборавити и у нашим молитвама спомињати, сећати.
Иако историја наше православне Цркве јасно сведочи о врло важном фактору у животу нашега народа његове православне вере, ипак су се неки, да не кажем, многи, нарочито у последње време доста немарно овој вери односили, ади је Блаженопочивши наш Патријарх Варнава много се трудио па и много успео да наш народ поврати вери његових предака, да га окупи око свете Цркве Православне убеђујући га, да ће преко ње, са њоме и у њој наћи право благостање и праву величину своју. Гласу свога Патријарха народ се одазвао. Послушао га је. Он је знао своје и његови су га знали и гласу његовом одазвали. А оно што се десило после његове смрти и што се из дана у дан дешава и јача, долази у најсветлије стране историје верско-моралног надахнућа, препорођаја нашег народа.
Иако нас историја нашег народа учи о величини драгоцених жртава, беспримерне одважности у борби за његову самосталност, ослобођење па најзад и уједињење, ипак се почело преко свега овог, у последње време, олако прелазити па и, да не кажем, са немаром односити недовољном захвалношћу и пијететом и према драгоценим жртвама; али је Блаженопочивши Патријарх Варнава био тај, који је са апостолском ревношћу будио полузаспалу свест народну и развијао осећај захвалности према народним мученицима. Сетимо се само посланица Блаженопочившег у којима је он био неуморан када је требало говорити о нашем дугу и захвалности онима који падоше за слободу нашу и правду свакојаку. И у овоме буђењу родољубља народ га је послушао, одазвао се његовом гласу.
Вођа наше вере, вере свете православне, знао је како је велики њен значај за наш народ те је зато јачао и нас у томе разумевању а када нас је учио родољубљу, он нас је убедио да нема и не може бити границе жртвама, ако се од нас жртве траже.
Хвала ти, велики духовниче наш, хвала ти велики Патријарше наш Варнаво! Радо и често ми ти палимо свећу захвалности наше. Опуштајући се на колена крај гроба, ми ти се заветујемо, да те нећемо заборавити у молитвама нашим и да нам нико и никада неће моћи ускратити да гредимо стопама твојим. Верујемо, да ће само гредећи твојим стопама наш добри, честити, вредан и племенити народ доћи до мира, среће и правога напретка.
Слава ти, хвала ти! Бог нека да твојој души вечити покој!…
Тешко је и претешко било доба за Богомизбрани народ пред долазак на земљу Божјег Сина, Исуса Христа. Земљом је владао туђинац, земља је била поробљена. Завојевач био пун сваке гордости и спреман на нечувена насиља и неправде свакојаке. Нигде није било правде, нигде није било мира. Неслоге је било и у самом народу. Народ је био раздељен, поцепан у разне политичке странке и верске секте. Додуше, било је и побожних људи, али се ипак побожност свршавала са формализмом, брижним чувањем и неговањем спољашњих обреда. Могли су се, доста често, нађи људи, који су се ниско клањали пред туђинцима – завојевачем, и који су били готови да им учине услуге, па ма оне биле на штету свога рођенога народа, његове слободе и напретка.
Грех Адама дошао је до крајних својих граница; даље се ићи није могло. Дошло се до ивице пропасти.
У овој тами свеопштој, лутању безизлазном било је људи, иако бројно незнатни, који су посматрали догађаје ових црних дана не телесним него духовним очима. Ови, духом Божјим просвећени људи, видели су и другима неуморно проповедали, да је корен народне свакојаке несреће не у спољашности, не у ономе што долази споља, не од материјалних оскудица, нити од привредно-економске кризе или физичке силе, него због недостатка, оскудице вере праве и отсутности оних врлина, које се вером насађују, гаје, креде и јачају.
И најзад је дошао дан када је Дошао Свемогући у помоћ. Дошао је Дан у који грешноме човеку се испунило обећање, које је Господ Бог дао. Десило се велико чудо. Девојка, Пресвета Марија, родила је Сина – Исуса Христа. На земљи рођени, у тело човечје обучен, с Неба послани ради човека и ради његовог спасења – јавио се. Оно чега је најмање било међу људима, па га и данас најмање има, Мир, – Мир Божји донео је Исус Христос на земљу. Отац је испослао с неба Свога Сина из превелике љубави према грешноме човеку.
Али, да би човек заиста осетио сву силу и сав значај Божјега дара – Љубави небеске – сву величину посланства са Неба, Господ Бог, преко анђела Својих, објавио је одмах човеку шта се од њега тражи, па да буде достојан ове љубави.
Ти немаш мира. Знаш да си ти твојом вољом удаљио се од мира и мир од тебе. Желиш мир, молиш да ти се мир поврати? Ево ти, Бог ти даје мир. Шаље ти Сина Свога. Већег миротворца од Њега нема и бити не може. Али не заборави, да си и ти постао дужник Неба. Од тебе се тражи да посведочиш, да си достојан великог дара небесног. У место зле воље ти мораш од данас да будеш сином добре воље. Ово је смисао песме анђела небесних.
 
Христос се роди!
 
У својој беди и невољи, грешни човек обично тражи па готово увек и нађе узроке у нечему другом, али врло ретко у себи самом. Изгледа да смо баш у овоме највернија деца наших прародитеља: Муж, Адам баца кривицу на своју жену – Еву, Ева криви змију… Међутим, Божји анђели објављују да је дошао велики – са Неба Миротворац. Он ствара у човеку могућност да на место досадашње, зле воље, усади у срца своје добру, благу вољу. Без добре, благе воље мира нема!
 
“Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука, гл. 2, 14 ст.)”
 
Свети апостол народа дели људе на оне, који живе старим Адамом – вољом злом, пакосном, себичном и новим Адамом – Христом, вољом благом, добром, несебичном. Стари Адам руши – Нови Адам ствара.
Наша света Црква неуморно нас учи, да је наш Спаситељ и Господ Исус Христос, наша највећа срећа и да Њега, са Њиме и кроз Њега добијамо сва блага овога света, све што је потребно нашој души, па и телу, док смо овде на земљи. Христос је наша сила, Христос је наш мир. Он је наш Господ. Мир дома нашег, мир породице сваке, љубав и слога сваког друштва, сваке заједнице па и државног живота зависи од нашег односа ка Христу и од везе са Њиме.
Света Црква Христом основана, од постанка руковођена Светим Духом, као највернија чуварица сваке благодати небеске и чистоте њене, предата светим апостолима и поверена им ради чувања тих истина, заиста у њеном православном – саборном и апостолском – разумевању, најбоље одговара смислу и духу њенога оснивања.
Велика се милост Божја излила на наш народ и у томе, што му је одредио да приликом напуштања многобоштва приђе тој Цркви која носи и народно обележје. Догађаји последњих месеца сведоче јасно, каква је сила ове Цркве и са каквим пожртвовањем народ је чува, окупивши се око чувара и вођа њених.
 
Браћо моја и пријатељи моји, сестре моје, децо моја духовна!
 
Чувајте веру нашу Православну, чувајући њу ви чувате и народ наш и земљу нашу, па и целу државу нашу. Наш је народ васпитан и просвећен вером својом православном, државотворан је и јасно му је где су границе дужности и права његове Цркве а где држава. Те, брате мој, ако негодујеш, негодујеш због неразумевања границе ових права и дужности и потцењивања онога, што је за тебе најсветије, најдрагоценије и за које си готов и живот свој дати.
Моје су речи одвећ слабе да бих у довољној мери могао да похвалим ту одлучност, коју су пројавили свесни претставници и заступници свога краја и народа, па и ти, цео народе, чувајући права и интересе своје, народне Цркве, па и целог твог духовног живота. Ја вас уверавам, да вас Господ Бог благосиља са небесних висина за ту одлучност коју пројависте штитећи најсветија ваша права, а снажи и бодри вас и војска небесних сила – духова, на челу са Светим Савом.
 
Христос се роди!
 
Као увек тако и овога великог празника ја желим мојој верној духовној деци сваку срећу, напредак и благостање у свему.
Све вас љубављу искреног духовног оца поздрављам и најсрдачније честитам:
 
Христос се роди!
 
Богу се молим да међу свима влада увек мир. Да влада срцима свију Вас Онај, који нам данас дође с Неба. Све вас молим да примите све ово што овде написах са оним осећајима срдачности и искрености – са каквим их ја и написах.[1]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Гласник СПЦ, бр. 25-26, Сремски Карловци 1937, стр. 761-764.

Comments are closed.