ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ТЕЛЕСНИ И ДУХОВНИ ПРЕЦИ
 
Погранични Фараси
 
Фараси или “Варасио”, отаџбина старца Пајсија, били су, пре размене становништва, највеће уређено село пограничног грчког живља Кападокије. Шест фарашких села се налазе око двеста километара јужно од Кесарије. Иако одсечена у унутрашњости Мале Азије, успела су да сачувају неповређено Православље, јелинску свест и свој језик.
“Варашани” су били познати по својој храбрости. Захваљујући њиховој одважности, чете (Турци одметници) нису крочиле у њихово село, те се одржало као слободан део Грчке у Кападокијској крајини. Код њих су многи гоњени од Турака налазили уточиште. Стога су с правом Фарашане називали Макавејима[1].
Но, ни Фарашанке нису заостајале у јунаштву и одважности. Једном приликом Турци су јурили да ухапсе групу жена. Међу њима су биле и старчеве рођаке. Оне су радије изабрале да скоче у реку и удаве се да би сачувале веру своју и част, неголи да их Турци ухвате и понизе у својим харемима.
У Фарасима је постојало педесет цркава. Неке од њих су биле стари манастири, који су некада били у процвату. Било је доста светих вода, познатих по чудима у читавој Кападокији. Саборни храм био је посвећен преподобномученицима Варахисију и Јони, који су по предању у њиховом крају пострадали средином четвртог века после Христа.
Фарашани су били настављачи изузетног подвижничког предања, које потиче од великих кападокијских отаца. Волели су Цркву, били благочастиви и борбеног духа. У постовима и посним данима током године већина није узимала храну до деветог часа[2].
Последњи блистави и најсавршенији израз реченог предања био је сеоски парох, свети Арсеније Кападокијски (1841- 1924)[3]. Његов свети живот и многа чуда били су повод да му притичу Хришћани, али и муслимани из читаве Кападокије.
 
Старчева породица
 
Живећи у благословеном окружењу, старчеви преци су се истицали посебном побожношћу.
Његова баба, хаџиХристина, имала је у свом поседу Црквицу арханђела Михаила, далеко од села. С времена на време је боравила поред ње сама у тишини, у молитви и посту. Када би зими снегом била завејана, налазила би врућ хлеб на прозору цркве. И она би се помолила и појела га. Имала је кућу и у Аданама. У њој је угостила преподобног Арсенија, када је пешице ишао на поклоњење Светим Местима.
Прво њихово презиме беше Хаџидигенис. Касније су се оба везали да узму као презиме име старчевог деде, који се звао Теодосије. Његов отац се, заправо, прво звао Продромос Теодосиу. Но, пошто су га Турци тражили, опет је променио своје презиме у Езнепидис, што значи странац. Био је потомак властелинске породице из Фараса, која је имала старешинство у селу низ поколења. Стога је деценијама вршио дужност старешине, имајући дар управљања. Био је веран и благочастив. Посебно је поштовао преподобног Арсенија и у свему га слушао.
Продромос је био добар мајстор. Све му је ишло од руке. Радио је као земљорадник у Фарасима, али је имао и пећ за ковање гвожђа. Био је мужеван, одважан
и непредвидљив. Од малена је истраживао непроходне пределе Фараса и пео се на опасне стене. Са својих шеснаест година ранио је лава и рвао се са њим. Највише је, међутим, волео своју отаџбину будући да беше храбар ратник, одличан стрелац и неустрашив крајишник. Много пута је спасао своје село од чета. Једном се преобукао у хануму и отишао у њихову јазбину. Тражио је вођу, узео му пушку, те заједно са својим момцима одјурио Турке. Много пута је био у опасности. Једанпут су га ухватили и заробили, али су га сачувале молитве преподобног Арсенија.
Једном је као старешина одлазио у Адане ради сеоских питања и показао се Кемалу. Поздравивши га и ценећи његово јунаштво, Кемал рече: “Поздрав момчини, Византинцу”.
Пошто је касније у Грчкој био објављен грчкоиталијански рат, он је, у већ поодмаклим годинама, али са младићким одушевљењем, хтео као добровољац да иде да се бори.
Он беше праведан, братољубив и милосрдан. Када је држава дала земљиште за збрињавање избеглица, деда Продромос је, као старешина и у Коници, прво збринуо друге Фарашане, док је за своју породицу задржао најгори део, тј. најнеплодније њиве. Да би их учинио обрадивим и очистио од жбуња, палио је ватру, од чега су му и очи страдале.
Мајка старчева се звала Евлогија[4]. Пореклом из рода Франкопулу, она је била у сродству са преподобним Арсенијем. Савесна, оштроумна, марљива, веома побожна, била је васпитана поукама преподобног Арсенија. Даровиту Евлогију су удали младу, са петнаест година, за Продромоса Езнепидиса.
Благословене душе, Продромос и Евлогија, родише десеторо деце. Прво двоје, Екатерина и Сотирија, умреше мали. Крштавајући треће дете, преподобни Арсеније им рече да му дају име Зои [Живка]. Убудуће су сва деца живела. Њихова имена, редом по годинама, беху: Марија, Рафаило, Амалиа, Харалампије, Арсеније (старац Пајсије), Христина и Лука. Живи су још Рафаило и Христина.
 
Крштење и затирање
 
У Фарасима, дакле, у светородној Кападокији, 25. јула 1924. године, на дан Свете Ане, родио се старац.
Родитељи су на крштењу желели да му дају име Христо, по деди. Међутим, преподобни Арсеније рече његовој баби: “Е, Хаџиана[5], колико сам ти деце крстио! Зар нећеш једноме да даш моје име”. А родитељима рече: “Добро, ви желите да оставите човека да наследи деду. Зар ја не желим да оставим калуђера да наследи мене”. И окренувши се куми[6], рече: “Дај име Арсеније”. Он му је, дакле, дао своје име и благослов, и предвидео да ће бити калуђер, што се и остварило[7].
У години у којој се старац родио догодила се размена живља. Грчки живаљ Мале Азије је искорењен са отачких огњишта. И старчева породица је заједно са другим Фарашанима и преподобним Арсенијем пошла путем горког избеглиштва. На броду је неко у гужви нагазио на бебу (Арсенија), услед чега му је претила опасност да умре. Међутим, Бог је задржао у животу свог изабраника, будући да је требало да постане руководитељ многих душа у Царство Небеско. Старац је, наравно, из смирења касније говорио: “Да сам умро као дете, имајући благодат крштења, бацили би ме у море да ме рибе поједу. Макар би ми нека рибица рекла: “Хвала”, и отишао бих у рај”. (Хтео је, у ствари, да каже да сада, пошто живи, ништа не вреди).
На кратко су остали у Пиреју. Потом су се пребацили у кулу иа Крфу, где се упокојио и где је сахрањен преподобни Арсеније, сагласно његовом пророчанству: “Ја ћу у Грчкој живети четрдесет дана и умрети на једном острву”. Преселили су се потом у село Игуменица и коначно се настанили у Коници.
Новопросвећеног Арсенија, одојче од четрдесет дана, непознато међу мноштвом избеглица, родитељи су донели мајци Грчкој, да би после много година постао познат целом свету и да би привео мноштво људи у богопознање. Од првих дана он је упознао људски бол и патњу. Касније ће сам постати пристаниште утехе хиљадама напаћених душа.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јудејска свештеничка породица која је била прва у борби против Антиоха IV Епифана (175 164. године пре Христа). Преносно значење: ревнитељ, борац за веру и отачаство.
  2. Наиме, нису узимали храну пре деветог византијског часа (тј. 3 после подне).
  3. Житије Светог Арсенија Кападокијског написао је старац Пајсије. Његова дела су још: Старац Хаџи Георгије Светогорац, Оци Светогорци и светогорске теме. Серија “Речи Старца Пајсија” у издању манастира Св. Јована Богослова, Суроти, садржи стрчево учење
  4. Старац је говорио да му се мајка звала Евлогија, и као Евлогију ју је имао уписану у помјанику, премда су је у Коници звали Евлампија.
  5. Турска реч, сложеница, која изражава поштовање и љубав и значи: мајко поклонице
  6. Кума је била Анастасија, супруга Продромоса Корциноглу, појца преподобног Арсенија.
  7. Свети Арсеније, стр. 65-66.

Comments are closed.