NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG VASILIJA NOVOG

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG VASILIJA NOVOG

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VASILIJA NOVOG
[1]
 
Desete godine carovanja blagočestivih careva grčkih Lava Mudrog[2] i Aleksandra brata njegovog[3], sinova cara Vasilija Makedonca[4], neki magistrijani[5] vraćahu se po carskom naređenju iz Azije u Carigrad. I kada iđahu pored jedne neprohodne puste planine ugledaše gde po njoj ide čovek u poderanoj odeći, izgleda neobičnog i strašnog, kao odrastao u pustinji. Oni potrčaše za njim, uhvatiše ga, i po njegovom neobičnom izgledu mišljahu da je uhoda. Pošto ga vezaše, odvedoše ga sa sobom u Carigrad. Tamo se prijaviše caru, pa ga tom prilikom obavestiše o uhvaćenom čoveku. Videvši ga, car Lav ga predade na istjazanje patriciju[6] Samonu, rodom Agarjaninu[7], da ispita ko je, otkuda je i kako se zove. Uzevši čoveka Božjeg, Samon ga odvede domu svom. I kada Samon zasede gordo sa svojim savetnicima, naredi da preda nj, izvedu blaženoga. Izveden pred njega, blaženi mu ne odade dužno poštovanje i poklonjenje. I Samon ga upita: Ko si ti, i otkuda si, i kako ti je ime? No on mu ne odgovori, već stajaše ćuteći i gledajući u njega svojim krotkim očima. Samon ga ponovo upita: Kaži nam, odakle si? A sveti mu na pitanje odgovori pitanjem: A ti, ko si, i odakle si? Na to mu Samon odvrati: Mi tebe pitamo, ko si i odakle si? A ko sam ja, ne treba pitati. No kad već hoćeš da znaš ko sam, reći ću ti: ja sam Samon, patricije i starešina carskih komornika. A sada nam ispričaj ti ko si, i otkuda si, i kakav život provodiš. Blaženi mu odgovori: Ja sam stranac, jedan od živih na zemlji.
Samon mu na to reče: Onda dobro kažu za tebe da si uhoda, koji je došao da uhodi grčku carevinu. Prepodobni ništa ne odgovori na to. I mnogi prisutni primoravahu ga da im kaže ko je. A on im ne dade odgovora. Tada Samon naredi da se odmah tu donesu gvozdene batine, i suve žile volovske, i druge strašne sprave za mučenje, eda bi se blaženi uplašio i ispričao ko je i otkuda je. A on, gledajući sve to, ništa ne odgovaraše.
Tada Samon naredi da ga četvorica rastegnu, i da ga biju volovskim žilama postavljajući mu pitanje: ko si? Žestoko bijen, svetitelj ne odgovaraše već trpljaše ćuteći. I biše ga dotle, dok im se ne učini da će već brzo izdahnuti. Onda ga uzeše kao kladu, pošto nije mogao da ide, i baciše ga u tamnicu.
Sutradan neukrotiva zver Samon sede za sudijski sto i naredi da mu opet dovedu sužnja. Poslanici nađoše tamnička vrata čvrsto zaključana, a njega ugledaše gde stoji pred tamnicom zdrav telom i čeka ih. I oni se tome veoma začudiše. I pitahu ga: Kaži nam kako si izašao iz tamnice, kada su vrata čvrsto zaključana? Blaženi im ništa ne odgovori, već pođe s njima da predstane patriciju. A neki od njih izmakoše napred i saopštiše Samonu kako ga naćoše izvan tamnice. Čuvši to, udivi se Samon i svi prisutni, ali ne verovahu što im kazivahu. Neki pak govorahu da je mađioničar, i da je pomoću mađija učinio takvo čudo.
I patricije Samon opet dugo pitaše svetitelja s revnošću i s pretnjama, da im kaže ko je. A prepodobni im ne dade odgovora. Samon se onda silno razgnevi i naredi da ga prostru po zemlji i protegnu, pa nemilice biju motkama sve dok ne kaže ko je i otkuda je. I bijen bi dugo, da šest motki slomiše. A on junački trpljaše duboko ćuteći i ništa ne odgovarajući. I svi se divljahu neiskazanom trpljenju i ćutanju prepodobnoga. Onda reče Samon: Znam da će se ova uhoda hvaliti i govoriti kako nas je ćutanjem pobedio. No tako mi zdravlja samodržaca, ja mu neću dopustiti da se pohvali i da nam se naruga. I naredi da mu u toku sedmice svaki dan udaraju po trista udaraca bičem, i po trista batinom. A on trpljaše te muke, tajeći svoju vrlinu: jer on od mladosti beše monah, i povuče se u pustinju, i skitaše se po njoj mnogo godina, provodeći surovo žitije, hranjaše se samo zeljem, hođaše bos, odeven u prnje. I ne hoćaše nikome da priča to vrlinsko žitije svoje, zbog toga i ćutaše, držeći se reči Gospodnje: Da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja (Mt. 6,3). Jer svaki koji objavljuje dobra dela svoja, primiće platu svoju – pohvalu od ljudi, a biće lišen večne slave. Ko pak želi večnu nagradu, skriva od ljudi svoju vrlinu; i ako ga biju ćuti. I vaistinu je takav čovek mučenik.
Bijen svaki dan u toku cele sedmice, svetitelj podnese mnoge patnje. A kad Samon saznade da je mučenik ostao nepokolebljiv, opet naredi da ga preda nj izvedu na sud. I pogledavši s gnevom na njega, reče: Najpoganiji među ljudima, dokle ćeš tajiti lukavstvo u srcu svom? Kaži nam ko si i otkuda si. Blaženi mu odgovori: One koji tajno čine sodomska dela, kao ti, zaista treba nazivati najpoganijima.
Ovako izobličen, Samon se veoma postide od prisutnih, ali i silno razjari, te naredi da se donesu kajiši i konopci, pa prepodobnome čvrsto vežu ruke naopako, i desna noga njegova tesno priveže za grudi, i onda strmoglavice obesi. I to učiniše u ćeliji, i sam Samon zapečati svojim prstenom vrata od ćelije, i tako ostavi prepodobnog da visi, dok ne kaže ko je i otkuda je. A svi prisutni tajom roptahu na Samona, i ljutiti nazivahu ga prokletnikom što nevina čoveka stavlja na takve muke.
I tako svetitelj visijaše tri dana i tri noći. Četvrtog dana mučitelj dođe, otvori vrata od ćelije i nađe mučenika gde visi. No videvši da mu je lice svetlo kao da ništa nije propatio, udivi se, i pristupivši mu bliže upita ga: Ko si, i otkuda si? Pošto mu blaženi ništa ne odgovori, on naredi da ga skinu i odvežu. A kada ga odvezaše, svetitelj stade zdrav telom, isceljen blagodaću Hristovom, i nijedne povrede ne beše na njemu. To sve prisutne udivi i začudi, a Samon reče: Zar nismo u pravu što rekosmo da je ovaj čovek mađioničar? Evo nimalo nije postradao telom. Ali ja ću brzo uništiti njegovu mađioničarsku silu. Pozovite mi odmah hranitelja zverova. – I kad ovaj dođe, Samon mu reče: Spremi za sutra najljućeg lava; nemoj mu danas davati ništa od hrane, da bi bio gladan, pa ćemo videti ovog mađioničara da li će i lava pobediti.
Sutradan se silan narod sleže na gledalište. U arenu bi pušten strašan lav, koji veoma rikaše od gladi. Tada dovedoše i svetitelja, i baciše ga lavu da ga rastrgne. Ali lav, videvši prepodobnog, uzdrhta, i prišavši mu leže pored njega, i ležaše pred nogama njegovim kao nezlobivo jagnje, tako da su se svi divili i vikali: Gospode, pomiluj! A prepodobni glađaše lava desnom rukom svojom. Zatim ga uhvati za uvo, i izvede ga napolje dovikujući prisutnima: Evo jagnjeta vašeg, evo jagnjeta!
Ali ni ovakvo čudo ne mogade inostranca Samona urazumiti, da je čovek koga on muči – Božji čovek. I naredi Samon da svetitelja noću utope u moru. I sluge uzeše svetitelja u ponoći, izvezoše ga čamcem na pučinu morsku, i vezana baciše u more, pa se vratiše. Ali, po zapovesti Boga, koji čuva Svoje svete, odmah dva delfina uzeše prepodobnog na svoja leđa, iznesoše ga na obalu sedmog predgrađa Carigradskog, zvanog Evdom, i tamo ga ostaviše. Svetitelju se iznenada odrešiše i ruke i noge, i on ustavši krenu ka gradu. No pošto Zlatna Kapija[8] još ne beše otvorena, on sede kraj nje da malo otpočine. U to vreme dođe tamo neki čovek koji je patio od strašne groznice, i sede blizu svetitelja dršćući i uzdišući od bolesti. Prepodobni se sažali na njega, metnu ruku na njega i, pomolivši se, isceli ga. A čovek, videvši sebe isceljena, pade prepodobnome pred noge i moljaše ga da ide s njim njegovoj kući. Isceljeni čovek se zvaše Jovan, i beše jedan od neznatnih građana. I prepodobni ode s njim radujući se. I dočeka ga Jovan sa suprugom svojom ljubazno. I kad bi vreme obedu, trpeza bi postavljena, i jedoše radosni. A Jovan ispriča ženi svojoj kako ga prepodobni isceli prizvavši ime Hristovo. I obradova se žena veoma takvom gostu, što se udostoji primiti u dom svoj ugodnika Božjeg. Jer i ona beše vrlo hristoljubiva i gostoljubiva, i življaše u strahu Božjem, a ime joj beše Jelena.
Zatim Jovan i Jelena stadoše moliti svetitelja da im kaže ko je i otkuda je. On im odgovori: Otkuda sam, nije potrebno sada govoriti. To ćete saznati docnije, a sada hoću da otidem radi molitve u manastir nerukotvorne ikone Presvete Bo gorodice. – I ode tamo praćen Jovanom. I kad svrši svoje molitve, on se opet, na Jovanovu molbu, vrati kući njegovoj. I navaljivahu na svetitelja Jovan i njegova supruga da im kaže što o sebi. A on im reče: Ja sam onaj koga patricije Samon juče nanoć vrže u more, ali me Gospod moj Isus Hristos, kome od mladosti svoje služim, sačuva nepovređena. – I kaza im da se zove Vasilije; i ispriča im sve po redu šta mu učini carev patricije. I čuvši to, oni se čuđahu. A behu za njega čuli i ranije, kako ga Samon muči, i kako mu lav ne učini ništa, jer se o tome beše proneo glas po celom gradu. I moliše ga da ostane s njima u njihovoj kući za sve vreme svoga života. I to bi prijatno svetitelju. I oni mu ustrojiše hram, gde on uznošaše Bogu svoje uobičajene molitve. A ko je u stanju opisati suze koje je on potocima prolivao moleći se Bogu? ko – izbrojati njegova metanija? ko – iskazati njegova svenoćna bdenija? jer bez sna provođaše sve noći. Uz to, ko će njegovu dobrotu izraziti? On se nikada na gnev ne pokrenu, kao nepokretni stub. Krotak beše kao Mojsije i David, tih kao Jakov, milostiviji od Avraama. Jer Avraam činjaše milostinju od ogromnog bogatstva svog, a on od uboštva svog, podnošenog Boga radi, činjaše dosta dobra ništima. Jer što mu davahu hristoljubivi ljudi, to on odmah razdavaše nevoljnima. Živeći u domu hristoljubivog Jovana, svetom Vasiliju stadoše posle nekoliko dana dolaziti ljudi, jedni radi duhovne koristi, drugi donošahu svoje bolesnike radi isceljenja. I prepodobni, stavljajući ruke svoje na njih i molitvu tvoreći, isceljivaše ih blagodaću Hristovom. I ime njegovo i žitije njegovo postade slavno u prestonici. I dolažahu k njemu ne samo mnogi iz naroda nego i znameniti građani i velmože.
A imađaše sveti Vasilije i dar prozorljivosti, i svakog dolaznika proviđaše tajna dela, i dobra i zla, i nasamo izobličavajući grešnike, mnoge pobudi na pokajanje. A proviđaše i buduća dela i događaje, i pretskazivaše ih proročki, kao što će se dalje videti.
Kad umre car Lav, a godinu dana za njim i brat njegov Aleksandar, na prestolu ostade Lavov sin Konstantin Porfirorodni[9], sa svojom majkom Zojom. No pošto Konstantin beše još malo dete, njemu biše postavljeni namesnici: patrijarh carigradski Nikolaj[10] i Jovan Garida. Njima bi povereno da upravljaju carevinom dok mladi car ne postane punoletan. U to vreme varvari udariše na grčku zemlju, i pleneći opustošiše zemlju oko Carigrada. I ne beše nikoga da skupi vojsku i izađe u rat protiv nagrnulih varvara. I beše grčka carevina u pometnji i ne maloj opasnosti. Žitelji Carigrada vikahu na patrijarha Nikolaja kako ne radi dobro i ne upravlja carstvom kako valja. Patrijarh onda u dogovoru sa ostalim velmožama napisa istočnom vojvodi Konstantinu Duki i pozva ga da dođe u Carigrad i zajedno caruje sa mladim carem, i da kao hrabar čovek krene protiv inoplemenika. Konstantin Duka beše zaista vrlo hrabar čovek i nepobediv vojskovođa, strašan za neprijatelje, koji su priznavali da mu ne mogu odoleti, jer su viđali gde plamen sukće iz Konstantinova mača i iz nozdrva njegovog konja. I sam Konstantin ne skrivaše tu blagodat, danu mu od Boga, i govoraše: Jednom u mladosti mojoj kad sam spavao stade pred mene jedna presvetla žena, obučena u carsku porfiru, i ognjen konj pored nje, i ognjeno oružje na konju, i ubeđivaše me, a ja nisam hteo i bojao sam se, da se naoružam tim ognjenim oružjem i da usednem na ognjenog konja. I kada to uradih, ona mi reče: Neka se straše tebe neprijatelji Božji, i neka se hulitelji Sina mog kao vosak tope od lica tvog! I rekavši to, otide.
To kazivaše o sebi ovaj čovek kome dođe izaslanstvo od patrijarha da primi carstvo. Ali on to odbi, izjavljujući da nije sposoban i podoban za tako visoku vlast. No patrijarh i ceo senat po drugi put poslaše izaslanstvo k njemu, pozivajući ga da primi carstvo. A on im otpisa ovako: Ne dolikuje meni da budem ravan pomazaniku Gospodnjem – caru, iako je on maloletan, i da sagrešim Bogu mom. Usto se bojim, da među vama ne postoji neka prevara i lukavstvo, pa hoćete da me upropastite.
Kada patrijarh i velmože carigradski dobiše od njega ovakav odgovor, oni mu po treći put poslaše izaslanstvo, i svaki mu posla svoju posebnu pismenu zakletvu, zaklinjući se časnim drvetom životvornog Krsta Gospodnjeg da ga iskreno i svom dušom pozivaju da bude sacar mladome caru. On onda poverova njihovoj zakletvi, i krenu u Carigrad sa svojom pratnjom. I dočekaše ga velmože i građanstvo česno i veoma svečano. A stiže on u prestonicu izjutra rano, tek što sunce beše granulo. I pokaza se nedobar znak, koji mu je pretskazivao da će biti ubijen: jer dok je sunce sijalo jarko, pade na zemlju mala krvava kiša.
Patrijarh Nikolaj i savetnici njegovi, kada videše kako narod česno i svečano dočeka Konstantina Duku, promeniše svoju odluku, i zatvoriše pred njim dvorske kapije, ne dopuštajući mu da se javi caru i materi carevoj. Duka onda razape svoje šatore na ipodromu[11]. I svakog dana dolažahu k njemu velmože i građani, izražavajući mu poštovanje i nazivajući ga carem. A neki od velmoža, koji su poznavali i voleli svetog Vasilija, dođoše k svetitelju i pitahu ga nasamo: Kakav će biti završetak ovome delu koje se počinje? Svetitelj ih s plačem obavesti, da neće ni tri meseca proći, a Konstantin Duka i njegove pristalice izginuće u krvi. I kazujući im to, blaženi ridaše neutešno i neprestano do iznemoglosti. Oni onda, odoše svojim kućama, i ne izlažahu iz njih očekujući sa strahom prorečeni završetak. Isto tako, dva rođena brata, sinovi jednog velmože, obojica po činu prvi mačenosci carski, dođoše k svetom Vasiliju i upitaše ga: Je li dobro da idemo na ipodrom k novonarečenom caru, i da mu se pridružimo? Svetitelj im sa suzama odgovori: Deco, ne idite tamo! Jer ako mu se pridružite, onda će jedan od vas biti mačem ubijen, a drugome će biti otsečene uši i nos, te će celog života služiti na potsmeh onima koji ga vide. – Ali oni prenebregoše svetiteljeve reči, odoše na ipodrom i priključiše se novonarečenom caru.
Posle dva meseca Konstantin Duka, koji dođe na zakletvu patrijarhovu i na zakletve i molbe celog senata, vide da je prevaren i izigran. Hrabar, i imajući uza sebe mnoštvo vojske i naroda, on je mogao da im se osveti. Jer je mogao vojnom i narodnom silom porazbijati i porušiti zatvorene ulaze i ući u palatu, ili opsednuti grad na dugo vreme ne dopuštajući da se unose potrebne namirnice, pa bi tada oni sami molili milost u njega i otvorili mu širom ulaz. Ali on, čovek pobožan i bogobojažljiv, nije hteo da iko zbog njega pretrpi i najmanje zlo, niti je želeo da krvavim putem dođe do carskog prestola. Uzdajući se u Boga, i još verujući u zakletvu patrijarha i u zakletve velmoža, on sa svojima odluči da mirno i bez borbe uđu u palatu. Samo su morali razbiti Bakarnu kapiju koja je bila čvrsto zatvorena. I govoraše svojima: Ako nas prime mirno, dobro će biti; a ako nas pobiju, daće odgovor Bogu za nas, pred kojim se imamo suditi, jer iako nismo hteli, oni nas molbama i zakletvama dovedoše ovde, i prevariše. Rekavši to, on zakle sve svoje pristalice, da se ni jedan ne usudi potrgnuti mač svoj ili zapeti strelu na protivnike, da se, reče, ne bi prolila zbog mene ni jedna kap krvi hrišćanske.
Donevši takvu odluku, i potvrdivši je zakletvom, oni krenuše ka Bakarnoj kapiji, koju silom otvoriše. Odatle se mirno kretahu ka carskoj palati. I po naredbi patrijarha i njegovih savetnika, pripremljeni strelci odmah ih počeše gađati, i mnoge raniše. Teško bi ranjen i Duka u grudi ispod desne ruke, i pade na zemlju ječeći od bola. Zatim mnogobrojni dvorski oružnici, spremljeni na to, jurnuše sa isukanim mačevima na one što su mirno i ne braneći se ulazili, i stadoše ih seći kao granje. I ubiše Konstantina Duku, i njegovog sina, i mnoge druge. A ostale koji nagoše bežati, pohvataše žive, i tog časa ih na razne načine kazniše: jedne iskasapiše, druge pred kapijama gradskim o drveće obesiše, a trećima noseve i uši odrezaše, i žile presekoše. I pade tog dana sa Konstantinom Dukom do tri hiljade nevinih ljudi. Tada i ona dva brata, prvi mačenosci carski, što dolaziše k svetome Vasiliju, postradaše po proročanstvu prepodobnog, jer jednome od njih bi glava otsečena, a drugome nos i uši odrezani. Zatim vojnici otsekoše glavu ubijenom Duki i njegovom sinu, pa ih odnesoše patrijahru Nikolaju i savetnicima njegovim. I patrijarh nagradi one što su ubili Konstantina, i naredi da njegovu glavu na vrhu koplja nose po celome gradu na porugu, a da tela mačem pobijenih bace u more.
Takvo nepravedno krvoproliće bi učinjeno tada u Carigradu, i oskvrni se grad krvlju nevinih ljudi, koja kao Aveljeva vapijaše sa zemlje k Bogu protiv svojih ubica. Tako, ne od mača inoplemenih protivnika, već od mača jednovernih prijatelja i braće pade silni vojvoda Konstantin Duka, narečeni car, slavni hrabrošću vojnik, Bogu ugodan i narodu mio, pogibe podlošću kletvoprestupnih i nesavesnih zlih ljudi. Ali pravedna duša njegova nastani se u naručju pravednog Avraama; tako isto i duše ostalih što s njim postradaše, udostojiše se milosti Božje. I to se doznade pomoću ovog čuda: nad tela obešenih, dok su visila, svake noći videle su se zvezde gde silaze, i nad njihovim glavama veoma jako sijaju sve do sunčevog rođaja. To beše siguran znak toga, da su nevino postradali, i da su duše njihove nastanjene u svetlosti svetih.
Ovo ispričasmo kao dokaz proročkog duha koji je imao prepodobni otac naš Vasilije, jer kako on predskaza, tako se i zbi. A ima i drugih sličnih proroštava njegovih koja ćemo spomenuti.
Mladome caru Konstantinu Porfirorodnom radi upravljanja carstvom bi određen kao sacar Roman[12] patricije. Kad car Konstantin postade punoletan, on mu dade za ženu svoju kćer Jelenu. A imađaše Roman i drugoga zeta, zvanog Saronit, po zvanju patricija. Gord na svoju slavu i bogatstvo, Saronit smišljaše zlo u srcu svom, kako da pogubi cara Konstantina i dokopa se prestola. A blizu Saronitova dvora beše dom onog hristoljubca Jovana, kod koga življaše prepodobni otac naš Vasilije. Provideći svojim prozorljivim očima zlu nameru Saronitovu, prepodobni govoraše u sebi: Pogledaj ovog bednika, kakvu bogomrsku nameru kuje u srcu svom! Nego idem da ga izobličim, ne bi li odustao od bezumnog pothvata svog.
I jednog dana kada Saronit izaće na konju iz svoga doma i veoma gordo jahaše ka carskoj palati, svetitelj mu prepreči put i stade mu gromko govoriti: Zašto srce tvoje smišlja zlo protivu Hristova nasleđa? Nema tebi udela u carskom prestolu! prestani, i ne pašti se uzalud, da ne bi, kada se Gospod razgnevi na tebe, izgubio i zvanje patricija!
Čuvši to, Saronit pobesne od jarosti, jurnu na svetitelja, izudara ga korbačem po glavi, izranjavi ga i, izgrdivši ga, produži svoj put. A blaženi Vasilije, trpeljivo podnevši to, sutradan opet presrete Saronita pri izlasku iz doma, i izobličavaše ga kao i juče. Saronit onda naredi svojim slugama da uhvate svetitelja, odvedu u njegov dom, i tamo ga drže dok se on ne vrati iz carske palate. A kad se vrati, on naredi da se spremi bodljikava batina. I kad svetitelja izvedoše pred njega, on mu reče: Reci mi, zli starče, koji te đavo nagovori da me onako drsko presretneš i onakve mi stvari pred svima rekneš? Ne znaš li da sam carev zet, i prvak u carskim palatama, i da je moje bogatstvo ogromno? Imam bezbrojne robove, i imanja, i sela, i stada. Moje se srebro i zlato ne mogu izbrojati. I usto mi se od Boga i od careva i od svih velmoža dade velika slava i čast. A ti, najbedniji starac i najubogiji prosjak, kako si se drznuo da me pred celim narodom onako izobličavaš i grdiš? Reci mi, pre no što te predam na smrt. – Blaženi mu odgovori: Šta, zar ti misliš da su tajna tvoj zloumišljaj i lukavstvo, koje skrivaš u srcu svom? Sam Gospod mi otkri da smišljaš nasrnuti na presto. No ostavi se te ružne želje svoje, i ne smišljaj zlo na pomazanika Gospodnja. Evo, ja ti tvrdim, ako se ne okaneš svoje zle namere, Gospod će se silno razgneviti na tebe i brzo istrebiti spomen tvoj na zemlji.
Tada se bezumni Saronit zapali jarošću i, izmenjen u licu, naredi da svetitelja povale na zemlju i nemilice biju bodljikavom batinom. I zapovedi slugama: Bijte ga dok ne isterate iz njega duh lažnog proricanja. I bijen bi svetitelj kao neko nemo i neosetljivo drvo, jer niti što reče, niti se telom mrdnu, niti uzdahnu. I ništa se ne čujaše osim odjekivanja batinanja. Potom, jedva jednom Saronit naredi slugama da prestanu. I zatvori stradalca u teskobnom zatvoru.
Sutradan ga opet izvede i bi volovskim žilama bez milosti, pa ga zatim ponovo zatvori. A trećeg dana, pošto se naruča i opi, on opet izvede svetitelja i naredi da ga motkama svirepo biju. Dok su prepodobnoga bili, i kapija Saronitova dvorišta bila otvorena, prolažaše ulicom blagočestiva žena Jelena, supruga Jovanova, pa kad ugleda kako prepodobnog Vasilija biju, ona utrča unutra, pade preko bijenog svetitelja, gorko kukajući i govoreći: Bijte mene grešnicu, a ovo svetilo moje, oca mog duhovnog i pastira ostavite! Mene ubijte mesto njega, a njega pustite! – Tada zveropodobni Saronit besno povika k slugama: Bijte i ovu, pošto to želi, jer držim da je njegova ljubavnica! – I biše je dotle dok su smatrali da je živa, pa bednik naredi da je za noge izvuku iz dvorišta kao mrtvog psa. A prepodobnom remenima vezaše tajne udove pa ga obesiše, i onda mu volovskim žilama udariše pet stotina udaraca. I sve to svetitelj junački trpljaše, jer ga je Bog krepio. Zatim ga odvezaše i opet u zatvor baciše.
I tu noć Saronit usni san koji mu pretskaza pogibiju njegovu. A san beše ovakav: vide on hrast vrlo visok i razgranat, na čijem vrhu gavran imađaše gnezdo i krilima pokrivaše svoje tiće. Zatim vide neka dva čoveka koji sa sekirama dođoše do hrasta, želeći da ga poseku. I jedan reče drugome: Ovaj gavran mnogo grakće i ne da caru da mirno spava. Drugi odgovori: On i Božjem miljeniku Vasiliju mnoga zla učini. I stadoše seći drvo. A kad hrast pade na zemlju, pritrčaše neki u vete košulje odeveni, te granje palog drveta bacahu u oganj. Vide Saronit tamo i prepodobnog Vasilija gde stoji kraj posečenog drveta i govori: Svako drvo koje ne rađa roda dobra, seku i u oganj bacaju (Mt. 7,19). I obraćajući se Saronitu prepodobni mu reče: Ne rekoh li ti da se okaneš zle namere svoje, da ne izgubiš i taj visoki položaj koji imaš?
Trgnuvši se od sna, bedni Saronit oseti da je teško bolestan. I razmišljajući o snu, spopade ga strah i žalost, te odmah posla da svetitelja razreše okova i puste na slobodu. I dođe prepodobni u svoj stan. Kad ga Jovan ugleda, veoma se obradova. Ali videvši njegove ljute rane, on gorko zaplaka. I svi koji ljubljahu prepodobnog oca, čuvši da je pušten, stadoše mu dolaziti u dom Jovanov, radujući se i plačući. A supruga Jovanova, blažena Jelena ubrzo skonča bolesna od onih nemilosrdnih batina. Ali i bedni Saronit ne ustade s postelje, jer i on posle nekoliko dana umre. I zbi se njegov san i proroštvo svetog Vasilija.
Ne prođe mnogo vremena a blagočestivi Jovan, koji služaše prepodobnome, otide ka Gospodu. I sveti Vasilije ostade sam u domu njegovom. I svaki dan dolažahu k njemu mnogi, privodeći mu i donoseći mu svoje bolesnike. I sveti ih isceljivaše svojom molitvom. Isto tako i mnoštvo ništih pribegavahu k blaženome, jer im on razdavaše sve što mu hristoljubci donošahu, i ništa ne ostavljaše kod sebe do sutra.
Potom građanin jedan pobožan i bogoljubiv, po imenu Konstantin, nazvan Varvar[13] mnogim molbama i suzama umoli prepodobnog Vasilija da pređe kod njega i živi u njegovoj kući. I udesi mu keliju zasebnu i mirnu. I kao nekada Sunamka svetom proroku Jeliseju, tako i ovaj čovek namesti ugodniku Božjem Vasiliju postelju i sto i stolicu i svećnjak, i od domaćih svojih poveri česnoj i dobrodeteljnoj starici Teodori, koja je mnogo godina kao udovica celomudreno i bogougodno živela, da služi čoveka Božjeg. I ona, imajući odaju svoju blizu kelije prepodobnoga, služaše ga usrdno kao anđela Božjeg. Kada bi ko došao da vidi svetitelja i da razgovara s njim, ona je izveštavala blaženoga, i on je dolazio iz svoje kelije u odaju Teodorinu, i tu primao posetioca, i otpuštao. I tako je on svakog dana u odaji Teodorinoj primao i poučavao posetioce, isceljivao bolesnike, tešio nište i nevoljne razdajući im ono što su mu ljubitelji njegovi davali. A uveče je odlazio u svoju keliju, da tvori svoje uobičajene molitve Bogu.
Ime prepodobnog Vasilija beše slavno u celom Carigradu, i poštovano ne samo od mirskih već i od duhovnih lica. Jer ga posećivahu i mnogi monasi, i sveštenici, i episkopi, i dobijahu od njega duhovne koristi i pomoći. Velikaši i knezovi molbama pozivahu svetitelja u svoje domove, da poseti njihove bolesnike i molitvu za njih satvori. I gde god bi došao svetitelj k bolesnicima, odmah ih je isceljivao stavljajući na njih ruke i moleći se. I đavole izgonjaše rečju. I rđave naravi kod ljudi ispravljaše, i na vrlinu ih upućivaše, ne samo blagim rečima ih poučavajući, nego ponekad i izobličavajući grešnike. Jer mu svevidac Bog otkrivaše i objavljivaše sve.
Jednom bi pozvan u carsku palatu. On nasamo izobliči cara Romana zbog srebroljublja i ženskaroštva, jer skvrnavljaše sebe sa mnogim ženama. Car se ne samo ne naljuti na njega, nego krotko primi taj ukor i obeća da će se popraviti. Isto tako, izobličivši glavnu patriciju Anastasiju zbog tajnih grehova njenih, pobudi je na pokajanje, i predvidevši njenu smrt obavesti je o tome. Carici Jeleni, supruzi cara Konstantina Porfirorodnog, proreče da će najpre roditi kćer, potom sina, koji će odrasti i postati car. Tako i bi. Carica mu ponudi mnogo zlata, ali on ne hte ni da ga se dodirne. Carica ga onda zakle imenom Presvete Trojice, da uzme koliko hoće. Svetitelj uze prstima tri zlatnika i dade ih starici Teodori koja tamo stajaše. A neki od dvorjana koji stajahu pored carice rekoše svetitelju: Oče, daj toj starici više. Svetitelj im odgovori: Deco, ne treba nam mnogo trnja, jer zaista bode ruke naše. A carica mu reče: Vaistinu si, česni oče, svim srcem zavoleo Hrista, i postao tuđ sujetnom svetu ovom. Nego pominji nas u bogoprijatnim molitvama svojim. – I otpusti ga s mirom.
U to vreme upozna se s prepodobnim Vasilijem Grigorije mirjanin. I postade njegov učenik, i očevidac mnogih čudesa njegovih, a zatim i spisatelj njegovog žitija. Taj Grigorije, kada prvi put dođe k svetitelju, ovaj ga nazva po imenu, iako ga dotle nikad nije video, ni znao. Jer u blaženog starca beše veliki dar prozorljivosti, i on, po otkrivenju Božjem, viđaše ne samo nepoznata dela nego i pomisli srca ljudskog. I kazivaše Grigoriju sve, što god bi ovaj pomislio u srcu svom. – Neku monahinju, lažljivicu, koja je u nečistoti i mađijama provodila život, izobliči, i pretskaza joj propast. – Jedan prezviter poseti svetitelja i donese mu na poklon jabuke. I kada jeđahu, mišljaše prezviter u sebi koliko bakaruša potroši za jabuke. I reče mu svetitelj: Šta misliš, brate, koliko si potrošio za ovo voće? Nemoj se mučiti oko toga, ja ću ti kazati: dao si deset bakaruša za jabuke. Čuvši to, prezvitera podiđe jeza. I diveći se prozorljivosti starčevoj, on blagosiljaše Boga, što ima takvog ugodnika u ove dane.
Vinoprodavac jedan, poznanik svetiteljev, stade da osiromašuje, pa dođe k prepodobnome, moleći ga da poseti njegov dom, kako bi se njegovom posetom i molitvama blagoslovio njegov dom i podrum. Svetitelj ode k njemu, vinoprodavac ga dočeka kao što treba, i mnoge nište pozva na obed. Zatim uvede svetitelja u podrum, da mu blagoslovi burad s vinom. Blagosiljajući burad, prepodobni starac se zaustavi pred jednim velikim buretom i reče vinoprodavcu: Brate, eto ja svu burad tvoju blagoslovih imenom Isusa Hrista, ali ovo bure moram razbiti. A vinoprodavac moljaše svetitelja: Ne, oče, ne razbij ga, već blagoslovi i njega. Jer posao mi ne ide dobro, a ja sam mnogo dužan poveriocima, pa se bojim da potpuno ne propadnem. Svetitelj mu odgovori: Sve mi je to poznato, ali ovo bure hoću da razbijem, da bih te izbavio od velike opasnosti, jer sam zbog toga i došao ovamo. Vinoprodavac ga opet zamoli: Bolje mi glavu razbij, oče, nego ovo bure. A svetitelj, ugledavši jedan veliki čekić, uze ga i stade razbijati ono bure. I kad se bure raspade, isteče silno vino. A prisutni prijatelji i susedi vinoprodavca, videvši šta starac uradi, stadoše negodovati i ružno misliti u sebi o blaženom ocu. On pak, razumevši Duhom njihovo negodovanje i misli, uze štap, zavuče ga u dno bureta, u kome beše još malo vina, i izvuče otuda zmiju dugačku tri aršina, koja beše naduvena i smrđaše. I reče prisutnima: Zašto me, deco, grdite u srcima svojim kao da sam nešto rđavo uradio? Vidite li ovu zmiju, koliko bi se njih, pijući od ovog viia, otrovali, i u kakvu bi opasnost onda zapao ovaj čovek? Da li bi vam bilo prijatno da se tako što dogodilo? I nisam li dobro uradio što sam ovo bure razbio? – Rekavši to, svetitelj baci zmiju na zemlju. A vinoprodavac i svi prisutni padoše pred česne noge njegove moleći oproštaj. I od tog časa molitvama prepodobnog Vasilija bogato se blagoslovi dom vinoprodavčev svakim izobiljem.
Žena neka Teodotija, noseći u rukama četvorogodišnje dete, dođe k prepodobnome klanjajući mu se i moleći ga da se pomoli Bogu, jer joj deca umirahu u trećoj ili četvrtoj godini, pa je bolesno i ovo što je donela. Dok je ona to kazivala, dete poče plakati i tražiti hleba. Prepodobni starac odlomi parče hleba i davaše detetu; i osmehujući se pitaše: Kako mu je ime? Držim da mu je ime Lav. Zatim reče materi: Zbog tvoje velike ljubavi i usrđa, koje imaš prema Presvetoj Bogorodici, Bog ti daruje ovo dete čitavo i zdravo. Ono će odrasti, i odlično izučiti škole, i biće monah i klirik. I mnoge će ti radosti doneti, jer će biti dobar, mudar, čestit i slavan. I Gospod će ga čuvati. A ostala deca koju budeš rodila, pomreće kao i prva. – Poklonivši se svetitelju žena otide. I docnije sve bi onako kako svetitelj proreče.
Jedan poznanik svetiteljev dođe k njemu i zatraži od njega blagoslov za put, jer je imao da putuje na Istok nekim poslom. A prepodobni, gledajući ga pažljivo u lice i provideći šta će mu se dogoditi na putu, reče: Reka Helidon je opasna, ali će se ukrotiti radi grešnoga Vasilija. – Ove svetiteljeve reči niko ne razumede. I onaj čovek ode na put. I kada dođe u istočne pokrajine, on naiđe na jednu reku koju nije znao, jer nikada ranije nije dolazio u te krajeve. Reka beše široka oko dvadeset aršina, a brza kao ptica. Stojeći na obali on je posmatraše. Zatim natera konja u reku, želeći da je na konju prepliva. Ali ga matica zahvati, i nošaše ga sredinom reke ka moru. Njega spopade silan strah, jer se nalažaše u smrtnoj opasnosti. I u onom strahu on zavapi: Gospode, molitvama prepodobnog oca našeg Vasilija, pomozi meni grešnome! – I tek što to izgovori, on ugleda svetog Vasilija gde ide po reci i preti matici, onda uhvati konja za uzdu, izvede ga na drugu obalu, i posta nevidljiv. A čovek, izbavivši se od davljenja, veoma blagodaraše Boga i njegovog ugodnika Vasilija. I kad stiže u obližnje selo gde prenoći, on saznade da se reka zove Helidon, tojest lastavica. Jer je brza kao lasta, i mnoge je, koji nisu znali kako da je pređu, odnela u more i utopila. Tada se onaj čovek opomenu reči koju mu reče prepodobni kada mu davaše blagoslov za put: Helidon – opasna reka; ukrotiće se radi Vasilija. I govoraše: Hvala Ti, Gospode! hvala Ti! Još Te za jednu stvar molim, Gospode: udostoji me da opet vidim ugodnika Tvog, i celivam njegovu česnu sedinu! – Potom, vrativši se s puta, on ode k prepodobnome, pade mu pred noge, blagodareći mu i pričajući mu kako Bog njegovim svetim molitvama pokaza na njemu čudo milosti svoje.
Gorespomenuti Grigorije beše mio svetom Vasiliju, zato što beše dobrodeteljan junoša: živeo je u devstvenosti i celomudriju i podvižništvu, kao monasi, i to među mirjanima, u domu svom i na imanju što nasledi od roditelja. On često posećivaše prepodobnog Vasilija, i slušajući njegove medne pouke udostoji se nazvati se njegovim učenikom. Grigorije gajaše naročitu ljubav prema svetom prvomučeniku Stefanu, i u hram njegov pribegavaše, i ukrašavaše ga. On imađaše imanje u Trakiji blizu grada Randist. Pošto je nameravao da o žetvi otide tamo radi ubiranja urožaja, on najpre dođe k prepodobnom učitelju svom i uze od njega blagoslov za put. Zatim ode u crkvu svetog Prvomučenika, i dugo se na kolenima moljaše pred svetom ikonom njegovom; naposletku reče: Evo, predstoji mi dalek put po suvu i po moru. Stoga me ti, o sveti prvomučeniče Stefane, sačuvaj na putu od svakog zla. Jer kao što ja prema svojim moćima poslužih svetom hramu tvom, tako i ti, po danoj ti od Boga blagodati, budi mi u svakoj nevolji pokrovitelj i pomoćnik i promislitelj!
Pošto se tako pomoli, Grigorije otputova. Na putu on zanoći u jednoj gostionici, i nađe pojas koji je vredeo oko dva zlatnika, a koji beše izgubila gostioničareva kći. I kada gostioničarevi ukućani tražahu pojas i raspitivahu goste, Grigorije naveden đavolom, utaji pojas, govoreći u sebi: Ono što su izgubili pojas bogati su, a ja ću ga prodati, i dobijeni novac razdaću ništima za njihovo spasenje. – Ali Grigorije, produživši svoj preduzeti put, izgubi svoj vlastiti pojas, koji je takođe vredeo dva zlatnika, i kesu u kojoj behu četiri zlatnika i dosta drugog novca, koliko mu je trebalo za put. Zbog toga beše veoma utučen. No u snu mu se javi prepodobni Vasilije, pokazujući mu jedno razbijeno grne, i govoreći: Vidiš li ovaj razbijeni i nepotrebni sud? Grigorije odgovori: Vidim, gospodine moj. Svetitelj reče: Ako ko ukrade ovaj sud, od njega će se četvorostruko uzeti bilo u ovom ili u onom svetu. Ukrade li ga bogat, četvorostruko će se uzeti od njegovog bogatstva; ukrade li ga siromah, četvorostruke muke će podneti. Grigorije na to reče: Oče, ja nikada ništa ne ukradoh. Svetitelj mu odgovori: Kažeš da nisi ništa ukrao, a utajio si pojas gostioničareve kćeri što si našao. Grigorije reče: Nisam ukrao, oče, već sam našao. Svetitelj mu na to odgovori: Znaj, čedo, kao lopov će biti osuđen onaj koji nađe tuđu izgubljenu stvar, pa je ne pokaže i ne vrati kad je traži onaj koji ju je izgubio. Stoga je trebalo da i ti vratiš ono što si bio našao. Ali, pošto si utajio tuđe, ti si zato izgubio svoje. I uzeće ti se više nego četvorostruko od onoga što si utajio. Pa se još pričuvaj, da ti se još nešto gore ne desi.
Trgnuvši se od sna, Grigorije se veoma snuždi, jedno što sagreši, a drugo, što mu svetitelj pretskaza nešto gore. I iđaše tužan. A kad dođe na svoje imanje, i sabiraše letinu, desi mu se iskušenje gore od prvog. Naime: njegov najamnik Aleksandar oženi se po zakonu mladom devojkom Meletinom. No ona beše rđava i pokvarena, i toliko pohotljiva, da je za kratko vreme imala prljave veze sa mnogim ljudima iz okoline. Usto beše i vračara. I niko ne smejaše usta da otvori protiv nje. Jer čim bi čula da neko govori rđavo o njoj, odmah bi mađijama navodila na njega bolesti. Tako i svoga muža, koji ju je po zasluzi tukao za njen razvratni život, mađijama baci u takve bolesti, da od iznemoglosti ni muvu sa sebe nije mogao oterati. Štaviše, ona ga je mnogo puta štapom i kajišem tukla, i iz kuće izbacivala. A on joj se nije mogao odupreti, pošto su ga bolesti potpuno iscrple. A priča se i za njenu majku, da je mađijama ptice u letu zadržavala, tok reke zaustavljala, marvi hod oduzimala, i mnoga druga zla činila o kojima nije slobodno govoriti, – tako je to velika vračara bila. Takve zle grane još gori izdanak beše njena opaka kći, koja i gore stvari činjaše, odajući se bezmernom preljubočinstvu. I ako bi neko jednu rđavu reč rekao o njoj, odmah je na dva ili tri meseca padao u postelju. A kad bi se ko usudio da je rukom udari; taj bi za dva tri dana umirao. I ta čarobnica i preljubočinica, videći da je Grigorije mlad i lep, zanese se njegovom lepotom, i željaše da ga navede na blud. Zato ga je bestidno sustopice pratila, i svaki dan mu pred očima činila neke čini, i dejstvom đavolskim ubacivala mu u dušu nečiste misli o njoj, a noću navodila na njega snove, u kojima mu je pokazivala lice svoje i izazivala u njemu pohotu.
I nastade u duši Grigorijevoj velika pometnja; zahvati ga uzbuđenje i bura pohote; demoni nevidljivo raspaljivahu u njemu oganj požude; a mlada bludnica ga vidljivo mamljaše na greh svojim pogledima i rečima i svima ostalim zavodljivim sredstvima. I da mu Gospod, na molitve svetog prvomučenika Stefana i prepodobnog Vasilija, ne pomože, on bi ubrzo pao u greh, i duša mu se u ad survala. Jer on se i danju i noću boraše sa bludnom pomišlju: nekad je malaksavao od nje, a nekad joj se junački odupirao ne pristajući da oskvrnavi devstveno telo svoje, koje nije znalo za ženu. A mnogo puta je hteo da sramno najuri od sebe tu bestidnicu, ali se bojao njenih mađija, od kojih su mnogi nastradali. I opominjaše se proročanskih reči koje mu u snu reče prepodobni Vasilije: Pričuvaj se da ti se još nešto gore ne desi. – A šta se celomudrenom čoveku može gore desiti od takve opasnosti, u kojoj je lađa devstvenosti blizu potonuća, i stub celomudrija blizu pada? Zatim, voljan da hiljadama puta umre nego da izgubi svoju devstvenost koju radi ljubavi Hristove čuva, on se osmeli, i sav ljutit polete sa štapom na bestidnicu, i otera je od sebe vičući: O kćeri Velzevulova! ako se usudiš da mi još jednom doćeš, ja ću u parčad iskidati to pogano telo tvoje! – I otada ga ostaviše i bludnica i bludne pomisli.
Posle toga ova pogana čarobnica, da bi se osvetila Grigoriju, navede na njega opaku bolest, od koje bi on umro, da mu se sveti Prvomučenik i prepodobni Vasilije nisu javili i iscelili ga. O tome sam Grigorije piše ovo: Posle nekoliko dana neobično žarkih ja odoh u hram svetog velikomučenika Georgija, koji se nalazi usred vinograda. Beše nedelja. Posle bogosluženja ja legoh pored hrama da se malo odmorim. I gle, u snu vidim oblak crn i smrdljiv gde silazi odozgo i pada na mene, i čujem glas gde govori: Primi što ti Meletina spremi! I bi mi taj oblak vrlo težak, i hladan preko mere, i uđe u mene. I kad se probudih, osetih da sam teško bolestan. I bi mi jasno da mi je to od one preljubočinice zato što nisam pristao na njenu poganu pohotu. I ustavši, sa velikom mukom i jaukanjem iđah, dok ne dođoh do svoje postelje i legoh. I s dana na dan moja bolest se pogoršavaše, tako da bejah na samrti. U meni je goreo strahovit oganj, i sagorevao mi sve delove tela kao suho granje. Moja je bolest bila takva, da je um ljudski shvatiti ne može. I ne mogući da je podnosim, ja sam ustajao i trčao, bacao se u hlad pod drveće, i odatle trčao ka reci da bih rashladio plamen koji me je proždirao. I mnogo puta sam pomišljao da se udavim zbog nepodnošljivih bolova. I od muke ja sam vikao: O jada! o nevolje! O, ako je oganj pakleni ovakav, onda je bolje čoveku ne roditi se! – I ja nisam raspoznavao lica ljudska, niti sam mogao s kim razgovarati. I jedna noć mi je izgledala duža od četrdeset godina. Potpuno premoren bolešću, i sav iznuren, meni se učini da se nalazim u nekoj dubokoj provaliji, čija istočna i zapadna strana behu vrlo visoke. Stojeći na zapadnoj strani, ja kao da se okliznuh, i počeh da se suljam u bezdani ponor. Silno uplašen, ja se setih svetog prvomučenika Stefana, i uzdahnuvši duboko, zaplakah i rekoh: Sveti Prvomučeniče, zar tako ti usliši moje molitve, koje ti u tvom hramu uznesoh pred odlazak iz prestonice? Evo, padam u ponor, i više me nećeš videti, niti ću ti kad poslužiti, jer vidim da sam pred vratima smrti. – Tada pogledah na istočnu stranu provalije, i videh tamo neki drugi svet, neizraziv za zemaljske jezike, i ugledah kako mi otuda dolazi sveti prvomučenik Stefan u purpurnom stiharu i s ljubavlju mi govori: Šta je tebi, mili? što se mučiš? Ne žali na mene, jer nisam bio ovde: obilazio sam svoje hramove po svetu, kao i ostali svetitelji. A sada evo stigoh. No, o bezbožnih vračara! kako prokletnici mogu da naškode, po popuštenju Božjem. – Ja ga upitah: Kakve su ove visoke bočne strane provalije? i kakav je ovo ponor što se vidi? Svetitelj odgovori: To su strane smrti, a ponor je sama smrt, koji sa velikim naporom prelaze oni što umiru, dok ne pređu na onu istočnu stranu, i tamo je staza koja vodi u drugi svet. Ja mu na to rekoh: I ja evo, gospodine moj, kako vidim, već umirem. On mi odgovori: A šta drugo očekuješ kad si doveden ovde? A ja iz dubine srca uzdahnuh, i jecajući rekoh: Ne sad! ne sad, gospodine moj, jer nisam gotov za smrt! – Onda me svetitelj uhvati za ruku, izvede me iz ponora, odvede na istočnu stranu provalije na visoko mesto, i reče mi: Eto, izveden si iz ada smrti. – O odmah se obretosmo u nekom čudesnom dvorištu. Ali pošto mi izgledaše da onako teško bolestan ne mogu da idem, sveti Prvomučenik, dišući nekom božanskom sladošću, uze mene ništavnog na svoja ramena, rekavši mi: drži se obema rukama, i ja ću te nositi. I dok smo tako prelazili ono dvorište, ja videh velike kamene sudove, bele kao sneg, pune i zapečaćene. I upitah svetitelja: Čije je ovo dvorište i ovi sudovi, i šta je u sudovima?
Sveti mi odgovori: Sve je to prepodobnoga Vasilija, koji te uze za sina. U sudovima je duhovni jelej, koji mu je dat od Boga. I on, pomazujući njime grešnike koji k njemu dolaze, očišćava ih od nečistota i pravi decom Božjom. Jer je on kao jedan od Apostola, i mnoge duše izbavi iz čeljusti sataninih. Ja opet upitah svetitelja: Kuda sada idemo, gospodine moj? A on mi odgovori: Idemo kod prepodobnog Vasilija. – A dok smo to govorili, gle, otac Vasilije iz jedne divne palate iđaše nam u susret. A sveti Prvomučenik mu reče: Tako li ti, oče Vasilije, ostavi svoje ljubljeno čedo Grigorija u najteže vreme? I da mu ja ne pritekoh u pomoć, on bi umro. Prepodobni odgovori: Videh, o blaženi, tebe s njim, i zbog toga mu ne dođoh. No sada, ako Bog hoće, ukazaćemo mu savršenu milost. I pođoše oba svetitelja zajedno, i ja sa njima. I tako dođosmo do jednog vrlo mračnog mesta, u kome ugledasmo ogromnu i strašnu zmiju. Prepodobni Vasilije reče: Ova zmija umalo ne otru čedo moje Grigorija. I uzevši veliki kamen, udari zmiju i ubi je. I obretosmo se u Carigradu idući u crkvu svetog Prvomučenika. I čusmo kako unutra divno poju mladići Gospodu. I reče mi sveti Prvomučenik: Eto, blagodaću Hristovom zdrav si; stoga uđi i ti u crkvu i otpevaj blagodarnu pesmu Gospodu Bogu, koji pokaza veliko milosrđe prema tebi. – Ja se poklonih svojim zaštitnicima: svetom Stefanu i prepodobnom Vasiliju, i uđoh u crkvu pojući: Gospod je videlo moje i spasitelj moj; koga da se bojim? i ostale stihove psalma (Ps. 26,1). A oni divni mladići kad me ugledaše, veoma mi se obradovaše, i rekoše: Hodi, naš mili, da se zajedno veselimo!
I pri tim rečima viđenje presta. A ja došavši k sebi, divljah se, i osetih se zdrav. Onda se malo prihvatih hrane, te se potkrepih, pa potom slatko zaspah. Kad se probudih ja ustadoh, i počeh hodati. I za kratko vreme potpuno ozdravih. Onda sedoh na lađu i odoh u Carigrad, pričajući svima šta me je snašlo, i kako molitvama svetog Stefana i svetog Vasilija bih izbavljen od smrti. – Tako kazuje o sebi Grigorije.
U to vreme gorespomenuta blažena Teodora, koja mnogo posluži prepodobnom Vasiliju, pošto primi monaški čin, prestavi se ka Gospodu (vidi pod 30. decembrom). To ožalosti sve koji imađahu duhovnu ljubav prema svetom starcu, pošto im je ona bila posrednica kod njega. A ona, krotka i milostiva, hristoljubiva i celomudrena, i puna duhovnog znanja, sve posetioce s ljubavlju dočekivaše, i blagim rečima tešaše. No Grigorije zažele da dozna gde se po prestavljenju svom nalazi prepodobna Teodora, i kakav joj je udeo dodeljen u onom svetu, i da li se udostoji neke milosti i radosti od Boga zbog svog usrdnog služenja starcu. Razmišljajući o tome, on često moljaše prepodobnog Vasilija da mu kaže šta je sa dušom prepodobne Teodore. Jer je čvrsto verovao da je to poznato ugodniku Božjem Vasiliju. I pošto često i svesrdno moljaše o tome svetoga starca, starac najzad, ne želeći da ožalosti svog duhovnog sina, pomoli se za njega Gospodu, da mu otkrije šta je s Teodorom. I te noći dok je spavao, Grigorije vide u snu blaženu Teodoru u svetloj obitelji, spremljenoj od Boga za prepodobnog Vasilija, koja je blistala nebeskom slavom i bila prepuna neiskazanih blaga. U toj obitelji prepodobna Teodora bi nastanjena molitvama ugodnika Božjeg, jer mu mnogo godina posluži usrdno i trudoljubivo u ovom svetu, pa se svetim molitvama njegovim udostoji da u njegovoj obitelji živi blagoslovenim životom. Videvši blaženu Teodoru, Grigorije se obradova, i uteši se njenom dugom besedom kao na javi. On je upita, kako se razluči od tela, kako prežive muku smrtnu, šta na smrtnom času vide, i kako prođe mimo duhova u vazduhu. A ona mu stade kazivati ovako:
Čedo Grigorije, o strašnoj stvari me pitaš; užasno je i setiti se nje, jer videh lica koja nikad nisam bila videla, i čuh reči koje nikad nisam bila čula. I šta da kažem? Zbog dela mojih sretoše me tada opasnosti i strahote, kakvima se nisam nadala, ali molitvama i pomoću našeg zajedničkog oca prepodobnog Vasilija sve to postade lako. Kako da ti izrazim čedo, telesne patnje, strahotu i muku koje snalaze onoga koji umire? Jer kao kad bi ko nag upao u veliki oganj, pa goreo i topio se i u pepeo se obratio, tako samrtne muke i gorki čas razlučenja ruše čoveka. Zaista je smrt strašna grešnicima kao što sam ja, jer i ja činjah grehe, a za pravedna dela ne znam. Kada se dakle moj život približi kraju, i nastade čas razlučenja od tela, ja videh gde oko odra mog stoji mnoštvo đavola. Lica im behu crna kao ugalj i katran, oči kao žeravice, a pogled tako strašan kao i sam pakao ognjeni. I oni stadoše grajati i pometnju stvarati: jedni rikahu kao marva i zverovi, drugi lajahu kao psi, treći zavijahu kao vuci, četvrti groktahu kao svinje, i svi besno gledahu u mene, prećahu mi, navaljivahu na mene škrgućući zubima, željni da me odmah progutaju. I spremahu hartije kao očekujući dolazak nekog sudije, i otvarahu knjige u kojima behu opisana sva moja zla dela. Tada uboga duša moja beše u velikom strahu i trepetu. I malo mi behu samrtne muke, nego mi i taj grozni prizor strašnih i opakih đavola beše kao druga svestrašna smrt. Odvraćah oči tamo amo, da ne gledam njihova strašna lica, niti im glas čujem, ali ih ne mogoh izbeći, jer ih bezbroj njih videh svuda kako se deru i viču, i ne beše nikoga da mi pomogne. U takvoj nevolji, sva iznemogla, ja ugledah gde mi dolaze dva svetlonosna Anđela Božja u obliku divnih mladića, čiju je lepotu nemoguće iskazati. Lica im behu veoma svetla, oči – pune ljubavi, kosa na glavi kao sneg bela sa zlatastim prelivanjem, odeća im beše kao munja, zlatnim pojasima behu krstoliko opasani preko grudi. Približivši se mome odru, oni stadoše s moje desne strane, tiho razgovarajući nešto meću sobom. Kad ih videh, srce mi se obradova, i ja veselo gledah u njih. A oni crni đavoli, videvši ih uzdrhtaše, i odstupiše podalje. I jedan svetlonosni mladić s jarošću im doviknu: O bestidni, prokleti, mračni i zlobni neprijatelji roda ljudskog! zašto svagda vi prvi dotrčite kod onih koji umiru i, nadajući dreku, plašite i smućujete svaku dušu koja se razlučuje od tela? Ali, nemojte se mnogo radovati, jer ovde nećete naći ništa, pošto je sa ovom dušom Božje milosrđe, i nema vam u njoj udela ni mesta.
Kad to Anđeo reče, odmah se demoni uskomešaše, nadajući silnu dreku i viku. I stadoše iznositi zla dela moja od mladosti učinjena, i govorahu: Ništa u njoj nemamo, je li? A ovi gresi čiji su? Ne učini li ona te i te grehe? – Tako vičući oni očekivahu smrt. I gle, smrt naiđe ričući kao lav, veoma strašna po izgledu, nekako je ličila na čoveka, ali nije imala mesa na telu, sva je bila sastavljena od golih kostiju ljudskih. A nosila je raznovrsna oruđa za mučenja: mačeve, strele, koplja, kose, srpove, ostane, testere, sekire, tesle, čekiće, udice, i neka druga nepoznata oruđa. Ugledavši to, jadna duša moja uzdrhta od straha. A sveti Anđeli rekoše smrti: Šta oklevaš? Razreši ovu dušu od tela, razreši je brzo i krotko, jer nema velike terete grehovne. – I ona mi odmah priđe: uze mali čekić i stade mi odsecati najpre noge, potom ruke, pa onda mi drugim oruđima oduze sve ostale delove tela. I ja ne imađah ruke ni noge, i celo mi se telo umrtvi, te ne mogoh više da se pokrenem. Zatim uze teslu i odseče mi glavu, te više ne mogoh pokrenuti glavu, jer mi postade tuđa. Posle svega toga ona napravi u čaši neku tečnost, prinese mi je ustima i natera me da je popijem. No taj napitak beše tako gorak, da se duša moja sva ustrese, i iskoči iz tela kao silom istrgnuta. I odmah je svetlonosni Anđeli uzeše na svoje ruke. I osvrnuvši se nazad ja videh telo moje gde leži mrtvo, neosetljivo i nepomično. Kao kad neko svuče svoje odelo i baci ga, pa gleda na njega, tako i ja gledah na svoje telo kao na odelo koje sam svukla. I čuđah se veoma.
Dok su me sveti Anđeli držali, opkoliše nas mnogi đavoli, vičući: Ta duša ima mnoštva grehova, ona mora da nam odgovara! – I pokazivahu moje grehe. A sveti Anđeli stadoše tražiti moja dobra dela, i nađoše, koliko sam blagodaću Gospodnjom bila učinila. I skupiše sva dobra što sam bila učinila: milostinju što sam udelila ubogima, ili sam gladnoga nahranila, ili žednoga napojila, ili gologa odenula, ili stranca u dom primila i ugostila, ili svetima poslužila, ili bolesnika posetila, ili sužnje u tamnici obišla i pomogla im; ili kad sam s usrđem u crkvu otišla i sa umilenjem i suzama se molila, ili sam pažljivo slušala crkvene molitve i pesme, ili sam donela crkvi tamjan i sveće ili neki drugi poklon, ili sam jelej sipala u kandila pred svetim ikonama, ili sam ikone pobožno celivala; ili što sam postila sredu i petak i sve svete postove, i koliko sam metanija napravila i noćna bdenja održala, i kada sam od srca uzdahnula k Bogu, i kada sam plakala zbog grehova svojih, i kada sam ispovedala Bogu pred duhovnim ocem grehe svoje i iskreno se za njih kajala i ispaštala; ili što sam dobro učinila bližnjem, i što se nisam naljutila na neprijatelja, i što sam otrpela neku uvredu i zlostavljanje, i što nisam zlopamtila, i što sam za zlo dobrim uzvraćala, i što sam se ponizila, i što sam nad tuđom bedom uzdahnula i sažalila se, i što sam saosetila patnicima, i što sam utešila plačnoga, i što sam kome pomogla, i što sam nekome u dobrom delu pripomogla, i što sam nekog od zla odvratila, i što oči svoje okrenuh od taštine, i što jezik svoj uzdržah od zakletve, laži, klevete i praznoslovlja; i sva druga moja, čak i najmanja dobra dela, sveti Anđeli sabirahu, i spremahu se da ih stave na terazije nasuprot mojim zlim delima. A đavoli, videći to, škrgutahu na mene zubima, jer su želeli da me odmah dograbe iz ruku anđelskih i odvuku na dno pakla.
U to vreme tamo se neočekivano pojavi prepodobni otac naš Vasilije, i reče svetim Anđelima: Gospodo moja, ova mi je duša mnogo poslužila u starosti mojoj. Stoga se za nju molih Bogu, i On mi je podari. – Rekavši to, on izvuče iz svojih nedara crvenu kesu punu, i dade je svetim Anđelima govoreći: Kada budete prolazili vazdušna mitarstva, i zli dusi stanu istjazavati ovu dušu, vi je otkupljujte ovim od njenih dugova. Jer blagodaću Božjom ja sam bogat. Svojim znojem i trudom sabrao sam veliko blago, i ovu kesu poklanjam ovoj duši koja mi je poslužila. – Pošto to reče, on ode. A zli dusi, videvši to, behu u nedoumici. Zatim udariše u kuknjavu, i postaše nevidljivi. Utom opet dođe ugodnik Božji Vasilije, donevši sa sobom mnogo sudova punih čistog jeleja i skupocenog mira. I otvarajući jedan za drugim on ih izlivaše na mene, i ja se ispunih duhovnog miomira, i osetih kako se promenih i postadoh veoma svetla. Tada prepodobni opet reče svetim Anđelima: Gospodo moja, kada sve što treba svršite ovoj duši, onda je odvedite u dom koji mi je od Boga ugotovljen da tamo živi. – Rekavši to, on postade nevidljiv. A sveti Anđeli me uzeše, i iđasmo po vazduhu na Istok.
Dok smo putovali sa zemlje ka nebu, sretoše nas najpre vazdušni dusi prvog mitarstva[14]. Na prvom mitarstvu se istražuju gresi, učinjeni rečima ljudskim, rečima praznim, besmislenim, ružnim, nepromišljenim. I mi odmah zastadosmo tamo. I đavoli izneše knjige, u kojima behu zapisane sve moje reči, koje sam izgovorila od mladosti: sve što sam ma kad progovorila nepotrebno, i glupo, a naročito sve što sam ružno govorila, i šale iz mladosti, i smeške, što je uobičajeno kod mladeži. Videh tamo zapisane sve moje lude reči, nepristojne razgovore, svetovne bezobrazne pesme, neumesne usklike, smejanja i kikotanja. I đavoli me optuživahu zbog toga, ukazujući vreme i mesta i lica, kada sam, gde i sa kim tašte razgovore vodila, i rečima svojim gnevila Boga, a nisam to upisivala sebi u greh, niti ispovedila duhovnom ocu, niti se kajala. Videći to, ja sam ćutala kao nema, nemajući šta da odgovorim zlim dusima, jer su me s pravom optuživali. Samo sam se čudila u sebi, kako to oni nisu zaboravili, a prošlo je toliko godina, i ja sam sve to davno zaboravila, da mi ni kasnije na um padalo nije. A oni mi sve to potanko i podrobno izlagahu kao da sam danas to govorila. I ja se prisećah da je sve to bilo tako. I dok sam ja postiđena ćutala, i ujedno drhtala od straha, sveti Anđeli koji su me vodili izneše nasuprot tim mojim gresima nešto od mojih kasnijih dobrih dela, nedostatak dopuniše od dara prepodobnog Vasilija, oca mog, te me otkupiše, i mi krenusmo naviše.
I približismo se drugome mitarstvu, mitarstvu za laž. Na njemu se istražuje svaka lažna reč, a naročito krivokletstva, prazna prizivanja imena Gospodnja, lažna svedočenja, neispunjavanje zaveta datih Bogu, netačno ispovedanje svojih grehova, i druge slične lažne stvari. Duhovi ovog mitarstva su ljuti i svirepi, uporni i cepidlake. Čim nas zaustaviše, odmah me stadoše podrobno ispitivati. I optužiše me za dve stvari: prvo, ponekad sam slagala u sitnicama, a to nisam upisivala sebi u greh, i drugo, mnogo puta nisam od stida sve tačno ispovedila pred svojim duhovnim ocem. I zbog toga zli dusi likovahu, i hoćahu da me otmu iz ruku mojih vodilaca. Ali sveti Anđeli istaviše protiv tih mojih grehova nešto od mojih dobrih dela, a ostalo nadoknadiše darom oca mog, i tako me otkupiše. I mi nesmetano krenusmo naviše.
Zatim stigosmo do mitarstva koje se zove mitarstvo za osuđivanje i klevetu. Kad nas tamo zaustaviše, ja uvideh kako je težak greh osuđivati bližnjega, i kako je veliko zlo drugoga klevetati, osuđivati, sramotiti, grditi i ismevati. i tuđem se grehu potsmevati a svoje grehe ne videti. Jer takve opaki islednici opako ispituju kao antihriste, koji su na sebe uzeli ulogu Hristovu, i proglasili sebe sudijama svojim bližnjih, dok su sami zaslužili bezbrojne osude. No, blagodaću Hristovom, u meni malo što tamo nađoše. Jer sam se celog života svog budno čuvala da nikog ne osudim, niti oklevetam, niti da se kome potsmevam, niti koga da grdim. Istina, ponekad slušajući druge gde osuđuju, ili klevetaju, ili se kome potsmevahu, ja obratih izvesnu pažnju ili iz neobazrivosti dodadoh po koju beznačajnu reč, pa se odmah trgoh u sebi. Ali, i to mi ovde od islednika bi ocenjeno kao osuđivanje i kleveta. No i tu me sveti Anđeli otkupiše darom prepodobnog Vasilija, pa krenusmo naviše.
I dođosmo do mitarstva, zvanog mitarstvo za stomakougađanje. I odmah izjuriše pred nas ti pogani dusi, radujući se kao nekoj dobiti od nas. Lica ovih duhova behu strahovito odvratna, jer oni izražavahu sobom slastoljubive črevougodnike i grozne pijanice. I jedni od njih nošahu poslužavnike s jelima, drugi čaše i bokale sa pićima. Ustvari ta jela i ta pića behu smrdljiv gnoj i odvratna bljuvotina. I pravljahu se da su presiti i pijani, i igrahu uz muziku, i sve činjahu ismevajući grešne duše koje dovođahu na njihavo mitarstvo. Ovi duhovni nas opkoliše kao psi, i zaustaviše. I odmah iznesoše pred mene sva moja prejedanja, i kada tajno jedoh, – i kada preko mere i potrebe jedoh, i kad kao svinja jedoh bez molitve i ne prekrstivši se, i kad za vreme svetih postova jedoh pre no što je crkvenim pravilom propisano, i kad što zbog neuzdržanja okusih pre obeda, i kad za trpezom preko mere jedoh. Isto tako oni mi pokazaše sva moja opijanja, iznoseći mi čaše i bokale iz kojih sam pila, i broj ispijenih čaša, i govorahu mi: toliko si čaša popila u to i to vreme, na toj i toj gozbi, sa tim i tim ljudima. A u drugo vreme i na drugom mestu toliko si čaša po pila, i opila si se da nisi znala za sebe, i povraćala si. A tamo i tamo pila si vina i druga pića, i mnogo si pirovala, i uz svirku i muziku igrala, pevala, skakala, i jedva su te kući odveli, toliko si se bila napila. Usto mi pokazivahu i one čaše koje sam u posne dane radi gostiju ili radi bolešljivosti pila, a nisam smatrala za greh, niti sam se kajala. A pokazivahu mi i ono što sam nekad u nedeljne ili praznične dane slučajno popila pre svete liturgije. Sve to i mnoga moja druga ugađanja stomaku oni mi iznošahu, i istraživahu, i radovahu se, kao da me već imaju u svojim rukama, željni da me u pakao odvedu. A ja drhtah, videći sebe tako okrivljenu, i nemajući čime da se branim. No sveti Anđeli, uzevši koliko treba od dara prepodobnog Vasilija, otkupiše me. A đavoli na to povikaše, i silno se uznemiriše, grajeći: Propade nam trud, propade nam nada! i bacahu po vazduhu hartije na kojima behu ispisani moji gresi. Gledajući to, ja se radovah. I mi krenusmo odatle bezbedno.
Putujući tako, sveti Anđeli govorahu među sobom: Vaistinu veliku pomoć ova duša ima od ugodnika Božjeg Vasilija. Da joj njegovi podvizi i molitve ne pomažu, ona bi mnogo propatila prolazeći vazdušna mitarstva. A ja se usudih reći svetim Anđelima: Gospodo moja, izgleda mi da niko od onih što žive na zemlji ne zna šta ovde biva i šta grešnu dušu čeka posle smrti. Sveti Anđeli mi odgovoriše: Zar o tome ne svedoči Sveto Pismo koje se stalno čita po crkvama? i zar to ne propovedaju sveštenoslužitelji Božji? Ali ljudi, zaneti zemaljskim ništarijama, ne mare za to, i smatrajući da je uživanje svakodnevno najedanje i pijenje, jedu svakog dana nesito i piju bez straha Božjeg. Njima je stomak umesto Boga, ne pomišljaju na budući život, niti se opominju Svetog Pisma koje govori: Teško vama siti sad, jer ćete ogladneti; teško vama koji se napijate sad, jer ćete ožedneti! (Lk. 6,25). I oni smatraju da je Sveto Pismo bajka, i žive bezbrižno i razuzdano, piruju i vesele se svaki dan, kao onaj evanđelski bogataš. No oni među njima, koji su milostivi i milosrdni, i čine dobra ništima i ubogima i nevoljnima, ti lako dobijaju od Boga oproštaj grehova svojih i prolaze mitarstva bez muke, radi milostinje svoje, jer Sveto Pismo kaže: Milostinja izbavlja od smrti, i očišćava svaki greh; oni koji čine milostinju i pravdu, ispuniće se života (Tovit. 12,9). Oni pak koji se ne staraju da milostinjama očiste grehe svoje, ne mogu izbeći ova ispitivanja. Njih dograbljuju tamnoliki knezovi mitarstva, koje si videla, i opako ih mučeći nizvodi u pakao, gde će ih okovane držati sve do Strašnoga suda Hristovog. No i ti ne bi mogla proći mitarstva, da te ne otkupljuje dar prepodobnog Vasilija.
Tako razgovarajući stigosmo do petog mitarstva, mitarstva za lenjost. Na njemu se istražuju svi dani i časovi, provedeni u neradu, i zadržavaju gotovani, koji od tuđeg truda žive a sami neće da rade, i radnici koji primaju platu a ne rade koliko treba. Tamo se istjazavaju i oni koji se ne staraju oko slavljenja Boga, i lenje se u praznične i nedeljne dane da idu na jutrenje, i na svetu liturgiju, i na druga bogosluženja. Tamo se ispituje čamotinja i nehat, i potanko istražuje svačija lenjost i nestaranje o duši svojoj. I mnogi se odatle nizvode u ponor. I mene mnogo tamo ispitivahu, i ne bih se mogla osloboditi duga zbog grehova te vrste, da moj nedostatak ne bi dopunjen darom prepodobnog Vasilija. Tako otkupljenu, odvedoše me odatle.
I potom naiđosmo na šesto mitarstvo, mitarstvo za krađu. Na njemu nas kratko zadržaše. I pošto nešto malo dadosmo, prođosmo. Jer mi ne nađoše nikakvu krađu, osim nekih vrlo sitnih koje sam u detinjstvu počinila iz neznanja.
Odatle dođosmo na sedmo mitarstvo, mitarstvo za srebroljublje i tvrdičluk. No i njega brzo prođosmo. Jer me je Gospod celog života štitio: nisam se paštila oko mnogog sticanja, niti sam bila srebroljubiva; bila sam zadovoljna onim što mi je Gospod slao; nisam bila tvrdica, već sam rado davala nevoljnima od onoga što sam imala.
Idući naviše, naiđosmo na osmo mitarstvo, mitarstvo za kamatu. Tu istjazavahu one što daju novac pod interes, i one koji nečasnim načinom zarađuju, i zelenaše, i one koji tuđe prisvajaju. Tamošnji islednici me vrlo brižljivo ispitaše, i pošto ništa ne nađoše, škrgutahu na me zubima. A mi krenusmo dalje, blagodareći Boga.
Onda stigosmo na deveto mitarstvo, mitarstvo za nepravdu. Na njemu se ispituju sve nepravedne sudije, podmitljive sudije, i sudije koji krive oslobađaju a nevine osuđuju. Tamo se istražuje zakidanje plate radnicima, i lažno merenje pri trgovanju. Uopšte, tamo se istražuju svakovrsne nepravde koje su učinjene. No mi, blagodaću Hristovom, prođosmo ovo mitarstvo bez muke, davši nešto malo.
Isto tako i sledeće mitarstvo, mitarstvo za zavist, prođosmo ne davši ništa, jer nikome nikada ne pozavideh. Iako se tamo istraživaše i neljubav, mržnja, nedruželjublje, nenavist, ipak se milosrđem Hristovim obretoh nevina u svima tim ispitivanjima. Istina, đavoli besno škrgutahu na me zubima, ali se ja ne bojah. I mi produžismo put radujući se.
Na sličan način prođosmo i mitarstvo za gordost, na kome nadmeni duhovi gorde istjazavahu za hvalisavost, visoko mišljenje o sebi, oholost, veličanje. Tamo se brižljivo ispituje i to, da li je čovek ukazivao dužno poštovanje roditeljima, ocu i majci, i vlastima od Boga postavljenim; i ako se ogrešio o njih, koliko puta i u čemu. Uopšte, ispituju se i sva ostala gorda dela i tašte reči. To mitarstvo mi prođosmo, pošto vrlo malo odgovarasmo, i ja bih slobodna.
Zatim stigosmo na dvanaesto mitarstvo, mitarstvo za gnev i jarost. Tamo vazdušni islednici behu svirepi. Ali od nas ne dobiše mnogo, i mi odosmo dalje radujući se u Gospodu, koji štiti grešnu dušu moju molitvama prepodobnog oca mog svetog Vasilija.
Potom nas srete trinaesto mitarstvo, mitarstvo za zlopamćenje. Na njemu nemilosrdno istjazavaju one koji u srcu svom drže zlobu prema bližnjem, i one koji vraćaju zlo za zlo. Njih odatle zlobni duhovi sa velikom jarošću odvode u tartar[15]. No milosrđe Gospodnje i tamo me zaštiti, jer nisam bila zlobna ni prema kome, niti sam zlopamtila učinjene mi pakosti, nego sam čak i prema nerijateljima svojim bila nezlobiva i volela ih koliko sam mogla, pobeđujući zlo dobrim. I nađe se na tom mitarstvu da ništa ne dugujem. I zbog toga tamošnji đavoli kukahu, jer odlažah slobodna iz njihovih opakih ruku.
A mi produžismo dalje veseleći se u Gospodu. I ja upitah moje vodioce, svete Anđele: Molim vas, gospodo moja, recite mi, otkuda ove strašne vazdušne vlasti znaju sva zla dela svih ljudi koji žive po celom svetu, kao i moja, ne samo ona javno već i ona tajno učinjena, tačno znaju i izobličavaju? Na to mi sveti Anđeli odgovoriše: Svakome hrišćaninu na svetom krštenju Bog dodeljuje anđela čuvara, koji nevidljivo čuvajući čoveka, upućuje ga na svako dobro delo i danju i noću u sve dane života njegova sve do samrtnog časa, i zapisuje sva dobra dela njegova što učini u ovom životu, da bi dotični čovek dobio od Gospoda milost i večnu nagradu u carstvu nebeskom. Isto tako i knez tame, želeći da sav rod ljudski odvuče u svoju pogibao, određuje po jednog zlog duha svakome čoveku, koji stalno prati čoveka, motri na sva njegova zla dela, na koja ga lukavstvima svojim i bodri, i skuplja sve zlo što čovek učini. Zatim sve te grehe čovekove odnosi odgovarajućim mitarstvima, gde se svaki greh zapisuje, te su tako svima vazdušnim knezovima poznati svi gresi svih ljudi po celome svetu. I kad se duša razluči od tela, i hita da uziđe na nebo k Tvorcu svom, tada je oni nečastivci sprečavaju, pokazujući zapisane grehe njene. I ako duša ima više dobrih dela nego grehova, oni je ne mogu zadržati. Pronađu li pak kod nje više grehova nego dobrih dela, oni je zadržavaju za vreme, i zatvaraju u tamnicu neviđenja Boga, i muče je, ukoliko im sila Božja dopušta da je muče, sve dok ta duša molitvama Crkve i milostinjama svojih bližnjih ne bude iskupljena. Ako se pak koja duša nađe toliko grešna i odvratna Bogu, da joj nema nade na spasenje, već je večna pogibao očekuje, oni je odmah nizvode u bezdan, gde je i njima spremljeno mesto za večne muke, i tamo je drže do drugog dolaska Gospodnjeg, posle koga će se ona sa telom svojim zajedno sa njima mučiti u paklu ognjenom. Znaj još i ovo: ovim putem ulaze, i istjazavaju se, samo oni koji su verom i svetim krštenjem prosvećeni; a nevernici neznabožni idolopoklonici, i Saraceni[16], i svi tuđi Bogu, ovamo ne dolaze. Jer još za života u telu oni su dušama svojim pogrebeni u adu, i kada umiru, đavoli im odmah bez ikakvog ispitivanja uzimaju duše, kao svoj vlastiti udeo, i nizvode ih u ponor pakla.
Dok mi sveti Anđeli ovo govorahu, stigosmo na četrnaesto mitarstvo, mitarstvo za ubistva. Na njemu se istražuju ne samo razbojništva, nego i svaka rana, svaki udarac čim bilo i gde bilo po leđima ili po glavi ili po vratu ili po licu, sve se to potanko ispituje, i na terazije stavlja. Ali mi, i tamo malo nešto stavivši, prođosmo dobro.
I naiđosmo na petnaesto mitarstvo, mitarstvo za čaranja, bajanja, trovanja, i prizivanja đavola. Duhovi na ovom mitarstvu behu u obličju gmizavaca, škorpija, zmija, aspida i žaba, da ih je bilo strašno i odvratno gledati. Ali i tamo, blagodaću Gospoda mog, na meni se ništa ne nađe, i mi prođosmo odmah ne davši ništa. A oni duhovi se srđahu na mene i vikahu: Doći ćeš na mesto gde se istražuje blud, videćemo da li ćeš se i tamo izvući!
Dok smo odatle išli naviše, ja upitah svete Anđele koji me vođahu: Gospodo moja, da li svi hrišćani prolaze ova mitarstva? I nije li moguće da čovek prođe ovuda bez istjazavanja i straha koji bivaju na mitarstvima? Sveti Anđeli mi odgovoriše: Nema drugog puta za duše vernih što ulaze na nebo; sve one prolaze ovuda, ali ne bivaju sve tako istjazavane kao ti, već samo slični tebi grešnici, koji su nepotpuno ispovedali svoje grehe, stideći se i skrivajući pred duhovnim ocem svoja sramna dela. A oni koji istinski ispovede sva svoja zla dela, i žale i kaju se zbog učinjenih zala, njima se gresi milosrđem Božjim na nevidljiv način brišu. I kad takva duša dolazi ovamo, vazdušni islednici otvaraju svoje knjige, ali ništa ne nalaze zapisano protiv nje, i ne mogu da joj učine nikakvu pakost, niti da je uplaše, i duša radujući se ulazi k prestolu blagodati. I da si ti potpuno i istinski ispovedila sve svoje grehe, i dobila razrešenje, ne bi bila ovako strašno istjazavana na mitarstvima. Ali tebi pomaže to, što si davno prestala da smrtno grešiš, i što si ostale mnoge godine svoga života provela u vrlinama; no naročito ti pomogoše molitve prepodobnog oca Vasilija kome si svim srcem mnogo poslužila.
Tako razgovarajući stigosmo do šesnaestog mitarstva, mitarstva za blud. Na njemu se istražuje svako bludničenje, i maštanje umom o bludu, i razmišljanje o bludu, i pristajanje u mislima na blud, i naslađivanje bludnim pomislima, i pohotljiva pitanja, i strasni dodiri. Knez ovog mitarstva seđaše na svom prestolu, obučen u gadnu i smrdljivu odeću, penom krvavom okvašenu, kojom se on gorđaše kao carskom porfirom. I mnoštvo đavola stajahu pred njim. Oni kad me ugledaše da sam stigla tamo, do njih, veoma se začudiše. I onda iznesoše zapisana bludna dela moja, i izobličavahu me, pokazujući lica sa kojima sam grešila u mladosti svojoj, i vreme kad sam grešila danju i noću, i mesta na kojima sam koji greh učinila. I ja im ne mogoh ništa odgovoriti, samo drhtah od straha, i stid me pojede. Tada sveti Anđeli rekoše đavolima u odbranu moju: Ostavite ta davnašnja bludna dela; ona je ostalo vreme svoga života provela podvižnički u čistoti i uzdržanju. Đavoli odgovoriše: Znamo i mi da je ona davno prestala sa grehom, ali se nije kako valja ispovedila pred duhovnim ocem, niti je od njega dobila propisane zapovesti za otkajavanje grehova. Zato je naša. A vi: ili nam je ostavite, ili je otkupite dobrim delima. – I položiše sveti Anđeli mnogo od mojih dela, no mnogo više od dara prepodobnog Vasilija, te se tako jedva izbavih ljute bede. Onda produžismo put.
Zatim stigosmo na sedamnaesto mitarstvo, mitarstvo za preljubu. Tu se istražuju gresi supružnika, koji nisu bili verni u braku i nisu postelju svoju bračnu očuvali neoskvrnavljenom. Isto tako se tu isleđuju otmice radi bluda, i silovanja. Tu grozno istjazavaju i ona Bogu posvećena lica, koja su svoju čistotu zavetovala Hristu, pa pala u blud. Na tom mitarstvu se i ja pokazah kao veliki dužnik, i bejah izobličena kao preljubnica, i pogani dusi i nemilosrdni islednici već behu gotovi da me otrgnu iz ruku Anđela i svedu na dno pakla. Ali se sveti Anđeli mnogo prepiraše s njima, i izneše na sredinu sve moje potonje trudove i podvige, i jedva me otkupiše, ne toliko mojim dobrim delima koliko darom oca mog Vasilija. Od njegovog dara vrlo mnogo uzeše i na terazije položiše, i tako moja bezakonja nadmeriše. Onda me uzeše, i mi nastavismo put.
I približismo se osamnaestom mitarstvu, mitarstvu za sodomiju. Na njemu se istražuju protivprirodni gresi muškaraca i ženskinja, i blud sa đavolima, i sa beslovesnim životinjama, i rodoskvrnjenje, i druge gadosti što se tajom vrše, koje je stidno i spomenuti. Knez ovoga mitarstva odvratniji je od svih odvratnih i gadnih demona, sav oblepljen smrdljivim gnojem; a takve su i sluge njegove. Smrad njihov beše nepodnošljiv, nakaznost njihova neopisiva, i jarost i ljutina njihova neiskazana. Oni nas brzo opkoliše. Ali milošću Gospodnjom ništa takvo u meni ne nađoše, i postiđeni pobegoše, a mi radujući se nastavismo put. I rekoše mi sveti Anđeli: Videla si, Teodoro, strašna i odvratna mitarstva za blud. Znaj dakle, da ih malo koja duša prođe bez muke, pošto sav svet leži u zlu sablazni i poganština, i svi su ljudi slastoljubivi i bludoljubivi, i misao je čovekova od mladosti njegove naklonjena zlu, i jedva ko čuva sebe od bludnih nečistota. Malo je onih koji umrtvljuju svoje telesne požude, zato malo onih koji ova mitarstva prolaze slobodno. Velika većina koji dovde dođu, ovde propadaju. Jer opaki islednici bludnih dela dograbljuju bludne duše i odvlače u ad, mučeći ih gorko. I hvale se knezovi mitarstva za blud, govoreći: Mi više od svih drugih mitarstava ispunjujemo pakao svojom ognjenom rodbinom! No ti, Teodoro, blagodari Boga što si već, molitvama tvoga oca prepodobnog Vasilija, prošla ta mitarstva, i odsada više nećeš videti zla ni straha.
Posle toga stigosmo na devetnaesto mitarstvo, mitarstvo za jeresi. Tu se istražuju nepravilna učenja o veri, otstupanja od Pravoslavnog veroispovedanja, maloverja, sumnje u veri, hule na svetinju, i ostalo tome slično. To mitarstvo prođosmo bez ikakvog ispitivanja, i već besmo na domaku nebeskih vrata. Ali nas onda sretoše pakosni dusi poslednjeg mitarstva, mitarstva za nemilosrđe i tvrdoću srca. Ovi islednici behu svirepi; knez njihov ljut, izgledao je mršav i mrzovoljan, no od besa disao je ognjem nemilosrđa. I ako se neko, koji je izvršio velike podvige i postove i molitve i sačuvao svoju devstvenost i iznurio telo svoje uzdržavanjem, nađe da je bio nemilosrdan i nemilostiv, njega sa ovog mitarstva odmah odvlače dole i zatvaraju u bezdanu pakla, gde nikad milost doživeti neće. No mi, blagošću Hristovom, prođosmo i to mitarstvo bez muke, uz pomoć molitava prepodobnog Vasilija, koji im od svojih dobrih dela podari mnogo za moje otkupljenje.
Izbavivši se od gorkih mitarstava, mi se zatim s radošću približismo samim vratima nebeskim. A vrata nebeska behu kao najblistaviji kristal, blistala su neiskazano, i na njima stajahu suncoliki mladići. Kad videše da me Anđeli vode, oni se silno obradovaše što sam se, štićena milosrđem Božjim, izbavila od vazdušnih mitarstava, i s ljubavlju nas dočekaše i unutra uvedoše.
A šta tamo videh, i šta čuh, o čedo Grigorije! to se ne da opisati! Jer videh što oko ljudsko ne vide, i čuh što uvo ljudsko nikada ne ču, i što ni jednome čoveku na zemlji u srce ne dođe, – takva blaga, takve krasote! I bih privedena pred presto Božje nepristupne slave, oko koga stoje Heruvimi, Serafimi i bezbroj nebesnih Vojnika, koji neprestano slave Boga neizrecivim pesmama. I pavši, poklonih se nevidljivom i nepoznatom Božanstvu. I zapevaše Nebeske Sile preslatku pesmu, proslavljajući Božje milosrđe, koje gresi ljudski ne mogu pobediti. I dođe glas od Veleljepne Slave, koji naređivaše svetim Anđelima što me vode, da me vode da vidim sve obitelji Svetih, a takođe i sve muke grešnih, pa da me zatim upokoje u obitelji blaženog Vasilija.
I sveti Anđeli me provedoše svuda, i ja videh mnoga prekrasna naselja i obitelji, prepune slave i blagodati, koje je Bog ugotovio onima koji Ga ljube. I moji vodioci mi pokazivahu posebno obitelji apostolske, posebno proročke, posebno mučeničke, posebno svetiteljske, i posebno obitelji svakog čina Svetih. A svaka obitelj beše neiskazane krasote, ogromna po širini i dužini, sa mnogim presvetlim palatama nerukotvornim. I svuda se po tim obiteljima razlegaše glas radosti i veselja duhovnog, i viđahu se lica likujućih. I videći me, svi se radovahu mome spasenju, i grljahu me, slaveći Gospoda koji me izbavi od zamki vražijih.
Pošto obiđosmo te obitelji, moji sveti vodioci svedoše me u preispodnju zemlje, i videh strašne nepodnošljive ljute muke u adu, pripravljene za grešnike. Pokazujući mi ih, sveti Anđeli mi govorahu: Pogledaj, Teodoro, od kolikih te muka izbavi Gospod molitvama ugodnika Svog Vasilija. – I slušah tamo jaukanje, plač i gorko kukanje onih u mukama: jedni vikahu: Teško nama! Avaj, ljutih muka! treći proklinjahu dan svoga rođenja. No ne beše nikoga da se smiluje na njih.
Zatim me izvedoše otuda i dovedoše u ovu obitelj prepodobnog oca našeg Vasilija, koju vidiš, i upokojiše me ovde, rekavši mi: Sada prepodobni Vasilije vrši pomen za tebe. – I meni bi jasno, da sam u ovo mesto došla za četrdeset dana po razlučenju mom od tela[17].
Sve to prepodobna Teodora ispriča Grigoriju u snu u viđenju, i pokaza mu svu krasotu te obitelji i duhovna bogatstva, i naslade, i slavu, i raznovrsne vrtove sa zlatolisnim i mnogorodnim voćkama, i sve veselje duhovno što sve steče blaženi otac Vasilije mnogotrudnim podvizima svojim.
Kada se viđenje završi, Grigorije se trže od sna, i rasanivši se, on se čuđaše i divljaše onome što vide i što ču od blažene Teodore. I ustavši izjutra, ode kod prepodobnog Vasilija da po običaju uzme blagoslov od njega. A on ga upita: Čedo Grigorije, gde si bio ove noći? A on kao ništa ne znajući odgovori: Odmarah se, oče, na postelji svojoj. Starac mu na to reče: Znam da si se telom odmarao na postelji, ali si duhom bio na drugom mestu. Zar si zaboravio šta ti sve otkri Bog ove noći u viđenju u snu? Eto, dobio si što si želeo: video si Teodoru, i od nje si same čuo o njoj, i bio si u mojoj obitelji, i rasmotrio si sve što mi je blagodaću Hristovom ugotovljeno za moj mali trud.
Čuvši to od prepodobnoga, Grigorije poznade da njegov san nije bio priviđenje već Božje otkrivenje njemu, izmoljeno od Boga molitvama prepodobnoga. I blagodareći Boga, on se pokloni blaženom ocu svom, i ovaj ga pouči koliko beše potrebno.
Po popuštenju Božjem, isti Grigorije u jedno vreme pade u neku sumnju o veri: jer marljivo čitajući Stari Zavet, on mišljaše u umu svom da je vera jevrejska dobra. I dugo ostade sa tim mišljenjem. Doznavši to Duhom, prozorljivi starac ga izobliči i dobro posavetova, pa mu opet izmoli od Boga otkrivenje. I opet Grigorije imade u snu viđenje o Strašnom sudu Božjem nad celim rodom ljudskim: vide Sudiju gde sedi na prestolu, s desne Mu strane stoje svi pravednici, a s leve grešnici, i On im sudi po delima njihovim. A vide i sve Jevreje, koji nisu verovali u Hrista, osuđene sa ostalim neznabošcima i poslane u geenu ognjenu. I kao što vide osuđenje grešnika, vide i proslavljenje svetih. O tome sam Grigorije vrlo opširno piše, a ovde je najkraće spomenuto, jer je vreme da završimo.
Prepodobni otac naš Vasilije, iznemogao od starosti, približi se blaženoj končini svojoj, pošto provede mnogo godina u trudovima i podvizima surovog života svog, i satvori mnoga čudesa, i isceli mnoge bolesnike, i izreče mnoga proroštva. Jer u Carigrad bi doveden iz pustinje u svojim srednjim godinama; u Carigradu prožive oko pedeset godina; i kad mu beše blizu sto godina on se preseli u beskonačni život. A predvide svoj kraj, i unapred obavesti o tome svog ljubljenog učenika Grigorija.
Grigorije je imao običaj da celu svetu Četrdesetnicu provodi zatvoren u domu svom u svojoj odaji, i da ne izlazi sve do Uskrsa. Sve to vreme on je provodio u postu i molitvama, činio mnoštvo metanija, i sve noći provodio bez spavanja. Jednom pred svetu Četrdesetnicu on dođe k prepodobnome da po običaju uzme od njega blagoslov za predstojeći mu isposnički podvig u zatvoru. Prepodobni mu dade mnogo korisnih po dušu pouka, blagoslovi ga, pa mu naposletku reče: Idi, čedo, s mirom domu svom, a mene nećeš više videti telesnim očima svojim u ovom životu. Rekavši to, on se zaplaka i, zagrlivši Grigorija, s ljubavlju ga celiva. A Grigorije pade pred česne noge njegove, i okvasi ih suzama, plačući i kukajući zbog rastanka. I posle dugog plača, ode i zatvori se na post, kao što beše njegov običaj. A prepodobni Vasilije predade svetu dušu svoju u ruke Gospoda svog u sredoposnu nedelju, dvadeset i petog marta, na Blagovesti, 944. godine. Česno telo njegovo bi pogrebeno u manastiru svetih mučenika Flora i Lavra.
I bi viđenje jednom česnom čoveku u Carigradu: vide dom veliki i čudesan, i kapija ukrašena zlatom i dragim kamenjem, i nad kapijom beše zlatnim slovima ispisano ovo: „Obitelj i večni pokoj blaženog Vasilija Novog“. Pročitavši to, čovek se taj divljaše lepoti toga zdanja. I gle, jedan divan mladić iziđe i upita ga: Što se čudiš, čoveče? Hoćeš li da vidiš još nešto čudesnije? – I otvori mu onu kapiju, i on unutra ugleda najčudesnije i previsoke palate, čija lepota prevazilazi svako shvatanje ljudsko, i prepodobnog Vasilija gde u velikoj slavi sedi na carskom prestolu, okružen mnogim predivnim i presvetlim ljudima i mladićima. A viđahu se tamo i prekrasni vrtovi. I sve tamo što se viđaše, beše prepuno radosti i veselja. I ču se iznutra glas koji govori: Takvo uzdarje dobijaju posle smrti svi koji su ljubili Boga i svesrdno Mu služili.
Ovo viđenje čovek onaj mnogima ispriča, i svi koji čuše slavljahu Boga, i počitovahu spomen ugodnika Božjeg prepodobnog Vasilija. Neka se i mi udostojimo udela ljubitelja Božjih svetim molitvama prepodobnog Vasilija, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Žitije prep. Vasilija Novog napisa njegov učenik Grigorije. Nalazi se u mnogim starim grčkim rukopisima u Svetoj Gori i na Zapadu, a izdavano je više puta (u Parizu, u Rusiji i dr.; sr. n RS I. 109,653-664).
  2. Lav VI Mudri bio na vizantijskom carskom prestolu od 886 do 911 g.
  3. Car Aleksandar bio saupravitelj Lavu Mudrom; carovao od 886 do 912 g.
  4. Vasilije I Makedonac carovao od 867 do 886 god.
  5. Magistrijani – dvorjani, visokih zvanja na carskom dvoru. Oni bili viši po položaju od patricija.
  6. Titula patricije pripadala je prvobitno deci senatora, koji su se nazivali ocima, po latinskom patres. Zatim se ovaj naziv stao davati svima licima visokorodnog rimskog porekla. No car Konstantin Veliki proglasi ovu titulu ličnim dostojanstvom, te je titula patricije darovana visokim činovnicima, a nije prelazila po nasleđu.
  7. Agarjanima su se nazivali arabijski Beduini, razbojničko pleme, koje je skitalo po Arabiji. Oni su se tako nazivali zato što su, po jevrejskom predanju, oni bili potomci Izmaila, sina Agare, robinje Avraamove.
  8. Zlatnom kapijom grada nazivala se glavna kapija.
  9. Car Konstantin VII Porfirorodni bio na vizantijskom prestolu od 912 do 959 godine.
  10. Patrijarh Nikolaj I bio na carigradskom patrijaršijskom prestolu dva puta: prvi put, od 895 do 906 god., drugi put – od 911 do 925 g.
  11. Ipodrom (hipodrom) – konjsko trkalište, gde su se obavljale konjske trke i na dvokolicama.
  12. Roman I, koji je carovao zajedno sa Konstantinom VII od 919-944 g.
  13. Varvar znači stranac.
  14. Mitarstva su neka vrsta carinarnica, na koje nailaze duše umrlih ljudi uzlazeći ka prestolu Nebeskog Sudije. Na mitarstvima stoje duhovi zla i traže od svake duše carinu ili otkup za grehe koje je počinila. Ta carina, taj otkup sastoji se u dobrim delima, suprotnim učinjenom grehu. Naziv: mitarstva i mitari, pozajmljen je iz istorije jevrejske. Kod Jevreja mitarima su se nazivali lica, određena od Rimljana za skupljanje poreza. Pri tom poslu, mitari su upotrebljavali sva moguća sredstva, samo da bi što više skupili dažbina. Mitari su stojali kod naročitih carinarnica, ili trošarinskih stanica, i naplaćivali za prenošenu robu trošarinu. Te trošarinske stanice nazivale su se mitnice, mitarstva. Ovaj naziv hrišćanski pisci su upotrebili i nazvali mitarstvima ona mesta u vazduhu između zemlje i neba, na kojima zli dusi zadržavaju duše pokojnika pri njihovom uzlazu ka Prestolu Gospodnjem, istražuju njihove grehe, starajući se da ih okrive za svemoguće grehe, i na taj način nizvedu u ad.
    Suština učenja s mitarstvima izražena je u reči svetog Kirila Aleksandrijskog (+ 444 god.): O ishodu duše. Tamo se kaže: „Pri razlučenju duše naše sa telom, staće pred nas, s jedne strane, vojska i Sile nebeske, s druge – vlasti tame, starešine vazdušnih mitarstava, izobličitelji naših dela. Ugledavši ih, duša će zadrhtati i ustreptati; i u toj pometenosti i užasu ona će tražiti sebi zaštitu u anđela Božjih. No i primljena od anđela i pod njihovim okriljem prolazeći vazdušno prostranstvo i ulazeći na visinu, ona će naići na razna mitarstva koja će joj preprečavati put njen u Carstvo, zaustavljati i zadržavati njeno stremljenje ka Carstvu. Na svakom od ovih mitarstava tražiće se računa za posebne grehe … Svaka strast, svaki greh imaće svoje mitare i istjazatelje. Pri tome će biti prisutne i božanske Sile i zbor nečistih duhova; i dok će božanske Sile iznositi vrline duše, dotle će nečisti dusi izobličavati grehe njene… I ako se duša zbog pobožnog i bogougodnog života svog pokaže dostojna nagrade, uzeće je Anđeli i ona će neustrašivo poleteti k Carstvu… Ako se pak, naprotiv, pokaže da je ona provodila život u neradu i neuzdržanju, onda će ona čuti onaj strašni glas: Neka se uzme bezbožnik, neka ne vidi slave Gospodnje! (Is. 26,10); tada će je ostaviti Anđeli Božji i uzeće je strašni demoni, i duša, vezana nerazdrešivim uzama, strovaljuje se u tamnice pakla“.
  15. Tartar je neizmeriva provalija, bezdan pakla; u tartar nikad sunce ne zaviri niti ogreje; u njemu besni svirepa, nepodnošljiva hladnoća.
  16. Saracenima se nazivalo najpre skitačko razbojničko pleme arabijskih Beduina; zatim su hrišćanski pisci stali kazivati Saracenima sve Arabe i muslimane uopšte.
  17. U četrdeseti dan po razlučenju duše od tela, po učenju Crkve, završava se hođenje duše po mitarstvima, izriče joj se vremenski sud, privremena presuda, posle čega se ona nastanjuje ili u mestu veselja, ili u mestu mučenja, gde i boravi do drugog dolaska Gospodnjeg na zemlju i konačnog Suda Sina Božjeg nad ljudima.

 


ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VASILIJA NOVOG

 ŠTAMPANO IZDANJE


 Autor: avva Justin Popović
 Preuzet deo iz: Žitija Svetih (mart)
 Izdato: 1994.
 Izdavač: Manastir Ćelije
 Mesto: Valjevo
 Štampa: Kosmos – Beograd

 INTERNET IZDANJE
 
 Objavljeno: 15. april 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Zoran Gaćeša
 Dizajn stranice: Ivan Tašić
 Korektura: Mileta Radenović

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *