Житија Светих за април

25. АПРИЛ

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА
МАРКА

Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу. Он се одазва њиховој молби и написа Свето Еванђеље, и прво га показа самом апостолу Петру. Свети Петар га прочита и посведочи као истинито, и препоручи га свима да га читају и да верују ономе што је написано у њему. Затим од светог апостола Петра би свети Марко послат најпре у Аквилеју на проповед Божје речи, а потом у Египат. И тако у Александрији свети Марко би и први проповедник Еванђеља и први епископ. Египат сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, и идолопоклонства, гатарства и злоће. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Либији, Амоникији и Пентапољу, и да их просветли светлошћу свете вере и Христу приведе. Чудотворећи свуда, он црквама постави епископе, свештенике и ђаконе, и многе људе научи тако врлинском животу, да су се и неверници томе дивили и хвалу одавали. Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским хришћанима, које је свети Марко упутио, каже и ово: Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем. Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину. У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот. Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире. Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17).
Тако пише Филон Јеврејин о ученицима светог Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским. Тако свети Марко многострадалним трудовима својим обради у Египту виноград Христов, имајући свој епископски престо у Александрији, где мученички сконча.
О страдању светог еванђелиста Марка блажени Симеон Метафраст пише ово: У време када се свети апостоли разиђоше по свету ради проповеди Еванђеља, свети Марко по Божјој вољи дође у Египат. А божанствени канони свете апостолске Цркве назваше га еванђелистом, јер он беше први проповедник Еванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа у целом Египту, у Либији, Мармарикији, Амоникији и Пентапољу. Сви житељи тих земаља беху необрезана срца и окорели идолопоклоници, испуњени сваке нечистоте и служитељи нечистих духова. По свима градовима, и селима, и раскршћима они подизаху идолишта и постављаху идоле; и у њих беху чарања, гатања, враџбине, и сва демонска сила, коју Господ наш Исус Христос разруши и уништи доласком Својим. Када божанствени еванђелист Марко проповедаше небеско царство Христово у пентапољском граду Киринеји, он сатвори велика чудеса: речју божанске благодати болесне исцељиваше, губаве очишћаваше, нечисте и зле духове изгоњаше. Просвећени том апостолском проповеђу и чудотворством, многи повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле, порушише идолишта, и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа.
Тамо му би наређено Духом Светим да иде у Александрију и сеје добро семе Божје речи. Као силан и сјајан подвижник, свети Марко се свесрдно припреми да крене на тај подвиг. Пошто се опрости са братијом, он им рече: Господ мој нареди ми да идем у град Александрију. Братија га испратише све до лађе, и пошто једоше хлеб са њим, они га отпустише говорећи: Нека ти Господ Исус Христос устроји добро путовање!
Отпловивши одатле, свети Марко стиже другог дана у Александрију. Пошто се искрца из лађе, он дође у место звано Мендион. И кад уђе на градску капију, њему се распаде сандала. Видевши то, апостол рече себи: Заиста ми је овај пут срећан. И угледавши обућара који је крпио стару обућу, даде му своју сандалу. Шијући сандалу обућар случајно прободе шилом своју леву руку и, јаукнувши, призва Бога, као што то бива у таквим случајевима. Чувши име Божје, апостол се обрадова духом, и рече у себи: Мој пут Господ учини срећним. – А рана на руци обућаревој беше велика, и силна крв иђаше из ње. Свети Марко пљуну на земљу, начини кал од пљувачке, и помаза обућареву рану, говорећи: У име вечито живог Исуса Христа буди здрав! – И одмах се излечи рана, и рука постаде здрава.
Кад обућар виде такву силу овога човека и дејство његових речи, и кад по лицу познаде чисто и врлинско житије његово, рече му: Молим те, човече Божји, хајде мојој кући и проведи дан код мене слуге твога, да заједно хлеб једемо, пошто си ми указао ову милост. Апостолу то би мило, и одговори: Господ нека да теби небески хлеб живота!
Обућар сав радостан, одведе апостола дому своме. А свети Марко, ушавши у његов дом, рече: Нека благослов Господњи буде овде! Помолимо се, брате, Богу! – И сатворише молитву заједно. По молитви седоше да једу, и стадоше с љубављу разговарати међу собом. У разговору обућар упита светитеља: Оче, ко си ти, и откуда твоја реч има толику силу? Свети Марко му одговори: Ја сам слуга Господа Исуса Христа, Сина Божјег. Човек на то рече: Желео бих да видим тог Сина Божјег. Свети Марко му одговори: Ја ћу ти Га показати.
И стаде му казивати Еванђеље Исуса Христа, и показивати из Пророка што је о Господу нашем било претсказано. Обућар на то рече: Ја никад нисам чуо за Свето Писмо о коме ти говориш, већ за Илијаду и Одисеју, и што мудрују египатски младићи. – Свети Марко му онда изложи учење о Христу, и доказиваше му да је мудрост овога света лудост пред Богом.
И верова обућар речима светога Марка, видећи његова знамења и чудеса, и крсти се сав дом његов и велико мноштво житеља тога места. Име пак обућару беше Аниан. А пошто из дана у дан растијаше и увећаваше се број верних, чуше старешине града да је к њима дошао неки галилејанин и хули богове њихове, и забрањује да им се приноси жртва. Стога тражаху да га убију; и прављаху заседе, не би ли га како ухватили.
Сазнавши за ову заверу, свети Марко постави вернима за епископа Аниана, и три презвитера: Малеона, Савина и Кердона, и седам ђакона, и других једанаест клирика, да служе Цркви. А сам побеже одатле, и дође опет у Пентапољ. И проведе у Пентапољу две године, где продужи утврђивати своје раније дело. И постави у околним покрајинама и градовима епископе, презвитере и клирике, па се поново врати у Александрију. И нађе да се братија умножила у благодати и вери Господњој, па беху и цркву саградили у приморју, у месту Вукула. И праведник се веома обрадова томе и, преклонивши колена, прослави Бога. И проведе у тој цркви дуго време. А хришћани се умножаваху, и потсмеваху се незнабошцима, и идоле њихове ружаху.
А кад незнабожни градоначелници дознадоше да је свети Марко дошао у њихов град, и живи у њему, испунише се љубоморе и зависти пошто чуше да он твори многа чудеса: исцељује болесне, глувима даје слух а слепима прозрење. И стадоше га тражити, и не налазећи га они шкргутаху зубима, и по идолиштима својим поганим и пировима идолопоклоничким они љутито викаху: Велику нам муку задаје онај мађионичар и чаробњак!
Уто настаде пресветли празник Ускрс, дан Христова Васкрсења, двадесет четвртог априла. У исти дан паде и нечестиви празник незнабожачког поганог бога Сераписа. На Ускрс свети Марко служаше у цркви божанствену службу. Огромна руља незнабожаца нападе изненада на цркву, ухватише светитеља, везаше га чврсто око врата, и почеше вући по калдрми вичући: Повуцимо овог вола у обор! А свети Марко благодараше Христа Бога говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ме удостојио да страдам за име Твоје! – А вучен би светитељ по земљи пуној оштрог камења, и из изранављеног тела његовог лијаше се крв целим путем.
Кад паде вече, незнабожни идолопоклоници вргоше у тамницу светог апостола, док се договоре којом смрћу да га уморе. А у поноћи, док врата беху закључана и стражари спаваху пред њима, настаде велики земљотрес, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, косну се апостола говорећи: Слуго Божји Марко, врховни међу светима у Египту, ето уписано је име твоје у књизи живота на небесима, и увршћен си међу свете апостоле, и спомен твој на земљи неће се заборавити никада, и ти ћеш ликовати с Вишњим Силама, Архангели ће примити на небу дух твој, а мошти твоје биће сачуване на земљи.
Видевши ово виђење, свети Марко пружи к небу руке своје говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што ме ниси оставио него си ме уврстио међу светитеље Своје. Молим Ти се, Господе, прими у миру душу моју, и не лиши ме благодати Твоје! – Када он то изговори, Господ Исус Христос дође к њему у оном обличју у ком је био са ученицима својим пре Крста и погребења, и рече му: Мир теби, Марко, еванђелисте мој! – Свети Марко му одговори: Мир и Теби, Господе мој Исусе Христе! – И отиде Господ од њега. Сутрадан дођоше к тамници мноштво грађана, извукоше светитеља из тамнице, поново га конопцем везаше за врат, и опет га вукоше по улицама са истом виком: Повуцимо вола у обор! – А свети Марко вучен, благодарећи Бога и молећи се, рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! – И рекавши то, предаде дух свој Богу. А руља поганих незнабожаца, желећи да спали тело светитељево, наложи огањ на месту које потом би названо: Анђелско. И тог часа силом Господа нашег Исуса Христа спусти се мркли мрак, јер сунце сакри своје зраке, и би страшна грмљавина, и велики земљотрес, и киша са силним градом падаше све до вечера. И народ побеже од страха, оставивши светитељево тело. Од кише пак угаси се огањ, а од земљотреса срушише се многе зграде и побише многе. А неки од незнабожаца дрзнуше се рећи да преблажени бог њихов Серапис посетом својом почини те страхоте.
Побожни хришћани онда дођоше, спремише за укоп тело светитељево, и однесоше на место, где су они творили своје молитве и псалмопјенија, и сахранише чесно свете мошти на источној страни у каменој гробници. И спомен његов вршаху ревносно и побожно, почитујући првог александријског светитеља; и за њих ништа не беше чесније и скупоценије од његових светих моштију.
Свети апостол и еванђелист и мученик Христов Марко сконча у Египту, у граду Александрији[1], двадесет и петог априла, за Неронова царовања у Риму, око 68. године, а за царовања међу нама Господа нашег Исуса Христа, коме част, слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
АНИАНА, другог епископа Александријског

Кад је свети Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар првоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан – тако му беше име – крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га свети Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ НИКЕ (ПОБЕДЕ)

Пострадала за Господа мачем посечена.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МАКЕДОНИЈА,
патријарха Цариградског

Ревносни поборник Православља у борби против Евтихијевес монофизитске јереси, свети патријарх Македоније живљаше у време јеретичког цара Анастасија (491-518. г.). Беше патријарх Цариградски од 495. до 511. године. Због супротстављања јереси царевој цар јеретик Анастасије лиши га патријаршијског престола и удаљи у Пафлагонију, где се овај богоугодник преставио 516. године. Због његовог прогоњења народ се веома бунио против цара. Зато свето тела његово би сахрањено у Цариграду. По предању, свети Македоније се прекрстио за време опела које су држали над њим – покојником.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИЛВЕСТРА ОБНОРСКОГ

Место и порекло рођења преподобног Силвестра не зна се добро. Само се зна да је монашки постриг добио од преподобног Сергија Радонешког[2], и да се с почетка подвизавао у његовом манастиру. Са благословом знаменитог Радонешког подвижника Силвестар је, жељан усамљености, отпутовао на далеки североисток и зауставио се на обалама реке Обноре.[3] У то време тамо беху непролазне шуме, и у близини не беше никаквих насеља. Начинивши себи убогу тесну келију, преподобни Силвестар се стаде подвизавати у најпотпунијем усамљеништву, подносећи сваковрсне невоље, сав предан непрекидној молитви и бдењу.
Дуго није знао нико да се у непроходној шуми подвизава пустињак. Али једном приликом један житељ тога краја залута с пута и у непроходној шуми неочекивано набаса на пустињакову келију. Пред запрепашћеног путника изађе пустињак, одевен у рубину и збуњен појавом човека у тако пустом месту, где никога до тада он није виђао, а и није хтео да види. Путник исприча преподобноме о себи, ко је и како је доспео ту. Још му каза како је над местом где живи пустињак он често издалека виђао понекад светле зраке, понекад облачни стуб. Преподобни заплака од туге што се сазнало за место његовог усамљеништва. Путник замоли пустињака да му каже, како се зове и како ту живи. Силвестар му каза да он ту живи дуже време, и храни се кором од дрвета и корењем. С почетка је без хлеба изнемогавао од глади и од изнурености, падао на земљу, али му се потом једанпут јави један необичан муж, додирну га својом руком, и од то доба он више не осећа беду.
Путник који случајно откри пустињака, брзо се намерно врати к њему и даде му хлеба и брашна. Овај један сусрет беше довољан да пребивалиште и подвизи пустињака постану познати у околним, иако удаљеним насељима. Сељаци почеше долазити к подвижнику за душеспасоносне разговоре и духовне савете; при томе доношаху му и храну. Неки су остајали поред њега ради спасоносног подвига под његовим руководством. Видећи код тих људи искрену љубав према њему и добровољну жељу за подвигом, преподобни Силвестар их није спречавао да праве нове келије. Тако се око њега сабра не мало нових подвижника, и појави се неодложна потреба да се подигне храм Божји. Онда се сам Силвестар упути у Москву, и од митрополита Алексија[4] замоли благослов за подизање храма, доби антиминс, и би постављен за игумана прве монашке обитељи у Обнорском крају.
Трудом преподобнога и његове братије би подигнут храм у славу Васкрсења Христа Спаситеља. Онда стадоше још више долазити к преподобном Силвестру, како прости људи тако и кнезови и бојари. Једни су желели да виде преподобнога, да добију благослов од њега и да чују поуке његове; други – да се покају за своје грехе и добију опроштај и утеху; трећи – да на сав живот посвете себе иночком подвигу под руководством опитног подвижника.
Предајући се неуморним трудовима око устројства манастира, преподобни Силвестар је користио свако слободно и подесно време, да се удаљи из манастира у шумску усамљеност ради усамљеничке молитве и бдења, тако милих и уобичајених његовој души. Но када се он враћао из такве усамљености, већ га је око манастира чекала гомила народа, који је желео да га види и добије од њега благослов и поуку. Доносили су децу и болеснике, просећи његов благослов и исцелитељне молитве. Тако у непролазној шуми пониче бујан живот, сав саткан од труда и бдења, поста и молитве, телесних невоља и духовних радости.
Остаревши, преподобни паде у предсмртну болест. Братија се сабраше око болесникове постеље у његовој келији, и кроз сузе изражаваху свој бол што се лишавају свога руководиоца и стараоца и свој страх за судбину обитељи. „Не тугујте због тога, браћо моја мила“, – тешаше их преподобни; – „у свему је воља Божја; држите заповести Господње, и не бојте се што ћете у овом животу претрпети невоље, да бисте добили награду на небесима. Ако пак добијем слободу пред Богом и моје дело буде Њему угодно, онда ово свето место неће оскудевати ни по мом одласку. Молите се само Господу Богу и Пречистој Матери Његовој, да бисте се избавили од искушења ђавољих“.
Кончина преподобнога уследи на дан светог апостола и еванђелисте Марка, 25. априла 1379. године. Тело преподобнога би погребено поред храма Васкрсења, с десне стране.
Манастир, основан преподобним Силвестром, не престаде постојати са смрћу свога оснивача: више од четири стотине година текао је ту манастирски живот, једни су монаси смењивали друге, служећи просвећењу овог забаченог краја.
По смрти преподобног Силвестра стадоше се на његовом гробу дешавати чуда, те се са током времена преподобни Силвестар стаде у оближњим и удаљеним местима славити као чудотворац. На гробу преподобнога исцељење добијаху: бесомучни, умоболни, слепи, глуви, раслабљени, неми. Постоје древни описи тих чуда. Ево једнога од њих. Године 1645, јеромонах Јов, сабрат манастира преподобнога Силвестра позва сељаке да секу шумицу поред манастира, у којој се некада преподобни Силвестар усамљивао на молитву. Сељаци приступише послу. Но оваква Јовова наредба беше грешна, јер он самовољно посеже на шумицу преподобног Силвестра. Јов би поражен слепилом и престаде видети. Кроз четири недеље Јов увиде свој грех и стаде се кајати пред Господом Богом, Пречистом Мајком Његовом и преподобним Силвестром, и даде обећање да неће поступати по својој вољи него ће све радити по савету братије. При томе Јов отслужи у цркви молепствије, молећи се са сузама за опроштај грехова и за повратак вида. Пошто целива свете иконе, слепи Јов приђе раки преподобног Силвестра, целива је са вером и прогледа. После тако чудесног исцељења он узнесе благодарност Господу Богу и Његовом светом угоднику – преподобном Силвестру.

СПОМЕН СВЕТИХ
ОСАМ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ОТШЕЛНИКА

Ови свети испосници за Христа Господа мачем посечени.


НАПОМЕНЕ:
[1]Икону страдања Св. апостола и еванђелиста Марка видети на истој икони где је страдање Св. ап. Јасона и Сосипатра, под 28. априлом (стр. 438).
[2]Преподобни Сергије, рођен 1315. године, а преставио се 1391. год. 25. септембра. Празнује се 5. јула и 25. септембра.
[3]На 105 врста од Јарослава, и на 16 врста од данашњег среског места Љубиша.
[4]Свети Алексије био митрополитом од 1354. до 1378. године.

2 Comments

  1. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si “kukavica” jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

  2. За дивљење је храброст и кроткост Светог Стефана Пермског! Свети Стефане моли Бога за мене кукавицу!