Житија Светих за новембар

18. НОВЕМБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПЛАТОНА
 
СВЕТИ мученик Платон, брат светог мученика Антиоха,[1] беше из града Анкире Галатијске,[2] од хришћанских родитеља рођен, и у побожности васпитан. Још у младим годинама он постиже савршенство у свима врлинама. И као младић, он беше зрео разумом. Христа, предвечнога Бога, Платон неустрашиво проповедаше међу безбожним идолопоклоницима и учаше прелашћене људе да познаду истину и да се од демонске заблуде обрате к Богу. Због тога он би ухваћен од неверних и приведен на суд пред обласног управитеља Агрипина. У то време Агрипин се налажаше у храму Зевсовом, и тамо седе да суди исповедника Христова. Погледавши на Платона он рече: Сав свет поштује своје богове; а што се ти, заблудели, одвраћаш од њих? – Светитељ одговори: Ви сте заблудели оставивши Бога који је створио небо и земљу и све красоте њихове, и клањате се камењу и трулом дрвету, делу руку људских.
– Агрипин рече: Младост те твоја чини дрским и непристојним. Но кажи ми своје име, како се зовеш, и из кога си града. – Светитељ одговори: Хришћанин сам. – Управитељ рече: Кажи ми име што су ти родитељи дали, јер и сам знам да си хришћанин. А цар заповеда да се нико од људи не дрзне назвати себе хришћанином. – Светитељ одговори: Родитељи ме назваше Платон; од утробе пак матере своје слуга сам Христов; грађанин сам овога града; а сада због вере стојим на неправедном суду твом и невин очекујем смрт, коју за Господа мог ватрено желим. Чини дакле што си намеравао. – Агрипин на то рече: He приличи теби, Платоне, да учиш о Распетоме, па ни само име његово да у уму свом имаш, пошто царска власт наређује предавати горкој смрти оне који Га исповедају, а оне који Га се одричу одликовати великим почастима. Зато ти саветујем да се покориш царскоме закону, да би избегао смрт. – Свети Платон одговори: Ја се покоравам моме Цару, Богу, за Њега и војујем, а времену смрт радо примам, да бих постао наследник вечнога царства. – Судија на то рече: Размисли, Платоне, шта је боље за тебе: остати жив или горко умрети? – Платон одговори: Господ ће промислити шта је боље за мене. – Агрипин узврати: Зар не знаш неизменљиве законе царске које наређују да хришћани или приносе боговима жртве или да буду убијани? Како се онда ти усуђујеш да те царске законе газиш и да друге на то наводиш? – Светитељ одговори: Ја знам законе Бога мог и чиним што наређују Његове свете и животворне заповести. А оне наређују: одбацивши демонске жртве, служити Јединоме Истинитоме Богу. Стога ја и служим Њему Јединоме, а ваше богове ниушта не сматрам. Ти пак, по царском наређењу, мучи ме како хоћеш. Та вама није ново мучити хришћане, а хришћанима – страдати за Христа.
Игемон Агрипин, човек зверске нарави, увидевши да се свети Платон не покорава безбожној вољи његовој и насупрот одговара, разјари се безмерно и нареди да га одмах нага простру на земљи и одреди дванаест војника да наизменично бију светитеља. И бише га по свему телу без милости дуго време, тако да се војници веома уморише; али се свети страдалац не умори трпећи и исповедајући име Господа свог Исуса Христа.
Затим, када војници престадоше са бијењем, игемон, бајаги сажаљевајући мученика, поче му благо говорити: Платоне, пријатељски ти саветујем: окрени се од смрти к животу. – Мученик одговори: Добро ме учиш, Агрипине, да се окренем од смрти к животу; а ја и сам бегам од вечне смрти и иштем бесмртни живот. – Агрипин љутито рече светитељу: Кажи ми, бедниче, колико има смрти? – Светитељ одговори: Има две смрти: једна временска, а друга вечна; такође и живота има два: један краткотрајан, а други бесконачан. – Агрипин игемон на то рече: Остави своје басне и поклони се боговима, да би се избавио љутог мучења. – Светитељ одговори: Ни огањ, ни батине, ни јарост зверова, ни откидање удова неће ме одвојити од Бога живога, јер заволех не садашњи век него Христа мог који је за ме умро и васкрсао.
Тада игемон нареди да светог Платона одведу у тамницу. А кад га вођаху, за њим иђаше народ који гледаше његово страдање као неку позоришну представу. Међу народом беше мноштво и хришћана. Приближивши се тамници, непоколебљиви и јуначни мученик Христов Платон обрати се народу, и наложивши му да ћути, поче говорити громким гласом: Људи који љубите истину, знајте да ја узех на себе овај подвиг страдања не ради чега другога већ ради Бога који створи небо и земљу и све што је у њима. А вас који сте Христови молим, да се не смућујете због онога што се сада дешава, јер „многе невоље имају праведници, али их од свију избавља Господ“ (Псал. 33, 20). Стога ходите и прибегнимо сви заједно к тихоме пристаништу и ка Камену, о коме велики апостол говори: „а Камен беше Христос“ (1. Кор. 10, 4). И немојмо малаксавати у невољама које нас сналазе за веру Христову, опомињући се да „страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18).
Рекавши то мученик уђе у тамницу, и преклонивши колена на земљу мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Створитељу и Промислитељу свих, Ти слугама Својим дајеш трпљење и победу, дај и мени смиреном и непотребном слузи
Твом да до краја долично претрпим за свето Име Твоје, и пошљи ангела Твог који ме избавља од лукавог и свезлог змаја – Агрипина, да би сви познали да нису богови они које рука људска прави, него да си Ти – Једини Истинити Бог, дуготрпељив и многомилостив и препрослављен вавек. Амин.
Кад минуше седам дана, мучитељ поново седе на судишту у храму Зевса, и нареди да доведу преда њ мученика. Најпре он поређа пред мучеником разна оруђа за мучење: железне котлове, чизме са клинцима, усијане гвоздене кревете, оштра бодила, железне нокте, точкове, и многа друга. Мучитељ то учини надајући се да тиме уплаши неуплашљивог војника Христовог. Затим му поче говорити: Драги Платоне, видећи твоју младост и високородност твојих родитеља и штедећи лепоту твога тела, пре но што те почнем поново мучити, ја ти саветујем: окуси од жртава богова наших, и буди једно с нама, знајући добро да нико од оних који се противе мени није остао жив, као што опет нико који се покори мени није био лишен почасти и дарова, обећаних мноме. Дивни Платоне, хтеднеш ли послушати мене као оца који ти даје добар савет, ја ћу ти дати за жену јединицу кћер мога брата са великим богатством, и назваћу те својим сином. – Но блажени Платон, подсмевајући се игемону, рече му: Бедни и човекомрзитељски сине ђаволов и слуго Сатанин, да сам хтео везати себе животним сластима, и да сам хтео узети себи жену, зар ја не бих нашао бољу него што је кћи твога брата. Зацело би се пре оженио робињом него њоме. Та зар ћу сада пожелети да узмем њу када се, оставивши свет, сједињујем са Христом?
Тада мучитељ, испунивши се јарости, нареди да мученика положе нага на гвоздени кревет, а да се испод кревета наложи силна ватра, у ватру долива зејтин, восак и смола, и тако тело мучениково пећи, и притом га танким прутом бити, да би се од бијења и паљења мученикове муке све више и више увећавале. Пошто мученик беше на такав начин дуго мучен, Агрипин му рече: Кукавче, смилуј се најзад на себе сама! И ако нећеш да се поклониш боговима, онда бар изговори ове речи: „велики је бог Аполон“, и ја ћу одмах престати да те мучим, и ти ћеш с миром отићи дому свом. – Но светитељ одговори: He било тога, да поштедим тело своје, а души својој припремим пакао огњени.
Пошто прођоше три сата у таквом мучењу, свети Платон би скинут са усијаног одра, но тело његово показа се читаво, здраво и без икаквог трага од рана и опекотина, као да је мученик изашао из купатила. Притом веома јак диван мирис излажаше из његовог тела, тако да се сви што се налажаху ту дивљаху и говораху: Ваистину је велик Бог хришћански! – А игемон рече светитељу: Ако не желиш принети жртву боговима нашим, онда бар одреци се Христа твога, и ја ћу те пустити. – На то светитељ одговори: Безумниче и безбожниче! шта ти говориш: да се одрекнем Спаситеља мог? Зар хоћеш да постанем сличан теби, несрећниче? Није ли теби доста твоја погибао, него још хоћеш да увучеш у њу оне који су увршћени у ред Христових војника? Одступи од мене, безакониче! Ја верујем Богу моме, да ме Он неће оставити и неће дати да паднем у твоју погибао.
Тада Агрипин устаде са свога престола, и стаде сам мучити светитеља. Он ужеже гвоздену ђулад и метну их мученику под мишице, и опаљиваше му ребра. Затим два страховито усијана гвожђа положи на сисе мученику, и изиђе дим из ноздрва његових, јер сила огња досезаше до саме унутрице његове. И многи мишљаху да је мученик већ умро. Међутим након мало времена он рече мучитељу’: Мала су ова мучења, крвопијо и љути псу! – Затим, подигавши к небу очи своје, свети мученик рече: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме шамараху; и лица свога не заклоних од руга и од запљувања.[3] He удаљуј се од мене, Господе, јер је невоља близу,[4] да не рекну незнабошци: гле је Бог њихов.[5] О, Исусе Христе, дај мени, слузи Твоме, да потпуно надвладавши ова мучења смело предстанем страшном суду Твом, довршивши овај дивни подвиг: јер теби на сваком месту владавине Твоје приличи слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин. – А када свети мученик рече „амин“, затресе се храм, и сви се уплашише. Једино тврдоглавци не хтедоше познати силу Божју.
Потом мучитељ нареди да кожу мученика Платона исеку на кајише, и тако је одеру. А светитељ, откинувши од тела свог један кајиш који висиаше, баци га у лице Агрипину, говорећи: Безчовечни и свирепији од свих зверова, не желећи познати Бога који нас је створио по образу Своме, како се не сажалиш на исто онакво тело у какво си и сам обучен, него уживаш гледајући ломљење удова мојих? Ипак, мучи ме још љуће, да се види јасно и твоја безчовечност и моје трпљење, јер све ово ја радосно трпим ради Христа мог, да бих благодаћу Његовом нашао себи покој у будућем веку. – Агрипин на то узврати: Зашто си тако безуман, те немаш сажаљења према своме телу и не хајеш што унутрица твоја већ излази на ребра твоја, него и још не престајеш хулити богове и мене на гњев подстицати?
Затим Агрипин нареди да мученика обесе на дрвету и његово одерано тело бију дотле док остатак меса не отпадне са костију и сва се крв излије. А свето лице мучениково он тако одера железним ноктима, да ни трага не остаде од људскога лика, већ само једне голе кости. Но свети Платон, имајући слободан језик, кораше мучитеља за бездушност и проклињаше идоле и идолопоклонике. Тада мучитељ рече: Када ти не би био тако жесток и непокоран, био би сличан премудроме Платону, цару философа, који написа божанствена учења.[6] – На то светитељ одговори: Иако сам једнога имена са Платоном нисам једнога схватања са њим. Име не може ујединити оне које раздвајају веровања. Стога, нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Јер ја се учим, и учим оној философији која је Христова; а он је учитељ оне философије која је безумље пред Богом. Јер је писано: Погубићу премудрост премудрих”и разум разумних одбацићу (1. Кор. 1, 19; ср. Ис. 29, 14). Учења пак Платонова, која ти називаш божанственима, јесу лажне басне које вештим речима кваре умове наивних.
Када светитељ престаде говорити, умуче и игемон Агрипин, јер већ није знао више шта да му каже и шта да ради са њим; и дивљаше се великом трпљењу његовом и неустрашивим одговорима његовим. И нареди игемон да мученика одведу у тамницу и да никоме од његових познаника не допусте да му долази у тамницу. Но да свети мученик не би умро, мучитељ нареди да му се сваки дан даје помало хлеба и воде, не знајући јадник да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4, 4). У тамници пак мученик Христов не примаше ништа из руку идолопоклоника, и проведе без хране и воде осамнаест дана, те се тако испуни на њему реч Светога Писма: праведник ће од вере жив бити (Авак. 2, 4). Јер свети мученик се надаше на Онога који прехрани пророка Данила међу лавовима у јами, да ће Он и њега у тамници прехранити непропадљивом храном. Стражари пак, видећи да мученик не прима ни хлеба ни воде, рекоше му: Једи, човече, и пиј, да не умреш, и ми због тебе допаднемо невоље. – Но блажени им одговори: He мислите, браћо, да ћу умрети што не примам вашу храну; ви се храните хлебом, а ја се храним речју Божјом која остаје вавек; ви се ситите месом, a ja се ситим светим молитвама; вас весели вино, а мене весели Христос, истинита лоза.
После тога игемон Агрипин, видећи да ничим не може Платона одвратити од Христа, осуди га на посечење мачем. Мученик би изведен ван града. Измоливши себи време за молитву, он подиже руке своје к небу и рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си светим Твојим именом заштитио мене, слугу Твога, од преваре вражије и дао ми благодат да добро завршим ток подвига који Тебе ради узех на себе. И сада Те молим, прими у миру душу моју, јер си благословен вавек. Амин. – Затим, приклонивши своју свету главу, рече војнику који је имао да га посече: „Чини, пријатељу, што ти је наређено“. – И одмах би посечен.[7]
Тако се борио свети мученик Платон и умро за Христа, да би живео и царовао с Њим вавек.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
РОМАНА и детета BAPУЛA
 
СВЕТИ мученик Роман, родом из Палестине, беше ђакон цркве Кесаријске. У време гоњења хришћана од стране незнабожаца од живљаше у Антиохији, проповедајући учење и утврђујући верне, да би остали непоколебљиви у исповедању вере Христове. А када незнабожни епарх Асклипијад хтеде да тамошњу хришћанску цркву разори до темеља, свети Роман подстаче хришћане да се супротставе епарху и да му не даду разрушити свети храм. – Нама сада, говораше он својим једноверцима, предстоји борба за олтаре Божије: Асклипијад, непријатељ отачаства, хоће да нам одузме Бога, а ми ћемо добро урадити ако, бранећи олтаре Божије, паднемо рањени на прагу светога храма. Јер ма како се завршила борба, ми ћемо хришћани испасти победници: ако не допустимо да се разруши дом Божји, онда ћемо ликовати у Цркви на земљи; a ако паднемо убијени крај светог олтара, онда ћемо запевати победничку песму у Цркви на небу. – Таквим речима свети ђакон подстаче све да до смрти стоје у одбрану светога храма и да не дозволе епарху да уђе у храм и да га разруши.
У то време наступи неки незнабожачки празник, и мноштво незнабожаца са женама и децом стицаше се у незнабожачки храм. Тада се свети Роман запали божанственом ревношћу, ступи међу тај незнабожни народ и поче громогласно изобличавати њихову заблуду. Он и самог Асклипијада, када овај улажаше у идолски храм, заустави и рече му: У заблуди си, началниче, када идеш идолима: идоли нису богови него је Христос једини истинити Бог.
Епарх одмах нареди те светог Романа узеше и силно бише по устима. Потом, севши на судишту, он присиљаваше мученика да се одрекне Христа. А када увиде да је Роман непокоран, он нареди да га муче. И би Роман обешен и разним оруђима бијен и ноктима железним стружен. Но он, јуначки трпећи те муке, исповедаше Јединога Бога, Створитеља свих, и осуђиваше епархово безумље што не жели да позна истину.
Док свети мученик тако страдаше и јуначки у мукама проповедаше Христа, тамо стајаше много народа, како незнабожаца тако и хришћана, посматрајући подвиг страдалца Христова. Стајаше тамо недалеко и једно хришћанско дете, по имену Варул. Погледавши на њега, мученик рече мучитељу: И ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога a ти не знаш. – Епарх призва к себи дете и упита га: Којег бога ти верујеш? – Дете одговори: Верујем Христа. – Епарх га онда упита: Шта је боље, веровати једнога бога или многе? – Дете одговори: Боље је веровати једнога Бога, Исуса Христа. – Епарх га опет упита: Чиме је Христос бољи од свих богова? – Дете одговори: Христос је тиме бољи што је истинити Бог и створио је све нас, а ваши богови су демони и нису створили никога. – И многе друге ствари говораше то дете, као да беше неки мудри богослов. Јер Дух Свети, дејствујући у њему, чињаше из уста његових хвалу на посрамљење незнабожног епарха и свих идолопоклоника.
Мучитељ и сви што беху с њим дивљаху се паметном детету и мудрим речима његовим, и осећаху се веома посрамљени што не беху у стању оповргнути речи његове. Зато мучитељ нареди да Варула бију прућем без милости. После дугог шибања Варул поче изнемогавати и затражи воде. Но мајка његова, која стајаше тамо у народу и с радошћу посматраше страдање сина свога, видећи га где изнемогава и тражи воде да пије, љутито му довикну и нареди да јуначки трпи до краја. А када мучитељ нареди да дете посеку мачем, мајка га његова узе на своје руке и понесе на место посечења. Грлећи га и љубећи, она га тешаше и сокољаше да се не боји када угледа мач над главом својом. И говораше му: „He бој се, сине мој! не бој се, слатко чедо моје! He плаши се смрти: јер нећеш умрети него ћеш жив бити вавек! He страши се, цвете мој: јер ћеш бити пренесен у рајске баште! He бој се мача: јер чим будеш посечен, тог часа ћеш отићи Христу и видети славу Његову. А Он ће те примити с љубављу, и ти ћеш живети поред Њега у радости неисказаној, наслађујући се блаженством са светим Анђелима Његовим“.
Тако тешећи чедо своје, побожна мајка га донесе на место посечења. А кад дете би посечено, мајка покупи крв његову у чист суд; и узевши тело његово омиваше га сузама радосницама, и слатко га љубљаше веселећи се што чедо њено проли крв своју за Христа, крв коју је од ње примило. И мајка чеоно сахрани тело синчића свог.
После посечења светог Варула, свети Роман би осуђен на спаљење. Везан, и са свих страна окружен дрвима, свети Роман, када слуге још не беху донели жара и запалили дрва, очекујући последњу реч од судије, громко.довикну испред ломаче к мучитељима: „Где је огањ? Зашто га не запалите? Запалите га! Окружите ме пламеном са свих страна!“ – А када огањ би упаљен и дрва се са свих страна силно разгореше, изненада удари силна киша и угаси огањ. Свети Роман остаде жив, и ни најмање повређен од огња. После тога за смеле речи светог мученика, – јер се он ругаше незнабошцима, и осуђиваше њихово безумље, и проклињаше њихове богове, а величаше јединог Бога Христа, – мучитељ нареди да му се одсече језик. Мученик на то брзо исплази језик да га слуге одсеку. А кад богоглагољиви језик би одсечен, исповедник Христов не умуче него на надприродан начин говораше јасно без језика, као и пре прослављајући Јединога Бога. Затим мученика вргоше у тамницу, у којој он проведе дуго време, са ногама забијеним у кладе. А када испричаше цару Максимијану да мученик и после одсечења језика говори лепо, цар нареди да га удаве. Војници уђоше у тамницу, ставише мученику омчу око врата и удавише га 303. године.
Тако свети мученик Роман заврши подвиг свога страдања за Христа, у чијем Царству се он сада прославља, славећи Свету Тројицу кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЗАКХЕЈА и АЛФЕЈА
 
У KECAPИЈИ Палестинској, пред прославу двадесетогодишњице царовања царева, објављивано је уобичајено помиловање сужњима по тамницама. Тако би и за царовања Диоклецијанова. При томе обласни управитељ пусти на слободу чак и највеће злочинце, а хришћане подврже најстрашнијим мучењима. У то време би ухваћен ђакон Гадаринске цркве Закхеј.[8] Са тешким синџиром око врата, ђакон Закхеј би изведен на суд пред обласног управитеља. Упитан о вери, он смело и неустрашиво исповеди Христа. Због тога би подвргнут страховитим и бездушним мукама: шибаше га прућем, кидаше га зумбама, па му ноге забише у кладе, и вргоше у тамницу. И тако разастрт он проведе у тамници четири дана и ноћи, јуначки подносећи муке.
У то време би доведен на суд још један исповедник вере Христове: свети Алфеј, родом из Палестинског града Елевтеропоља,[9] човек знатног порекла и сродник ђакона Закхеја. Почетак Диоклецијанова гоњења на хришћане затече Алфеја као чтеца Кесаријске цркве. Гоњење беше страховито. Многи хришћани, не подневши тешка мучења, отпадоше од вере Христове, и већ беху готови да принесу идолима жртве. Тада свети Алфеј, пун Духа Светога, ревнујући за Христа Бога, утрча у гомилу отпалих од вере Хриетове, и одврати их од приношења идолима жртава. Зато он би ухваћен, окован и у тамницу одведен. Након неколико дана подвргоше и њега оним мукама, којима би раније подвргнут његов сродник Закхеј: шибаше га прућем, кидаше га зумбама, па га онда ставише у исте кладе заједно са праведним Закхејем. Тако они проведоше ноћ и дан. Но када и после ових мучења свети мученици и надаље непрестано исповедаху Христа Бога, онда им обојици одсекоше главе 303. године.
Тако скончаше ови блажени мученици и примише венце мучеништва.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
АНАСТАСИЈА ПАРАМИТИЈСКОГ
 
АНАСТАСИЈЕ нови Христов мученик био је родом из Парамитије Епирске. Једног дана он изађе са својом сестром и другим хришћанима у поље ради жетве. Деси се да у то време наиђе онуда син месног паше Турчина звани Муса заједно са другим Агарјанима. Видевши ови безбожници сестру Анастасијеву, која беше веома лепа, нападоше је са намером да изврше насиље над њом и да оскрнаве њено девојаштво. Брат, да би је заштитио, сукоби се са насилницима и омогући јој да побегне и да се спасе од њихових злобних намера.
Агарјани увређени и кивни на њега и на друге хришћане који му притрчаше у помоћ, оклеветаше га код паше да их је напао и да је изјавио жељу да прими турску веру. Паша љут посла војнике и они му доведоше свезаног невиног младића. Видевши га младог и лепог и храброг, паша зажеле да га милом или силом приволи да прими Ислам. Чувши то Анастасије рече са великом одлучношћу и храброшћу: „Никада нисам рекао тако нешто. Хришћанин сам се родио, хришћанин ћу и умрети уз помоћ Господа Христа“. За време његовог саслушања беху присутни и његови тужиоци, који поновише своју оптужбу али он одлучно одби ту лаж: „Нити сам то рекао нити помислио, нити ћу се одрећи моје вере, за њу сам спреман да умрем. Све је то лаж и клевета. Хришћанин сам се родио, хришћанин ћу и умрети“. Тада паша нареди да га туку и да га затворе у тамницу. После неколико дана посети пашу неки његов пријатељ, који чувши за Анастасија, саветоваше пашу да покуша лепим да га приволи на Ислам, а не силом, јер су хришћани веома упорни и тврдоглави. Паша га послуша и изведе мученика из затвора, и обећаваше му богатство и славу. Пријатељ пашин додаде тим обећањима да он има лепу ћерку и да ће му је дати за жену и уз њу многе поклоне, само да постане муслиман. Но он опет са одвратношћу одби сва њихова обећања не рачунајући ни у шта сва земаљска блага, тако да би поново враћен у тамницу.
Син пашин Муса видевши све ово, замисли се и поче да се пита сам у себи кајући се: „Каква је та хришћанска вера кад су они у стању да за њу жртвују сва земаљска блага и уживања и да претрпе свако страдање?“ Желећи да нађе томе разјашњење, он уђе тајно у тамницу и срете се са Анастасијем. Бог видевши његову добру намеру, учини једно чудо, да би још више пробудио његову савест. Наиме, кад он уђе у тамницу и стражар му отвори, виде два муњесјајна младића поред Анастасија. Заблеснут том светлошћу, он паде на земљу у страху и трепету. Кад се ови сјајни младићи на Анастасијев знак удаљише, Муса му се примаче и запита га ко су били ти младићи. Чувши да су то били ангели чувари које имају сви хришћани, упита Анастасија да ли њих имају и Агарјани и зашто хришћани толико презиру блага овога света, не бојећи се мучења па чак ни смрти.
Мученик му одговори: „Сви ми хришћани имамо по једног таквог ангела који нас чува док смо у овом свету, а кад умремо он узима нашу душу и носи је у Рај. Код вас пак као и код осталих народа, само цео народ има по једнога. А разлог да одбијем понуђена богатства од стране твога оца, јесте тај што је све земаљско сенка и сан, a ja жудим за оним што је вечно и небеско, и што је Бог припремио свима онима који га љубе.“ Све ово дубоко се косну срца Мусиног, тако да он, просветљен Божјом благодаћу, паде пред ноге Анастасијеве, молећи га да га учини хришћанином. Мученик му рече: „To што тражиш немогуће је да сад добијеш, јер кад сазна твој отац за то, све ће хришћане побити. Ти веруј тајно у Господа Христа, моли Га да те удостоји свете тајне Просветљења, па ће се Он побринути о теби“. Тада га мученик научи како да ставља на себе знак часнога крста и отпусти га у миру.
Безбожни пак отац овог богопросветљеног Мусе, изведе Анастасија из тамнице и кад виде да никаква обећања не помажу, нареди да га изведу ван града и да му посеку главу. И тако свети мученик Христов би посечен ван града у близини једног манастира, који се онде налазио. Његови свештени остаци остадоше на месту погубљења непогребени, јер тиранин забрани хришћанима страшним претњама да му се приближе и да га погребу. Многи су видели како ноћу силази с неба светлост на његове свете мошти. Једне ноћи мученик се јави паши у сну и нареди му са претњом да преда његово тело оближњем манастиру. Уплашен паша обавести монахе и они дођоше са свећама и уз певање погребних песама, сахранише мученикове земне остатке у манастиру.
После мученичке кончине Анастасијеве, син пашин Муса, постаде веома тужан и избегаваше сваку светску разоноду, кајући се и молећи се тајно Богу да га удостоји Његове благодати. Премудри Бог му омогући да оствари своју жељу на следећи начин. Његов отац би позван у неко друго место на свадбу код своје сестре. Он пак на своје место посла сина Мусу. Муса пре него што крену на пут нађе згодну прилику, оде у манастир где је био сахрањен Анастасије, паде ничице на његов гроб и мољаше се са сузама све до почетка службе. Наједном га ухвати сан и он виде Анастасија обучена у светле хаљине и чу како му каже: „He бој се, брате, крени се на пут и даће ти се оно за чим чезнеш.“ Утешен и обрадован, Муса оде по очевој наредби на свадбу, само о једном мислећи.и за једним чезнући.
Једне ноћи после свадбе, јави му , се у сну, у соби у којој је спавао, светло сјајни младић, који му рече: „Устани и пођи за мном“. Он послушно устаде и онако бос и необучен изађе из куће у којој су сви спавали. После прилично дугог пута стигоше њих двојица код једног извора где нађоше неког пустињака. Тада му се поново обрати овај чудни младић, уствари анђео чувар душе његове, и рече му: „Овоме следуј и он ће ти дати оно за чим чезнеш.“ У том моменту младић постаде невидљив a Муса крену за пустињаком и тако они стигоше на Пелопонез. У Патрасу старац га укрца на брод и посла православним хришћанима у Венецију са препоруком. У Венецији га примише тамошњи хришћани са љубављу. Ту се он напокон крсти и доби име Димитрије. После неког времена, чувши за светог чудотворца Спиридона на Крфу новопросветљени Димитрије оде да се поклони његовим светим моштима, уђе у један манастир, прими монашки чин и доби име Данило.
У срцу монаха Данила разгоре се огањ за мучеништвом и жеља да пође стопама свога учитеља Анастасија. To би разлог да отпутује у Цариград где се удостоји виђења о ослобођењу хришћана од агарјанског ропства, које и записа. Цариградски хришћани га одвраћаху од мучеништва, бојећи се да то не изазове опште прогоне и гоњење хришћана. Данило послуша њихов савет и врати се на Крф али жеља за мучеништвом није га остављала. Опет отпутова у Лакедемонију с намером да поново оде у Цариград. У Лакедомонији се упозна са једним побожним хришћанином коме исприча свој живот. Дотични хришћанин виде у његовим рукама и икону коју му је поклонио онај пустињак, испраћајући га за Венецију а коју хришћани беху посребрили. Истом том хришћанину Данило исприча да има опширно описано мучеништво св. Анастасија са свим питањима и одговорима.
Постоји други запис у коме се каже да се монах Данило вратио из Цариграда „на Крф и ту упокојио у Господу, сазидавши претходно храм Богородице, који се до дана данашњега назива „Миртја“, у коме се до данас чува опис мучеништва св. Анастасија и виђење Данилово, његовом руком написана.“ Свети новомученик Анастасије би посечен 18. новембра 1750. године у славу имена Божјег и из љубави према Христу Богу. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе Боже наш, спаси и просвети нас. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ
ВАСИЛИЈА[10]
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Спомен светог мученика Антиоха Црква празнује 16. јула.
[2]Галата – Галатија, планинска али плодна покрајина Мале Азије, између Фригије, Витиније, Понта и Кападокије. Хришћанство засадио и Цркву основао у Галати свети апостол Павле; и Посланицу написао Галатима, који су га слушали као ангела Божјег (Гал. 4, 14). – Анкира, сада Анкара, (престоница Турске), један од главних градова Галате.
[3]Ис. 50, 6. – Ове речи светога пророка односе се у потпуности и непосредно на Господа Христа, а посредно и на Његове следбенике.
[4]Пс. 21, 12.
[5]Пс. 78, 10.
[6]Платон – најзнаменитији и највећи философ старог, дохришћанског света; родио се 428, умро 348. године пре Христа.
[7]Свети Платон пострадао око 306. године.
[8]Град Гадара налазио се на југоистоку Генисаретског језера, на јужној обали реке Јеромакса.
[9]Елевтеропољ – град у јужном делу Палестине.
[10]Спомиње се само у Париском кодексу 1578. без података. Можда се ради о стрицу Евстратија мученика, који се спомиње у његовом житију (види 9. јануар).

4 Comments

  1. To je Ljubav!
    Sveti Galakteon I Sveta Epistima
    Pomolite se nas.

  2. Хвала за данашнја житија светих.Благодарим Господу.

  3. Анђелка Говедаровић

    Благодарим на текту,ЖИТИЈА СВЕТХ.

  4. Слава Богу