ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
ЧЕТВРТА НОЋ СУЂЕЊА
између среде и четвртка
 
Ове ноћи појавио се Спасо Спасовић у оделу пругастом слично зебри. И образи су му били пругасти од модрих масница, а чело са две чворуге као два почетна рога. Десна рука извучена из рукава, гола, отекла, укочена, и пружена према судијама.
Др Адлер га посматраше неколико тренутака па као постиђен обори главу и упита:
Председник: Јеси ли ти то, Спасовићу?
Спасо: Ја, увек ја, господине пуковниче.
Председник: Не изгледаш ми добро; како се осећаш?
Спасо: Врло добро, господине пуковниче, хвала. Потврђујем реч Господњу, да је дух бодар а тело немоћно.
Председник: Зашто не спустиш ту руку?
Спасо: Други су предузели над њом команду, па сад мене не слуша.
Председник: Требало би те послати у болницу, а?
Спасо: Хвала господине пуковниче. Већ сам у болници. Цео свет је сада болница, а ја се осећам здрав у тој болници.
Општи смех.
Гестаповац: Кажем ја да је он или лудак или претварало. Пре ће бити ово друго.
Тужилац: Господо судије, капетан Спасовић је даље оптужен, да је најживље радио на уједињењу свих српских група у борби против Немаца. Више пута провлачио се он у Црну Гору и Македонију, и доказивао Црногорцима и Македонцима да су и они Срби као и Србијанци. Помоћу таквих лажних агитација успео је да црногорске и македонске планине претвори у војне таборе, што је много штете нанело и наноси нашој окупационој војсци. Из тога је логичан закључак, да је он заиста морао бити главни подстрекач онога бурног весеља у бараци број 99 поводом атентата на великог Вођу Рајха.
Први судија: Шта можеш на ово одговорити, Спасовићу?
Спасо: Исто оно што сам одговорио на саслушању у Београду. Не одричем да сам спремао чете у Црној Гори и Македонији по наредби наше Српске Врховне Команде, али…
Гестаповац (љутито): Каква Српска Врховна Команда! Једна банда од кабадахија и пустахија, то ми је нека Врховна Команда!
Спасо: … али никаквом лажном агитацијом нисам ја учио ни Црногорце ни Македонце да србују. Ми у Србији учили смо се србовати од црногорских песника и витеза. А Македонци су Старосрби, са вером, обичајима и дијалектом наших заједничких српских предака.
Први судија: Али ви сте ипак три разна народа.
Спасо: Ми смо несравњено више један народ него Пруси, Швабе и Баварци, који се зову једним именом Немци. Јер Пруси и Баварци различити су и по вери и по језику и по историји. Међутим ми смо једно и по вери и по језику и судби и мучеништву. Природно је дакле да у миру заједно радимо а у рату заједно ратујемо. Зато сам сматрао за дужност да све њих позивам у борбу против Немаца, али не против Канта и Хердера, Лесинга, Ранкеа, Гетеа и Шилера, него против оних немачких злочинаца и њихових савезника, који су убијали народ, палили села, пљачкали градове, рушили цркве, бомбардовали болнице и породилишта и одводили српске синове и кћери.
Гестаповац даде миг једном стражару да удари Спаса у лице. Стражар га снажно удари песницом по носу тако да потече крв. Спасо отираше крв лагано левом руком, док му десна стајаше укрућена и стално управљена ка судијама…
Спасо (стражару): Ако лаж рекох, докажи да је лаж, ако ли истину, зашто ме бијеш?
Председник огорчено заповеди стражару да се одмах удаљи из дворане, а Спаси рече да седне. Па окренувши се Гестаповцу викну: Ја не разумем, колега, да се неко сме кажњавати пре него је осуђен. То немачки закони забрањују.
Гестаповац: Није ово никаква казна него само пипци љуте смрти која чека овог српског хајдука.
Председник: Али ми још не можемо знати, да ли ће оптужени бити осуђен на смрт пре завршетка суђења?
Гестаповац: У томе је наше зло што Ви то не знате. Међутим сваки Немац мора знати, да је спас отаџбине једини закон. Дужност је дакле правог немачког родољуба да на лицу места убије свакога ко спречава то спасење. Издајник је ко то не учини.
Председник (побледи и скочи): Издајник је онај ко не слуша заповест Вође. А ја сам добио од Вође дозволу да водим ову истрагу до краја седмице. Јесте ли ме разумели господине оберштурмбандфирере?
У том засвира сирена јављајући напад америчких авиона.
Цео суд побеже у склониште. Светлост се погаси. Уплашени Спасин стражар на врх прстију оде за својим старешинама у рупу спасења.
Спасо остаде сам у мрачној судници, седећи у столици, са испруженом голом руком, која га је јако болела. Но он је био извежбан да утољава и гаси свој бол тајанственим духовним делањем у срцу.
Ни мрак није био Спаси досадан. Од како је пао у ропство он је заволео мрак, и једва је чекао ноћ, да би остао сам у мраку. По читаве сате он би преседео на свом уском кревецу у молитви и размишљању. Својим приснијим пријатељима говорио је: ноћ ми је мила као мајка. Мрак ми доноси слободу, непознату дану. Уздиже ме изнад времена и простора. Мрак чини да зидови тамнички ишчезавају, тако и међе међу државама и народима и границе између прошлости и будућности. Сакрива ми и тело од мога вида. Оставља ми само душу, с којом слободно разговарам без сведока. Диже ме у далеке висине одакле ми се људи чине лепши него на дану. Изазива у мени сажаљење људи, а сажаљење улепшава и људе и сваку живу твар под небом. О, блажена ноћи, о, благословена тишино! Не жури, зоро, не свићи, дане! У мраку сам у највећем друштву, и без људи. С Богом сам у највећем и најбољем друштву…
 
* * *
 
Наједанпут се појави нека црвена светлост на сред дворане. Као бенгалска ватра у ковитлацу. Спасо погледа зачуђен. Постепено онај ковитлац доби облик човечји. Као неки елегантни господин у црном гала оделу, са цилиндром на глави и светлим металним штапићем у руци. Јако је храмао на једну ногу. Но лице му је било тупо и сасвим неодређено.
– Познајеш ли ме, непријатељу мој? Залаја непознати храпавим гласом старога пса. Ја сам онај од кога небески Престо дрхће, а ти ли хоћеш да ми се противиш? Ја сам доктор над докторима. Ја лечим људе од здравља, од истине, од слоге, од милости, од побожности и од сваке такозване врлине. Доктор сам свих наука и знања у наличју, тј. злоупотреба свих људских знања као и свих људских дарова. Ја владам светом помоћу шест главних злоупотреба, а то су: злоупотреба знања, злоупотреба власти, злоупотреба богатства, злоупотреба телесне лепоте, злоупотреба уметности и злоупотреба јела и пића. Помоћу ових злоупотреба ја показујем људима у моме мађијском огледалу Земљу Недођију у коју они као луди хрле. А када мисле да су већ на капији те земље, ја окренем тамно наличје огледала и они се разочарани враћају. Ово ја чиним на увесељење мога подземног царства а на рушење ауторитета небеског Престола. А ти ли се нашао да отвараш очи људима и објављујеш тајну о Земљи Недођији? Ти ли, робе, Онога који је висио на Дрвету, и који ме је пребио и осакатио оним Дрветом – Јаој! викну елегантни господин и плашљиво се поче обазирати око себе машући штапом као у одбрани…
– Ко то лупа? Ко има још у овој соби? Ти се чудиш одкуда мени толики докторати? Моји су одувек. Ја их не добијам него делим свима онима који пишу дисертације и књиге против Њега, чији си ти роб. Ја им дајем идеју и ја им нечујно диктирам како да пишу против Њега. Јер циљ је мој да се Њему осветим што ме је пребио и постидео. То је мој циљ. А методи су моји лаж и насиље. О, кад би ти, робе, истине, знао како је слатко лагати, сплеткарити, оговарати, завађати; а још слађе гледати насиље човека над човеком! Ти би се, робе милости, мени поклонио као једином свемоћном богу, што ја и јесам. Поклони ми се дакле, и спали рукопис о Земљи Недођији и ја ћу те учинити срећним. Даћу ти за султана Мароканског, а ако хоћеш, и целе Африке.
– Ко је то? Шта то шушка? – Знам ја да се ти питаш зашто се ја и сада не јављам људима често као у стара времена, зар не? Хе, то и јесте моја вештина над вештинама. Док сам се ја отворено јављао, људи су сви знали за мене, бојали се и чували. А сада сам изумео успешнији начин. Не јављам се више зато, да би људи помислили да ме и нема. И заиста ево сада у овоме веку сви држе да мене нема, да не постојим. Док су људи знали да ја постојим, свако су зло мени приписивали, и мене ружили и осуђивали. Зато су пак били милостиви према Онима који су грешили, и много су праштали једни другима, кривећи мене за све зло. А сада већ није тако. И ја сам се модернизовао. Сад сам ја скривен од очију људских, и зато човек човека криви за свако зло. И немају милости нити праштања. Плиткоуми и кратковиди су постали људи од како им се ја не показујем, и не виде више извор зла у мени него један у другоме. И бију се и кољу да би зло искоренили. А ја, цар зла, то гледам и уживам. И све се више скривам у подземље, да би ме људи сасвим заборавили. Тако ја све успешније вршим мој посао на славу мога величанства. Моји мали агенти и шпијуни врше мој посао по Азији и Африци, а ја ударам на Његову главну тврђаву Европу. И ево, Његова се тврђава пуши у диму, гори у пламену, осипа и пропада. Спискови Његових “спасених” све су краћи, док ја пуним и препуњавам моје царство…
– Ко то вири на прозору? Ко то улази на врата? Нека завера против мене? – А ти још верујеш у одржање Европе! Велиш, постоје велике народне масе у Европи што се Њега држе? Знам ја то. Али све ћу ја то привести у свој обор као глупу стоку, како моји верни докторанти и називају те народне масе, које они хоће да васпитавају и преваспитавају, наравно на зло и по мом рецепту. – Оно, право да кажем, има још један разлог што се ја баш морам да кријем. Тај проклети Његов народ носи једно оружје, које чим покаже задаје ми ране. То је … овај… онај… ти знаш – то је Његов Знак – јаој! дрекну опет господин и обрну се неколико пута око себе на врху лакованих ципела машући штапом лево и десно, горе и доле.
При том обртању господин се приближи Спаси на неколико корака. И, о, чуда, на једном се претвори у великог јарца са роговима до тавана. Па настави вречећим гласом: Погледај ме сад! Сад сам јарац. Ја се могу прометнути у свакога и свашта. Толика је моја свемоћ. А не као Он, који се могао јавити једино као човек, и то не као господин човек него као убожјак што мирише на рибу. Нити је имао иједног доктората. Па и ако је Он изгонио моје млађе из људи и слао у свиње, ипак ми је морао учинити велики уступак. Обећао ми је дати све оне грешнике које буде на Суду одлучио на леву страну. Назвао их је јарцима. Тако сам ја Јарац над јарцима. А ја баш и више волим поносите јарце него глупе овце. И сигуран сам да ћу имати већину на Суду. Предлажем и теби да се испишеш из Његових оваца и упишеш у моје јарце. И да спалиш онај твој рукопис. Хоћеш ли или нећеш? Ако ли нећеш, онда…
И у том тренутку јарац се претвори у огромну змију и зашишта: – онда ћу те ја сад прогутати. И рекавши то сави се око Спасе и обзину му сву главу. Но Спасо брзо направи крсни Знак по ваздуху. И Змија писну, одмота се и пуче као пушка. И све ишчезе, само смрад, мрак и тишина испуни сву дворану. Спасо оста окупан у зноју. Он се стаде крстити и молити Богу, дуго и дуго.
Најзад уђоше два стражара и одведоше га у његову ћелију.
Те ноћи стрељано је још 25 робова из бараке број 99.