ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

 

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
ГЛАВА ДРУГА
Етика и техника
 
Првобитно религија је била мати и етике и технике.
Првобитно религија је била бујни извор из скривених дубина, етика живоносна река а техника помоћни уметни канали што разводе воду из те реке у све артерије живота људског.
Бог је објавио људима закон веровања, закон владања и знање технике.
По непосредном упутству Божијем Ноје је саградио лађу која је учинила једно од најдуготрајнијих путовања у историји пловидбе.
По непосредном надахнућу Божијем Веселеил је био “испуњен мудрости и разума и знања и сваке вјештине да вјешто измишља како се шта може начинити од злата и од сребра и од бронзе, да умије резати камење и укивати, да умије тесати дрво, и сваки посао радити (II Мојс. 31, 1-11).
Исто тако и храм Соломонов, једно од грађевинских чудеса старога света, подигли су људи научени Духом Божијим и настављани руком Господњом (I Царева 8, 24). Тако сведочи Свето писмо.
И тако Бог је био узрочник и праве вере и доброг владања и техничког знања код људи. И док год су људи осећали Бога непрестано над собом, пред собом и око себе, као што се осећа ваздух и светлост, дотле су они приписивали и посвећивали сва своја техничка дела и ручне израђевине Њему, Господу Створитељу и Надахнитељу.
А када је то осећање присуства Божијега утупљено и духовна визија замагљена, тада је ушла гордост у вештаке и техничаре, те су почели своје грађевине, израђевине, рукотворине и умотворине приписивати искључиво самим себи и – злоупотребљавати. Тако се сенка проклетства почела навлачити на технику.
Многи се жале на технику.
Многи криве савремену технику за све несреће у свету.
Да ли је заиста крива техника, или они који стварају технику и рукују њоме?
Да ли је крив дрвени крст ако неко некога распне на њему? Или чекић, ако њиме сусед суседу разбије главу?
Техника је неосетљива према добру и злу.
Исте цеви могу послужити за водовод и за клоаку.
Није зло од мртве технике него од мртвих срца људских.
При пуној свести о присуству Божијем и без икакве гордости сагради Ноје чудну лађу која би на спасење и њему и новом човечанству.
При помраченој свести о Божијем присуству договорише се гордељиви људи: “Хајде да саградимо град и кулу којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име”. Али их посрами Господ пометњом језика “те не сазидаше град, него се као плева расуше по свету”. То је зидање Вавилонске куле.
Када Соломон доврши величанствен храм, он уздиже руке к небу и у понизности повика: “Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах!” И та чудесна грађевина трајала је једанаест столећа. Али би срушена у прах и пепео онда, када безбожни потомци Соломонови учинише од тога “дома молитве дом трговине”
Нити се дакле заслугом технике одржао тај храм кроз многе векове нити је кривицом технике ишчезао са лица земље. Техника је и глува и нема и неодговорна. Она је потпуно зависна од етике, као и етика од вере.
Позната је повест о цару Навуходоносору. Он сагради Вавилон са палатама и “висећим кулама”, и са свим техничким вештинама и красотама какве свет дотле није видео. И погледа цар гордо са врхова свога двора на град и рече: “Није ли то Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом мојом, да буде столица царска и слава величанству мојему”(Данило 4, 30)! И тек што изрече те охоле речи удари га Бог лудилом те полуде, и у лудилу проведе седам година као звер међу зверовима шумским. А од његовог Вавилона великог, постала је гомила и подсмех и пустиња без иједног житеља, тачно како је прорекао пророк Јеремија (Јеремија 51, 37). Где год се изгуби страх од Бога и погази морални закон Божији, ту се брда од људске технике сручују у прашину из које су и подигнута.
Тако ће се и Ајфелова кула и катедрале немачке и облакодери американски – врхови људске технике у грађевинарству, сручити у безобличну прашину, ако охолост људска – и то још хришћанска – с пркосом Богу буде превршила меру и додијала дуготрпљивом Створитељу људи.
Зашто су погребене толике блиставе цивилизације дубоко под земљу, тако да поврх њих орач оре земљу и не слутећи о њиховим кулама и костурима испод орања?
Како то да од свега несравњивог мраморног грађевинарства јелинског не преостане ништа осим вампирног и крезубог Акрополиса?
И како се могла дрзнути земља да сакрије од сунца и од погледа људског титанске храмове у Балбеку и у Египту као и сјајне градове као што су Егбатана, Перзеполис, Тир, Сидон и Троја, те да по њима сада мирно пасу говеда и рију свиње, а чобани праве од разбацаног мраморја торове за стоку?
Зашто су нестали без трага горди градови и храмови и тврђаве цара Монтезуме? и царева мексиканских, и веома културних Инка и Перуанаца?
Која је то немилосрдна рука наваљала брда од блата на све те изградње људске, које би се по чврстини и вештини и лепоти могле такмичити са најбољим модерним изградњама?
Зашто кидање а не настављање у цивилизацији човечанства?
Зато што све то није било угодно јединоме светоме Господу Богу. Све оне погребене цивилизације није упропастило ни време ни несолидност техничке израде, но грех против свете вере и свете етике. Несолидност етичка а не техничка погребла их је све у бездани мрак.
“И ти Капернауме који си се до небеса подигао, до пакла ћеш пропасти!” Ово Христово пророчанство у дане када је Капернаум блистао својом техничком културом као вавилонски град покрај језера обистинило се. Тако се страшно обистинило, да путник кад се нађе данас у трњаку и змијињаку где се негда уздизао богати и горди град Капернаум, уплашено пита: Да ли је могуће, да је ово гнусно место некада било обиталиште људи?
Етика је трајна и непроменљива – наша јеванђелска етика – а техника је променљива. Етика је госпођа, техника њена слушкиња. Зато етика мора контролисати технику. Непролазне вредности су у области етике а не технике. Тешко народу који гледа циљеве људског живота у техници, и сав свој труд и зној жртвује на усавршавање технике, вукући етику за собом као Ахил мртвога Хектора привезаног за колесницу. Такав народ може успети да све своје градове сагради од слонове кости и злата као што су били царски дворови у Језраелу. Али ако у тим градовима буду становали Ахави и Језавеље, пси ће имати последњу реч, пси а не људи (I Цареви 22, 38; II Цар.9, 36).
Између поштења и вештине лак је избор. Поштен човек и без вештине цени се и у наше време више од вештака без поштења. И на истоку и на западу и на северу и на југу. И данас као и у време пророка Исаије.
Техником се мења однос човека према природи а никако према човеку и према Богу. Ко друкчије мисли тај цени ствари више него личности а прашину више него дух.
Језива трагедија нашег времена састоји се у рату између људи и Бога. Бог хоће да уздигне личности људи над немуштим стварима, док људи хоће да утопе и своју и Божију личност у ствар и изједначе са стварима.
Многи спипритуални и морални малишаниправе од модерне технике идола коме се они клањају, и позивају све народе да томе идолу приносе жртве, што несрећни народи присиљено чине! Те колике жртве, те колику крв!
Ко је глув да не чује како етика гласније од топова виче нашем покољењу: Не тим путем, људи? Тај пут води у Земљу Недођију.

One Comment

  1. Pomaže Bog imam bitno pitanje…da li je ispravno čestitati praznike muslimanima da li mi Pravoslavci treba to da radimo iako ne verujemo u njihove praznike…ja lično smatra da ne trebamo čestitati njima praznike nego ih trebamo gledati kao braću…ja ne mogu da čestitam iz srca praznik u koji ne verujem…ne mogu to da uradim dok mislim na Isusa Hrista i dok Pravoslavcu Čestitam praznik u koji verujem iz srca ja to ne mogu uraditi za muslimanski praznik.Buni me to što Pravoslavni hrišćani smatraju da je ispravno čestitati praznike muslimanima iako ne veruju u njihove praznike