ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

 

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
ПРВА НОЋ СУЂЕЊА
између недеље и понедеоника
 
Др Адлер сазвао је свој логорски ратни суд и представника Тајне Државне Полиције – који се управо сам наметнуо – и отпочео суђење командиру бараке број 99.
– Како се ти зовеш?
– Спасо Спасовић.
– Шта значи то име?
– Значи Исус Исусовић.
– Није ли то јеврејско име?
– Некад је било јеврејско, сад је хришћанско.
– Шта си по народности и вери?
– Србин православне вероисповести.
– Јеси ли универзитетски школован?
– Јесам.
– У којој си науци стручан?
– У Теологији и историји.
– Зашто у две а не у једној?
– Сматрао сам да су те две науке нераздвојне, једна без друге је непојамна.
– Којој политичкој партији припадаш?
– Ниједној.
– Зашто?
– Зато што сам убеђен да све политичке партије више обећавају него што могу дати, и тако воде народ у Земљу Недођију.
– Шта значи та реч?
– Земља Недођија означава земљу среће коју су политички агитатори увек обећавали а никад видели пре смрти.
– Мислиш ли ти тако и о политичким партијама и теоријама у целој Европи?
– Да, у целој Европи, какве су оне сада.
– И о комунизму?
– Наравно.
– И о национал социјализму?
– Такође.
– Још једном: мислиш ли ти да наша немачка национал-социјалистичка странка води немачки народ у Земљу Недођију?
– Сасвим тако.
– Да ли то мржња према Немцима говори из тебе?
– Ако би ја судио Немце по њиховим злочинима према моме народу, моја би мржња била оправдана. Али ја сам познавао и друкчије Немце, те морам говорити по разуму.
Чувши ово Гестаповац, намршти се и удари песницом о сто вичући:
– Господине председниче, стрељати га овога часа и не губити време!
Др Адлер узе га за руку и благо рече:
– Будите стрпљиви, имамо целу седмицу на расположењу. Овај је као командир најодговорнији кривац те се морамо на њему највише задржати.
Тада се др Адлер окрете оптуженом и доста оштро рече:
– Пази Спасовићу, пази добро шта говориш. Глава ти о концу виси.
– Не виси о концу, господине пуковниче, него ју ја гледам већ одсечену у мојим рукама као свети Јован на икони.
Онда се наставише унакрсна питања.
Први судија: Кад је рат са Србијом свршен 1941, зашто се ниси одмах предао него си се бунтовнички одметнуо у шуму?
Спасо: Рат није ни до данас још свршен. А ја сам у редовној војсци као официр и у шуми као бунтовник, како ви то називате, био једно исто: српски војник против немачких ратника.
Први судија: Ко те је побудио да се одметнеш у гору?
Спасо: Немци.
Гестаповац: Како то?
Спасо: Ево како. Четрдесет Прве ја сам гледао како Немци стрељају 3000 невиних Срба за 30 Немаца, које су српски војници у борби убили на друму Крагујевац – Горњи Милановац. Згрозио сам се на ту нечовечност и одбегао у шуму, да живећи са зверовима штитим свој народ, и да погинем у часној борби за Крст Часни. По примеру мојих крстоносних предака, од којих је један говорио кнегињи Милици.
“Идем госпо у поље Косово
“За крст часни с браћом погинути”.
Други судија: Па зар није и наш вођ кренуо у Русију у крсташки рат против безбожника?
Спасо: Кренуо је, али не у име часног крста као Барбароса, кога је српски жупан Стеван Немања срдачно примио у Нишу, снабдео храном и с почастима испратио. Него у име свастике, тј. сломљеног нехристовог крста, који етички стоји ниже и од полумесеца. Због тога се у Европи нико није ни одазвао његовом позиву и пошао у такозвани крсташки рат.
– То није истина, викну Гестаповац, и снажно лупи о сто. То је лаж да се нико није одазвао. Многи су се одазвали.
Спасо: Нико по савести и доброј вољи, као у време Барбаросе, него или из страха или с рачуном на материјалну добит. Отуда и они који су се одазвали више су били на терету немачке војске него од помоћи. Зар није тако?
– Тако је! усуди се узвикнути један нижи официр. Погледа га Гестаповац убиственим погледом тако да он
уплашено обори главу и завеза језик.
Пошто су се изређала још многа питања, јави се иследник, који је претресао сву бараку број 99. показа један свежањ хартије и рече:
– Овај рукопис, господо, нашао сам у сламњачи капетана Спасовића. Стављам га на увиђај. Писан је српском ћирилицом, али тако нејасно и скраћено, да га нико од наших тумача не може да прочита. Као да је шифром писан.
Председник: Је ли ово твој дневник Спасовићу?
Спасо: Није дневник, господине пуковниче, него тако неке моје мисли и запажања опште природе, а дневник није.
Председник: Ти нам ово мораш начисто и тачно преписати, да можемо знати шта је. За два дана, разумеш?
Спасо: Разумем.
Потом би Спасо одведен у ћелију самицу.
А кад се врата за Спасом затворише, викну Гестапвац:
– Да се стреља још ове ноћи!
– Лако ћемо га стрељати, одговори пуковник Адлер. У нашим је рукама. Пресуду ћемо изрећи над њим и над свима осталим у идућу суботу.
– Али без знања др Адлера те ноћи беше стрељано 25 заробљеника из бараке број 99.

One Comment

  1. Pomaže Bog imam bitno pitanje…da li je ispravno čestitati praznike muslimanima da li mi Pravoslavci treba to da radimo iako ne verujemo u njihove praznike…ja lično smatra da ne trebamo čestitati njima praznike nego ih trebamo gledati kao braću…ja ne mogu da čestitam iz srca praznik u koji ne verujem…ne mogu to da uradim dok mislim na Isusa Hrista i dok Pravoslavcu Čestitam praznik u koji verujem iz srca ja to ne mogu uraditi za muslimanski praznik.Buni me to što Pravoslavni hrišćani smatraju da je ispravno čestitati praznike muslimanima iako ne veruju u njihove praznike