ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

 

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
ГЛАВА ПЕТА
Нова утакмица
 
Шта има ново, питам себе? Шта има ново у овом старом свету, Спасо Спасовићу?
Само Христос.
Све друго је старо и престарело, и због много понављања истрвено као стари кајиш на точку. Омало, па да се кајиш прекине, и точак света устави, кад се Христос јавио.
Шта је дошло у свет са Христом?
Нова логика, нова снага, нови хоризонти, ново и све ново, па и нова утакмица.
Но колико је важно што је из основа све ново, толико је важно што је из основа све добро – све што је са Њим и кроз Њега дошло у свет. Јер много од онога што људи изван Христа називају новим није добро. Чак није ни ново него премазано или калајисано старо.
Спаситељ је сишао с неба да обнови старога човека, да га препороди изнутра на изван, да га претвори у нешто сасвим ново као што је претворио хлеб и вино у тело и крв своју. И још да стару утакмицу у злу замени новом утакмицом у добру.
Нови човек почетак је новог човечанства, и нова утакмица почетак новог друштва. Јер док год су људи стари, све је старо; и калејдоскоп историје показује само нове облике и боје старе покварене садржине. А та стара покварена садржина душе људске гони људе на утакмицу у злу. Диригент те старе утакмице јесте онај Непоменик, отац сваке лажи, који је дочаравао људима лажну срећу и лажни рај што није друго до Земља Недођија. Обманути њиме завојевачи света умирали су као сужњи, богаташи као просјаци, гладијатори као болесници, тирани као презрени робови, горди усрећитељи као несрећници, презритељи светиње као самоубице, завођачи и завођачице као сумасшедши.
У чему се састоји нова утакмица?
Ако је неко побожан и молитвен, а ти се трудиш да будеш праведнији и поштенији од њега, онда се то зове нова утакмица.
Или ако је неко смеран и кротак и чист срцем и мирољубив, а ти се паштиш да у свему томе будеш раван њему, или да га превазиђеш, није ли и то утакмица у добру?
Ако си милостив да помогнеш, великодушан да опростиш, и храбар да одбраниш, онда си постао такмац светих људи.
Чиниш ли људима увек што би желео да теби људи чине, онда си близу савршених.
Ако гориш љубављу према Христу распетоме за тебе, и вољан си да му живот свој дадеш као уздарје, и да умреш за Њега или Његове, онда си превазишао време и простор, и осигурао си себи место међу апостолима и мученицима у бесмртном царству небесноме.
Ако дугим вежбањем и молитвом и подражавањем најбољих у Хришћанству онеспособиш себе за свако зло а оспособиш за свако добро, у мислима, осећајима и делима, онда си постао узор новога човека и учитељ нове утакмице у добру.
Назовемо ли дело Христово револуцијом, онда је то сасвим изузетна револуција у историји света. Јер Вођ те револуције желео је да пролије своју крв, а не туђу, за остварење свога идеала, свога царства. Што је и посведочио на Голготи. Кад су дванаест легиона анђела били спремни да га избаве од смрти и побију Његове непријатеље, видљиве и невидљиве. То је ново у свету.
Македонац и Цезар, Мухамед и Акбар, Бајазит и Тамерлан, па на жалост и крштени Филип II и папа Борџије, Ришеље и Јелисавета, Фридрих и Бонапарта, као и многи други стварали су своја царства на туђој крви чувајући се опрезно да не пролију своју. То покушавају и неки данашњи диктатори, који не сматрају историју учитељицом живота него се одлучно држе старе утакмице у злу… Те ће их зло и снаћи, и биће уписани у читуљу непријатеља Христових. А њихова царства ако се и остваре, биће убрзо претурена малим прстом Христовим. И биће одбачена с пута који Христос води човечанство, и претворена у гомилу рушевина као и сва остала насилна царства пре њих.
Револуција Христова створила је у друштвеном погледу братство; братство нових људи за које Христос умре. Идеја хришћанског братства укључивала је и слободу и једнакост.
 
* * *
 
Преврнимо два листа модерне историје. За последњих сто и педесет година догодиле су се у Европи две крваве револуције, француска и руска. Француска револуција збила је свој програм у три речи: слобода, једнакост и братство. Братство је дакле ставила на последње место. Од те три идеје француска револуција мучила се и још увек мучи на остварењу само идеје слободе. Идеје пак једнакости и братства нису практично ни дошле на дневни ред.
Руска револуција дошла је да оствари ону другу идеју француске револуције – једнакост, док је идеју слободе и братства прећутала.
Револуција једнакости не само није до сада остварила једнакост него је поделила људско друштво у три касте: пресите, несите и гладне; или: пуноправне, малоправне и бесправне.
Зашто су обе ове револуције у сред хришћанског света ставиле идеју братства на последње место, или сасвим је презреле? Као неку Пепељугу међу идејама!
То је јасно. Зато што су обе те револуције биле атеистичке; обе су одрицале постојање Бога. А кад се одриче Бог, нелогично је и говорити о братству људи. Где нема заједничког оца, нема ни братства. Смешно би било говорити људима: Ми смо сви браћа, јер немамо једног оца!
Где се дакле не признаје један отац људи, ту нема ни братства. А где нема братства, ту је непрекидна злоба, незадовољство, и стара кобна утакмица у злу. Зато мислимо, да су обе те европске револуције почеле са погрешног краја, стављајући оно што је прво на последње место, а последње на прво. И када су атеистички револуционари понекад изговарали реч братство, нису мислили на истин- ско братство него на утилитарно, разумевајући под братством на њихов начин уређен ортаклук људи. А да су револуционари једне и друге европске револуције иставили идеју истинског братства, и то на прво место, не би се укаљали оноликим злочинима.
Шта да се ради?
Потребно је обрнути ред речи па рећи: братство, слобода и једнакост. Или просто – братство, и довољно. Јер где је братство ту је и слобода и једнакост.
Но да се обрне тај ред речи, не иде лако. То би био задатак једне треће револуције.
Та трећа револуција уствари је отпочела далеко пре оне две европске револуције. Отпочела је пре деветнаест столећа. И још траје, и трајаће. Логика те револуције гласи: Један отац на небесима, једно братство људи на земљи, једна утакмица међу људима – утакмица у добру.

One Comment

  1. Pomaže Bog imam bitno pitanje…da li je ispravno čestitati praznike muslimanima da li mi Pravoslavci treba to da radimo iako ne verujemo u njihove praznike…ja lično smatra da ne trebamo čestitati njima praznike nego ih trebamo gledati kao braću…ja ne mogu da čestitam iz srca praznik u koji ne verujem…ne mogu to da uradim dok mislim na Isusa Hrista i dok Pravoslavcu Čestitam praznik u koji verujem iz srca ja to ne mogu uraditi za muslimanski praznik.Buni me to što Pravoslavni hrišćani smatraju da je ispravno čestitati praznike muslimanima iako ne veruju u njihove praznike