NASLOVNA » Molitva i Bogosluženje, PITANJE PASTIRU » Zašto se parastosi ne služe tokom Svetle Sedmice

Zašto se parastosi ne služe tokom Svetle Sedmice

Pitanje:
Pomaže Bog dragi oče, želela bih da postavim jedno pitanje, budući da mi se prijatelj upokojio tokom Časnog Posta. Upokojio se tako da mu 40. dan spada tačno na Veliki Petak, te se ne može odslužiti parastos za 40.dana. Moje pitanje je: zašto se ne može oslužiti parastos niti bilo kakav pomen tad? I tokom cele sledeće sedmice, Tomine nedelje? Pozdrav i svako dobro u Gospodu, Jelena.
jelena


Odgovor:
Draga Jelena, Razne su prakse, ali bih rekao da treba praviti razliku između parastosa i parastosa; i da svaki parastos nije jednak po značaju i važnosti, to jest, u koje vreme se obavlja. Naime, kada se radi o 40-dnevnom parastosu, samo taj parastos – može da se služi. Ostali parastosi, kao onaj devetog dana, godišnji ili šest meseci ne mogu. Prema 169. pravilu Nomokanona u Velikom Trebniku parastosi (panihide) u hramu se ne služe „u dvanaestodnevnom periodu (tj. od Božića do Bogojavljenja) , u prvu sedmicu Četrdesetnice, u Veliku (Strasnu) sedmicu, u Svetlu sedmicu, kao ni nedeljom i o velikim praznicima“. Ako u sedmične dane Velikog Posta padne 3. ili 9. dan po smrti, panihida novoprestavljenom se služi u najbližu tim danima zaupokojnu subotu. Samo na 40. dan, kad god da padne, služi se panihida u hramu. „Parastos u 40 dan se obeležava i slavi zbog Vaznesenja Spasitelja u taj dan. U Njemu je prelazak pokojnika u Carstvo Božije.“ (http: //forum.verujem.org/index.php? topic=18274.0; wap2) „Od svih molitava za umrle koje crkva propisuje posle opela, najvažniji je četrdesetodnevni pomen ili parastos. Po učenju crkve, u četrdeseti dan posle smrti, duša čovekova izlazi pred Božiji sud. Najbolje je ako se taj parastos vrši tačno u četrdeseti dan, a ako je nemoguće, onda je dobro u subotu koja pada pre toga dana.“ (LJ. Ranković, http: //forum.verujem.org/index.php? topic=5321.0) Ovaj parastos je važan jer u 40-ti dan duša izlazi na sud Božiji i određuje joj se mesto do Strašnog suda. Ostali parastosi se ne vrše strasne sedmice u hramu, jer su ti dani posvećeni Pobediocu smrti – Hristu, od koga zavisimo i mi sami, kao i naši preminuli. Ali, to ne znači da u te dane ne možemo molitveno sećati naših umrlih, da ne palimo voštanice za pokoj njihove duše u hramu, da ne činimo dobra dela i milostinju za pokoj njihovih duša. Naprotiv. Ali, zašto uopšte, Crkva vrši pomen nakon upokojenja verujućeg? „Jednom Sveti Makarije Aleksandriski upita Anđele koji su ga pratili po pustinji: Pošto je od Svetih Otaca predato da se u Crkvi vrši prinos Bogu za preminulog u treći, deveti i četrdeseti dan, kakva onda od toga biva korist po dušu pokojnika? Anđeo odgovori: Bog nije dopustio da išta nepotrebno i nekorisno biva u Njegovoj Crkvi. Jer kada u treći dan biva u Crkvi prinos, onda duša umrloga dobija od čuvajućeg je Anđela olakšanje u tuzi koju ona oseća zbog razlučenja sa telom; dobija zato što je za nju izvršeno u Crkvi Božijoj slavoslovlje i prinos, te se u njoj rađa blaga nada. Jer u toku dva dana duši se dozvoljava da zajedno sa Anđelima koji se nalaze pored nje hoda po zemlji gde hoće. Otuda duša koja ljubi telo (teloljubiva duša) luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala sa telom, ponekad oko groba u kome je telo pogrebeno; i tako provodi dva dana kao ptica tražeći sebi gnezdo. Dobrodeteljna pak duša hoda po onim mestima na kojima je obično tvorila pravdu. U treći dan Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih naređuje da se svaka hrišćanska duša, po ugledu na Njegovo Vaskrsenje, uznese na nebesa radi poklonjenja Bogu svih. Stoga Crkva ima dobar običaj vršiti u treći dan prinos i molitvu za dušu. Posle poklonjenja Bogu, Bog naređuje da se pokažu duši razna i prijatna naselja Svetih i lepota Raja. Sve to razgleda duša šest dana, diveći se i proslavljajući Tvorca svega, Boga. A posmatrajući sve to, ona se izmenjuje i zaboravlja tugu koju je imala boraveći u telu. Ali ako je kriva za grehe ona, pri posmatranju blagovanja Svetih, počinje tugovati i ukoravati sebe, govoreći: „Teško meni kukavnoj.“ A posle razgledanja u toku šest dana svih radosti Pravednika, Anđeli je ponovo uznose na poklonjenje Bogu. Stoga, dobro čini Crkva, vršeći u deveti dan službe i prinos za usopšeg. Posle drugog poklonjenja, Vladika (Gospod) svih naređuje odvesti dušu u pakao i pokazati joj sva tamošnja mesta mučenja, razna odeljenja pakla, i raznovrsna mučenja nečestivih, u kojima nahodeći se duše grešnika neprestano kukaju i škrguću zubima. Po ovim raznim mestima muka, duša se nosi trideset dana, dršćući, da i sama ne bude osuđena na zatvor u njima. U četrdeseti dan duša se opet uznosi na poklonjenje Bogu; i tada već Sudija određuje duši mesto koje odgovara njoj prema njenim delima. (Sveti Makarije Aleksandrijski, http: //pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ishod_duse.htm) Stoga Crkva postupa pravilno, čineći u četrdeseti dan pomen za preminule. Poštujući Hristovu žrtvu kako za nas, tako i za naše umrle, mi saučestvujemo sa Hristom u Njegovim stradanjima, isto kao što se i prilikom krštenja „pogrebosmo sa njim u smrt, da bismo i živeli sa Njim“ u Carstvu Njegovom. Zašto? Zato što je to sasvim normalno i ispravno. Zamisli da očekuješ pomoć od prijatelja, znajući pri tom, da je taj prijatelj istovremeno i jedan jedini koji može pomoći. Zar ne bi sačekala? Ako je taj prijatelj već premnogo učinio za nas i naše umrle, zar nebi bilo prirodno i normalno saučestvovati sa takvim prijateljem u danima koji su njemu posvećeni? Zar nebi bilo ispravno sačekati malo da nakon tih dana i on pomogne nama? Gospod odlučuje kada će ko biti pozvan. On takođe odlučuje kome, kada i kako će pomoći. Prema tome, mi moramo ostaviti mesta za Boga i kada smo živi i kada umiremo i kada se nađemo sa one strane smrti. Jer od Njega jedinoga zavisimo i u Njemu Jedinome je naš život, kako privremeni tako i večni. Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *