NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » Zahvalnost je plod žive vere u Boga – beseda na Jevanđelje po Luki (17, 15-19)
Zahvalnost je plod žive vere u Boga – beseda na Jevanđelje po Luki (17, 15-19)

Zahvalnost je plod žive vere u Boga – beseda na Jevanđelje po Luki (17, 15-19)

Jeromonah JOVAN Ludiščev

 

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

U današnjem čitanju Jevanđelja učimo o deset ljudi koji su bili gubavci i koje je Hristos izlečio, a samo jedan od njih vidjevši da je izliječen, vrati se slaveći Boga iz svega glasa. I pade ničice pred noge njegove i zablagodari mu. I taj bješe Samarjanin. A Isus odgovarajući reče: Zar se ne očistiše desetorica? A gdje su devetorica? Kako se ne nađe nijedan drugi da se vrati i dade slavu Bogu, nego samo ovaj inoplemenik? I reče mu: Ustani i idi; vjera tvoja spasla te je (Lk. 17, 15-19).

Dakle, današnje čitanje Jevanđelja govori nam o Božjem milosrđu prema čoveku, o Božjoj brizi i o tome kako se čovek odaziva na milosrđe Božje.

Milosrđe koje nam Bog pokazuje donosi zahvalnost srcu; ali ako ovo milosrđe ostane nezapaženo, ostaćemo bezosećajni i ravnodušni prema njemu.

Osećaj zahvalnosti povezan je sa živom verom u Boga, s našim potpunim predavanjem Njegovoj volji i plod je toga (to je i razlog što je Hristos rekao isceljenom čoveku: „Vera tvoja spasla te je.“). Dakle, samo srce koje jača svoju veru u Božji Promisao sposobno je videti milosrđe koje nas okružuje.

Sposobnost da primetimo Božji Promisao u svemu što nam se događa – bilo velikom ili malom, od važnih događaja do beznačajnih susreta – zasniva se na apsolutnom, istinskom uverenju da je sve u našem životu po volji Božjoj. I zato je Bog uvek s nama. „Sve što imamo, sve što nam se događa je od Boga, i događa nam se po Njegovoj volji… Ništa ne može ometati Božje planove protiv Njegove volje.“

Bog nas okružuje svojim milosrđem na svakom koraku našeg života.

Sveti nas neprestano podsećaju da nas Bog okružuje svojim milosrđem na svakom koraku našeg života; mi dobijamo više Njegove milosti nego što dišemo, pa čak je i trenutak više od udaljenosti jednog čina Božjeg milosrđa od drugog.

Sposobnost da vidimo Božje milosrđe menja, preobražava i omekšava ljudsko srce: „Ako duša promišlja o delima ljubavi koja pokazuje Bog, ove misli je nadahnjuju da se vine u nebo; ako duša promišlja o mnoštvu grehova i obilju Božje ljubavi, onda – videći Božju brigu – oseća i doživljava Božji Promisao … I zahvalnost prožima dušu.“

„Pred Bogom se osećamo kao neotplativi dužnici, dok nam Bog daje Svoje blagoslove, jedan veći od drugog.“ „Što bolje sebe upoznajemo, bolje osećamo svoju apsolutnu nemoć. Opažamo svoju nedostojnost i nezahvalnost i istovremeno opažamo koliko je veliko milosrđe Božje.“

Videvši svoju bedu i slabosti, uviđamo obilje Božje ljubavi i stičemo osećaj zahvalnosti. Zahvalna osoba je uvek srećna, poput sirotog čoveka koji uzima bilo kakvu milostinju i drago mu je da je primi, srećan je zbog najmanjeg dela Božje ljubavi. „Zahvalnost je naše priznanje Božje milosti koje nismo dostojni.“

Tada nas ozaruje misao: „Da možemo živeti hiljadu godina, imati hiljadu srca, to ne bi bilo dovoljno da uzvratimo Hristu za Njegovu veliku ljubav (i milosrđe) koje nam je pokazao i Koji nastavlja da nam prašta, da nas trpi i očišćuje Svojom Božanskom Krvlju.“

„I danas postoji toliko puno ljudi koji su, čini se, upali u bezdan greha i kojima je, bez obzira na to, Bog dao spasonosni podsticaj da ožive svoju dušu… Oni dobijaju ovaj podsticaj i tada bi trebalo da shvate čudo Božje ljubavi, transformišući svoj život; i trebalo bi istovremeno da budu beskrajno zahvalni Bogu i da veruju u Njegovu moć i milosrđe u budućnosti.“

„Nakon ispovesti čovek treba da shvati da mu je Bog pokazao milost. Trebalo bi da se osećamo kao čovek kome je oprošten dug i koji duguje svom dobročinitelju. Dajte slavu Bogu, ako ne želite da izgubite volju i počinite iste grehe.“

Mi čak i ne obraćamo pažnju na mnoge probleme jer prolaze nezapaženo. Međutim, gledajući unazad, ne možemo a da ne vidimo da je u nekom trenutku našeg života postojao nerešiv problem, a onda je postojao još jedan, i svi su prošli, a niko ne može objasniti kako. Slična dela Božijeg milosrđa – vrlo lična svakom od nas – mnogobrojna su u našem životu.

Na svemu zahvaljujte, kaže apostol, jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu (1. Sol. 5, 18).

Crkva ima mnogo molitvi, u kojima se izliva blagodarnost čovekove duše Bogu za sve milosti kojima je On okružuje. Koje su to milosti?

Sveti prorok i psalmopevac David, videvši pomoć Gospoda, Koji ga nije napustio u sred  mnogih nevolja,  zahvaljuje Bogu jer On:

usliša me, i od svih nevolja mojih izbavi me (Ps. 33, 4); Onoga Koji je stavio dušu moju u život (Ps. 65, 9); jer u poniženju našem spomenu nas Gospod, jer je do veka milost Njegova (Ps. 135, 23); Koji očišćuje sva bezakonja tvoja, i isceljuje sve bolesti tvoje. Koji izbavlja od truleži život tvoj, Koji te venčava milošću i dobrotama (Ps. 102, 3-4); Koji daje hranu svakome telu (Ps. 135, 25); Koji daje hranu gladnima. Gospod oslobađa sužnje (Ps. 145, 7); Gospod čuva došljake, sirotu i udovu prima (Ps. 145, 9); Gospod umudruje slepe, Gospod podiže oborene (Ps. 145, 8).

Sveti Tihon Zadonski u svojim molitvama zahvaljuje Bogu, jer:

„sazdao si me po Svome obrazu i podobiju; mene paloga iskupio; o meni nedostojnom promišljao; mene grešnog na pokajanje prizvao; mene grešnog nisi pogubio, nego po Svojoj blagosti trpeo moje grehe; pomogao mi u brojnim iskušenjima, nevoljama i nesrećama; sačuvao me u nesrećnim i smrtnim slučajevima, tešio me, beznadežnog i očajnog; meni nedostojnom dao hranu koja je ojačala moje nemoćno telo; pružio mi odeću i sklonište, u kojem sam pronašao mir.“

Sveti pravedni Jovan Kronštatski u svojim molitvama, takođe se obraća Bogu sa zahvalnošću:

„jer Si nas stvorio, za rođenje u pravoslavnoj veri; za Prečistu Djevu Mariju, Zastupnicu spasenja roda našega; za svete ugodnike Tvoje, koji se mole za nas; za Anđela Čuvara; za bogosluženje, koje održava našu veru i vrlinu; za Sveto Pismo, za Svete Tajne, a posebno Tvoje Telo i Krv; za tajanstvene blagodatne utehe, za nadu da ćemo naslediti Carstvo Nebesko i sva blaga Tobom darovana; jer si nas mnogo puta spasio od ljutih strasti.“

U akatistu „Slava Bogu za sve!“ prinosimo zahvalnost Bogu:

za velikodušne poklone Tvog Promisla koje Si nam pokazao (Ikos 1), Koji si nas pozvao u život (Ikos 1), Koji nam otkrivaš lepotu vaseljene (Ikos 1), Koji si nas zavoleo ljubavlju dubokom, neizmernom, božanskom (Ikos 12), za tajne i javne milosti Tvoje (Ikos 1), Koji neprestano bdiš nada mnom (Ikos 5), Koji premudro upravljaš mojim životom (Ikos 10), za svaki korak života, za svaki trenutak radosti (Ikos 1), Koji nam šalješ nevolje i žalosti kako bi nas naučio da saosećamo u tuđim stradanjima (Ikos 9), za ljubav srodnika i za vernost prijatelja (Ikos 5), za odmor blagodatnog sna (Ikos 4), za radostan osmejak zore kojom me budiš (Ikos 2), za našu neutoljivu žeđ za Bogom (Ikos 6), za sve što nam otkrivaš po milosti Svojoj, za sve što skrivaš od nas po mudrosti Svojoj (Ikos 7).

Sveti Pajsije Atonski obraća se Bogu: „Gospode moj, zahvaljujem ti svim srcem za sve darove Tvoje, zahvaljujem Ti što opraštaš sve moje grehe i nezahvalnost celog sveta i moju duboku nezahvalnost.“

Sveti nas inspirišu da „naučimo da zahvaljujemo Bogu za sve i imamo srce koje voli (brine).“

Nezahvalnost ispunjava srce ako neko „ne zna šta je milost, ili sebe smatra vrednim toga, ili traži svoja prava na to.“

„Nezahvalna osoba sposobna je da voli samo sebe i u tom osećaju je ograničena i slepa.“

Dok doživljavamo patnje ponekad ne vidimo Božji Promisao, vidimo samo da naš život još nije sređen. Ali Sveti su znali da su slične situacije manifestacije Božjeg Promisla, i zbog toga, razlog za zahvalnost.

Arhimandrit Jovan (Krestjankin) napisao je jednom od svoje duhovne dece: „Zašto vas toliko brine neizvesnost vašeg života? Verujem da je sve u vašem životu sasvim logično i ide svojim sporim tempom; jedna stvar prati drugu, posledično i prema Promislu. Treba da zahvalite Gospodu što vam je dao snagu i vreme dok sve oko vas (mislim na sve što izgleda nesređeno), u vama i u vašoj rodbini, ne sazri. I tada će voće sazreti u pravo vreme.“

U drugom pismu otac Jovan piše: „Zaista imate slabost, koja je uzrok vašeg paničnog stava prema životu. A ta slabost je nedostatak istinske vere u Božji Promisao i predavanja sebe, svega i svakoga Njegovoj volji… Štaviše, sve ovo (vaše stanje panike) je zato što zaboravljate Božje milosrđe i ne zahvaljujete za sve… Nikada nećemo biti zadovoljni, nikada neće biti dovoljno; bojimo se da i puka čestica prašine može potamniti naš život, bilo kakva neizgovorena tuga ili neznatni propust koji može izgledati iritantno.“

Obraćajući se drugom svom duhovnom čedu, arhimandrit Jovan kaže: „Niste postali gori nego što ste bili. Životne okolnosti otkrivaju nas samima sebi, uklanjajući sloj samozavaravanja. Slava Bogu za to! Veoma je teško videti same sebe, ali to je neophodno za spasenje. Ovo otkriće rađa samoukoravanje i smirenje – ne lažno ili teatralno, već ono od Boga. Zahvalite Gospodu za ovo iskustvo.“

„Osoba može izgledati krotka, smirena, velikodušna, jednostavna, čista i verujuća, dok ne podlegne iskušenju; izazovi često otkrivaju da su ljudi zli, gordi, bezobzirni, podmukli i slastoljubivi.“

Jedan od Svetih je napisao: „I s odra bolesti prinosite hvalu Bogu… Zahvalnošću oslabite okrutnu bolest. Štaviše, zahvalnost donosi duhovnu utehu bolesnoj osobi! Moć žive vere preobražava srce koje je ispunjeno zahvalnošću i koje je neguje. Stoga je odar bolesti često mesto spoznaje Boga i samospoznaje… Kada duša okusi slatkoću i mir koje joj donosi zahvalnost, ona žuri k njoj, kao prema utočištu; ona žuri tamo iz teških talasa roptanja, malodušnosti i tuge.“

Čovek zahvalan Bogu zahvalan je i ljudima oko sebe „čak i za najmanje dobro koje mu učine“.

Između ostalog, „čovek uvek zaboravi dobro koje je učinio nekome, ali nikada ne zaboravlja ni najmanje dobro koje mu je učinjeno. Nikada ne može zaboraviti čak ni najmanji čin milosrđa.“ Sveti Pajsije daje sledeći primer: Osoba ove vrste „možda je nekome dala vinograd i zaboravila na to; ali nikada neće zaboraviti grozd koji mu je neko dao.“ Ili, „čovek je možda nekome dao mnoštvo raznih drvenih ikona i zaboravio na to; ali ako mu neko pokloni majušnu plastičnu ikonu, uprkos niskoj ceni ikone, on oseća čistu radost. Pun zahvalnosti, razmišljaće kako da uzvrati uslugu. Takva osoba može izgraditi čitavu crkvu, donirati zemlju za izgradnju i jednostavno zaboraviti na to. Dakle, pravi duhovni pristup je sledeći: sećajte se dobrog (čak i najmanjeg) koji su vam drugi učinili.“

„Ako neko ignoriše dobro koje mu je učinjeno i, naprotiv, seća se dobra koje je učinio drugima, to je suprotno onome što Hristos želi od nas.“

Dakle, „moramo biti zahvalni našim bližnjima, a ko je zahvalan ljudima, on je, takođe, zahvalan i Bogu. Zahvalnost je znak smirenog i Bogu posvećenog duha.“

Bog voli zahvalne, a ako čovek ume da vidi i ceni milosti Božje, onda ih prima stalno i postojano.

 


Prevod sa engleskog
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christian

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *