Врло често падам у стање депресије?

Питање:
Оче, почела сам да живим интезивнијим црквеним животом од прије неких 3 године овдје у Америци премда сам и раније одлазила на недељне службе код нас. Након што сам исповједила сагрешења која су се односила на оно «видљиво», што ми је мучило савјест годинама, откривам и ужасавам се чини ми се још горих сагрешења: наоко сама себи се чиним праведна и безгрешна, бар се трудим да оставим тај утисак, а кад се тај привид разгрне… ужас… ужас од сопствене сујете, презира према свему и добром и лошем, према преосјетљивости и памћењу увреда и да не набрајам. Како да се спасавам јер врло често падам у стање депресије? Била сам снажнија док сам била у сред рата код нас у Босни него овде уз сав мир и угодност.
Н.Н.


Одговор:
Драга у Христу НН, Опростите због кашњења са овим одговором јер признајем да сам био заборавио на њега. Један од највећих проблема које се јављају у духовном животу после проналажења Цркве јесте то осећање праведности. Када ми живећи дуго у сваком мраку прогледамо и откријемо истину, ми у тој благодати заиста «уживамо» и све нас у вези тога чини много срећним. Овај до јуче суров живот добија сву своју пуноћу, и изгледа све лепо и глатко када се тиче духовног живота, јер је он кренуо и већ даје прве плодове. У свему томе ми откривамо себе и налазимо се у духовном усхићењу. Чак упоређујемо себе са животима светих који су медноречиво описани у њиховим житијама. Све је нешто лепо и блажено али «однекуда» јавља се један други проблем. Сада ми већ не можемо да разумемо, или да саосећамо духовне проблеме људи који се налазе око нас, посебно њихове падове, и тада ми почињемо да расуђујемо и упоређујемо ово наше благодатно стање са њиховим, и ту се појављују и прве осуде. Гладни знања о нашој вери ми сакупљамо много информација и откривамо да «много познајемо», али тада ми такође примећујемо да се појављују први симптоми нечега што нам недостаје, и то нас све чешће узнемирава.Зашто се ово дешава? Одговор је прост и можемо да га нађемо код било којег светог оца Цркве, или искуснијег старца (нашег савременика) . У духовном животу постоји спољашње и унутрашње. Спољашње је све оно што ми видимо или чујемо: нпр, великолепни храм и његово унутрашње фрескосликарство; или лепота богослужења, до крајњих уметничких изазова; или богатство «покрета» и симболике приликом служби; или слушамо семинаре и теолошке академике, и тако све се нешто збива око заједнице којој припадамо и то нам је све много интересантно. Унутрашње је оно што пре свега тражи покрете срца као и умно молитвено созерцање. Ово двоје су благодатно повезани и допуњују се и имају одређена места у улогома које одигравају у животу једног члана Цркве. Ако решимо да се само задовољимо спољашњим, визуелним и опипљивим, и то без трзаја да духом зађемо у онтолошке изазове, пре свега у том онтолошком заједничарењу са Богом, природно је да ће код нас да се појаве прва разочарења јер смо дошли до једне тачке где осећамо да не можемо даље. Тада многи падају у депресију и очајање, а опет неки покушавају неким алтернативним путвима да замене своју духовну празнину (неактивност) и недостатак жеље за усавршавањем; опет неки се просто задовољавају са тим што већ имају, тако што се већ ту предају прелести и гордости, и са те тачке и «даље воде свој духовни живот» усмеравајући га по свом нахођењу и личним потребама, у убеђењу да су већ праведници и као такви компететни за све, па и да се баве најосетљивијим црквеним питањима. Драга НН, пут духовног живота је трновит и тежак, и то у свом својем лингвниситчком смилу и значењу речи «тежак». Тежак је зато што ништа тако не може да га олакша као оно познато еванђелско послушање: «Продај све и пођи замном»! . Али тог послушања скоро да се сви ми одричемо, а оно је једино средство које уклања СВЕ тешкоће у једном духовном животу. У том послушању је савршенство а ми га се одричемо. Дакле, ми не можемо, нити уопште имамо права да се осећамо праведним, савршеним, и да немамо тешкоће, а да у исто време свим срцем желимо плодове и овог века. Живот «овог века», примање његове филозофије јеста та тешкоћа! Овај свет (стил живота) јесте наш слободно изабрани крст којег смо у незнању решили да носимо (тешкоће) , и није битно какав је он јер нам га Господ предлаже само у различитим формама, и разврстава на основу нашет духовног савршенства да га носимо. Ратови, социјани немири, глад и немаштина, сва та страдања – све нас то једним «опипљивијим» путем приближава Богу (значи тај пут није апстрактан него је стваран, осећајан) . Ово објашњава ваше боље духовно стање у тим ратним данима.Дакле, у правом духовном животу не може се без тешкоћа. То је чак и праведни Јов опитно за све нас претрпео, да би нас маловерне учио смирењу и љубави према Богу, и онда када нам не иде добро. Оне духовније и јаче, Господ смирује и падовима да би их уклонио од искушења гордости, јер већи је грех пасти у гордост него ли пасти у неки грех који је проузрокован салбостима нашег тела – те грешне природе људске (треба имати на уму да Принц «овог века» никада није имао тело) . Када човек схвати да се ми ипак «оправдавамо благодаћу» (упореди стихове канона 8 песме Опела) а не нашим личним заслугама, тада ћемо научити лекцију коју нам Господ често задаје, понекад и «врло скупу» само да не би пали у гордост. Осећање праведности ван Божије благодати јесте оно исто преживљавање «односа» према Богу који је имао пали Анђео, и Господ не жели да се то и нама деси. Он је то и вама дао да узмете и понесете; да заплачете и да завапите, да са Њим и без молитвеника (књиге) поразговарате и у сузама обећате јер негде је речено: «сине дај ми твоје срце», а не само форму и суви поредак. Саветујем вас да ћутите и трпите до бољих дана, баш онако како је то већина подвижника и светих отаца радила у моментима неупоредиво јачих страдања и неправде, који су благодарили Бога што их је и на тај начин учио. Само једног мора да се чувате, а то је да никада не губите наду, т.ј. веру да вас Господ никада неће оставити! Наравно ако ви њему не окренете леђа. Протојереј Љубо Милошевић

Comments are closed.