Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Душа у банатској равници

– Одлазите из Баната…
– Одлуком светог архијерејског сабора постављен сам за митрополита црногорско-приморско-скендеријског, и ова нова улога је за мене служење Богу и људима. Мислио сам да ћу у Банату остати док сам епископ и довијека, али, била је потреба да одем на Цетиње, обзиром да сам из тих крајева. Из своје досадашње Епархије, добио сам многе честитке, али и критике и жал што одлазим. Тако да признајем, примам честитке, али и сам жалим, јер сам хтио и желио да останем у Банату.
Такво је и правило црквено, од искона, да епископ, кад дође у једну епархију, он ту треба да остане до своје смрти. Чак се мисли да је то нека врста вјенчања епископа с епархијом.
А било ми је помало необично када сам постављен за епископа Банатске епархије, пошто ми је менталитет овдашњих људи, ипак био непознат. Но, када неког волиш није тешко да га упознаш. Љубав је најбољи пут за упознавање.
А онда помислих, имам и ја мало искуства, лутао сам по бијелом свијету и прилагођавао се разнима, па што да се не прилагодим свом сопственом народу, макар он по менталитету био нешто друкчији од мојих Морачана.
Банаћанин је сав овдје. Прошао је сито и решето. Ко све њиме није владао… Слуша он твоју причу, али мјерка, чека да види је ли ти ријеч сагласна дјелу, или је то само онако. Као, незаинтересован је, баш га брига. Ма, какви! Видим, сваки мој покрет прати, сваку ријеч памти.
И то је нешто у овим људима што ме је духовно обогатило. У Банату сам, признајем, захваљујући широкој банатској равници, проширио своју душу. Ширина је ширина! Заволио сам равницу, нарочито кад сунце залази, а ја се однекуд враћам. Небо се спусти, чини се, можеш руком да га такнеш. Тек тада схватиш зашто људи могу да се заљубе у онај предио, а горштаци су, попут мене.
– Зов завичаја, Црне Горе…
– Догодило се, ето, да се на мени остварује, по промисли Божјем она Његошева: “Гдје је зрно клицом заметнуло, ондје нека и плодом почине!”
Осјећам то као послушање гласу јагњета Божјег, закланог за живот свијета. Отишао сам на Цетиње да мирим завађене, да сједињујем разједињене, да братим разбраћене и да сведочим колико знам и колико могу о великом људском достојанству, да обнављам светиње, да помогнем обнављању Ловћенског храма, јер се његовим обнављањем обнавља и оскрнављена народна душа.
То што сам сада на Цетињу, не значи да ћу ја сасвим отићи из Вршца. Ондје сам служио шест година иједан дио моје душе заувијек ће остати у равном Банату. Ових дана идем преко Баната, посматрам земљу банатску, равну, па видим и осјећам, ушла је у мене. Кад је тако ушла у мене за шест година, колико ли је тек она мила и драга Банаћанима који су ту рођени. И треба да им буде мила, јер благословна је земља банатска. Али, с друге стране кад гледам банатске паоре, видим како им већ у шездесетој земља пробија кроз лице и очи. Стално су у њој, везани су за њу, и она их испија. Та веза понекад може бити и негативна. Она је створила пословицу, коју сам овдје чуо и због које сам се згрозио. Кажу: “Да је добро имати брата и Бог би га имао!”
А зашто? Све због земље, због диобе! Ето, то су моји Банаћани…
– Да ли бисте нешто рекли поводом ових наших најновијих неприлика у земљи. посебно Хрватској…
– Ја сам зато да се потрудимо, да успоставимо узајамно дубљи, човјечји дијалог. Ми који овдје живимо, ипак смо из једних стабла, једног коријена, једног само историјског распећа, и бјекство једних од других је историјски немогуће, без обзира шта се међу нама буде догађало.
Неопходно је, међутим, развијати у себе спремност за слушање другога, отвореност за муку другога. Када неко стално кука, значи: боли га нешто! Кад ово говорим, мислим на збивања у току минулог рата, на територији НДХ. Бојим се да браћа Хрвати, који такође имају своје трауме, можда још нијесу схватили колико је дубока рана српског народа на просторима НДХ, како та рана још крвари и колико има и данас примјера тамо озакоњеног ратног безакоња. А то је горе и од рата и од послијератног стања.
О томе свједоче бројни храмови, чије рушевине још и данас штрче према небу, да не говорим о толиким јамама. Требало би да смогнемо снаге, да једни другима дубље завиримо у ране. Ако то учинимо, можда ће се и многи неспоразуми који постоје, бар умањити и можда ћемо осјетити да нијесмо толико далеко једни од других, колико мислимо.

(Политика експрес, 4. фебруар 1991)

Comments are closed.