Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Божићна посланица српском и осталим народима

– Преосвећени Владико, шта бисте рекли у Божићној посланици српском народу и свим народима уопште?
– Божићна порука је вјечна и увијек нова: Мир Божји, Христос се роди! Од памтивијека, мир је насушна потреба сваког бића, а поготово сваког људског бића. Мир је првенствено унутрашња стварност људског срца. Мир и слобода, они се прво у срцу задобијају, и ако ту не постоје, онда их ни око нас не може бити. На просторима гдје службујем (Епархија банатска – пр. пр.) Божићну поруку народ дефинише ријечима молитве: “Од цара мира, од Бога здравља!” Тај мир нам је неопходан у сваком појединцу, у свакој породици, сваком мјесту, земљи и сваком народу.
– Ви, ипак, због Ваше духовне делатности, последњих година писте имали много мира. Нападане су трибине које сте Ви организовали, нападане су Ваше беседе и писања. О чему се ту, заправо, ради?
– То питање сам и ја себи често постављао и нијесам до данас пронашао одговор. Једино знам, да када сам дошао овамо, а то сам истакао и у својој бесједи, дошао сам с поштовањем и с љубављу према свима и према свакоме. То је, уосталом, и моје “вјерују”: поштовање сваког људског бића као себе самог. Можда и више од себе самог. Али, вјероватно су на овом простору постојале – код неких појединаца – предрасуде и о Цркви, о њеном бићу, о њеној улози, о мојој личности. Ти појединци су утицали да мој долазак у појединим круговима изазове одређени немир. На другој страни, народ ми је узвратио и поштовање и љубав. Обишао сам цијели Банат, преко 140 парохија, и свугдје јебило тако. Али, поједина јавна гласила томе су давала сасвим Другу интонацију. Вјероватно да сам и ја дјелимично за то крив, зато што сам покушао да унесем одређени динамизам у живот Цркве.
С обзиром на послијератне прилике, у којима је Црква живјела, то је било изненађење за неке људе, који су Цркву смјестили у сферу мртвог организма, непостојећег и преживјелог. И онда, ако Црква почне да ради свој посао који је радила вјековима, услиједе напади. Такав је случај био и са трибином “Вјера и култура” у Вршцу. Постављало се питање – “шта Црква има с културом”, а питали су људи који нијесу свјесни, да сама ријеч “култура”, долази од ријечи “култ”. А зна се од исконика, да гдје год постоји култура, она представља дах вјечности, везана је, посредно или непосредно, са култом било које врсте. Према томе, постављати такво питање, значи показивати своје незнање садржаја и поруке Цркве, њене улоге кроз историју, њене данашње улоге и њене улоге у будућности, сваког мјеста, па и овог.
– Шта је посебно сметало на тим трибинама? Да ли су ти званични напади били уперени само на људе у монашким ризама?
– Сметала је сама појава трибине, ма шта се на њој говорило. Прије него је почела, организовано је неколико предавања у Панчеву. Црквена општина је двапут кажњавана само због тога што је позвала неколико људи са стране, међу којима је био и Антоније Исаковић, потпредсједник Српске академије наука. Академика Исаковића нијесу позвали на одговорност за оно што је говорио, али су казнили домаћине што су се усудили да слушају, с поштовањем, једног српског академика.
Признајем, овдје то нијесам очекивао, јер је на овом простору већ неколико вјекова присутна одговорност за духовне проблеме. Суочавање са окошталим схемама мишљења, дјелања, са погрешно утемељеним односима између Цркве и Државе – то је нешто што је сметало властодршцима. Ја бих то стање радије схватио као рецидив стаљинизма који је оставио велике напуклине у свијести. Познато је како се све он јављао на овим просторима. Писац Младен Марков нам је дочарао вријеме чувених “добровољних откупа” и процесе “истјеривања Бога”. Роман “Истјеривање Бога” није нешто у машти књижевника, то је стварност, која се ето и данас јавља у многим срединама. Ето, недавно сам чуо од једног вјерника, који је био очевидац, шта се догодило у оближњем селу Парти. Негдје педесетих-шездесетих година, у Парти су, не само истјеривали Бога, него га и сахранили званично! Група скојеваца направила је сандук: “Умро је Бог, Бог је мртав!” Скојевци обучени у одјела која подсјећају, ваљда, на црквене одежде, носили су тај сандук кроз село, пјевали шоровима скаредне пјесме, и на крају сандук бацили изван села, у неки канал, тврдећи: “Бог је сахрањен. Нема више никога у Парти да вјерује у Бога”. , А, ипак, данас у Парти постоји и храм и много вјерујућих душа, много дивног, божјег народа. Ето, видите, јасно је какво је ту владало стање ума.
Морамо имати у виду да је овдје дошло и до досељавања великог броја колониста из других мјеста. Они су често губили своје обичаје из старих крајева, на нову средину нијесу навикли као ни на њену духовну стварност. Ту им је дата земља, имања и куће, обезбијеђени су им добри материјални услови, па су многи од њих били носиоци милитантног атеизма и стварања такве атмосфере.
– Крије ли се иза свега тога, заправо, сукоб два различита погледа на свет? Сукоб две идеологије, које паралелно егзистирају у истом времену и на истом простору? Једне старе иједне нове?
– По мом дубоком увјерењу, није у питању прост идеолошки сукоб, већ сукоб религиозни! Послијератни атеизам, није уствари био атеизам у неком физиолошком смислу ријечи, него је то више био атеизам конфесионалног типа. Ја се сјећам, као дијете, ми смо у Морачи, у Црној Гори, пјевали: “Не вјерујем у небеса, но у Маркса и Енгелса!”
То је, уствари, на нашим просторима, борба између два религиозна става. човјек, који је вјековима храњен духом вјере, не може декретом и преко ноћи да постане арелигиозан. Он само своју религиозност преноси на неког другог бога. Ако се одрекне правог Бога, он ће да измисли другог. Гдје год је била дубља та антитеистичка идеологија, опаје обоготворила саму себе. О себи стекла увјерење да је вјечна. И њени носиоци су о себи мислили дасу вјечни! Сагласно тој концепцији јављају се култови личности, стварају се други идоли и симболика те лове религије.
– Да ли наука заостаје у проучавању и разумевању тог процеса “световне религије “?
У посљедње вријеме неки од наших социолога баве се тим питањем и о томе говоре. Мислим да је то веома важно и да наука ту мора да засијече још дубље. Поменуо бих ту само социолога Шушњића, затим рад Есада Ћимића и других.
– Наша цивилизација, грубо, може да се подели на оно време пре Бога, на време божије и после Бога? Како Ви, као духовник, гледате на савремене процесе “новог паганства”?
– Трагедија наше цивилизације је у томе, што је она, умјесто прогреса, човјеку подметнула кукавичије јаје. Древни народи, на примјер примитивни Египћани, који су били многобожачки народи, клањали су се идолима, и то се зна да су то идоли. Ми данас знамо да су ти идоли – персонифициране космичке силе које се обоготворују. И то је била нека дубља човјекова потреба за светињом. Наша пак модерна цивилизација, вратила се тим идолима, само им је дала нови облик. Рецимо, богу Молоху су се приносиле жртве. У наше вријеме, нико паметан, неће да каже како приноси жртву богу Молоху. Пастернак у роману “Доктор Живаго” дубоко је осјетио нове форме тог истог жртвоприношења. Описујући совјетске партизане, које у тајги стријељају зато што су правили вотку од шпиритуса, наводи како то чине у шуми, код неког камена, на коме је, прије неколико хиљада година, жрец приносио жртву за Молоха. Пастернак нам дочарава, да ово ново приношење жртава, није ништа мање крволочно од оног прије пет хиљада година, него чак и крволочније. Руски народ је идеал раја на земљи платио животима шездесет милиона људи. Шездесет милиона је стављено на жртвеник једног новог божанства, и на крају се показало да је то била – грешка! Види се то по новим збивањима у Совјетском Савезу, у откривањима какви су све злочини почињени у име новог божанства, и чему све човјек није жртвован, и то у име људске слободе, достојанства; у име апстрактног достојанства апстрактног човјека жртвујеш милионе конкретних људских бића!? То је трагика људска. Како вријеме протиче, све ми је слађи Његошев стих: “Шта је човјек а мора бит човјек!”
– Недавно сте писали о мотивима продужетка градње београдског храма Светог Саве?
– Кад год сам раније пролазио поред започетих зидина храма, прије продужетка обнове, увијек ме хватала туга. Имао сам утисак да пролазим поред нашег зида плача. Имао сам осјећање, да у срцу и бићу српског народа, зјапи отворена рана, незацијељена и нема чак ни наде да се зацијели. У мом виђењу, није сам храм толико битан, колико тај симболички смисао. Почетак његове обнове је доказ дубљих обнова, видљивих и невидљивих!
Добро је то рекао академик Матија Бећковић: “Ми не градимо храм, него он гради нас!” И ако храм успије да обнови наше изгубљено јединство, то ће бити довољно. Јер, овом народу треба мира, као што смо рекли на почетку разговора. Мира и слободе. И јединства! Никад овај народ није био тако расцијепљен на разне “ужасе”, идеолошке фронтове, пашалуке, на непостојеће нације, као што је то случај данас. Оно што се збива у нас, у овом моменту, показује да је народ, ипак, постао свјестан, да тако више не иде, Све се то види, не само на збивањима око Косова, него и у нашој култури, па и у самој Цркви; види се и у нашој дијаспори. Јединство је наша потреба. Додуше – постићи га није лако.
Нажалост, код нас је био братоубилачки рат, а гдје је некад брат брата убијао, и сад земља дише – крвљу! Братска крв вапије Небу, као она Авељева. И није лако ту братску крв искупити и оплакати. Није лако пронаћи правили јек за којим чезнемо, посебно ми у Цркви, која је од памтивијека била призив на јединство породице, села, народа; на јединство многих народа међу собом, да сви у Исусу Христу буду једно.
Ако храм Светог Саве, поред тога што буди нову снагу у души овог народа, успије да обједини завађену браћу, онда је он испунио мисију коју је испунио и Свети Сава, преносећи мошти свог оца Стефана Немање у Србију, да над њима измири завађену браћу.
– Ви сте родом из Црне Горе. Сведоци смо да се у тој републици одигравају велики политички, културни и духовни процеси?
– Рођен сам тамо, и природно је да човјек воли мјесто рођења, везан је за њега и осјећа сваки трептај његовог бића. Црна Гора је по имену, а и у стварности – црна. Црну Гору је посебно зацрнио братоубилачки рат. Као дијете памтим тај ужас. Љетос сам ишао тамо и у мене се враћао страх из 1942. године. Брат, у Бистрици, убија рођеног брата! Мајка води мене за руку, једно дијете носи у својој утроби, треће на леђима, а другом руком води коња. И тако бјежимо про Ртица. Наравно, тада нијесам могао да схватим шта се догађа, имао сам четири године, али је у мени остао до данас ужас. Тај народ тамо – то је престрављен народ, престрављен ужасом.
А многи су се питали: шта је то са Црном Гором? Неко је скоро писао да је негдје у Приморју, црква из дванаестог вијека претворена у нужник. Манастир Морача, одакле сам, био је 1943. године претворен у клозет. Радован Зоговић је то написао и објавио у једном црногорском часопису. Написао је да су он и његова жена направили метлу од брестовог грања и да су неколико дана чистили измет из Мораче, прастаре немањићке лавре.. Зло се, ипак, није дотакло једра људске душе. И поред те престрављености, душа се тамо обнавља, незадрживо. Толико штете народу су могли да нанесу само људи оковани догматском свијешћу. Они могу сада да предузимају било какве кораке да спријече обнову, као што су то недавно покушали на Жутој греди и у Подгорици, али не могу више да спријече тај процес, који извире из народа, из главе читавог народа. И то је оно што обећава будућност Црне Горе, а преко ње и цијелог српског народа.
– Као да ни сам Његош мира у свом гробу нема, од оних који га се данас одричу, и од оних који га својатају?
– Како би могао да има мира кад му је погажен завјет! У иоле цивилизованом свијету, чак и непријатељу, чак и осуђенику на смрт, поштује се посљедња жеља. А посљедња жеља Његошева није испоштована: “Сахраните ме у црквици коју подижем моме стрицу Петру 1 Петровићу.” Зашто баш ту? Зато што Његош све дугује своме стрицу. Тако, на Ловћену нијесу само биле мошти, само гроб Његошев, већ и споменик Светом Петру кога је Његош сматрао већим од себе. Лубарда је на тему тог непочинства сјајно урадио слику “Сумрак Ловћена”.
Био је то сумрак памети, која се сада разбиструје. Незадрживо! Радујем се томе – промјени и доласку те нове климе. Раније сам писао бившем предсједнику Војводине – “много је страха овдје”. Зато је благословена порука из Повеље Уједињених нација, да сте дужност сних да ослобађају људе од страха. Кад ће људи да живе људским животом, ако цијели вијек треба да им прође у страху?!
Ето, то је Божићна порука за оба простора о којима говоримо, а и за цио Свијет.
– Преосвећени Владико, српски живаљ на Косову тешко ту радост мира може да подели. Над њим влада геноцид, брутални напади, већ готово пола века?
– Шиптарски шовинисти и њихово вођство, остварују свој програм, систематски, разрађено. Нијесам политичар, али сам човјек који припада овом народу. Бринем се и бавим судбином овог народа. Они који су послије рата водили српски народ, учинили су велику покору и гријех, издали су његове националне интересе. Лажни интернационализам, доктринираног типа, који су они заговарали, показао је своје лице. Ја не могу да волим човјека уопште а да газим оне са којима живим у сопственој кући. То је и лажна љубав и лажни интернационализам!
Српски народ исељавао се са Косова у ранијим вјековима када је било питање његовог биолошког уништења. Но и када је прелазио на друге просторе, остајале су везе, са старим крајем.
Ево примјера из живота Цркве: карловачки митрополит када је постављан, заклињао се да буде чувар трона Пећког патријарха, дотле док се не обнови раније стање. Биле су то дубоке и трајне везе, све до 1914. године. Добровољци из Војводине су одлазили да се боре за ослобођење Косова а самим тим и зајединство српскога народа. Ево овдје, из села Парте, постоје сведочења да се 1914., неколико младића отровало, јер су одбили да под туђом заставом ратују против Србије. Висока је била свијест о јединству. Но када је новим ратним и поратним насртајима извршена разједињеност те свијести, онда је могло да се догоди, да после другог свјетског рата на граници Косова стоји Душан Мугоша с корбачем и говори прогнаном народу, који се враћао на своја вјековна огњишта, на свету косовску земљу: “Врћите се, није ово више ваша земља!”
Када је 1949. године рушена црква у Ђаковици, подигнута у спомен онима који су за Косово и погинули, морали су да је руше они што су је градили. Тако је разаран народ изнутра.
Све што се догађало на Косову од завршетка другог свјетског рата наовамо, гола је издаја српског народа. У нормалним приликама, издајници би се изводили пред суд, били би кривично гоњени, а код нас се – “диференцирају”. Било је других народа који су мијењали идеологије и системе, али у виталне народне интересе нико није дирао. Ми смо једини европски народ, чији су витални интереси уједном моменту жртвовани, ада, уистину, не знамо – коме и чему.
– Друге конфесије, па чак и конфесије у оквиру Христове Цркве у Југославији, нису показале да имају разумевања за патње српског народа и српске Цркве на Косову. Како Ви то тумачите?
– За мене је то неразумљиво, болно и несхватљиво. Недавно је у Ђакову био традиционални симпозијум богословских факултета Загреба, Београда и Љубљане. Тема је била “Евхаристија (тајна литургије) у вјери и животу Цркве”. Говорио сам у име нашег факултета, покушавајући да откријем истовјетност Цркве као вјековног организма у свим областима са” евхаристијом и евхаристије са Црквом. Ко зна шта је евхаристија зна шта је Црква и обратно. После другог ватиканског концила, Римокатоличка црква признаје истовјетност поимања ове тајне, док је српска Православна црква и Православље још увијек доста резервисано према истовјетности евхаристије обје Цркве. Одржана је и тада миса коју је служио београдски надбискуп, који је пришао и дао ми “цјелив мира”. Захвалио сам се, рекао да је то лијепо, али би било још љепше “да сте тај цјелив мира дали оној силованој дјевојчици на Косову, свим страдалницима на Косову”. Јер, ако смо ми једно те исто, ако ме боли страдање на Косову, мора да боли и вас. Он је добар човјек, али, ето, нема саосјећања, западњаци често игноришу то што се нашем народу догађа на Косову.
Болна је та незаинтересованост наше браће Хрвата и Словенаца за геноцид над српским народом на Косову. И ако се овако продужи: они незаинтересовани а ми везаних руку, онда се с правом и са пуно стрепње треба питати – гдје је крај?! Као што у посљедње вријеме политичари и руководиоци из Србије с пуно смисла и поштења схватају шта се на Косову дешава, тако би и Хрвати и Словенци, и сви људи поштених намјера и добре поље, морали да то схвате.
– Српски народ често има осећај дај је препуштен својим невољама. У тој несрећи посеже се за неким старим симболима и вриједностима. Следеће године навршава се 600. година од косовске битке, а свете мошти Кнеза Лазара путују Србијом…
Пратио сам их од Светосавског храма до Раванице, преко Босне, до манастира Ћелије, Лелића, и освједочио сам се са каквом их љубављу и поштовањем народ дочекује. Кад год је нашем народу било тегобно, он се враћао моштима својих светих. И то никад није изневјерило. Зато и нема народа у Европи, који је са толико пожртвовања чувао мошти својих светитеља. Отуда су болни недавни насртаји на те симболе, рецимо у једном од посљедњих бројева НИН-а. Њихово омаловажавање, пљување на Св. Симеона и Саву, Цара Лазара, покушај је да се једном народу украду и оскрнаве светиње, да нас врате паганству, бабунима. То је некакав неогностицизам. Јер, ето, све је боље, све дајете, само немојте Православље! Ево, рецимо, овдје у Вршцу, дозвољена је секта сатаниста, али смете ако православни владика на Бадње вече, позове народ и своје пријатеље да говоре у име мира и да се радују празнику.
– Недавно сам писао о страдању Православне цркве, свештенства и монаштва на Косову…
– Перспектива Цркве је у перспективи народа. Косово је памћење тог народа, и оно има своју будућност. Али његово опстајање на Косову битно је и за шиптарски народ. Шиптарски народ, потонуо у том злу, сам исказује да је стравично духовно пострадао. У Албанији народ је доживео терор, стравично обездушење, сведен на голу биологију и саможивост. Онда је нормално, да тај народ угрожен у својој матици, ради на Косову то што ради, спреман на сваку безобзирност. Шиптарском народу је у матици збрисано сво његово коријење.
Овдје га није ни имао, па није ни у стању да се понаша другачије. Уз то, биолошки је нарастао, а духовно обезкоријењен Шиптарски народ има своје мјесто под сунцем, али ако мисли да ће га трајно освојити силовањем, онда се вара. Ја се не бојим за народ који има невино поклане по Косову и јасеновцу, та мученичка крв вапије Небу и наћи ће начина да васкрсне. Али тугујем над народом који се нашао у безнађу злочина, почев од матице-земље Албаније, све до огранака тог народа на нашем Косову. Дај Боже да дође до духовних промјена у самој Албанији. Мислим да би се то одразило и на Косову.
– Рецимо нешто о позицијама конфесија у Југославији. Да ли су се оне нашле у подједнаким условима рада?
– Мислим да смо се мање-више нашли у истој ситуацији. Истина, Римокатоличка црква је имала јако залеђе у земљама Запада, па су код нас о томе морали да воде рачуна. Тако је она имала прилику да се боље организује од других. Српска православна црква никада није имала неку спољашњу силу која би је бранила, а мене, управо то, и радује.
– У поводу прославе 10. годишњице задобијања аутокефалности Македонске православне цркве, сећамо се да је у дневним новинама о томе објављена вест. Готово у првој реченици, поглавар те Цркве је за аутокефалност захвалио највишим државно-партијским телима. Како је то могуће кад је држава одвојена од Цркве?
– Чињеница је да су ти аутокефалисти дио једне политике зацртане још од времена коминтерновски виђене будућности Балкана. То је и посљедица збивања још у прошлом вијеку, на просторима Македоније, што се види из новообјављене књиге “О унијатском покрету у Македонији” Први који су покренули обнављање Охридске архиепископије били су носиоци унијатског покрета. Ватикана и Римокатоличка црква за то били су заинтересовани вјековима, па и у прошлом вијеку увијек жалећи што је Охрид изостављен из “римског универзализма”. Неопходно је ући у суштину унијатског покрета у прошлом вијеку на тим просторима, тек онда постаје јасно шта се догађало у Македонији. И у овом времену интензивног екуменизма Римокатоличка црква се Охрида није одрекла, ни тих планова око Македоније. То је веома чудан феномен, то питање се поставља на свим православним конференцијама. Ми кажемо: нема јединства, ако ви из Ватикана потхрањујете духовни колонијализам у име римске универзалистичке визије свијета. То је увијек била рак-рана овог простора.
Мало се у јавности, готово никад, не поставља питање Срба и православне цркве у Албанији и другим земљама. Како ту стоје ствари?
– Ми смо заборавили на хиљаде православних Срба у Албанији и Румунији, док је у Мађарској било какве-такве бриге о народу. Најтрагичнији је, ипак, положај живља у Албанији. И Црква није подигла свој глас. Тек ове године је на Сабору било ријечи о томе. У Албанији већ одавно постоје скадарски викаријат, а прије рата био је и викар – епископ Виктор. Он је протјеран 1934 протјерани су свештеници, школе су укинуте. А тамо су мошти светог краља Владимира и његове жене Косаре. Тамо је крајем рата умро и рашко-призренски владика Серафим. Данас су тамо сва српска презимена збрисана. Топоними такође. Храмови су претворени у магацине а православни епископи помрли по затворима. Архиепископ албанске православне цркве умро је у затвору. Ми имамо и тамо своја гробља и хтјели би смо да знамо шта је са њима. Око Пишкопеје и Дрима било је педесет српских насеља, док је данас српски језик потпуно заборављен а о школама на српском да се и не говори. Без обзира на услове, Грци су ипак колико толико учинили нешто за свој живаљ у Сјеверном Епиру.
– Реците нешто о Православљу и свету уопште. Какви се ту процеси одвијају?
– Најугроженија је Албанска православна. црква. Она носи свој мученички крст ропства и уништења, иако она није једина на распећу. Прецизније да одговорим: Православље је у свијету присутно данас више него икад раније у историји. Готово да нема значајног мјеста на кугли земаљској без православне заједнице, укључујући Нови Зеланд и све континенте. Рецимо у Јоханесбургу постоји Црквена општина Српске православне цркве. Њен члан је био и извјесни пјесник Аћимовић, често се сјетим његових стихова;
Нема брата док не роди мајка,
Пјевали су Срби без престанка.
А кад дође четрдесет прва
И брат брата закла као црва,
Преста пјесма овог страшног данка
Нема брата док не роди мајка.”
– Сведоци смо да је Немачка целу своју послератну цивилизацију усмерила на осећање греха у чину покајања. Вили Брант је у Аушвицу био на коленима. А у последњем “Гласу концила” ми читамо посланицу кардинала Кухарића, која у помињању јасеновачких жртава види напад на хрватски народ и Католичку цркву. Како Ви разумете једну такву Божићну посланицу?
– Један човјек или један народ никад није тако лијеп ни узвишен као кад се каје. Покајање је најдивнија врлина људског бића. Око је пројава осјећања најдубљег људског достојанства. Људски је гријешити али је сатански остати у гријеху, а још сатанскије гријех правдати. То је уствари злочин! Гест Вилија Бранта у Аушвицу, милује људску душу, зацјељује ране. Показао је да и за њега и његов народ постоји нада. Служи на част њемачком народу. На овим нашим просторима као да није било довољно свијести о покајању. Гријех чињени и гријех правдани, није само убитачан за онога над којим се чини, него више за починиоца. Он мути свијест и савјест, помрачује ум. А човјек помраченог ума не може да препозна брата у закланом Авељу.
Прочитао сам и писмо преузвишеног кардинала Кухарића у Божићном броју “Глас концила” и признајем да је оно моје срце завило у тугу. Принципијелно, много тога је прихватљиво и начелно тачно, али се не може прихватити симетрија између дивљања на нашим просторима и геноцида над српским народом у НДХ.
Јесте, било је братоубилачког рата свугдје, али је једино у НДХ постојао, унапријед смишљен програм уништења једног читавог народа. Није прошло ни мјесец-два од избијања рата, а јаме у Јадовну биле су препуне побијених епископа, свештеника, вјерника. Покољи у Глини, у Јасеновцу – Град мртвих, јаме у Херцеговини и другдје. А они који су та звјерства радили, по честитом признању бискупа бањалучког Пихлера, носили су у свом џепу католички крсни лист.
Стотине храмова порушено, стотине свештеника побијено, да не говоримо о уништавању Срба од Земуна до острва Пага, преко Фрушке Горе и њених манастира-страдалника. Очекивао се долазак кардинала Кухарића на освећење страдалне цркве у Јасеновцу као велики гест са страдања. Али, та историјска шанса је пропуштена, историјска шанса за гест истинског екуменизма и братољубља. Огромна је стога одговорност, управо римске Цркве, да нађе истински лијек за те ране, које још увијек вапију.
Рекао сам једном у Милану о правом хришћанском екуменизму: “Докле год римокатолици и православни Срби не подигну, једнодушно, заједнички храм на једној од јама у Јадовну, не може бити говора код нас о правом хришћанском екуменизму.” Црква је по својој природи света. Међутим баш њена историја свједочи и то да су црквени људи слабашни, подложни застрањивањима, на и злочинима. Сјетимо се инквизиције!
Историјски то може да буде схваћено и објашњено, али ниједан злочин, направљен у име Бога или човјека или Цркве, не смије бити оправдан! Народ страдални чувају сузе невине дјеце и мученичка крв невино покланих.
Ја се не бринем за њега: бринем се за оне који правдају злочин и скривају злу савјест, неспремни или неспособни да затраже опроштај, вјероватно мислећи да ће тиме изгубити своје људско и друго достојанство, заборављајући, да се право људско достојанство баш тако стиче.

(Дуга, jануар 1988)

Comments are closed.