Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Лист с Црне Горе

Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му Цркве буду поругане, разурене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање.
Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво.
Црна Гора је украшена свецима и светињама па се у њој као ретко где испољило и нескривено богоборство.
Једно до таквих попришта је и Манастир Морача у чијем се обасјању родио Митрополит Амфилохије Радовић.
Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен.
Са огња морачке Лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића и није је сагорела већ у њој разгорела истинску веру.
Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света па се тад од света и могло чути “боље да га је на ватру наложио”. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих.
Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: “Да имам девет синова па да су ми сви свештеници био бих најсрећнији!”.
Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици чврсти у својој логици и јасној рачуници гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка, који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи.
Већина свештеника у Црној Гори заједно са својим Митрополитом пострадало је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним заборавима исповедале нову веру подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале.
Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама.
У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат.
И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета остале иза безумника пред олтаром и под колом свете Богородице у Манастиру Морачи.
Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту.
Када је рушена Његошева капела цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. “Шта се чудиш. Ни једно од оне ђеце није крштено!” говорио је покојни Ћиро Радовић.
У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије.
Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама.
Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене.
То је светски човек. једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву.
Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је Митрополит Амфилохије коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу.
У Црној Гори у којој је данас мало рећи: “изишао мирис из цвијета и љубави из свијета” него се слободно може додати да је изашло и срце из срца и душа из душе и кућа из куће и крст из крста и дрво из дрвета и дете из детета.
И Црна Гора се уверила “да је мука с Богом ратовати.”
Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине.

Матија Бећковић

Comments are closed.