ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

 

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

 

 
РЕЧНИК
 
Бестрасност (απαδεια) – Душа поседује три моћи: а) словесну моћ ([раз]ум), б) желатељну моћ (осећање) в) раздражљиву моћ (вољу). Последње две сачињавају оно што називамо страсним делом душе. Бестрашће, дакле, није умртвљење страсног дела душе, него његово преображење. Уопште узев, бестрашће се достиже када се све моћи душе окрену према Богу и усредсреде на Њега.
Богословље (θεολογια), богослов (θεολογος) – Богословље јесте спознање Бога. Оно није производ ишчитавања књига и вежбања разума. Са једне стране, оно је плод спознаје Бога и личног искуства, а са друге пут који води ка исцелењу човека и спознању Бога. Богослов јесте онај који је прошао пут од прочишћења срца ка просвећењу ума, до обожења. Стога је он задобио спознање Бога и говори о Њему на истинит, аутентичан начин. Богословом се, чак, може назвати и онај који прихвата искуство светитеља, иако није и сам у поседу личног искуства о Богу. “Богослов је онај који има чисту молитву”.
Грех (αμαρτια) – У богословском смислу подразумева помрачење ума. Када се ум удаљи од срца и престане да се сећа Бога, те се расејава на твар кроз чула, тада чини грех. Ово расејање се пројављује кроз радње које су, стога, грешне. Грех се зачиње пристанком на грешни “предлог”, развија се у жељу, дело и страст.
Делатни човек (πρακτικος), делање (πραεη) – То је борба у сврху прочишћења срца и представља први ступањ духовног живота. Делатник (практичар) јесте онај који се бори за очишћење свога срца. У светоотачком богословљу делатног човека такође називају укротитељем, пошто се труди да укроти страсти које наликују на звери.
Иступљење (ξχοταση) – Није “излазак” душе из тела, него непривезаност ума за разум (интелект) и спољњи свет, те његов повратак у срце. То није предах енергија душе и интелекта него предах физичких енергија попут спавања, исхрањивања итд.
Машта (φαντασια) – Повлачи застирање умне (ноетичке) енергије душе. То је један “постпадни” феномен (после пада). Она је енергија душе која застире и замрачује ум. Подвижнички напор управљен је на очишћење ума од непреображеног (“палог”) дејства енергије маште-фантазије.
Нестворена светлост (ακτιστον φως) То је енергија Божија која се често опажа у виду Светла. Ова енергија јесте управо слава Божанства. Назива се нествореном будући да је божанска, тј. нестворена. То није енергија створеног бића.
Обожење (θεωση) – Означава учествовање у нествореној благодати Божијој. Обожење се повезује и поистовећује са сагледавањем (виђењем) нестворене Светлости. Назива се обожењем благодаћу, јер се остварује једино кроз енергију божанске благодати. То је сарадња Бога и човека, будући да је Бог онај који “ради”, а човек онај који “сарађује”.
Плач (πενθος) – Дубока туга душе. Плач по Богу јесте енергија божанске благодати и блиско је повезан са покајањем, ридањем и сузама. Њега често називају радосном тугом будући да није повезан са било каквом психолошком аномалијом, него доноси унутарњи мир и човекову жудњу да примери свој живот Христовим заповестима.
Подвиг (αοκηοη) – Подразумева човеков напор и одговарајући метод, који се том приликом примењује, ради пролажења кроз три ступња духовног живота: а) прочишћење срца, б) просвећење ума (νους), и в) обожење. Пошто се ово постиже држањем Христових заповести, подвижништво повлачи и човекову борбу за њихово испуњење. Стога је подвиг повезан са спровођењем заповести и исцељивањем човека.
Помисли (λογισηοι) – Реч је о оним представама тј. сликама, те разним подстицајима који долазе од чула, а преносе се маштом. Помисли се развијају у грех кроз ступњеве: а) жеља, б) дела, и в) страсти. Називају се помислима, јер делују у разуму.
Просвећење (φωτισμος) – Стање при којем су све помисли избачене из срца (ум је, следствено, враћен у срце), а у срцу се молитва одвија непрестано.
Прочишћење (καθαροη) – Прочишћење се, највећма односи на душу. У светоотачком богословљу термин “катарзис” означава три стања. Прво стање подразумева одбацивање свих помисли из срца. Помисли се називају “логизмима” будући да потичу из разума. Друго стање повлачи подвижнички напор да се моћи душе – словесна, желатељна и раздражљива, крећу сагласно са природом и изнад природе. То значи да се окрећу према Богу, дакле, не супротно природи. Трећи ступањ ослања се на аскетски метод којим се човек успиње од себичне ка несебичној љубави.
Разум (λογικη) – Она Моћ душе којом опажамо спољашњи свет и којом успостављамо наш однос са њим. Наше искуство, тј. опит Бога, постижемо помоћу ума, а ово искуство потом формулишемо и формално уобличавамо помоћу разума, – у оној мери у којој је то достиживо.
Расуђивање (διακριση) – Духовни дар путем којег се могу разлучивати унутарња стања душе. То није толико оштрина разума колико енергија благодати Божије. То је дар који одликује чисти ум. Најчешће је реч о способности да се разликује нестворено од створеног, наиме, енергија Бога од енергије ђавола, али и енергија Бога од психофизичких енергија човека. Тако се разликује право духовно искуство од емотивних стања.
Сагледавање (θεωρια), сагледатељ (θεωητικος) – Сагледавање јесте виђење славе Божије. Сагледавање се поистовећује са виђењем нестворене Светлости, нестворене енергије Божије, односно, са сједињењем човека и Бога, са човековим обожењем. Према томе, сагледавање, виђење и обожење јесу блиско повезани. Сагледавање подразумева и укључује више ступњева. Наиме, постоји: а) просвећење, б) виђење Бога, и в) непрестано виђење (сатима, данима, недељама, па чак и месецима). Умна молитва јесте први ступањ сагледавања. Сагледатељем називамо оног човека који се налази на овом ступњу. Светоотачко богословље сагледатеља означава речју “пастирем оваца”.
Сећање на Бога (μνημη Θεον) Непрестано сећање на име Божије.
Али, није реч само о разумном призивању Бога, него о стању душе постигнутом кроз прочишћење ума. Оно се задобија и изражава посредством умне молитве.
Сећање на смрт (μνημη θανατον) – То није само свест о крају нашег биолошког постојања, него, више од тога. Реч је о осећању сопствене смртности – условљене “хаљинама од коже” које човечанство носи од тренутка пада. Сећање на смрт се буди благодаћу Божијом и ствара жељу за покајањем. Сећање на смрт јесте такође искуство губитка благодати Божије.
Спознање (γνωση) – Није ни интелектуално бављење Богом, нити знање разума о Богу, него – лично човеково искуство Бога. Спознање Бога је блиско повезано са сагледавањем нестворене Светлости. Ово знање превазилази било које створено знање. Оно се достиже кроз обоженост човека. Обожење јесте човеково заједничарење, саобраћање и сједињење са Богом. Управо је ово сједињење заслужно за спознање Бога, које је вишег реда и сасвим изнад било којег људског спознања.
Срце (καρδια) – Односи се на духовно средиште човековог бића.
То је област која се пројављује кроз подвиг у благодати, и унутар које се и Сам Бог пројављује. Такође се назива средиштем моћи-енергија душе. (словесна моћ, желатељна моћ и раздражљива моћ).
Старац (γεροντας) – Свештеник или монах који је исцељен благодаћу Божијом, те учинковито помаже својим ученицима, тј. духовним чедима, да се исцеле, то ће рећи, да прођу кроз прочишћење срца, просвећење ума и, коначно, да достигну обожење.
Страст (παθος) – Она је последњи ступањ развоја греха. Ступњеви греха јесу: а) искушавање кроз помисли, приступање или предлог б) спајање или везивање за “предлог”, в) пристанак, г) пожуда, д) заробљујуће оделотворење, и ђ) страст. Страст јесте узастопно понављана радња која овладава човеком. У подвижничком богословљу се противприродан покрет моћи душе назива страшћу.
Тиховање, безмолвије (ησυχια) – Мир срца, непомућено стање ума, ослобођење срца од помисли, од страсти и утицаја околине. То је обитавање у Богу. Исихија је једини начин на који човек може да задобије обожење. Спољни мир и тишина помажу досезање умног безмолвија. Исихаста (тиховатељ, безмолвник) јесте онај који се труди да слеђењем посебног метода врати ум у срце.
Трезвоумље (Νηψη) – Мисли се на духовну будност, непрестану пажњу и спремност да се не дозволи помисли да из разума уђе у срце. Једино ум треба да остане унутар срца, а никако помисли. Ова духовна будност се назива трезвљењем.
Туга (λυπη) – Подразумева унутарњи бол душе. Постоји туга по Богу и туга овога света. Ова прва ствара духовно надахнуће, односно, збива се у атмосфери наде на Бога, те подстиче човека на духовну борбу. Она даје велику снагу и енергију. Туга сагласна свету одводи човека у очајање и у психофизичку парализу.
Уживање, задовољство (ηδονη) – То је оно задовољство које човек осећа док ужива у неком предмету, идеји и др. Постоји телесно и духовно задовољство, зависно већ да ли долази од тела или од душе. Задовољство које се црпи од Бога доноси мир, док задовољство изведено од греха и ђавола изазива узнемирење. Такође, задовољство које узрокује патњу и кривицу потиче од ђавола и повезано је са страшћу.
Ум (νου&#962) – Ова реч има разноврсна значења и употребу у оквиру светоотачког учења. Она обележава или душу или срце, па чак и једну енергију душе. Па ипак, ум је најчешће око душе: најчистији део душе, најтананија пажња. Такође се назива умном енергијом и не поистовећује се са разумом.
Умна молитва (νοερα προσευχη) – Молитва која се врши умом. Када се ум ослободи од робовања разуму, страстима и окружењу, те се избави од расејаности у срцу, тада се зачиње умна молитва. Умна молитва се обавља са умом унутар срца, док се разумска молитва обавља разумом.
Униније (ακηδια) – Означава духовну парализу моћи душе. То је стање које одликује потпуна равнодушност према молитви и посту, и, уопште, непокретљивост према испуњењу јеванђелских заповести. Пошто је човек психофизичко биће, духовно униније (малодушност, чамотиња) добија одраз и у телу. Реч је, дакле, о тешком психофизичком раслабљењу и парализи.
Ученик, послушник (υποτακτικος) У најужем смислу, то је монах који је у односу послушности према старцу, и то у сврху исцељења и обожења благодаћу Божијом. У широком смислу, то је сваки хришћанин којег руководи његов духовни отац.

3 Comments

  1. br Danijel Čović

    Poštovanje! Božji Vam blagoslov želim.
    Imam jedan upit i istovremeno molbu za Vas. Ja sam katolički monah pustinjak živim na Velebitu u jedinoj pustinjskoj nastambi u Hrvatskoj i veoma mi se dopada knjiga koja stoji na Vašoj stranici “VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE” pa me zanima dali imam pravo skinuti je sebi i isprintati za čitanje, ne za umnožavanje već za vlastitu korist?ž
    Hvala Vam na odgovoru!

  2. Da li je dozvoljeno zamisljati Ikone ili plamen svece u toku Isusove molitve, ili takve misli nisu dopustive.