ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

 

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

 

 
7. ГРЕШКЕ ПРИЛИКОМ УПРАЖЊАВАЊА МОЛИТВЕ И КАКО СЕ СА ЊИМА СУОЧИТИ
 
– Чини ми се да превише тражите. Нико не може да постане научник Исусове молитве уколико се лично не упусти у изазове борбе, уколико и сам не започне тај свети труд. Што год други кажу своди се, ипак, само на увод, на духовно подстицање. Додуше, да бих употпунио своје савете у вези са Исусовом молитвом, могао бих, изгледа, да кажем неколико ствари о грешкама и опасностима које могу да се појаве на путу молитвеног подвига.
– Како да не, рекох. Раније сте рекли да монаси избегавају непосредно спуштање ума у срце, те да у ту сврху користе разна средства. Које су то опасности и грешке које они желе да избегну?
– Основна грешка појављује се у лику жеље да стекнемо благодат за кратко време. Изузетно је много људи који прибегавају Исусовој молитви са ватреном, али погрешном, намером да задобију много благодати за кратко време, да преко ноћи искусе виђење нестворене Светлости. Пошто се то не дешава одмах нити, пак, свима, они постају малодушни, те губе сваку вољу да истрају. Витез молитве мора да прихвати вишегодишњу напорну и непредвидиву борбу. Бог не врши насиље над нашом вољом јер смо ми личности које, дакле, поседују слободу. Стога ни ми не треба да вршимо насиље над Божијом слободом, јер је и Он, такође, Личност. Треба да препустимо Богу одлуку о томе када ће и како наћи за сходно да нас посети.
Након краће паузе, учитељ је наставио са предавањем драгоценог искуства.
– Друга честа грешка јесте придавање великог значаја психотехничким методима. Ови методи (удисање и издисање, пулсирање срца) нису ништа друго до помоћно средство за усредсређивање ума и његово ослобађање од елемената који су страни његовој природи. Ови методи не поседују никакву магијску моћ, већ су једноставна помоћна средства за избегавање расејаности ума. Када је ум усредсређен, и одржава се у себи са лакоћом, тада су сва помоћна средства сувишна.
– Да ли постоје и друге грешке?
– Свакако да постоје. Још једна од озвиљнијих грешака јесте прескакање равномерног тока молитве. На почетку разговора смо нагласили да постоји пет ступњева у развоју и практиковању Исусове молитве. Први ступањ подразумева изговарање Исусове молитве наглас. Други ступањ састоји се у сећању на Исуса, при чему се овај облик молитве, у одговарајуће време, сам по себи спушта у срце. Неки људи, међутим, прескачу први ступањ и одмах полазе од другог, држећи да је први неважан. Они, наравно убрзо почињу да стагнирају, не знајући о чему је реч. Други, пак, прескачу са првог на трећи ступањ, развијајући га највећма помоћу дисања. Као што сам рекао, то је опасно јер може да из природних разлога дође до болова у срцу који ће, на крају, да изазову прекид Исусове молитве. Наравно, ту није реч о болести, па опет, могуће је да дође до застоја у овом светом труду.
И у вези са сузама ваља отклонити извесне тешкоће и нејасноће.
– Како то мислите?
– Рекли смо да приликом обитавања Исусове молитве у уму, долази до обилног истакања суза. Међутим, није нужно да дође до плача. Молитва се итекако ваљано савршава и без суза. Не треба се бринути уколико не дође до проливања суза. Ако, пак, Бог благоизволи, доћи ће и до плача. Али, чак и ако будемо запљуснути сузама, не треба да обраћамо пажњу на њих, нити треба да та стања описујемо другима. Из подвижничког искуства знамо да се ова стања повлаче оног часа када о њима почнемо да разговарамо, и да је, потом, потребно много времена да их поново задобијемо. Надаље, премда и знамо који су ступњеви умне молитве, није упутно да размишљамо о томе на којем се ступњу тренутно налазимо. Треба да корачамо смирено. Осим тога, као што сам више пута нагласио, погордити се услед молитве граничи се са глупошћу. То је више него неразборито. Слично је са просјаком који се поноси са корицом хлеба за коју је непрестано преклињао господара. Није реч само о безумљу, него и о греху.
– Видим да смирење и овде има важну улогу.
– Смирење помаже свуда и у свему. Свети Василије Велики тврди да је смирење трезор свих врлина. Оно “сакрива” све врлине, а коначно “сакрива” и себе. Уопште узев, у духовном животу треба разборито да избегавамо гордост, поготово када је реч о сујети. Добро ти је познато да сујета у стопу прати сваку врлину: проповедништво, ћуталништво, пошћење, бдење – чак и вршење Исусове молитве, тиховање као и дуготрпељивост. Свети оци кажу да сујета попут невидљивог издајника тајно отвара врата утврђења, омогућавајући непријатељски напад. Исто се дешава и у духовном животу. Без обзира на број врлина и њихов квалитет, сујета нас непосредно предаје у руке ђаволу. Оци зато препоручују да избегавамо сваки труд који може да нас одведе у сујетно самообмањивање.
– Ево, опет нисам све схватио до краја. Можете ли то да још једном рашчланите?
– У реду, вратићу се молитви. Верујући не сме да претера у молитвеном подвигу, јер искуство показује да га то неминовно излаже обмани ђавола. У таквим случајевима, шта год да постигне – често и такве ствари које превазилазе његове моћи, постиже под покровитељством ђавола. Према томе, вођен ђаволом, он ће изненада бити напуштен, штавише, биће гурнут ниже него што је био на почетку. Тиме бива скоро уништен.
– На који начин можемо да избегнемо овај најтежи од падова?
– Спасоносни пут јесте плач и послушање. Молитва је присно проткана плачем. Код онога који је истински погружен у туговање ђаво се не задржава дуго него ишчезава, будући да се плаши смирења које је плод плача. Свети Григорије Синаит вели да је најбоља одбрана молитвеног подвижника управо плач који онемогућава да радост, која може наићи током молитве, изазове стање гордости. Дакле, ова озарена туга чува душу од озледа. Оплакивање и свест о греху неопходни су услови чисте молитве. Подвижник треба да ум свој држи у аду и не очајава. Уосталом, свест о нашој грешности, о нашој ништавности, заједно са надом у милостивог Исуса, својствени су православљу и нашим химнама. Ваља, пак, да нагласимо да не могу сви да истрајавају у дубоком оплакивању. Наиме, потребна је велика снага и претходан опит божанске благодати како не би дошло до негативних потреса. Па ипак, треба, колико је могуће, да тежимо овом блаженом туговању. Потребна је и беспоговорна послушност старцу. Све, до најмањих ситница, мора да буде проверено његовим благословом. Ово руковођење, природно, важи и за велику тајну сагледавања нестворене Светлости.
– Али, какве везе има послушност са сагледавањем нестворене Светлости? – рекох, не скривајући своје изненађење оним што сам чуо.
– Када човек ходи сам, без нужног благослова, онда га прогања ђаво. Такав човек бива ношен незадовољеном чежњом да види нестворену Светлост. Он је убеђен да је то савршенство, па жели да га оствари на брзину.
– Зар то није ваљано? – прекидох старца.
– Не, није. Свети Диадох Фотијски препоручује подвижнику да не полази на пут подвижничког живота са надом да ће да види нестворену Светлост, “тако да ђаво не нађе сходно да уграби његову душу тим поводом”. Дело Исусове молитве ваља да отпочнемо љубављу према Богу и послушношћу Његовој светој вољи. Јер, сатана – који је у стању да се преруши у “анђела светлости” (2.Кор.11,14) – може да узме обличје анђела који га служи. И тада несрећни човек умишља да је досегао висину савршенства јер, ето, саобраћа са анђелима, а заправо разговара са демонима. Надаље, ако се приликом молитве појаве помисли које подвижнику обећавају скорашње угледавање нестворене Светлости, он треба одмах да зна да су по среди “предлози” демона. Много је опреза и обазривости потребно у оваквој осетљивој и опасној ситуацији. Он мора да пресече молитву, опомињући себе следећим речима: “Како се усуђујеш да ти, тако бедан и покварен, желиш да видиш нестворену Светлост”. Највећа опасност, пак, лежи у уверењу да смо достојни виђења нестворене Светлости! Чак је потребно завапити: “Авај, ево демонских убица који долазе да униште моју душу!” Непријатељ ће истог часа ишчезнути. Није редак случај да ђаво у монахову келију уноси чак и светлост у жељи да утоли његово частољубље и да га још више пороби. То, међутим, није нестворена Светлост, него створена, ђавоља.
– Да ли некако можемо да је разазнамо и разлучимо?
– Постоје многи начини који монаху омогућавају да разлучи те две темељно различите светлости. Прво, ако се до сагледавања Светлости дошло путем послушности. Пут савршеног и неоколишећег послушања јемчи да је виђење Светлости истинито. Подвижник све тешкоће у вези са “виђењем” мора да повери опитном, светом и бестрасном старцу, подробно се распитујући о свим недоумицама. Ако се појави помисао да не треба да се обратимо свом путеводитељу за савет, онда је извесно да она долази од сатане који тежи да монаха задржи у тмини греха и ропства. Друго, знамо да је Господ, говорећи о лажним пророцима, рекао: По плодовима њиховим познаћете их (Мт.7,16). Исто важи и у овом случају. Јасно разликовање нестворене од створене светлости постиже се на основу критеријума “плодова”. Нестворена Светлост души дарује: стишаност, мир, смирење, свест о грешности. Сетите се, Авраам је приликом разговора са Богом себе назвао прахом и пепелом: Гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и neneo (Пост. 18,27). Исто се десило праведном Јову: Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу (Јов 42,5). А по угледању славе Божије, пророк Исаија је ускликнуо: Јаох мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима (Ис.6,5). Супротно томе, виђење сатанске светлости повлачи гордост, сујету, помисао да смо задобили савршенство. Свети Григорије Синаит вели: “Знајте, дакле, да су енергије благодати очигледне и да их демон не може дати, чак и ако се преруши. Он не може да пружи кротост, стрпљење, смирење ни омразу на свет, нити је, пак, у стању да исуши задовољства и страсти. То може да учини само благодат. Дејства демона изазивају охолост, кукавичлук и сваковрсно зло”. Осим гордости, виђење светла које предлаже ђаво ствара узнемиреност. Енергије Духа Светог души и телу дарују мир, неустрашивост, стишаност, док дејство ђавола изазива страх и немир. Свети Исаак Сирин каже да је свака узнемиреност куга ђавоља, јер свако другоме преноси само оно што и сам поседује у својој природи. Дух Свети је по природи Дух мира те преноси мир, док је ђаво по природи дух немира и страха те преноси немир и страх. Треће, при појави ђавољег светла душа оклева и није спремна да га непосредно прихвати. За разлику од тога, виђење нестворене Светлости одвија се у атмосфери извесности и бива одмах прихваћено. Четврто, ова два светла разликују се чак и по квалитету боје. Приликом преображења Христовог на Таворској гори, апостоли су видели да лице Његово засија као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост (Мт.17,2). Супротно томе, боја ђавоље светлости јесте црвенкаста, о чему сведоче многи светитељи који су уочили разлику у боји између ових светлости. Пето, између ових светлости постоји разлика чак и у облику. Они који сагледавају нестворену Светлост, како сведочи свети Симеон Нови Богослов, “не виде никакав предмет, облик или представу, већ светлост без обличја”. Ако, пак, она узме неко обличје, онда наликује дискосу сунца. Бог се, тада, пројављује у виду “сунца или дискоса сунца, представљајући се у облику сфере, светлуцаве попут плама”, и то без икаквог опредмећења или уобличења. Управо се супротно дешава приликом виђења створеног светла ђавола. Свети Григорије Палама наводи следећи пример. Он нас обавештава да је Акиндин једном приликом посетио Свету Гору на неколико дана и да је све време посветио молитви. Акиндин му је касније причао да је за време молитве угледао светлост која је била расцепљена и да се унутар ње могло назрети неко људско лице. Светитељ му је узвратио да је светлост дошла од ђавола будући да је поседовала облик. “Тада сам му одговорио да је то ужасна обмана и ругајуће поигравање ђавола или, још пре, лукава замка”.
Свети оци нам саветују – настави своје поучавање опитни отшелник – да не треба из “прве руке” да прихватамо сваку појаву која искрсне током молитве: “Сматрај нешто добрим тек после дуготрајне и стрпљиве провере”. Морамо да питамо старца за све недоумице у вези са таквим дешавањима. Тек после дуготрајне борбе, сходно благодати које се удостојимо, постајемо кадри да лучимо грешку од истине. Сирће и вино јесу исти изгледом, али нису исти укусом.
Старац је говорио без прекида. Слушао сам га и посматрао његов лик. Био сам сасвим очаран. Нисам желео ни једним покретом да нарушим његово православно тумачење отаца. Док је беседио, мојом душом су се разливали мир и спокој, а то и јесу знаци који су навешћивали истинитост његових речи.
Све ствари које сам навео јасно су истакнуте у расправи коју наводи свети Симеон Нови Богослов. Тамо се недвосмислено И јасно тврди да се Бог јавља као слатконосна Светлост. Ученик пита опитног духовника, који је већ сагледавао Бога, и бива утешен да је и код њега реч о сагледавању истог Бога. Прочитаћу ти како заправо говори свети отац.
Дивни Светогорац је узео књигу и стао да чита:
 
“Бог је Светлост, видети Њега јесте Светлост,
када он Себе открије то је Светлост.
Сагледавалац се ишчуђује не знајући
Ко се пројавио, не усуђујући се да упита: Ко си Ти?
Он се не усуђује да подигне своје очи ка Његовој величини,
већ једино дрхти испружен пред Њим,
знајући само то да је Неко дошао, да се Неко пројавио.
Ако постоји човек који је већ видео ове ствари,
човек који је већ сагледавао Бога, њему се може казати:
 
“Видео сам”.
“Шта си видео, чедо?”
“Светло, оче, Светло тако слатко да га не могу ни исказати”.
 
Док говори његово срце поиграва, будући упаљено љубављу према Њему којег је видело. Он казује, ридајући:
 
“Светло, то Светло је мени пришло, оче;
моја келија је била сасвим погружена, а свет је
ишчезао пред Његовим лицем:
само ја сам и – Светло. Да ли сам био у телу
или изван тела – не знам.
Радост коју сам тада кушао још увек је у мени, неизрецива,
осим сузама које непрестано, као што видите, теку”.
Старац узврати: “Он је, чедо моје”.
Након ових речи Он се изнова појави. Стога обазриво,
постепено, очишћен и окуражен, упитах:
“Боже мој, Ти си?” “Да, ја сам, Бог твој,
који је постао човек због тебе. Ја сам те сачинио и сада те,
као што видиш, чиним богом”.
 
Када се посветите плачу, скрушавању, коленопреклоњењима, смиравању, тада вас Он, мало по мало, приводи богопознању”.
 
Утом се изнова појави старчев послушник. Скоро да сам му завидео што је нашао тако мудрог и искусног учитеља.
– Рекли сте ми да залијем једно од баштенских дрва. Тај посао је завршен. Хоћете ли да залијем и друго дрво?
– Да, залиј га водом.
Затим, окренувши се ка мени, старац рече:
– Видиш, оче, то је послушност о којој смо малочас говорили. Онај који се ње придржава, саветујући се око свега са духовником, убираће плодове духовног напретка. Њоме он постиже многе ствари. Прво, не дозвољава својој уобразиљи да измаштава решења, што је случај код многих монаха. На тај начин он ум прочишћава не само од сложених, већ и од простих помисли. Тим путем се олакшава и оснажује усредсређивање на Исусову молитву. Друго, он се навикава да пита. Тражење одговора од свог духовног оца доноси спасење. Где постоји послушност ту постоји и смиреност која је темељ послушности. Тиме се запречава пут ђаволу, односно, онемогућава гордом духу да продре у душу и створи неповољне околности. Уопште узев, послушност је савршено нужна за успешно извршавање овог светог труда. Не смемо да се крећемо без духовног водича. Старац нам показује пут, он преиначује и поправља нацрте нашег духовног живота, наређује нам да извесно дело напустимо, обавештава о томе да ли ваљано и богоугодно напредујемо. Личност старца представља самог Бога. Он је “образ Христов”. Старац је потчињеним монасима исто што и епископ својој епархији или игуман свом манастиру.
– Зар се у подвижништву толика важност придаје старцу?
– Управо тако. Нико не може да напредује без старца, нити може да живи унутар чистог предања. Као што се телесни живот предаје са покољења на покољење, тако се и духовни живот преноси са генерације на генерацију. Будући да је старац поседник и носилац овог предања, он га предаје свом духовном чеду, порађајући га тако у Христу. Старац преноси предање онима који желе да га задобију. Сав смисао послушности управљене на спасење лежи у тој тежишној тачки. Послушан сам не у сврху самоуништења, већ у сврху умртвљења властитог злог јаства и самовоље, и то ради стицања блага предања. Послушан сам у нади да ће се у мени уобличити Христос, те да ћу тим путем задобити ново рођење. Послушање је потребно и ради избегавања опасности грешења. Из тих разлога ава Доротеј пише: “Нико није јаднији, нико није изложенији опасности од оних који путем Господњим ходе без водича”. Тумачећи одељак из Прича Соломонових: Где нема вођства, падају као лишће (Прич. 11,14), исти отац вели да је лист у почетку зелен и свеж, али да касније постаје све блеђи, те да коначно опада. Лист бива презрен и по њему свако гази. Исто се дешава човеку који нема духовног оца. Он брзо вене, бивајући поробљен непријатељем. “На почетку, он је пун ревности са обзиром на постове, бдења, тиховање, послушност и друге врлине; затим његова ревност бледи и, пошто нема духовног оца који чува, повећава и подстиче његову ревност, он вене и отпада, бивајући подвргнут непријатељима који са њим раде како им драго”.
Навешћу један пример како би се правилније схватило зашто је неопходно да постоји старац који отклања могућност тешких грешака. Срео сам монаха који је за време молитве осетио јак и продоран бол у срцу. Он је то истог часа саопштио свом духовнику. Старац је био забринут, и одмах га је упитао у ком делу срца осећа бол. Када му је монах рекао да се бол налази у спољашњем и доњем делу срца, он му је изричито наредио следеће: “Мораш одмах да престанеш са изговарањем Исусове молитве, и то у трајању од недељу дана. Требало је да осетиш бол у горњем и унутарњем делу срца. Пошто страсти делују преко доњег дела срца, мора бити да ђаво нешто спрема против тебе”. На тај начин монах је успео да се ослободи ђаволске обмане која је већ почела у њему да клија. Позивајући се на сопствено искуство, оци упозоравају: “Ако видиш младог човека да се пење ка небу по властитој вољи, зграби га за ногу и одмах свуци наниже, јер то и такво “усхођење” њему неће донети користи”.
Зато сам сматрао да је старчев ученик блажен: он је био веома смирен а његов духовни учитељ свет. Сетио сам се епиграма који је написао Теодор Студит:
 
Ученику
 
“Дођи млади подвижниче Божији,
држи се уз мене, остани пун ревности,
ниско повиј врат свој, у пуној послушности.
Смирен буди, умри својој самовољи.
Исповедањем свих мисли срца и ума
већ си ступио на поприште.
Не бој се пустиње, не бој се столпа,
нити било које друге врсте
у богустремећој трци живота:
сагласно Светом Писму ти си први,
ти следиш стазу првих мученика”.
 
– Блажени су монаси, атлете духовног живота. Блажене су птице које поју, уживајући росно пролеће Божије. А ми, јадни, удишемо задах властитих нечистота. Нама су иступљења и усхити недоступни. Ми једемо прашину земаљску, из које смо створени.
– Али, и ви можете да уживате у зрацима божанске славе, у истакању божанског Светла. Ако желите да будете истински богослови, онда треба да се предано молите, јер, само је тада Свесвети Дух присутан и делотворан. “Уколико си богослов, онда се истински молиш, а уколико се истински молиш, онда си богослов”. Ево, испричаћу нешто што ће да појасни оно што смо управо разматрали. Могуће је да неко, након што је починио смртни грех, напише богословску расправу или да се упусти у тумачење и рашчлањавање дела светих отаца. Међутим, пошто је починивши грех изгубио благодат, он више не може да се моли. Молитва се угасила, али не и рад. Стога је истински богослов онај који живи молитвом. Према томе, и ви можете да примите срдачне откуцаје божанског просвећења.
– Али како? Изванредно је значајно да нам помогнете у вези са овим проблемом. То је ствар од великог практичког значаја.

3 Comments

  1. br Danijel Čović

    Poštovanje! Božji Vam blagoslov želim.
    Imam jedan upit i istovremeno molbu za Vas. Ja sam katolički monah pustinjak živim na Velebitu u jedinoj pustinjskoj nastambi u Hrvatskoj i veoma mi se dopada knjiga koja stoji na Vašoj stranici “VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE” pa me zanima dali imam pravo skinuti je sebi i isprintati za čitanje, ne za umnožavanje već za vlastitu korist?ž
    Hvala Vam na odgovoru!

  2. Da li je dozvoljeno zamisljati Ikone ili plamen svece u toku Isusove molitve, ili takve misli nisu dopustive.