ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

 

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

 

 
6. ПЛОДОВИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ
 
Пошто видим да си рад да даље учиш, навешћу неке од учинака Исусове молитве. На почетку Исусова молитва има вид хлеба који крепи духовног атлету, касније се претаче у уље које услађује срце, а на крају се точи попут вина које човека опија, уводећи га у екстатично сједињавање са Богом. Али, да будем и нешто одређенији. Први дар који Христос пружа човеку молитве јесте свест о сопственој грешности. Он престаје да тврди да је у основи “добар”, те себе сматра гнусобом опуапошења… где стоји на месту светоме (Мт.24,15). Као што се оштрица хирурга неумољиво засеца у саму кост, тако се и слово Духа урезује у дубину душе. Када бисмо само знали колико је нечистоте стварно наталожено у клетима наших душа! Из њих се шири задах. Видиш оче, некада у моју келију долазе људи који истински заударају. Често се пренем од тог смрада који је специфична врста духовног “мириса”. То је последица њихове унутарње непрочишћености. Према томе, шта год духовни борац није знао раније, сада зна, јер му је откривено упражњавањем Исусове молитве. Он, следствено томе, себе држи за најгорег од створења и уопште се не снебива да каже како је пакао једино место којег је “достојан”: он почиње да плаче. Он оплакује усмрћеност свог сопства. Зар је могуће да плачемо због смрти нашег суседа, а да не пролијемо ни једну сузу над покојником у сопственом дому? Подвижник молитве Исусове, на тај начин, више не гледа на туђе, већ на сопствене грехове и смрт. У његовим очима видимо водоизворишта из којих се преливају сузне реке, надошле од патње његовог срца. Он вапије попут осуђеника, али уједно говори: “Помилуј ме грешног”. Помилуј ме грешног… Тада почиње прочишћење душе и њене круне ума. Као што вода спира гареж прљавштине, као што киша чисти небо од облака и земљу од прашине, тако и сузе чисте и убељују душу. Оне се слободно могу назвати водом другог крштења. Стога Исусова молитва лепрша као весник најслађих плодова прочишћења.
– Да ли се човек у потпуности прочишћује приликом посете божанске благодати?
– Не, не можемо да се очистимо напречац. Прочишћење тражи динамично стремљење јер се увек тражи све већи ступањ прочишћења. Код светог Јована Лествичника, у згуснутом виду, налазимо одговор управо на то питање. Њега Лествчник преузима од једног монаха који се украсио бестрашћем: “Савршено али још увек несавршено савршенство савршених”. Што више оплакујемо своје грехе, то се више прочишћујемо; што се више надносимо над дубинским слојевима греха у себи, то је неопозивије нагнуће ка плачу. То је широко осветљено лучом светог Симеона Новог Богослова:
 
“Они учесталом молитвом, неисказаним речима, и изливањем суза прочишћују душе своје . Видећи је прочишћаваном, они се распаљују љубављу, огњем жудње,
да је виде савршено чистом.
Али, будући да су немоћни
да нађу савршенство Светлости,
кретање је недовршено.
Што се више чистим ја грешни,
то се више просвећујем,
то се више појављује Он,
Дух који дарује чистоту.
Чини се да сваки дан изнова
почињем да се прочишћавам,
да видим.
У недокучивој дубини, у неизмеривом небу,
ко ће наћи средиште или крај?”
 
– Као што можеш да видиш, драги оче, човек се непрестано усавршава и прочишћава. Прво се чисти страсни део душе (раздражљиво-желатељни), а затим словесни део душе. Боготражитељ себе, пре свега, ослобађа од телесних страсти (желатељни део), после тога – кроз усрднију молитву и појачани труд – од страсти мржње, гнева и злопамћења (раздражљиви део). Уколико успе да са себе збаци бремена страсти гнева и злопамћења, то је један од показатеља да се примакао час очишћења страсног дела душе. Утом се ратовање преноси на раван словесног дела душе, где се искорењују непријатељи какви су гордост, сујета, сваковрсне празне, односно таште помисли. Јер, битка неће згаснути све до краја његовог живота. Али, процес очишћења се одвија уз помоћ енергије благодати, тако да верујући све више постаје сасуд пријемчив за богату божанску благодат. Опет нас свети Симеон упућује:
“Јер, човек не може превазићи своје страсти уколико Светлост не притекне у помоћ. Чак и тада, не збива се све одједном. Човек по природи не може на пречац примити Духа. Много тога ваља постићи, а све је то у округу његових моћи. Непривезаност душе, непристрасност, одвајање од својих, напуштање својевоље, одрицање од света, стрпљење приликом искушења, молитва, туга, сиромаштво, смирење, бестрасност”.
– Али, како можемо да знамо да ходимо путем прочишћења сопствене душе?
– То није сасвим тешко, одврати мудри пустињак. Наиме, производи процеса прочишћења пројављују се веома брзо. Узећу упечатљив пример Исихија Старијег: као што осетимо знатно олакшање када, под благотворним дејством лека, избацимо отровну храну и оно што она собом носи, тако и у духовном животу долази до сличног олакшања. У случају да се човек сагласио са злим помислима, а затим осетио њихову горчину и тежину, он их “лако повраћа чистећи се од њих” ако прибегне Исусовој молитви. Осим тога, човек посвећен молитви запажа сопствено прочишћење кроз престанак “крвоточења” душе, будући да долази до зацељивања рана изазваних страстима. У Јеванђељу које нам је завештао апостол Лука налазимо причу о жени која је патила од крвотечења, која приступивиш састраг дотаче се скута хаљине Његове, и одмах стаде течење крви њене (Лк.8,44). Када приступимо Исусу Христу, утврђени у вери, истог часа престаје “течење крви”: престаје истицање крви страсти, одмах бивамо излечени.
Надаље, хришћанин на путу очишћења такође примећује да околности, личности, слике и други феномени који су га раније саблажњавали, узнемиравали и испијали – више немају ту и такву моћ. Другим речима, када нас разне особе или ствари смућују, сигурно је да смо нападнути и озлеђени демонским дејствима. Међутим, проблем лежи (и) у нама. Онај, пак, који помоћу молитве Исусове ризничи чистоту, успева да све људе и ствари сагледава као створења Божија. Нарочито људе види као образе Бога који је преиспуњен љубављу. Према томе, ко се год одене у благодат Христову, тај и друге види као украшене и одевене, чак и ако су сасвим “наги”, односно лишени небеских дарова. Супротно томе, коме год недостаје божанске благодати, тај чак и оне који су одевени види као наге. Овде се неизоставно треба поново окренути словствовању светог Симеона Новог Богослова.
– То је заиста прави богослов, рекох. Прочитао сам неке од његових бројних списа, и морам да признам да сам био дубоко потрешен његовом необичном снагом и уверљивошћу.
– Позивам те да без одлагања ишчиташ и преостале његове списе, јер ћеш, тим путем, да доживиш предокушај мистичког богословља, то ће рећи, апофатички пут подвижничког искуства. Дакле, боговидећи отац каже:
 
“Свети, побожни Симеон Студит
није се стидео да види удове било којег човека
или да гледа обнажене људе,
нити се срамио да њега виде нагог.
Јер, он је у себи носио свецелог Христа,
он је сав био Христос:
он је своје удове и удове свих осталих
сваки посебно и све заједно – посматрао као Христа,
он је истрајавао непокренут, неозлеђен, бестрасан, јер је и сам био сав Христос и све крштене је видео као оденуте у Христа.
 
А уколико сте наги и, будући тело, на додир са телом постанете узбуђени попут магарца или коња, како се, онда, усуђујете да клеветате светог човека и да хулите против Христа који се са нама сјединио, дајући бестрасност Својим светим слугама?”
Као што видиш, – настави он, бестрасни човек, онај који је себе прочистио Исусовом молитвом, не пада у искушења, ма каква била. Ђаво тиме бива побеђен, па се то свакако може уврстити у један од плодова Исусове молитве. Подвижник Исусове молитве разоткрива непријатеља и његове лукаве замке. Он је способан да их лако одбије од своје душе. Он је у стању да благовремено примети припрему демона за рат, те се томе прилагођава. Аскета примећује стреле ђавола и уништава их пре него што се зарију у душу. Свети Диадох је рекао да стреле бивају уништене већ на спољњем омотачу срца, јер благодат Христова обитава у унутрашњости човека. Надаље, као што смо малопре истакли, постиже се обједињење, зацељење целокупног човека. Ум, жудња и воља се сједињују и повезују у Богу.
– Прочишћење и бестрасност јесу велики дарови, рекох одушевљено.
– Да, свакако, бестрасност је дар благодати. Бестрасност подразумева прочишћење и љубав. Штавише, она покрива и штити љубав. Овде нам у помоћ опет може притећи свети Симеон Нови Богослов. Он нам помаже дубокосмисаоном сликом. У безоблачној ноћи примећујемо месечев дискос који, усред неба, зрачи најчистијим светлом, и то у виду бљештавих прстенова око самог дискоса. Овом сликом свети Симеон покушава да нам опише бестрасног човека. Видиш, тела светитеља представљена су небом. Богоносно срце јесте попут месечевог дискоса. Света љубав посличује се “свемогућој и светворећој светлости” која срце испуњава сразмерно његовом прочишћењу, све док не куцне час када срце, будући преиспуњено овом светлошћу, постане налик на пуни месец. Али, ово светло не јењава, као што је случај са месечевом светлошћу, јер га хране и одржавају добра дела. “Оно увек остаје сјактаво захваљујући добродетељи светитеља”. Бестрасност, пак, јесте онај круг који прстенује свесијајуће срце, штитећи га од жестоких напада ђавола. “Она их штити са свих страна, чува и држи непобедивим наспрам сваке зле помисли те их утврђује као неозлеђене и слободне од свих непријатеља. Штавише, она их чини недоступним за непријатеље”.
Премда је савршено нужно да се стекне бестрасност, ипак постоје и други дарови Исусове молитве. Она није оно потпуно.
Свети оци духовно усхођење ка обожењу описују помоћу три речи: прочишћење, просвећење и савршенство. Појаснићу ово позивањем на два примера која се налазе у Светом Писму: успињањем Мојсеја на Синајску гору ради преузимања таблица Закона, и изласком израиљског народа из мисирског ропства у обећану земљу. Први пример тумачи свети Григорије Ниски, а други свети Максим Исповедник.
Свети оци увек успевају да одушеве и надахну цело моје биће: они Божију реч тумаче правилно. Зато и волим да их слушам.
Јевреји су прво испрали своју одећу, и очистили се сагласно заповести Господа: Иди к народу, и освештај их данас и сутра, и нека оперу хаљине своје; и нека буду готови за трећи дан, јер ће у трећи дан сићи Господ на гору Синајску пред свим народом (2.Мој.19,10-11). И заиста, трећег дана је сав народ чуо гласове и трубу где затруби веома јако и громове како грме и муње како севају. И сав народ стаде гледајући у огроман облак који је покрио врх горе. Затим се сав народ покренуо, дошавши до самог подножја, а гора Синајска се сва димљаше, јер сиђе на њу Господ у огњу (2.Мој.19,18). Једино је Мојсеј узашао у бљештећи облак и на врху горе примио таблице Завета. Следујући дубоким значењима овог догађаја, свети Григорије Ниски увиђа да је пут ка божанском спознању неодвојив од чистоте душе и тела. Онај ко жели тим путем да ходи и усходи мора, колико год је могуће, да негује чисту и неукаљану душу и тело. Сагласно божанској заповести, он мора да опере своју одећу: не толико своје спољње одело – јер оно не представља сметњу онима који теже обожењу – колико своја животна дела која нас обмотавају попут каквог одела. Приликом усхођења на гору он мора иза себе да остави бесловесне звери, односно свако знање које је стекао кроз област чула: он треба да прочисти свој ум, одвајајући се чак и од свог уобичајеног сапутника – чула. Тек када се на овај начин припремио, може се усудити да се примакне гори оперваженој страшним облаком Господњим. Па ипак, пошто је гора недоступна народу, нека само Мојсеј пође – то ће рећи, онај који је призван од Бога. Према томе, драги оче, као што видиш, прочишћење претходи а усхођење ка божанском сагледавању следује потом. Већи дарови, дакле, стичу се након прочишћења које је неопходан предуслов.
Пређимо сада на други пример, рече богозријући подвижник настављајући своје казивање. Свети Максим Исповедник саопштава да постоје три ступња мистичког усхођења ка Богу. Прво, долази делатна (практичка) философија која је, како негативна у смислу очишћења од страсти, тако и позитива у смислу задобијања врлина. Затим се ступа у висину природног сагледавања (теорије), где прочишћени ум сагледава свеколику творевину, то ће рећи, прониче у унутарње смислове створених бића. Ум увиђа духовна значења светих списа, види Бога у природи и моли Му се. Коначно, улазимо у трећи и последњи ступањ, то јест, мистичко богословље које подвизавајућег верника сједињује са Богом. Занимљиво је да свети Максим сва три наведена ступња открива у траговима пута који је превалио старозаветни Израиљ. Прво су се ослободили од мисирског ропства и прешли преко Црвеног мора које је потопило сву мисирску силу. Затим су крочили у ширину пустиње где су примали дарове божанске љубави у разноликим видовима (као ману, воду, светлолучећи облак, Закон, победу над непријатељима), док су у обећану земљу крочили после многогодишње борбе и напрезања. Слично је и са атлетом Исусове молитве: он се прво ослобађа од усужњења страстима (делатна философија), затим ступа у пустињу бестрашћа (природно сагледавање), где прима дарове љубави Божије, и најзад, постаје достојан обећане земље (мистичког богословља), али не без херојске борбе. Витез молитве бива удостојен савршеног сједињења са Богом, те радостотворног приопштења у вечност која се опитује сагледавањем нестворене Светлости. Ова три ступња, међутим, није могуће сасвим раздвојити једне од других. То је став светих отаца. Наиме, када досегнемо природно сагледавање или, пак, сферу мистичког богословља, то не значи да напуштамо подвизавање и скрушавање срца, то јест, делатну философију. Што је човек више узнапредовао у духовном животу, тим пре и одлучније ступа у борбу како не би изгубио благодат коју је примио. Свети оци саветују да се после удостојења божанским и високим виђењима, морамо вишеструко постарати да још брижљивије узнегујемо љубав и смирење, “да бисмо очували страсни део душе неузнемиреним и тако поседовали неугасиву светлост душе”. Нужно је да човек са страхопоштовањем корача својим духовним путем. С почетка треба да се ограђује страхом од пакла и осуде, а то је онај почетнички страх. Касније треба да негује бојазан од губљења благодати, а то је онај страх савршених. И сам апостол каже: градите спасење своје са страхом и трепетом (Фил. 2,12).
– Кажите ми, старче, какви су они посебни дарови icoje атлета Исусове молитве прима после прочишћења а пре светковања савршеног сједињења са Богом? Молим Вас, наставите Ваше излагање о плодовима Исусове молитве.
– Онај монах који се бори против самог себе, који је “насилник” према самом себи, добија дар божанске утехе. Он осећа и доживљава присутност Христа која се шири у виду “слатког утихнућа”, непомућеног мира, дубоког смирења и неугасиве љубави према свима и свему. Утеха божанског присуства не може да се упореди ни са чим што пружа људско искуство. Срео сам једног подвижника који се озбиљно разболео, па је пребачен у лечилиште ради помоћи. Неговали су га врхунски лекари који су га и сами високо ценили. Ускоро је дошло до побољшања те се старац вратио у своју избу. Недуго затим, опет је дошло до драматичног погоршавања услед повратка болести која је старца приковала за постељу. Остала братија о томе није ништа знала будући да је келија оболелог старца била сасвим изолована. Страховито је пропатио. Међутим, у најтежим тренуцима – и то је оно битно – стизала је чудесна божанска утеха која, како рече, не може ни изблиза да се упореди са усрдним и човекољубивим старањем лекара и брзолетним дејством лекова. Одахнуће које је искусио било је сасвим изузетно. То је, надаље, разлог због којег неки пустињаци и монаси, на очиглед и чуђење света, смерно одбијају људску утеху како би прокушали омамљујућу слаткоћу и неутаживу радост божанског утешитељства.
– То је уистину изванредан дар умне молитве, рекох. Наставите, оче свети.
– Приликом уплођења Исусове молитве неизоставно задобијамо способности да се радујемо патњама које нам наносе људи. Одуховљени човек, напросто, лети широким плаветнилом величанственог неба духовног живота, где га стреле људи не могу достићи. Не само да га не озлеђују, већ их он и не примећује. Слично је и са ваздухопловом који се не да оборити или оштетити баченим каменицама. Нема туговања због клевета, прогона, презира, оптужби, већ само жала због братовљевог пада. Додуше, чак и ако пати, подвижник зна како да се таквог стања ослободи. У Старечнику налазимо пример који то илуструје: “Старији човек је дошао да посети аву Ахила. Затекао га је како испљувава угрушак крви. Он га је запитао: “Оче, шта се то збива?” На то је старац одговорио: “Реч коју је изустио брат много ме је повредила, па сам се борио да ништа не узвратим, молећи Бога да ме ослободи те речи. Она се стога у мојим устима згрушала у крв коју сам испљунуо. Сада сам спокојан, и целу ствар сам већ заборавио”.
– То је, уистину, савршена љубав према брату – она свепраштајућа. Он чак не жели ни да памти увреде. Изгледа да се тиме приближавамо савршенству.
– Сигурно. То се постиже Исусовом молитвом. Та љубав је непосредан плод искуства о свејединствености човечанства. А то је, зар не, прекрасан плод Исусове молитве. Не само да се уцељује појединац, већ се доживљава и јединстевност човечанства.
Видиш оче, продужи Светогорац, одмах након пада Адама дошло је до озбиљног поремећаја јединства људског рода. После стварања Адама, Бог ствара и Еву, и то из ребра Адамовог. Стварање Еве је испунило Адама радошћу и он је њу осетио као саприпадницу самом себи (свом телу). Стога је изустио: сада ето кост од мојих кости, и тело од мојег тела (Пост.2,23). Међутим, одмах након пада, Адам, одговарајући на Божији упит, узвраћа следеће: Жена коју си удружио са мном, она ми даде са дрвета, те једох (Пост.3,12). Дакле, пре пада Ева је “кост” од његових костију, а после пада она постаје “жена” коју му је Господ “придружио”! Овим је на очигледан начин показано разједињење људске природе после греха, а то још упечатљивије може да се посматра на трагичном примеру Адамовог потомства, као и на примеру повести Израиља и целокупног човечанства. Све је то “природно”. Пошто се човек удаљио од Бога, он се такође отуђио и од самог себе, раздвајајући се од других људи. То је једно потпуно отуђење и поробљење. Поновно сједињење и прицељење људске природе постигнуто је “у Христу”. Раширивши Своје руке Он је сабрао оно што је било расуто, омогућујући нам, тим путем, да након сједињења са Њим искусимо јединство људске природе.
Подвижник, дакле, постиже велику љубав према Исусу Христу. Помажући се молитвом Исусовом, он се кроз ову љубав сједињује са Њим. Зато и јесте сасвим природно да он воли све што Бог воли и да жели све што Бог жели. Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1Тим.2,4). Ето, то је оно чему стреми молитељ. Њега потреса зло у којем свет лежи, и уз тежак бол он оплакује губитак и незнање братије у свету. Пошто грех увек носи еклисијалне и космичке димензије, погађајући васцели свет, природно је да онај који упражњава молитву искуси сву трагедију човечанства, и то на састрадалан начин. Он проживљава гетсиманску агонију Господа Исуса Христа. Он стога достиже тачку иза које престаје да се моли за себе, те сав труд упреже у непрестану молитву за друге, како би и они дошли у спознање истине, односно Бога. Прочишћење од страсти, задобијање животодавне божанске благодати, молитва за друге – омогућена искуством свејединства човечанства у Исусу Христу – све је то саставни део највећег послања. Свети оци су послање сагледавали као прегнуће у правцу обнове људске личности и јединства природе. Сваки човек који успе да себе прочисти постаје благотворни чинилац у животу друштва, јер, сви смо ми чланови благословеног Тела Христовог. Према речима апостола: ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови . То се изразито добро може запазити на примеру личности Пресвете Мајке Божије. Она је била “нуна благодати”, а потом је дала благодат, оденувши красотом свеукупну људску природу. Прочишћена и “пуна благодати”, она се моли за цео свет. Стога можемо да кажемо да Мајка Божија испуњава највеће послање, а ту добробит човечантво осећа на учинковит начин.
Старац је потом заронио у мисли. Поћутавши на кратко, он је наставио.
Подвижник понекад осећа и доживљава јединство свеукупне природе.
– Како то мислите?
– Њега признаје и схвата и сва природа. Пре пада Адам је био цар творевине и све животиње су га поштовале као цара, служећи му. После пада, међутим, та веза је прекинута а признање је ускраћено. Николај Кавасила на један упечатљив начин рашчлањује то стање и његове последице. Образ Божији у Адаму био је чисто огледало кроз које се светлост Божија одражавала на сву природу. Док је огледало било целовито сва природа је била осветљена. Међутим, чим је дошло до ломљења и распарчавања, густа тама прекрила је сву творевину. Тада је дошло до побуне природе која је, напавши човека, ускратила човечанству признање, одбијајући да му пружи своје плодове. Зато човек себе прехрањује уз велику неизвесност и муке. Штавише, животињски свет се веома боји човека и често је агресивно и непријатељски настројен према њему. Када човек, пак, добије благодат, тада долази до зацељујућег уједињавања свих моћи душе. Он се прицељује у образ и подобије Божије. Он постаје светлозарно огледало које исијава божанску благодат чак и на бесловесну природу. Од тог тренутка животињски и биљни свет показује другачији “однос” према њему, он ужива признање, послушност и поштовање. Забележено је много случајева када су подвижници-пустињаци живели у близини медведа и дивљих животиња. Они су животиње хранили, а оне су, са своје стране, одговарале необичним поверењем и служењем. Тако, задобијајући божанску благодат кроз молитву Исусову, човек изнова постаје цар природе и, штавише, усходи чак и на виши положај него што је био Адамов. Према мишљењу отаца, Адам је створен према образу Божијем, али је тек имао да достигне подобије Божије, и то кроз послушност. Он је, дакле, задобио ступањ просвећења ума, али је тек ваљало да се успне на ступањ обожења. И безмолвник, колико је могуће, стреми задобијању “подобија Божијег” (обожењу) кроз божанску благодат. Додуше, он не улази у божанску суштину. Он учествује у нествореним енергијама Бога. Уосталом, даћу ти пример признања којим природа знаменује преокрет у човековом односу према Богу. Сећам се свог незаборавног старца-учитеља и онога што се њему дешавало приликом упражњавања Исусове молитве. У тим часовима на окна келије слетале би дивље птице које су кљунићима добовале по стаклу. Прво што би се помислило јесте да је реч о ометајућим дејствима ђавола који покушава да спречи или расеје молитвени труд. Међутим, по среди је било нешто сасвим друго: птице су биле привучене старчевом молитвом!
– Ето, оче, довели сте ме до савршенства, до краја путање духовног живота. Човек је већ постао цар…
Старац се неприметно осмехнуо.
– Постоје и наредни, још виши ступњеви. Као што сам раније рекао, након тешке борбе могуће је да подвижник доживи иступљење, очаравајући узлет у божанско, те улазак у обећану земљу новог Јерусалима. Ум, захваћен божанским усхитом, сагледава нестворену Светлост. За време вечерње службе божанског Преображења сва Црква пева: “Када изабрани апостоли видеше на гори преплављујућу бујицу светлости Твоје, о беспочетни Христе, и Божанство Твоје којем ни један човек прићи не може, они беху захваћени божанским усхитом”. Иступљење (екстаза) и сагледавање (теорија) Бога јесу повезани. Када кажемо иступљење, тиме не мислимо на нешто што је статично, већ, напротив, на божанску присутност и духовно кретање. То није бездејственост и смрт, него живот у Богу. Оци кажу да човек кога током Исусове молитве захвати божанска Светлост престаје са усненим обликом молитве. Уста и језик прекрива тишина, па и срце такође прекрива тишина. Подвижник тада бива озарен сагледавањем Таворске светлости. Он прима нестворену енергију Бога. То је иста Светлост коју су ученици Христови видели на Таворској гори, то је Царство Божије, укратко – то је вечност. Према увиду светог Григорија Паламе, та Светлост јесте “лепота века који ће доћи”. Она је “природа будућег добра”, “најсавршеније виђење Бога”, “небеска храна”. Они који се удостоје виђења нестворене Светлости постају пророци Новог Завета. Јер, као што су пророци Старог Завета превазишли време назирући оваплоћење Христово, као први долазак, на исти начин они који сагледавају Светло превладавају време видећи славу Христову у Царству небеском.
Старац је застао, дубоко уздахнуо и продужио своје казивање. Божанска Светлост, дакле, обухвата целокупно човеково биће. Келија бљешти од присуства Христа, а молитељ се сав озарен препушта овом “трезвеном пијанству”. Он види невидљивог
Бога. “Бог је Светлост и сагледавање Њега јесте Светлост”, сведочи свети Симеон Нови Богослов. Монах у том тренутку види божанску Светлост, а то је “очаравајуће и свето виђење”, да наведемо речи “бранитеља богослова”, светог Григорија Паламе. Макарије Златоглави такође улази у сабор оних који су одређивали ово сагледавање: “Шта је лепше од живота са Христом? Шта је драже од Његове божанске славе? Ништа није слађе од овог Светла кроз које се просвећује сваки просвећујући ред анђела и људи. Ништа није изобилније у љубави од овог живота у коме се сви крећемо и живимо, у коме је и наше биће. Ништа није слађе од вечноживе лепоте и ништа није дражесније од ове вечнотрајуће радости. Ништа није милије од овог вечног озарења, од најдостојнијег величанства и безграничног блаженства”. Уистину, тада одушевљењу и радости нема граница. Та стања превазилазе сваку реч. Ево описа који нам је завештао свети Симеон Нови Богослов.
Старац је посегао за једном од својих књига и почео пажљиво да чита:
 
“Седим на својој постељи, бивајући изван света,
и усред келије своје видим Њега који је
изван света, видим Га и обраћам Му се;
усуђујем се да кажем да Га волим и да Он мене воли,
храним се и бивам ваљано насићен једино сагледавањем;
и бивајући сједињен са Њим, превасходим небеса,
знајући да је то истинито и извесно;
а где је при томе тело моје, не знам.
Видим да Он који је непокретан снисходи;
видим да се Он који је невидљив појављује;
видим да ме Он који је одвојен од свеколике творевине
прихвата унутар Себе, сакривајући ме у наручју Своме:
тада сам изван целог света и ја, смртан и незнатан
у свету, могу да видим Створитеља света унутар себе,
и видим да нећу умрети пошто поседујем живот вечни,
пошто се у мене истаче свецели живот”.
 
Старац је подуже читао. Чинио је то прожет огромном чежњом. Очи су му блистале, док је лице омивала несхватљива радост. Његов загрцнути и потрешени глас, сва његова духовна озареност, наводили су сузе у моје очи.
Тада чак и лице подвижника – настави Светогорац – почиње да сјакти, будући прожето божанском присутношћу. Он, слично Мојсеју, ступа у божански примрак незнања, у “сијајући примрак”, те задобија “трајно спознање” – “недокучиво богословље”.
Старац је опет застао за трен. Ја сам напето ишчекивао наставак, скоро да сам остао без даха.
– Чак и тело осећа сладост ове Светлости, па током тих и таквих тренутака пролази кроз “преображај”.
– Шта то значи?
– Како сведочи свети Григорије Палама: “Чак и тело учествује у благодати која делује на ум, па се оно према њему окреће, примајући и само нешто од недокучиве тајне душе”. Тада тело постаје “на необичан начин танано и топло”, то ће рећи, оно осећа чудновату топлину која следује сагледавању Светлости. Слично се збива са свећом: када се ова зажиже, њено тело, односно восак, истовремено је топло и просветљено.
– Дозволите једно питање. Може се учинити богохулним, па ипак, усудићу се да га поставим. Наиме, да ли је овај “преображај” тела стварност или, пак, нешто умишљено, налик на плод маште? Да ли је посреди умишљена топлота?
– Не, драги оче, није реч о уобразиљи. Та “промена” је стварна. Тело учествује у свим стањима душе. Тело, узето само по себи, није лоше: рђав је плотски разум, то ће рећи, робовање тела ђаволу. Уосталом, виђење Светлости јесте сагледавање кроз физичке очи које су преиначене и ојачане Светим Духом у сврху сагледавања нестворене Светлости. У Светом Писму постоји сијасет примера где благодат Божија, кроз душу, продире и у тело које, надаље, осећа дејство животодавне божанске благодати.
– Можете ли навести неке од тих примера?
– Па добро, постоје многи стихови у Давидовим Псалмима који сведоче наведеном у прилог. Ево, у 83. Псалму стоје следеће речи: Гине душа моја и ја желим у дворе Господње; срце моје и тело моје отима се ка Богу живоме (Пс.83,3). Надаље, у 27. Псалму стоји овакав исказ: Господ је крепост моја и штит мој; у Њега се поузда срце моје, и Он ми поможе. Зато се весели срце моје, и песмом свакојаком славим Га (Пс.27,8). Ту је значајан и 118. Псалам: Како су слатке језику моме речи твоје, слађе од меда устима мојим! (Пс. 118,104). Никако не треба заобићи ни случај Мојсеја. Када је сишао са Синајске горе, носећи таблице Завета, лице му је блистало: И када Мојсеј силажаше са горе Синајске, и држаше у руци двије плоче сведочанства, не знађаше да му кожа на лицу поста светла док говораше са Њим. И виде Арон и сви синови Израиља Мојсеја, а то му се светли кожа на лицу, и не смеше приступити ка њему (2.Мој.34,2930). То се такође може видети на примеру светог архиђакона Стефана: И погледавиш на њега сви који сеђаху у Синедриону, видеше лице његово као лице анђела (Дап. 6,15). Свети Григорије Палама верује да зној Господа Исуса Христа, који се источио за време молитве у Гетсиманском врту, указује на “превирање које се осетило у телу, и то услед дуготрајне молитве Богу”.
– Опростите оче што сам Вас заморио својим богохулним и световњачким питањем. Ми, људи световњаци, тешко то поимамо… Па ипак, допустите ми још једно питање. Да ли и данас има монаха који приликом молитве сагледавају нестворену Светлост, пролазећи кроз “преображај”.
Он се насмеја и рече:
– Ако Дух Свети престане да делује у Цркви, онда ће ишчезнути и “сагледавање нестворене Светлости”. Света Гора скрива велика блага, а они који се томе опиру нису ништа друго него оптужитељи и противници Бога живог. У време Атанасија Великог неки људи су оспоравали Божанство Христа. У време светог Григорија Паламе они су оспоравали божанственост нестворених енергија. И данас падамо скоро у исту саблазан и грех. Често оспоравамо постојање обожених људи који су сагледавали и сагледавају божанску Светлост. Данас, у наше доба, постоје обожени монаси – богови по благодати. За продужење живота на земљи можемо да захвалимо чињеници да ови постоје подвижници. Они просвећују наш свет који је тешко помрачен грехом.
– Дозволите ми још једно питање, премда је унеколико неумесно и слободно. Да ли сте и Ви, оче, видели ту Светлост?
 
Нека ми читалац опрости што нећу пружити опис потресних тренутака који су уследили. Желим да доживљено заштитим плаштом тишине. Надам се да ми се то неће замерити.
Након подужег обостраног ћутања, изнова сам смогао смелости да нарушим ћутање искусног безмолвника. Морао сам. Сати су промицали, а желео сам да се ослободим незнања – колико год су то прилике дозвољавале. Покушавао сам да од боговидећег оца понесем оно непотрошиво благо које је несебично даривао.
– Оче свети, опростите. Рекли сте да и данас постоје монаси који сагледавају нестворену Светлост, и то баш овде на Светој Гори. Верујем да је исти монах у стању да је види и више пута. Реците ми, да ли је Светлост увек исте јачине и квалитета?
– Може се рећи да постоји духовна светлост, али и она коју човек виђа телесним очима, након што су преображене и оснажене у ту сврху. Духовна светлост јесте она која потиче из заповести Господњих, а они који их испуњавају, наравно, бивају обасјани њоме. Твоја реч jecme видело корацима мојим и светлост моме путу. Заповести Господа Исуса Христа јесу “речи вечног живота”, а не моралистичке и споља постављене наредбе. И врлине које се рађају као плод наших трудова око извршавања Христових заповести, такође су светла. Вера је светлост, а пуне сјаја су и нада и љубав. Бог је истинита светлост и светлост свету (Јн.8, 12). Али, име Божије јесте љубав. Бог је љубав (1.Јн.4,8). Зато и кажемо да је љубав најсјајнија међу светлима врлина. Покајање, такође, истаче светлост која обасјава душу човекову водећи га ка језеру другог крштења, када се очи прочишћују од духовног катаракта. Сви хришћани који воде добар бој, то ће рећи, који настоје да се очисте од страсти, уживају обнову и укрепљење које дарује ово светло. Они поседују онолико светлости колико им даје мера њихове борбе. Свети Григорије Богослов каже: “Где постоји прочишћење, ту постоји и просвећење, јер, без првог се не даје друго”. Према томе, у том смислу тумачимо и речи светог Симеона Новог Богослова, који нас опомиње да човек који не види Светлост у овом животу, не може да је види ни у будућем.
Међутим, некада услед њихове велике чистоте и борбе, чак захваљујући нарочитом благовољењу Божијем, неки људи бивају удостојени да Светлост виде својим физичким очима – наравно, након што су преображене божанском благодаћу, слично тројици ученика на Таворској гори. Додуше, чак се и овде може назрети извесна разлика у ступњевима. Када је први пут виде, они је сагледавају као “велику Светлост” која их преплављује радошћу. Заправо, реч је о тананом светлу. Њима се тај први сусрет појављује као угледање “велике Светлости” зато што се она таквом показује у односу на таму пређашњег живота. Сада, по први пут, кушају нешто што раније нису познавали. Приликом другог доласка, међутим, светлост је далеко снажнија, али је човек сада већ прилагођен сагледавању… Ипак, што се човек више приближава божанској Суштини, утолико више схвата немогућност да се појми и сагледа божанска природа, а то је оно што су оци називали “сијајућим примраком”.
– Мислим да Вас нисам најбоље разумео.
– Појаснићу то на примеру боговидећег Мојсеја, односно, помоћу тумачења које је пружио свети Григорије Ниски. Мојсеј је први пут угледао Светлост на Хоривској гори, и то у обличју несагоривог грма купине. Том приликом је Бог призвао Мојсеја да изведе свој народ из мисирског ропства у обећану земљу. Наредног пута Бог Мојсеја позива да закорачи у божански примрак. Томе, надаље, ваља придодати красне увиде светог Григорија.
Наиме, према његовом тумачењу, човек првог пута сагледава Светлост јер је, до тада, живео у мраку. Међутим, што више духовно сазрева и што се више приближава божанској Суштини, утолико више “невидљиво гледа” примрак, то јест, “оно невидљиво божанске Суштине”. Уосталом, прочитаћу вам цели одељак: “Шта значи то да је Мојсеј, у примраку у који је ушао, угледао Бога? Оно чега се сада присећамо изгледа унеколико противречно првом богојављању када је Божанство сагледано у светлу, јер се сада сагледава у примраку. Не помишљајмо, пак, да ово одступа од поретка ствари када их сагледавамо духовно. Писмо нас овим поучава да побожно спознање, онима који га примају, испрва долази као светлост. Стога се супротност побожном замишља као примрак, а учествовање у светлу повлачи уклањање од примрака. Међутим, ум који напредује и који уз све већу и савршенију ревност поима стварност, приближавајући се сагледавању, почиње све јасније да увиђа оно што је од божанске природе несагледиво. Јер, остављајући иза себе оно што се опажа – не само оно што захватају чула већ и оно што разум мисли да види, он наставља да продире све дубље док, захваљујући тежњи духа за спознањем, не задобије приступ невидљивом и несхватљивом, и тада види Бога. То је истинито спознање онога што се тражи, то је сагледавање које се састоји од несагледавања, јер оно за чиме се трага превазилази сво знање, будући са свих страна ограђено несхватљивошћу као неком врстом таме”.
То је оно што се обично дешава: човек полази од сагледавања танане Светлости према сагледавању снажније светлости, дакле од мање сјајне ка бљештавој, и, коначно, досеже “сијајући примрак”, сагласно опису који даје свети Григорије Ниски. Додуше, потребно је да ваљано познајемо учење светих отаца о “сијајућем божанском примраку” да бисмо читаву ствар могли да разумемо на православан начин. Према учењу отаца, Бог се увек појављује као Светлост, никада као тама. Када, пак, ум боготражећег подвижника, за време сагледавања, жели да ступи и у саму божанску Суштину, тада се суочава са оним што је непробојно – са сијајућим божанским примраком. Према томе, “божански примрак” није пројава Бога у виду таме, него слабост човека да сагледа суштину Божију, односно, ону “неприступну Светлост”. Дакле, божански примрак јесте Светлост, али светлост невидљива и неприступна човеку. Бог јесте Светлост. Ја сам светлост свету (Јн. 8,12). Господ изричито тврди да је Он – Светлост, а не тмина. Према мишљењу Дионисија Ареопагита, “божански примрак јесте неприступна светлост унутар које обитава Бог, која је невидљива услед своје врхунске величанствености и неприступна услед преизобилног истакања надсуштинске светлости. У њему се налази свако ко се удостоји спознања и сагледавања Бога, али, истовремено и без сагледавања и спознања”. У том смислу кажемо да је божански примрак изнад светлости.
Па ипак, оци, попут светог Григорија Ниског, често говоре о уласку у божански примрак, те о сагледавању сијајућег божанског примрака. Он о свом брату, светом Василију Великом, сведочи следеће: “Знамо да је он много пута залазио у божански примрак где је Бог”. Оци под улажењем у божански примрак не мисле на улажење у божанску Суштину, већ на надмоћност нестворене Светлости у односу на “светлост природног спознања”. Јер, према православном учењу, људи учествују у нествореним енергијама Бога, а не у Његовој Суштини. Свети апостол Павле пише: …блажени и једини Владар, Цар царева и Господар господар; Он који једини има бесмртност и живи у светлости неприступној, кога нико од људи не виде нити може видети (1.Тим.6,1516). Коначно, оче, према увиду светих отаца, може се рећи да је сијајући божански примрак она човеку неприступна Светлост божанске Суштине. Чак и када говоре о вредности сагледавања божанског сијајућег примрака, они не желе да истакну надмоћност и превасходство божанског примрака у односу на виђење нестворене Светлости, већ се труде да покажу њену вредност у поређењу са светлошћу природног спознања – спознања ума.
– Старче, волео бих да ми кажете да ли човек тада, приликом сагледавања Светлости, престаје да се моли?
– Не, не долази до прекидања молитве. То можемо назвати молитвом у божанском сагледавању. Молитељ сагледава Христа и весели се у Његовом божанском присуству. Али, молитва тада тече без речи. Свети Исаак Сирин молитву пореди са семеном а иступљење са плодом молитве. И као што се жетеоци ишчуђавају да тако мала семена доносе вишеструке и изобилне плодове, тако се и боговидеће аскете запањују када окусе од “жетве” Исусове молитве. Ово иступљење се пореди са молитвом током које се ум, према увиђању светог Исаака Сирина, “не моли на уобичајени начин, већ урања у иступљење кроз непојмљиве ствари, а ово незнање је надмоћније у односу на знање”. То је она “тишина сакривене тајне” или, пак, “ћутање духа”. Свети оци ово стање називају молитвом, пошто је то највећи дар који се даје током молитве, а удостојавају га се светитељи. Па ипак, човек није у стању да савршено опише то стање. Јер, у таквом часу, он престаје са молитвом. Он бива винут понад речи и појмова. Стога многи оци ово стање називају божанском суботом или суботом ума. Као што су Јевреји имали заповест да суботом почину од радова, тако је и ово духовно стање својеврсна “субота душе”, јер она напушта све послове и сасвим се стишава. Речима светог Максима Исповедника, “субота над суботама означава духовни мир словесне душе која је свој ум повукла чак и из сагледавања божанских начела у створеним бићима, па се кроз мистичко богословље у потпуности примирује у Богу”. Једино што човеку у том тренутку преостаје јесте плач. Он истаче изобиље суза, али, не услед свести о греху – што је раније био случај – већ због сагледавања нестворене енергије Бога. То су радостотворне, озарујуће сузе. Оне су “безболне сузе”, “благоугодне сузе”, сузе које “блаже и крепе срце”. Да, то су сузе које остављају трага на лицу, које усецају потоке низ које се слива очишћујућа вода. Аскета је тада сав занет усхићењем. Да ли у телу, не знам, da ли изван тела, не знам (2.Кор.12,2). Душу и тело преплављује радост коју је напросто немогуће описати категоријама људског језика. Разрађујући један одељак из светог Дионисија Ареопагита, свети Григорије Палама каже да заљубљеник у заједничарење са Богом, након ослобођења душе од сваке привезаности и сједињења ума са непрестаном молитвом, доживљава мистички успон на небо где све створене ствари сагледава кроз непокретност и тишину. “Он свој дух прикључује непрестаној молитви Богу. Тим путем он бива одушевљен унутар себе, јер налази нови и тајанствени начин да се успне ка небесима: ка ономе што би се дало назвати непробојном тамом првобитне тишине. Праћен неописивом радошћу, он тамо тајанствено пребива умом, у истинској једноставности и тишини и, преиспуњен сладошћу, прелеће понад свих створених ствари”. Утом све светске ствари постају прах и пепео. Оне постају сувишне. Не само да не осећа узнемиреност страстима, већ успева да заборави и сав свој живот: јер, љубав према Богу је слађа од љубави према животу и спознање Бога је слађе од било којег другог спознања. “О, радосно и свето виђење!”. “О, божанствена вечности!” “О, слатко тиховање!” “О, божанска љубави!”
– Оче, опростите, можемо ли да застанемо мало? Осећам се помало пометен, заморен. Мислим да нисам у стању да Вас скроз и у свему пратим. Не могу да издржим Ваше усхођење…
Он ми се, затим, примакао и, узевши ме за руку, саосећајно рекао:
– Разумем те оче. Али, сам си тражио да наставим са беседом. Стога сам и беседио. Схватам да си унеколико затечен. И ми, након сагледавања Светлости, осећамо изузетан умор – тада смо, дословно, смрвљени. Божанска благодат као да собом доноси бич којим преиначује понашање наше смртне плоти. Признајем да много пута након божанствене литургије одлазим на одмор како бих повратио своје људске снаге од исцрпљености. То је слично лаганом повратку згњечене траве у свој пређашњи положај. Да смо приликом сагледавања примили потпуну божанску благодат, несумњиво бисмо издахнули. Па ипак, Божија љубав се стара о свему.
Престали смо да разговарамо. Свуда је царовала савршена тишина. Повремено су тишину засецали звуци који су допирали из баште где је млађи монах, обделавајући земљу, изговарао Исусову молитву. Био сам приметно узбуђен. На махове ми се чинило да ће ми срце препући. Прожимала ме је необична дрхтавица… Додуше, приближавање Светињи над светињама мистичког богословља не може проћи без последица. Доведен сам на вис који је “непојмљив неупућенима”. У даљини је дискос сунца зарањао у море, а њихов загрљај је пучину опточио златом. Са места на којем смо седели пратили смо игру делфина: то је, иначе, уобичајена појава на Атосу. Њихово ритмично урањање и израњање напросто је миловало очи. Помислих да су и монаси, као ватрени одушевљеници небом, слични делфинима. Они битишу погружени у воду благодати, и само повремено израњају да би од себе оставили трага, те наново урањају у “сагледавање” Бога. Свети Симеон Нови Богослов, погружен у таворску Светлост, благосиља “љубитеље” Бога:
 
“Блажени су они
који су одевени у Светло,
јер носе свадбено рухо.
Њихови удови неће бити свезани,
нити ће бити вргнути у неугасиви огањ.
Блажени су они који су у својим срцима
зажегли Светло и који га никако не гасе,
јер радосно напуштају овај живот:
они ће срести Женика и, носећи своје светиљке,
поћи за Њим у брачне одаје.
 
Блажени су они који су се приближили божанском Светлу, који су у њега крочили и постали њиме прожети. Преплављен његовом блиставошћу грех губи силу и они неће више горке сузе изливати.
 
Блажен је монах који,
приносећи своје молитве Богу,
Њега види, и бива близу Њега,
који себе осећа
изузетим из времена и простора.
Јер, он је само у Богу,
не знајући да ли у телу
или изван тела:
он слуша речи неисказиве и непреносиве,
он види што око не виде и ухо не чу,
и што у срце човеково не дође.
Блажен је онај који је видео да се Светлост света
у њему уобличава, јер је он у себи породио
Христа, и он ће се мајком Његовом назвати
као што је Христос, у коме нема лажи, обећао”.
 
И ја сам се налазио у подножју такве пламтеће планине. Налазио сам се тик уз монаха који је, још за овог живота, заживео небеску стварност. Тишина природе преклапала се са утихнућем моје душе. Бог и рај леже изван времена, али су такође и унутар њега, сасвим близу нас, покрај нас, у нама – раздељујући време и повест.
– Да окончамо наш разговор, оче. Пођимо напоље и одахнимо мало, рече стари пустињак.
– Не, не, молим Вас, потребно је да чујем још: и сами сте рекли да је молитва Исусова наука, висока школа. Учините да се и ја вечерас уврстим у редове оних који је похађају.

3 Comments

  1. br Danijel Čović

    Poštovanje! Božji Vam blagoslov želim.
    Imam jedan upit i istovremeno molbu za Vas. Ja sam katolički monah pustinjak živim na Velebitu u jedinoj pustinjskoj nastambi u Hrvatskoj i veoma mi se dopada knjiga koja stoji na Vašoj stranici “VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE” pa me zanima dali imam pravo skinuti je sebi i isprintati za čitanje, ne za umnožavanje već za vlastitu korist?ž
    Hvala Vam na odgovoru!

  2. Da li je dozvoljeno zamisljati Ikone ili plamen svece u toku Isusove molitve, ili takve misli nisu dopustive.