ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве
 

 
4. НАСРТАЈИ ЂАВОЛА И КАКО ИХ СУЧЕЛИТИ
 
Управо сте ми поверили да нас ђаво непрестано напада. Зашто се он бори против нас, на који начин и којим методом? Како да се снађемо међу многим становиштима која људи саопштавају у вези са молитвом? Многи људи, у вези са духовним животом износе различите мисли. Реците нам, оче, како да разлучимо оне ставове који су надахнути сатанским силама? Верујте ми да ћу Вас пажљиво и помно саслушати.
Не изговарајући ни речи, мудри пустињак је поново узео Старечник и спорим покретима руке тражио одговор. Након краћег времена, почео је да чита: “Братија су аву Агатона такође упитала: “Реци нам, аво, која од врлина захтева највећи труд?” На то им он одговори: “Опростите, али држим да нема већег подвига од молитве Господу. Јер, сваки пут када човек покуша да се помоли, његови непријатељи, демони, покушавају да га зауставе знајући да неометана молитва, уколико се у њој истраје, води постигнућу небеског мира. Молитва је борба до последњег даха””.
Заклопивши књигу, старац је наставио своје казивање.
– Свети оци уче да човек, премда и није стално под влашћу демона, ипак непрестано трпи њихов утицај и неуспављиву нетрпељивост. Они стално круже око душе покушавајући, свим средствима, да наведу верујућег на грех: било кроз чула (ако је предмет близу), било кроз маштарење (када су особа или предмет удаљени), или, најзад, кроз саме покрете тела. Јер цели човек, сачињен из душе и тела, прима утицаје сатане и постаје му подвлашћен. Међутим, непријатељска тактика зла далеко је упадљивија током молитве. Они који су кренули стопама ове унутарње борбе опажају нападе злога на сваком кораку. Они јасно виде да ђаво не преза ни од једне саблазни да би помео успињање ума ка Богу. На њих се одашиљу сва невероватно лукава и истанчана средства злог демона који мрзи добро и жели да убије човека. Према увиду светог Марка Подвижника: “Када ђаво примети да се ум моли у срцу, тада покреће огромна и злонамерна искушења”. Он људе мрзи неописивом мржњом која се устостручава уколико они покушају да постану анђелообразни, те да заузму место које су демони напустили услед пада. Свети Григорије Ниски описује ову злураду завист ђавола у светлу могућности човековог обожења: “Они (демони) бивају разједени завишћу када се ми, људи, приближимо могућности да се удостојимо сродништва са Богом, које су они, кроз пад, проћердали удаљивши се од повезаности са Добром”. Као што видимо, сваки подвижник има много тога да каже о рату ђавола против човека. Уосталом, посматрајући његове покрете они долазе до тога да га сажаљевају.
– Сажаљевају га? Опростите ми, али не разумем како и зашто?
– Они жале његов пад и жалосно стање у којем се налази. Премда је створен да служи и слави Бога, он је пошао у поход против Његовог божанског дела, мрзећи човека којег Бог толико љуби. Ђаво је онај који узрокује уништење јединства: он је дух разједињавања, распарчавања, двојења. Зли је виновник сваке јереси. Бог сједињује, он разједињује. Бог тежи да спасе, он тежи да уништи. Он стално, неуморно распаљује човека против Бога и побуњује га против Пресвете Цркве Његове…
– Откуда, онда, подвижницима снага да га “воле”?
– Из прештедрог извора благодати. Они у себи имају толико благодати да неодољиво теже да својом љубављу покрију свакога и све што јесте. Њихово срце, након протеривања страсти, постало је изузетно широко, па је стога сасвим природно да у њега желе да сместе свецели свет. Стога прочишћени подвижници љубе Свету Тројицу, Пресвету Мајку Божију, светитеље, грешнике, природу, животиње… и, пошто у њиховом срцу не понестаје места, они “љубе” и ђавола. Они га доживљавају као усмрћеног духа који је отпао од божанске, животодавне благодати, који преноси смрт (онима који му се приближе) или покушава да пренесе смрт на оне који се боре за спасење. Свети подвижници, преиспуњени благодаћу Божијом, расуђују овако: “Пакао је страшно место припремљено за ђавола и његове слуге!” Како да га не сажаљевају?
– Па опет, шта да чинимо ми који уопште нисмо свесни његове човекоубилачке делатности, ми који нисмо свесни његових уплива на личност, ми који одбијамо такву могућност, будући да смо помрачени страстима тела и овосветским начином “размишљања”? Наиме, ми нисмо изобилни поседници и чувари благодати Христове, те нисмо у стању да светлом благодати опазимо и предухитримо ђаволове лукаве и погубне покрете. Можете ли нам, стога, помоћи да се боље упознамо са његовим најучесталијим покушајима да омете и смути човека који се моли, јер он добро зна да молитвено делање приводи човека Богу? Учините то, старче, јер Ви сте искусили његову борбу против нас, али и његову агонију.
– Оно што ти ја могу рећи нећеш лако схватити, јер, готово је сигурно, учиниће ти се необичним и претераним. Чак и монаси који живе у свету тешко прихватају страхотну борбу са којом се сучељавају монаси Свете Горе, сву насртљиву делатност ђавола. Он вреба на сваком кораку. Па ипак, рећи ћу неколико ствари за које сматрам да могу деловати отрежњујуће.
Слушао сам крајње пажљиво, напет као лук, прикован за место, надајући се да ћу помоћу мудрости и искуства старца успети да развејем лакомисленост у погледу сложених и истанчаних човекоубилачких тактика ђавола. Отпочео је беседом о покушајима и врстама напада које ђаво користи против одушевљеника Исусовом молитвом. При томе је сузбијао утисак да све о чему приповеда потиче из личног опита.
– Кад се припремамо за молитву и сатана се такође спрема на отпор, одбрану и напад. Витез молитве треба да је свестан тога од самог почетка како га не би изненадили први неочекивани насртаји ђавола и касније – када и ако узнапредује, његови запрепашћујуће дрски и застрашујући јуриши. Тада ће употребити све што му стоји на располагању из његовог арсенала зла. (Док је пустињак говорио имао сам утисак да стојим пред искусним војсковођом духовне борбе који за собом има небројено мноштво победа, те стога блиста обасјан венцима храбрости). Колико пута он монаха одводи у друштвене послове, обасипа га људима, најразличитијим ситуацијама и околностима.
– Па опет, реците нам нешто ближе о специфичним методима демонских напада о којима ми који живимо у свету изузетно мало знамо. Ако могу да Вам поверим нешто, рекао бих да сте у мени пробудили мржњу према ђаволу или, тачније, његовим дејствима. Додуше, чини ми се да га и сажаљевам.
– Да, оче драги, то је наше свакодневно искуство: ми мрзимо и одсецамо његова дела, док не можемо а да не осећамо самилост према више него бедном положају обмањивача. Али, ради одговора на твоје питање, ваља рећи следеће: сврха Исусове молитве јесте да призове Христа, Цара Исуса, у срце, да у нама пројави Царство Божије и зажегне искру благодати која је сада спепељена прашином грехова. Тим путем се остварује вапај: да дође Царство Твоје. Међутим, у нашим срцима се згуснула тешка и мучна магла грехова, те демони снажно делују на њега. Ђаво је шчепао наша срца и неометано влада њима (додуше, ради утехе, морам одмах да нагласим да он нема власт над средиштем срца, јер само нетварна енергија Духа Светог, пошто је нетварна и нестворена, може да се сједини са душом у њеном најдубљем унутарју). Веруј ми, оче, понекад, приликом озбиљног удубљивања и самоиспитивања, у срцу своме проналазим зверињак. Ту се могу затећи све страсти које наликују урличућим зверима. Богоносни Григорије Палама је то стање упечатљиво описао: “Човек, који је предназначен да буде чедо Божије, авај, постаје убица, упоредив не само са дивљим зверима већ и са гмизавцима и отровним животињама: он постаје налик на шкорпију, змију – пород отровница”. Кроз Исусову молитву – пошто је ум успео да упије преслатко име Исусово – тежимо да Христа дозовемо у средиште нашег срца, са свом Његовом славом и величанством, надајући се да ће изагнати ђавола који душу помрачује најразноврснијим страстима, затирући тако благодат која би се, у противном, тамо налазила. Дакле, душа бива просвећена присутношћу Христа. Она прима “благодат на благодат”. Што се дубље Христос уткива у унутарје срца, то више ђаво узмиче, испуштајући крике и јауке због пораза којима је презрено зло. Одјек ових нечујних али стварних узвика јесу налети искушења која ће потом навалити на нас.
Ваш приказ, оче свети, подсећа ме на ђавоимане људе о којима сведочи Јеванђеље. Наиме, чим су угледали Христа они су усплахирено узвикнули: Шma хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш? (Мт.8,29). Сећам се и другог, не мање потресног, примера са ђавопоседнутим младићем. Господ је тада наредио нечистом духу: Душе неми и глуви, ја mu заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега, а демон, повикавши и изломивши га врло, изиђе (Мк. 9,25-26). Мислим да су описани догађаји блиско повезани са оним о чему беседите. Да ли грешим?
– Не, у праву си. Међутим, постоје и други догађаји који речено потврђују и доказују. Приликом силаска у ад, Господ Спаситељ је избавио од смрти све праведнике који су у Њега поверовали. У богослужбеним песмама наше Цркве адско страдање је дочарано на изразито упечатљив начин:
“Боље би било да нисам примио Сина Маријиног, јер, Он дође к мени и силу моју уништи. Он сломи двери гвоздене… Лишен сам оних којима некада владах. Својом моћи ја њих прождирах, а сада их морам предати. Распети је гробнице испразнио”. Осим тога, зар Сам Христос није рекао: Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најпре не веже јакога? – и онда ће кућу његову опленити (Мт.12,29). Другим речима, силажење Христово у срце, где се сада одвија ђаволско пустошење (које и претвара срце у “ад”), повезано је са покушајем ђавола да утекне али, на крају, и са његовим свезивањем. Зато не изненађује што чујемо његово завијање, урлике и јауке. Господ је дошао да разори дела ђавоља (1.Јн.З,8). У 104. Псалму налазимо следећи загонетни стих: Сунце гране и они (дивље звери) се сакривају и лежу у јазбине своје. Видите, наши трезвоумни оци овај стих надовезују на повлачење и сакривање демона који узмичу пред сажижућим сунцем благодати које се подиже у срцима одуховљених.
– Пошто је ђаво свезан, зар није природно да мирује?
– Не, дешава се управо супротно. Његова мржња према човеку је сада невероватно увећана, па се искушења сада јављају споља, наиме, изван срца из којег је прогнан: да би опет оборио чеда Христова. Он се свим средствима упиње да се врати у срце, надајући се одступању благодати Божије. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада omuдe и узме са собом седам горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога (Мт. 12,44-45). Управо на овом месту можемо да пронађемо целокупно објашњење порекла искушења која салећу хришћане. Машта је, надаље, једно од најделотворнијих оружја сатане. Маштари се о свему и свачему, и то стално: о прошлости али и о будућности, о добрим делима, о злим делима – из разбуктале маште стиже бујица помисли, односно представа, које оптерећују ум те га одвраћају од усредсређивања на име Исусово. Нечастиви, тако, покушава да човека успава и згасне његову љубав према Богу. Ђаво са великим уживањем изнурује човека произвођењем сећања на разне преступе и грехове које је починио у пређашњем животу, али, он не часи часа да га подсети и на скорашње падове. Свако задовољство наплаћује се истом мером патње. У подвижничком животу отаца истакнута је тесна веза између уживања и патње. Лажно задовољство је изазвало пад, па је зато и пут повратка у првобитно стање добрим делом поплочан патњом. Као што видите, човек страшно страда. За сваку мисао и зло задовољство он изравнава рачун кроз одговарајуђу патњу. Дела која су почињена давно, због своје гнусности дубоко потиснута, сада се појављују у свој својој огавности: снажно и жестоко. У таквим тренуцима непријатељ нас хитро наводи на погибао, надајући се да ћемо замрети у крајњем очајању. Међутим, ту није крај – настави своју кажу атонски старац – на витеза молитеља се наводе чак и тешке богохулне помисли: маловерје по питању вероисповедних истина, то јест догмата, какви су Божанство Христа, девственост Пресвете Мајке Божије и светитеља. Томе често нема ни краја ни конца. Често се током молитве деси да молитељ, не знајући и сасвим нехотице, наглас изговори тешку хулу.
Неки пут се подвижнику прикрада и удвара демон унинија који, кроз разне нијансе чамотиње, подстиче монаха да напусти старца, те да нађе неког “бољег”, који ће да га “расудније” води путу спасења. Није редак случај да се кроз ученика на старца стропошта жестока мржња. Постоје случајеви када ученик прилази старцу и, са сузама и јецајима, преваљује речи налик на ове: “Заиста, не умем ово да објасним, али ћу вам ипак рећи шта мислим и осећам. – Мрзим Вас! Не могу да Вас гледам, што сте присутнији, то јача нетрпељивост прожима цело моје биће”. Ту је, наравно, и сан као озбиљна препрека молитви. Ето, видите, низању је тешко угледати крај. Пуно је искушења и тешкоћа. Зато је боље да се овде зауставимо и размотримо наведено.
– Озбиљна су страдања подвижника, старче! Како је уопште могуће одупрети се таквом притиску?, упитах. Кажите ми, оче, не презрите моју љубопитљивост.
Старац је заронио у дубоку тишину. Ко зна кроз какав је огањ прошао, каква су га све искушења калила…
– Старче, немојте да нам ускратити казивање – замолих још једном. Кажите нам како да се супротстављамо искушењима која сте побројали?
– У таквим случајевима се, пре свега, изискује храброст, стрпљење и издржљивост. Али, првенствено храброст. Атлета духовне борбе не сме да допусти да буде озбиљније потресен, збуњен или уплашен. Он треба да се разбукталој и разјареној машти упорно супротставља призивањем имена Исусовог, прикивајући пажњу за речи Исусове молитве. Он треба постојано да стоји унутар ове кратке молитве. За време ове посебне молитвене делатности он не сме да приступи премишљању – било да је реч о лошим или “добрим” помислима. Када осети бол он треба са извесношћу да зна да је по среди, како само малопре нагласили, почетак исцељивања. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њен; а када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човек на свет (Јн.16,21). И приликом наше борбе дешава се нешто слично: кроз бол изниче нови човек, рађа се нови живот у Христу. Као што саветују богоносни оци, богохулне мисли морају се одагнати будући да су достојне сваког презира. Једино ће тако нестати. Богохулне мисли бивају изазване ђаволским утицајем и деловањем – оне нису наше. Нарочито овде важе и на снази добијају речи Господње: Не можете служити Богу и мамону (Мт.6, 24). Другим речима, ум не може истовремено да упражњава две темељно супротстављење делатности. Он не може, са једне стране, да буде очаран најслађим нектаром Исусове молитве и, са друге, да за време молитве сумњом пребира о моћи молитве или, пак, о истини догмата. Ово потоње јесте напад ђавола. Према томе, ваља да покажемо презир. А уколико нас насртљива помисао никако не оставља на миру, ваља да се исповедимо духовнику. Тада ће да нестане брже него што се појавила. Свака помисао која нас неуморно саблажњава и оптерећује током молитвеног делања, мора да буде спаљена огњем исповести. Тим путем ће ђаво, који стоји иза те мислене енергије, одмах да ишчезне слично бегу змије када подигнемо камен испод којег се притајила. Посебна врста борбе потребна је против дремљивости. Овде, на Светој Гори, знам многе оце који се моле седећи на столичицама или хоклицама које имају само једну ногу. Они тим путем предупређују сан пошто их пад о земљу истог часа прибира и бодри за даља молитвена напрезања. Наравно, ту није реч о борби против тела, него о сукобу са палим начином постојања које подстиче демонска сила. Нарочито је упечатљиво сећање на монаха који се против поспаности борио тако што је кацу пуну воде преносио са једног краја келије на други, служећи се тим начином да савлада злодуха поспаности. Надаље, молитвени подвижник треба да свог старца види у “образу Христовом” – да га сматра Мојсејом. Јер, сила и заступне молитве старца имају моћ да га ослободе из “мисирског ропства”, односно, од тираније “фараона” (страсти). На путу да постане витез молитве, ученик не сме да се осврће и џангризаво озлојеђује због слабости свог старца, које демон по правилу увеличава, већ треба да га поштује видећи његову љубав ка Христу Богу и све врлине које је успео да развије. Чак и ако угледа многе грехе и страсти, упутно је да избегне осуђивање те да плаче због њих као да их он сам поседује. Свети Симеон Нови Богослов даје подробан опис таквог понашања: “Ако си члан манастирског општежића, никада себи немој допустити да наступиш против свог духовног оца који ти је дао чин – чак и ако га видиш да блудничи или да се опија, те сматраш да се манастирски послови лоше воде, дакле, чак и ако те бије и наноси ти понижења и небројене друге тегобе. Не седи са онима који га вређају, нити ходи са онима који лоше мисле о њему. Сноси га све до самог краја и не просуђуј његове неблагочестиве поступке. Супротно томе, у свом срцу треба да негујеш неизбрисиво сећање на она ваљана дела која си уочио, држећи се само њих. Окривљуј себе за сва неблагоугодна и погрешна дела која приметиш да је учинио, и сматрај их властитим гресима, придружујући томе покајни плач – а старца посматрај као светог човека, тражећи његов благослов”. Видиш, оче, нужно је да то применимо како бисмо избегли да осудимо старца, јер у таквом случају се послушност и смирење – као најбоља основа и коначна сврха послушности – губе, а са њима нестаје и само спасење. Уопште узев, молитељни борац треба да се нехату, отупелости и повлачењу супротставља делатним самопорицањем и примеравањем, ослањајући се на велико (с)трпљење. Врлина (с)трпљења је нарочито неопходна када се суочите са личним нападима злих сила.
– Личним нападима! То ми није јасно, о чему је реч?
– Можда је боље да ту и станемо. Бојим се да залазимо у област која ти није непосредно доступна, јер је посреди једна од мање познатих страна подвижничког живота.
– Старче мили, молим Вас, наставите. Помозите, Христа ради, да нешто и о томе сазнам. Ово је јединствена прилика да утврдим своје знање о тим стварима, односно, да га допуним или изменим. О томе се заиста мало зна, а улог је велики. Кажите ми оно што сматрате да је корисно за душу.
Додуше, готово да сам пристао на његову обазривост и упозорење. Јер, шта је он могао да саопшти нама “еманципованим” савременицима – обученим у “кожне хаљине”логике?
– У реду, пренећу неколико ствари, али не све. Озбиљни прегаоци молитве добро знају за појаву гласова, налете несуздржаног смеха и вриске, огромне буке која се разлеже изван келије – као да се сакупило мноштво разјарених људи. То су неки од начина којима се обара молитвена пажња којом се молитељ држи за Исусову молитву. Често се дешава да сам демон прилази ономе ко се усрдно моли. У таквим случајевима духовни борац, готово неминовно, осећа невероватан и ужасан страх: обоје, и душа и тело, обузети су продорним болом, јер то није овосветски страх.
Он није ни налик страху који се може осетити у друштву тешких злочинаца. То није чудно, јер се тада примиче сами пакао, те бивамо опрљени сатанским крилима. Ђаво се, надаље, често претвара у облике разноврсних гнусних звери, трудећи се да престрави подвижника. Сетимо се приповести из живота светог Саве. Ту сазнајемо да му је сатана приходио у обличју змијурине, шкорпије, разјареног лава и у другим образинама. “Док је седео на песку, око поноћи, приђе му сатана у облику шкорпије и покуша да га заплаши. Други пут, претвори се сатана у кидишућег лава, покушавајући да му прети”. Некада се демони приближавају држећи у рукама ватру којом покушавају да опеку и спрже витеза Исусове молитве. Ево непосредног искуства светог Симеона Новог Богослова: “Стојећи на кратком одстојању, држали су у рукама ватру покушавајући да изазову страх од опекотина: испуштали су бучне повике и дизали дреку…”
Дешава се, у другим приликама, да молитељ који се предао дубокој и озбиљној молитви, седећи на својој убогој столичици, изненада осети две хладне руке које се обмотавају око његовог врата у покушају да га дављењем спрече да настави молитвени труд. Премда је започео молитву Исусову, већ после речи “Господе” осећа да неће успети да изговори спасоносну реч “Исусе”. Он почиње да муца, да преваљује слог по слог: “И, И, Ису, Ису… Исусе”. Међутим, чим је успео да изговори свету реч у целости, демон одступа и нестаје. Од разних монаха, са разних страна, чуо сам да ђаво подузима и групне нападе, поготово када се припремају за бденије.
– Какви су то групни напади?
– То значи да он у једном налету покушава да избаци из “строја” двојицу, петорицу, десеторицу монаха, покушавајући да их задави или да их на било који други начин духовно онеспособи. Један монах је доживео такав страх да је, излетевши из своје келије, уплашен и престрављен целу ноћ престојао испред келије светог старца. То није у случајној спрези са незнањем световњака о смислу и моћи бденија. Бденије сажиже лукавштину ђавољу, уништавајући га. Ђаво, са своје стране, подузима све да не би дошло до тих дуготрајних богослужења. Зато те позивам, оче, да не занемариш и такав приступ Богу у месту где живиш, јер то је један од најуспешнијих начина за исушивање демонског блата у нама и око нас.
– Али, ми смо толико отупели у нашим гресима, да уопште не осећамо ове телесне нападе и пустошења ђавола. Чини ми се да он управо зато и нема потребу да нас напада: он нама већ влада у толикој мери да нас урачунава у “његове”. Много, много смо огрезли у таму греха.
– Допусти да те предупредим кратком опоменом. Могу ли да ти упутим један савет?
– Свакако, не само да Вам дозвољавам, већ то од Вас очекујем и тражим, – усудих се рећи.
– Није умесно да тако размишљаш – да си грешан, те да ђаво нема разлога да те лично сучељава, јер то је, напросто, погрешно. Штавише, ђаво ће то да искористи против тебе.
– Како?
– Уколико се изјашњаваш као сасвим “недостојан” демонских напада јер, ето, ти си “прегрешан”, ђаво – који има моћ да те ствари разабере и дозна – то одмах користи на следећи начин: чим будеш урадио нешто достојно похвале, испољивши врлину, он ће се појавити или ћеш га осетити посредно, а ти ћеш, павши у мрежу, себи рећи: “Мора бити да сам духовно узнапредовао у врлинском животу, јер сада ме чак и ђаво напада и салеће”. Пре него што будеш знао, још дубље ћеш се загушити у глиб поноса и гордости.
Спонтано сам направио метанију и целивао старчеву медену руку: нисам одолео да непосредно искажем своје дубоко поштовање према старчевој истанчаној духовној мудрости коју је дуготрајним подвигом стицао на овом бајковитом месту.
– Често се демон, наставио је дубокоумни пустињак, обраћа подвижнику и замеће “разговор”. Он се грозничаво упиње да монаха извуче на поприште дијалога и вербалног надметања. Некада га оптужује, некада га хвали, често га презриво зачикава, а дешава се да га оптерети детаљним, али погрешним, тумачењем његових поступака. Неопитни монаси, нажалост не ретко, прихватају дуел те покушавају да на питања и нападе демона дају “ваљане” одговоре. Међутим, то је грешка коју чине почетници, пошто је до пораза већ дошло самим пристанком на разговор, чак и ако је демон узмакао пред “блиставим” одговорима монаха, који, авај, такође могу доћи од дошапнутих помисли демона. Знак да нешто није у реду јесте страх и немир који остају у срцу неискусног. Касније, када се приберу и пређу преко свега што се одиграло, бивају јако потрешени самим сећањем. Оци саветују да они који немају искуства или снаге задрже сваки порив који их нагони на одговор. Они према ђаволу морају да испоље равнодушност и презир. Исти је случај и у борби са помислима. Дакле, треба да спојимо презир према демону и истрајност у Исусовој молитви.
После краће станке старац је продужио казивање.
– Према томе, ваља да непоколебљиво ходимо путем Исусове молитве и, уопште узев, да достигнемо у стање молитве. Када кажемо “стање молитве”, мислимо на разборито испошћавање, бдење, труд, тиховање, што све треба крунисати – послушањем. Наравно, без благослова духовног путеводитеља чак и ти напори могу да се изјалове.
– Зашто је телесно подвизавање (постови, бдења, тишина, тиховатељно усамљивање, коленопреклоњења) у толикој мери повезано са молитвом, те се сматра стањем молитве?
– Тело такође учествује у делу молитве. Пошто ће и тело примити благодат, оно мора да се бори. Поред тога, подвижништво и напрезање припремају нужне услове за примање благодати. Да би подржао овакво становиште, свети Григорије Палама посеже за примером свештенства. Током савршавања тајне свештенства божанска благодат се предаје не само кроз молитву, дакле умствено, већ и кроз сарадњу тела, то ће рећи рукополагањем. Епископ се моли не само за низлазак божанске благодати, већ полаже и своју руку на главу онога који се узводи у чин свештеника. Исто се дешава и током молитве Исусове. Није довољно да је произносимо само умом, – “мислено”, него треба да садејствује и тело, пошто се целокупни човек састоји не само из душе већ и од тела, које такође вапије за спасењем. Према томе, ограђујући се оцима, можемо да устврдимо да онај који, као услов молитвене пуноте, избегава страх, сузе, бол, уздисаје, тишину, труд – тиме избегава и битне саставке молитве. Још једном ћу да поновим да сви ови напори морају да се прокушају благословом духовног оца јер, у противном, вреба опасност да нас из разних разлога умрежи ђаво.
Тешка је то борба, – рекох у себи. Према ономе што сте описали, дело молитве је тешко. Оче свети, рат непријатеља је такав да ми се чини да читави океани запенушане жучи и читаво сатанско царство зала преплављују богустремећег хришћанина. Па како, уопште, да издржимо такве недаће?