VASIONIK

VASIONIK
 


 
BOG JE STVORIO SVET
ŠEST DANA STVARANJA
KAKVI SU BILI PRVI DANI
VREME I SPASENJE
DA LI IZ NEŠTA ILI IZ NIŠTA
REČE I BIST
 


 
BOG JE STVORIO SVET
 
U početku stvori Bog nebo i zemlju. Ovo su prve reči Svetoga pisma Božijega.
Ovo je prvo otkrivenje Mojseju kroz anđela Božijega.
Ovo je i poslednje otkrivenje svetom Jovanu Bogoslovu, koji je video nebeski svet i čuo s nebesa pohvalu Tvorcu kroz ove reči: Dostojan si, Gospode, da primiš slavu i čast i silu; jer si ti sazdao sve, i po volji tvojoj jest i stvoreno je.
Da je Bog stvorio nebo i zemlju;
da je stvorio anđele na nebu i svako dihanije na zemlji,
da je stvorio sunce i mesec i zvezde,
da je stvorio narode i da je svakom odredio mesto,
da je stvorio dušu čovečju,
da je On stvorio i „spoljašnje“ i „unutrašnje“,
da je stvorio vreme i vremena,
sve se to potvrđuje skroz i skroz u Svetom pismu Božjem od početka do kraja (Del. ap. 7, 50; 17, 24, 26; IV Car. 19, 15; Otkr. 4, 11; Ps. 32, 6; 124, 6; Pr. 8, 27; IV Moj. 16, 22; V Moj. 26, 19; Jer. 38, 16; Lk. 11, 40; Jev. 1).
Sve tvari u svetu, kroz svoje osobine i svoje međusobne odnose, ukazuju bezuslovno na jednu istu tvornicu iz koje su, i na jednoga i istoga Tvorca od koga su proizašli. Evo 12 ukazanja svega stvorenoga, što ukazuje:
svojom unutarnjom silom na Najunutarnjijega,
svojim odlučnim nagonom na Najneodoljivijega,
svojim inteligentnim ustrojstvom na Najinteligentnijega,
svojom milošću prema svojima na Najmilostivijega,
svojim pripremama za sutrašnji opstanak sebe i roda na Najdaljnovidnijega,
svojom nepogrešnom celishodnošću na centralno sunce svih zrakova celishodnosti,
svojom krasotom na Najkrasnijega,
svojom neutoljivom žeđi za životom na Besmrtnoga Životodavnoga,
svojom spoljnom simbolikom unutarnje stvarnosti na Jedino Stvarnoga, Najstvarnijega,
svojom pesmom radosti ili bola na Najpevanijega i Najslavnijega,
svojim međusobnim odnosima na Najnezavisnijeg i na sve Odnosećeg se,
svojim postojanjem na večno i apsolutno Postojećeg.
 
ŠEST DANA STVARANJA
 
Nepogrešan je opis i red stvaranja kako je sveti angel Božji saopštio Mojseju. I mi treba da cenimo kao veliku sreću što imamo i čitamo Mojsejevu Knjigu Postanja.
U bezobličju i pustoti, u tami i nad bezdanom reče Bog da bude svetlost. I bi svetlost. Kakva radost i kakva krasota! Kao kad se u mračnoj i strašljivoj noći zapali sveća, i sve aveti i nakaze iščeznu.
I razluči Bog svetlost od tame. I svetlost nazva Bog dan a tamu nazva noć.
I bi veče i bi jutro dan prvi.
I tako sve do petoga dana. Šta do petoga dana? Do petoga dana svetlost se naziva dan a tama se naziva noć. Dakle, niti dan označava određenu dužinu vremena niti noć, nego se danom naziva svetlost a noć naziva tama. Jer još nije bilo pravih merila dužine vremena; nije bilo sunca ni meseca ni zvezda, da dijele dan i noć, da budu znaci vremenima, danima i godinama. Tek od tada počinje da se okreće točak vremena, neprekidna i pravilna smena dana i noći, pa kroz sve vekove i milenijume docnije, No pitanje je, da li su i tada odmah počeli dani i noći one dužine, kako ih mi znamo i računamo; da li odmah ili tek docnije. To nam nije dato da znamo, jer nam to nije neophodno potrebno za spasenje. Jer i onaj ko bi to sasvim tačno znao kao i onaj ko ne bi to nikako znao, obojica ne bi bili ni bliži ni dalji od carstva Božijega. Da je to znanje neophodno za ljudsko spasenje, Bog bi nam otkrio ne u danima i noćima nego u minutima i sekundima, kao što nam je otkrio zakon moralni do takve utančanosti i detaljne preciznosti, da usta ljudska ostaju zatvorena za svako pitanje. Jer ne ostaje im ništa da pitaju.
 
KAKVI SU BILI PRVI DANI
 
To pitanje o dužini prvih dana i prvih noći u vasionskoj drami stvaranja sveta nikada nije mučilo savest hrišćansku niti interesovalo narode hrišćanske, nego samo teološke reportere. O tome pitanju razvili su ti jeretički brzoznalci toliku nepriličnu viku kroz nekoliko stoleća, kao kad bi se deca posvađala oko pitanja kako ih je majka rodila.
Pravoslavna crkva ostala je van ove besprimerno lude i jalove prepirke. Ona je ukazivala svojoj deci da čitaju Sveto pismo i poznadu, kako je vreme za Gospoda Boga našega jedna sasvim nebitna, relativna stvar. Moj je dan i moja je noć, rekao je Gospod. Po zapovesti jednoga pravednika Božijega, Isusa Navina, zaustavi se sunce nad Gavaonom i ne naže ka zapadu skoro za cio dan. (Is, Nav. 10, 13). Onda, ne čitamo li u Knjizi o carevima, kako je prorok Isaija vratio tok sunca za deset stepeni na časovniku Ahazovu, i tako za toliko produžio dan (II Car. 20, 9)? Pa onda čitamo u Žitiju Svetih, kako su neki ugodnici Božji uspeli molitvom da zaustave tok sunca i produže dan radi neke slave Božije. Čujmo šta govore sveti proroci o periodima vremena kao o jednom danu Gospodnjem, pa ćemo uspokojiti one koji su radoznala duha.
Šta govori prorok Jeremija? „Jaoh, jer je veliki ovaj dan, nije mi bilo takvoga!“ (Jer. 30, 7). Ustvari tu se ne misli na jedan dan od dvanaest časova nego na vreme od Bog zna koliko dana i noći i nedelja i meseci. Jer prorok govori o vremenu kada će Gospod po milosti osloboditi Izrailj od robovanja. Veliki prorok Jezekilj govori o danu, kada će Bog kazniti Goga i Magoga zbog mučenja naroda Izrailjeva (Jez. 39, 8). Sveti prorok Joilj piše, da će „dan Gospodnji biti veliki i vrlo strašan“ (Joilj, 2, 11). Tako i prorok Sofonije veli za taj dan: „To je dan gnjeva, pustošenja, zatiranja, mraka, oblaka, magle i trubljenja“ (Sof. 1, 14). Amos viče: „Teško onima koji žele dan Gospodnji! Što će vam dan Gospodnji; To je mrak a ne videlo, i tama bez svetlosti“ (Amos. 5, 18-20). Prorok Zaharija kaže, da se taj dan neće razlikovati od noći, taj dan Gospodnji. „To je, veli, dan koji neće biti ni dan ni noć, Jer će i uveče biti svjetlosti“ (Zah. 14, 6-7). A poslednji od proroka i prvi do jevanđelista, divni Malahija ovako viče: „Evo ide dan koji gori kao peć“ (Mal. 4, 1).
Zar nije svakome jasno, da nijedan od imenovanih proroka, koji govore o danu Gospodnjem, ne misle na dan sunčani od dvanaest časova, nego na jedan odsek ili period vremena, u kome će se pokazati sila i slava Gospodnja?
A ovako kliče od radosti car David provideći dolazak Mesije, Spasitelja sveta: „Kamen koji odbaciše zidari taj posta glava od ugla; to bi od Gospoda i divno je u očima našim. Evo dana koji stvori Gospod! Radujmo se i veselimo se u nj!“ (Ps, 118, 24).
Drugom prilikom, ne poričući no kao čovek žaleći se na kratkoću veka ljudskog i ništavilo ovoga života govori Bogu: „Skaži mi, Gospode, končinu moju i čislo dana mojih da razumem kako sam ništa. Evo s pedi odmerio si mi dane i vijek je moj kao ništa pred tobom. Baš je ništa svaki čovjek živ“ (Ps. 39, 4-5).
Nalazeći se blizu smrti, jada se car David: „Godine naše prolaze kao glas. Dane godina naših svega ima do sedamdeset godina, a u jačega, (jedva i s mukom) do osamdeset“. (Ps. 90, 9-10). Šta je to prema 700 ili 900 godina koliko su živeli praoci? No za Boga i za večnost to je sve jedno isto – sedamdeset ili sedam stotina godina.
Najzad i sam David, nadahnut Duhom Božjim, shvata, da vreme pred večnim Bogom ima samo praktičan značaj, bez neke apsolutne matematičke vrednosti. Zato on govori Gospodu u jednom psalmu: „Tisuća godina pred očima tvojima jesu kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna“ (Ps. 90, 4). A veliki apostol Petar, spominjući ovu reč Davidovu ovako je izražava i dopunjuje: „Ali ovo jedno da vam ne bude nepoznato, ljubazni, da je jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan“ (II Pet. 3, 8).
Niti je sam Gospod Isus Hristos smatrao vreme nečim apsolutnim. Jer kad su mu neki javili da Irod vreba da ga ubije, On je rekao: „Idite i kažite onoj lisici: evo izgonim đavole danas i sutra i treći dan svršiću“ (Lk. 13, 33). Ko bi ovo uzeo bukvalno prevario bi se. Jer kad bi se bukvalno uzelo, onda je trebao Gospod poginuti treći dan posle ovoga odgovora. Međutim to se nije dogodilo. A to znači, da danas i sutra i treći dan nisu za Gospoda označavali trajanje vremena od dvanaest časova ili dva puta po dvanaest sati, nego samo jedan vremenski poredak događaja.
Uostalom, ima li većega utuka jeretičkim teolozima od one vizionarske reči svetoga Jovana jevanđelista, da će se vreme ukinuti i da ga više neće biti. Jednim uzvišenim i retko svečanim tonom izražava on to: „I zakle se (anđel) onijem koji živi na vijek vijeka, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena već neće biti“(Otkr. 10,6). A to znači, da je vreme jedna prolazna, no za ovaj svet – i samo za nj. – neophodna senka, i da su duhovne vrednosti merilo vremenu a nije vreme merilo duhovnim vrednostima.
Iz ovoga što smo naveli iz Svetoga pisma kao i onoga što se može pročitati u „Šestodnevu“ svetog Vasilija Velikog, mogu biti tri verovatnoće, i to:
1. da su prva tri dana stvaranja bili duži a ostala tri kraći; ili
2. da su svih šest dana po trajanju bili ravni sadašnjim našim danima od 12 časova; ili pak,
3. da su svih šest dana bili mnogo duži u sravnjenju sa našim danima.
 
VREME I SPASENJE
 
Mi nismo dakle rešili ovo pitanje. No naša savest je tako spokojna kao i da smo ga rešili. Ma kakvo rešenje bilo, ono ne dodiruje naše spasenje. Jer naše spasenje ne zavisi od našeg znanja kakvi su i koliki bili oni prvi šest dana u koje je Bog stvorio svet nego od naše savršene vere u Gospoda Boga, od savršenog poverenja u Njegovu brigu o nama i od savršene poslušnosti volji Njegovoj.
Ubeđeni smo, da ni pravedni Avram nije znao koliki su bili oni dani stvaranja sveta. Ubeđeni smo čak, da se on time nije ni interesovao. Njegova veličina i krasota ne sastoji se u znanju za koje je vreme Svevišnji stvorio ovaj svet, nego u veri u Svevišnjega. Zbog te velike vere Avram je prozvat Avraam i narečen praocem svih verujućih u svetu. Bilo mu je sto godina i bio je bezdetan kad mu je Bog govorio da će njegovo potomstvo biti tako mnogobrojno kao zvezde na nebu. I Avram je poverovao Bogu. Morao je pomisliti pravednik Božji: Ta šta Svemogućem nije moguće?
Tako i mi sada ispovedamo i govorimo u pogledu stvaranja sveta: Da je rečeno da je Gospod Savaot stvorio svet ne za šest dana nego za šest sati ili za šest sekundi, mi bi poverovali. Jer čudesnost stvorenoga sveta tako je poražavajuća, da je sasvim beznačajno pitanje, da li je čudesni Bog stvorio ovaj čudesni svet za šest miliona godina ili za šest dana ili za šest sekundi.
 
DA LI IZ NEŠTA ILI IZ NIŠTA
 
Iz čega je Bog stvorio svet?
I kako je Bog stvorio svet?
Evo još dva pitanja, dva kamena spoticanja za radoznale teologe, prirodnjake i astronome.
Iz čega li je Bog stvorio svet?
Da li iz neke pramaterije, kako su jedni mislili, ili iz ništa kako su drugi mislili?
U svakom pitanju, pa čak i u ovome, zlobni duhovi ada, vnušavali su ljudima deobu na levičare i desničare. Levičarima su nazivani oni koji su zamišljali neku pramateriju, pored Boga, iz koje je Bog kao plastičar izvajao ovaj vasionski svet. Desničarima su nazvani oni koji su tvrdili da je Bog stvorio sve iz ništa.
Desničari ustaju protiv levičara pa kažu: Kako je moguće zamisliti nekakvu pramateriju, ili materiju uopšte pored Boga koji je duh? Zar to ne bi značilo ograničenje bezgraničnoga Duha? i to još ograničenje materijom, to jest nečim tako niskim i slabim i promenljivim i prolaznim? Levičari pak ne brane se odbranom nego napadom. Oni ništa ne umeju da odgovore na primedbu desničara niti se trude da odgovore, nego umesto odgovora napadaju desničare ovim pitanjem: Kako je moguće stvoriti nešto iz ništa? Ni logika ni iskustvo ne svedoče nam da to može biti ili da je moglo biti. Nego nam oboje tvrde jedno: iz nešta nešto, iz ništa ništa.
Oko toga se na Zapadu vodila prepirka hiljadu godina, bez pobede levičara i bez pobede desničara. Nego je prepirka na tom pitanju stala i zaostala i ostala. Pitanje je ostalo pitanje za onoga ko ne može da miruje a da ne pita.
Kako mi na Istoku treba da mislimo o tom pitanju?
Protiv levičara i protiv desničara a za Istinu.
Protiv levičara: Ma kakva materija ili pramaterija kao postojeća pored Boga nemisliva je i po logici i po iskustvu. Nemisliva je po logici, jer bi ta i takva materija ili pramaterija bila drugi Bog pored Boga i imala bi Božje atribute večnosti i apsolutnosti. Dva večna i apsolutna božanstva nemoguće je zamisliti, naročito pri tako različitim i suprotnim svojstvima kakve ima duh i materija. Ako bi se nasuprot mogućnosti, recimo, i zamislila, to bi morala biti dva božanstva u večnoj borbi, bez kraja, bez pobede, bez rezultata. Iz iskustva pak onoga ko nas je obavestio o stvaranju sveta, jasne su dve stvari.
1. da pre Boga nije postojalo ništa, i
2. da uporedo sa Bogom nije postojalo ništa. Postojao je samo Bog pred početak i na početku stvaranja. Prema tome: pretpostavke o nekoj materiji ili pramateriji, kao supstratu sveta, savršeno je bez osnova i potpuno protiv logike ljudske kao i protiv otkrivenja Božijega, kao i protiv onoga koga je Bog izabrao da napiše jedini čist, svetao i logičan izveštaj o stvaranju sveta.
Protiv desničara: Vi pobijate da je moglo postojati još nešto pored Boga, i da je Bog iz toga nešto stvorio svet. To je umesno i razumno. Nasuprot tome pak vi tvrdite, da je Bog stvorio ovaj svet iz ništa. No zar neće to mnoge dovesti u zabunu, pa će pitati: Ako je ništa postojalo pored Boga, onda je i to ništa nekakva građa za stvaranje ovoga sveta. Zbog toga nama se čini, da je dobro odbaciti i nešto i ništa kao materijal Božjeg stvaranja.
Pa šta onda? pitaćete. Onda se sav razgovor svodi na sledeće.
1. Je li Bog stvorio svet iz nešta? Odgovor: Nije.
2. Je li Bog stvorio svet iz ništa? Odgovor: Nije.
3. Pa iz čega je Bog stvorio svet? Odgovor: Ni iz čega.
Ovo bi se moglo poklopiti sa izrazom „iz ništa“. Ali se nama čini, da je izraz „ni iz čega“ opredeljeniji i jači. Taj izraz „ni iz čega“ postoji možda jedino u srpskom jeziku. U ostalim jezicima mora se reći jedno od dvoga, ili: iz nešta ili iz ništa. Ni iz čega – to je nešto treće, i isključivo srpsko.
Primedba: U grčkom tekstu čita se „vjerom poznajemo“… da ono što je javljeno nije postalo od onoga što se „vidi“ (Jev. 11, 2); drugim rečima: vidljivo nije postalo od vidljivog, ili materijalno nije postalo od materijalnoga. Ovim rečima se najbolje pobija levičarska teorija o stvaranju sveta iz pramaterije.
Jedino Luter je preveo onu rečenicu ovako: „da je sve što je vidljivo iz ništa postalo“. Tome je sledovao i srpski prevodilac, Vuk Karadžić i tako uslovno preveo, ne po grčkom nego po nemačkom „iz ništa postalo“.
U crkvenoslovenskom ne govori se u negativnom nego u pozitivnom smislu. „Glagolom Božim… ot nejavlemih vidim im biti“. To jest da su glagolom Božijim nejavljeno postala vidljiva. Ovo je izuzetno retko i po načinu izražavanja i po sudbini shvatanja. A možda je to i najbolji prevod originala.
 
REČE I BIST
 
Odgovor na pitanje kako je Bog stvorio svet jeste u isto vreme odgovor i na pitanje iz čega je Bog stvorio svet.
Kako je dakle Bog stvorio svet?
Reče i bist!
Eto tako. Reče da bude svetlost i bi svetlost.
Reče da se odeli svetlost od tame. I bi tako.
Reče da bude svod između voda, I bi tako.
Reče da bude međa između suhe zemlje i vode. I bi tako.
Reče da pronikne trava i bilje i uzraste voćno drveće. I bi tako.
Reče da postane sunce i mesec i zvezde. I bi tako.
Reče da postanu životinje u vodi i životinje u vazduhu, ribe i tice krilate. I bi tako.
Reče da postanu iz zemlje žive duše, stoka i sitne životinje i zverovi zemaljski. I bi tako.
Reče Bog da stvorimo čoveka po obličju našemu. I bi tako. I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ih; muško i žensko stvori ih. I bi tako. Ovim je krug stvaranja završen.
Kako je dakle Bog stvorio svet? Rečju. Ni iz čega; samo rečju. Svesilnom rečju svojom.
Kakva je to reč.
To je objašnjeno u Novom zavetu, osnovanom krvlju Gospoda Isusa Hrista, vaploćenog Slova Božijega.
To je reč strašna, neodoljiva, stvaralačka ali i ubilačka. Ona nosi život ali i smrt. Ona vaskrsava mrtvog Lazara; ona umrtvljuje zelenu smokvu. Ona utišava bure, umiruje vetrove, izgoni bese, čisti prokažene, umnožava hlebove, pretvara vodu u vino, i vino u Krv Božiju.
A pre svega? A pre svega u Novom zavetu po toj svesilnoj reči obrazova se telo Sinu Božjem u telu Presvete Deve Marije.
– Kako će to biti kad ja ne znam za muža? upita arhangela presveta devica Marija. Kako bi to moglo biti? Na to odgovori krilati arhangel:
– U Boga je sve moguće što god reče.
Čuvši to Marija se pokloni i odgovori: Evo sluškinje Gospodnje. Neka mi bude po riječi tvojoj.
A Sin njen govoraše kako nikad čovek nije govorio. To su i protivnici Njegovi morali priznati. Jer ih učaše kao onaj koji vlast ima a ne kao književnici (Mat. 7, 29). I opet: Čuđahu se nauci njegovoj jer besjeda njegova bješe silna (Lk. 4, 32).
U Boga je sve moguće što reče.
Beše Sari devedeset a mužu joj Avramu sto godina kada Bog reče da im se rodi sin. I rodi im se sin Isak. Od Isaka se rodi Jakov, Izrailj, a od Izrailja ceo jedan narod, koji sada u naše vreme broji dvanaest miliona duša.
I sva čudesa što učini Mojsej i Aron u Misiru, i sva čudesa u pustinji kroz četrdeset godina kao razdeljene vode u Crnom moru, izvođenje vode iz kamena, oganj s neba, otvaranje zemlje i proždiranje bezbožnika, procvetanje štapa Aronova, padanje mane s neba i sve ostalo, bez kraja i konca, nije li to bilo sve po reči Gospodnjoj?
I sva ostala čudesa Božija, od prelaska naroda Božijega preko Jordana pa do tri otroka u peći vavilonskoj i do začeća pravedne starice Jelisavete, matere svetog Jovana Krstitelja – nije li sve bilo po reči ili misli Gospodnjoj? A pomisao ili reč Gospodnja jedno je i isto.
Iz čega je Bog sve to stvorio? Ni iz čega.
Niti iz neke pramaterije niti iz ništa, nego prosto ni iz čega. Reče i bi. Pomisli i bi. Poželi i bi. Zahteva i bi. Bogu je sve moguće. Sve što pomisli ono biva. Sve što reče ono postaje. Nije li On to objavio pred velikim Isaijom prorokom govoreći: Riječ moja kad iziđe iz usta mojih neće se vratiti k meni prazna, nego će uniniti ono što je meni drago i sretno će svršiti na što je pošljem (Is. 55, 11).
Treba pomisliti: Kad jedna reč jednoga čoveka vojskovođe može pokrenuti milione ljudi tamo ili ovamo, kako da reč Božija ne može učiniti nesravnjeno više, i pokrenuti okeane vodene i vazdušne, i sve zvezdane svetove?
Otuda je jasno, da ne može biti ni govora o nekoj pramateriji, iz koje je Bog stvorio ovaj svet. Jer time se pitanje ne rešava nego većma osložnjava, pošto se odmah pojavljuju dva nova pitanja, prvo kakvoće te pramaterije, i drugo, odnosa njenoga prema večnome i apsolutnome Bogu.
 


Sveti Vladika NIKOLAJ Žički
VASIONIK

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop šabačko-valjevski
  Lavrentije
 Serija: Izabrana dela u 10 knjiga
   – knjiga br. 3 (5. deo)
 Izdato: 1996.
 Mesto: Valjevo
 Izdaje: „Glas Crkve“ – Valjevo
 Urednik izdanja: Ljubomir Ranković
 Priredili: Ljubomir Ranković,
  Radovan Bigović
 Tehnički urednik: Aleksandar Ranković
 Štampa: BIGZ – Beograd

 INTERNET IZDANJE

 
Objavljeno: 14. septembar 2006.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Ivan Tašić
 Digitalizacija: Milan Đukić
 Korektura: Tatjana Radić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *