NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dijaspora » VASELJENSKA CRKVA I NARODNOSTI

VASELJENSKA CRKVA I NARODNOSTI

MITROPOLIT ANTONIJE HRAPOVICKI
VASELJENSKA CRKVA I NARODNOSTI

(1900-1923)

(Moj nekadanji san i savremena stvarnost).[1]
 
Na Badnji Dan i Bogojavljenje, a tako isto i u Nedelju Pravoslavlja, kada protođakon govori mnogoljetije „Najsvetijim Patrijarsima Pravoslavnim: Carigradskom, Aleksandrijskom, Antiohijskom i Jerusalimskom, – uvek se primećuje ono hrišćansko oduševljenje sinova Crkve, koje ih u tim trenucima pobuđuje da visoko podižu ruku za krsni znak i prošire svoj razneženi pogled, kao da žele da njime obuhvate sve te udaljene sveštene gradove i hramove, u kojima prejemnici Božanskih Apostola „utvrđuju Pravoslavlje“.
Bilo je vreme kada je Sv. Rusija počešće ukazivala puno poštovanja gostoprimstvo tim stubovima naše Apostolske vere i jednodušno, od cara do poslednjeg seljaka, preklanjala glavu i kolena, primajući njihov blagoslov. Pada u oči da ni spoljašnje opadanje patrijaršijskih prestola, ni osnivanje u Rusiji samostalnog moćnog patrijarhata, nije umanjilo ljubav prema četiri vaseljenska Patrijarha. Naprotiv, njihova potlačenost od neprijatelja hrišćanstva, i bespomovnost, i siromaštvo još su uveličavali u očima naših predaka njihovu sveštenu vlast.
Sada su se vremena izmenila. U Rusiji su mnogi ne samo hladni prema Sv. Patrijarsima, već i prema Onome, Kome Patrijarsi služe. Ipak pobožnost nije usahla ni sada, i broj vernih sinova Crkve u nas ne oskudeva ni u jednom staležu. Sveta Apostolska, Vaseljenska Crkva, utvrđena od sedam Vaseljenskih Sabora i ograđena sa četiri patrijaršiska prestola, javlja se i sada kao najdragocenija i nesravnjiva riznica za mnoštvo mirjana i duhovnika. Mnogi od njih smatraju ga najveću sreću svoga života: pokloniti se velikim svetinjama Istoka i kolenopreklono primiti blagoslov Istočnih Patrijaraha. Duhovno jedinjenje s njima, a kroz njih i sa pređašnjim velikim Ocima Istočne Crkve, sačinjava za takve istinske sluge Hristove u toliko veću radost, što u tom jedinstvu oni vide opravdanje dragocenih i životvornih reči Božanskog Duha, otkrivenih nam u izabranom sasudu: „Nema Grka ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos“ (Kol. 3, 11).
Naše jedinstvo sa istočnim svetiteljima ne slabi ni zbog razlike naših jezika, ni zbog osobenosti obreda. Naprotiv, dragocene reči molitava i blagoslova na tuđem nam, no sveštenom, jeziku Grka i Siraca, još više raznežuje i uzbuđuje srce naše, nego poznati zvuci rođenog jezika našeg. S poverenjem pokoravamo se mi i svojim ruskim pastirima, znajući da oni ne prekidaju zajednicu molitve i vere sa iskonim tvrđavama Pravoslavlja, koje su utvrdile istinu na Sveštenim Saborima hristoljubive starine.
No evo gorka žalost i briga počinje da obuzima naše srce, kada ga okrenemo prema tim dragocenim zalozima sv. vere; ne spoljašnje stradanje od Saracena, u kome se proslavlja naš Iskupitelj Gospod, već najljući unutrašnji otrov razdora pritiskuje vašu pobožnu ljubav prema apostolskim prestolima. Avaj, naše srce drhti od straha, da ne bi tamo, na tvrđavama Vaseljenskog Pravoslavlja zaboravili Vaseljensku istinu radi sujetnih nacionalnih težnji; na toj klizavoj i hristomrskoj počvi šovinizma već su se spotakli i lišili spasonosne svetlosti Pravoslavlja Kopti i Jermeni, a zatim i ruski raskoljnici, i pokolebali se Bugari. No ti se gubitci Crkve nisu dodirivali najvažnije niti nešivenog hitona Hristovog, jer se nisu pokolebala četiri prestola. Istina, bio je još peti presto, koji je zauzimao prvo mesto među njima, i on se, kako izgleda, za uvek otrgnuo od Tela Hristova; no blagodat Božja „vsegda oskudevaющee vospolnяющaя“ podarila je Crkvi treći Rim – moskovsku stranu, i ona se u svojstvu najmlađe, pete sestre, pridružila četvorici čuvara apostolske pobožnosti.
Da li ćemo i dalje kušati Gospodnju dugotrpeljivost i kolebati osnove Crkve? Avaj, gorko istorisko iskustvo ne urazumljuje nas, i evo, u mesto zajedničke borbe Sv. Prestola protiv neverja i bezbožnosti, raspaljuje se borba Grka sa Arapima i Grka sa Slovenima. Mnogima nije milo ono Pravoslavlje, kojim se jedino osvećuje i Jelinstvo i Slovenstvo i sirijska narodnost, i radi koga u potrebnom slučaju treba žrtvovati i svoju narodnost, i svoj dom, i decu, i roditelje, i život svoj. – baciti sve kao ništavne otpadke, kao zarđali groš, da bi samo našli bisere spasenja, koji su sakriveni u Vas. Crkvi. Avaj, to su već prestali razumevati mnogi od Grka, Slovena i Arapa i kao stari neverni Jevreji klanjaju se sujeti svojih narodnih fantazija, sujeti, koja je gora od idola Vaala i Astarte, i dolaze do takvog žalosnog bezumlja, da izjavljuju gotovost, da se otrgnu od tela Hristova, da bi načinili od sebe kip Navuhodonosora u obliku polumuhamedanskog panarabizma, šizmatičkog bugarizma ili „velike ideje“ fanariota. To boli“. Mi ovde ponovo čujemo bezumne hristoubilačke reči bogomrskog Kajafe i njegovih satanskih drugova: „ovaj čovek čini mnoga čudesa. Ako ga ostavimo tako, svi će poverovati u njega, pa će doći Rimljani i zavladati zemljom našom i narodom“ (Jov. 11, 47-48.). Da li su bezumni Jevreji sada razumeli, da su baš tim rečima pogubili svoje pleme i predali ga Rimljanima na mučenje, da su ne Isusu već sebi i svome narodu izrekli smrtnu presudu? Nosioca Života oni nisu lišili Života, već je On sam dao život samo na dva dana, da bi vaskrsnuo u slavi i izvršio nad njima presudu, koju je Bog dao preko Mojseja: „rasejaću ih i izbrisati iz sred ljudi sećanja na njih“ (3. Mojs. 32, 26).
Tako je propao stari Izrailj, a šta biva s novim Izrailjem? Da njegove prvence ne postigne isti udes? Šta će novom Izrailju na zemlji zameniti Hristovu blagodat, kojom su se naslađivali sinovi Njegovi usred muka? Šta će novom Izrailju zameniti nebesnu radost posle smrti, koje se za uvek lišavaju svi oni, koji su napustili spasonosnu lađu Crkve? Da li će ih zameniti bedno državno postojanje, koje biva lišeno svakog razumnog smisla, kada se osniva samo na narodnom samoljublju, i kada se tuđi religiozne ideje? To već nije narod, već truleći leš, koJi svoje trulenje smatra za život, i to onda, kada u njemu nema života, a žive na njemu i u njemu samo krtice, crvi i gadni insekti, koji se raduju tome, što je telo umrlo i truli, jer u živom telu ne bi mogli utoliti svoju žeđ, ne bi bilo za njih života. Reči naše razumeće onaj, kome su poznati heroji Paname, austrijski separatisti. No ako je duhovna smrt udes naroda, onda za narode Istoka, po primeru naroda Božjeg Izrailja, za izdajstvo Hrista biva brza otplata ne samo duhovna već i telesna, politička smrt. Istina, ta je otplata ništavna u sravnenju sa večnim prokletstvom Božjim, kome se podvrgavaju svi oni, koji Vaseljenskoj Crkvi pretpostavljaju druge ciljeve na zemlji, no mi ćemo pokazati da se oni, izdajući slavu netljenoga Boga radi prizraka političkog blagostanja, ne približuju svome cilju, već još više udaljuju od njega, i izgubiće ne samo zalog večnog spasenja, već i sve ono duhovno dostojanje svoje narodnosti, koje je sačinjavalo i njegovu zemaljsku moć, da se opravdaju reči Onoga koji je rekao: „od onoga koji nema i ono što misli da ima uzeće se od njega“ (Mt. 25,29).
Počećemo sa najstarijom braćom našom po veri, sa Grcima. Oni se boje da će, ne odstranjujući druge narode od učešća u crkvenom obrazovanju i crkvenoj upravi, podvrgnuti opasnosti pomesne crkve da se udalje od kanona i čak od dogmata, pošto, po njihovom mišljenju, na celom Istoku samo grčki narod nepokolebljivo čuva Pravoslavlje.
Mi ne odričemo grčkom narodu hegemoniju kako u očuvanju, tako i u daljem tumačenju Božanskih istina vere sv. kanona Crkve. Istina, ponekad se u ruskoj literaturi pojavljuju paškvile na religiozni život i religioznu misao Grka, ali te paškvile dolaze od ljudi, koji su izgubili pravi hrišćanski smisao i ispunili um svoj zabludama raskaluđera Lutera i bogohulnog Štrausa; zato njihova grdnja može služiti samo za pohvalu onima, na koje je uperena. Pogledajte na, u istini, najbolje bogoslove i prepodobne oce savremene Ruske Crkve. Oni se sa velikim blagogovjenjem odnose prema hrišćanskom narodu grčkom i smatraju Aton za prestonicu hrišćanskog života i misli. Takav je bio naš blaženi Teofan, episkop, bogoslov i zatvorenik; takvi su polovinom našega veka bili prepodobni nastojatelji Općinske, Sarovske, Valaamske, Glinske obitelji, – ti u istini vaskrsitelji ruskog monaštva. Oni su svi bili učenici Paisija Veličkovskog , ma da Slovenina po krvi, no Grka po sklopu misli; koji je našao izvore duha i života u Filokaliji grčkih Otaca, toj velikoj knjizi, koja je, blagodareći Općincima i Teofanu, postala hraniteljka asketskog života u Rusiji do današnjeg dana.
No rusko monaštvo, koje je procvetalo kao finik, ipak sa smirenom ljubavlju predaje palmu prvenstva grčkom podvižništvu i priznaje da mi ne možemo sustizati našu stariju braću na putu duhovnog usavršavanja kroz preziranje ploti i sozercateljne podvige, koji bi bili ravni njihovima. – Isto to valja reći i o bogoslovskoj nauci, a naročito o tumačenju reči Božje. U toj oblasti ruska škola raspolaže odličnom formalnom pripremom, zna stare jezike, upoređuje starodrevne rukopise, ali u tumačenju Božanskih reči ona je daleko da ima tvaralačkog duha u onom stepenu, u kom ga imaju Grci, koji se do danas, u licu, napr. Patrijarha Antima, malo čim razlikuju od velikih drevnih otačkih tumača. – Grčko bogosluženje, koje nema naš sjaj i naše velikoljepije hramova, ipak je daleko duhovnije i osmislenije od našeg. – U opšte, u religioznom životu i dandanji Grci ostaju primeri i rukovođe pravoslavnih hrišćana u opšte i ruskih napose.
Toga su svesne rukovođe ruskog monaštva na Atonu, a takođe i njihovi sledbenici u našoj zemlji, jer se i jedni i drugi staraju da po mogućnosti očuvaju grčki poredak službe; a ruske akademije i seminarije nalaze naročitu utehu u tome, što makar jedanput u godini odsluže liturgiju na grčkom jeziku. – Sada nastaje pitanje: kakav ogranak grčkog života: starodrevni crkveni ili poevropljeni, politički, privlači tako visoko uvaženje moćnog ruskog naroda i najboljih pastira i mirjana slovenskih i arapskih Crkava? – Razume se, starodrevni crkveni. Jer su u svome poevropljenom političkom životu Grci mogli samo kopirati najrđavija načela konstitucije. Tu mi nećemo naći ništa osim utilitarističkih intriga raznih partija, koje uzajamno podrivaju jedna drugu i zajednički ruše otadžbinu, u danom slučaju – jadnu Eladu, – a međutim, ti pokvareni politički partizani, skrivajući se pod „veliku ideju“, staraju se da razvrate carigradsko i svetogorsko duhovenstvo i uče ih da izneveravaju svoje pastirsko prizvanje radi nacionalnih sanjarija, i da Hristovom miomiru pretpostavljaju smrad političkih intriga. Tim intrigantima, naravno, nije žao da u provaliju unije sateraju i Arape i Južne Slovene. Za njih nema radosti u tome što bi se Kopti i Abisinci prisajedinili Crkvi; oni žele samo jedno: da novčana mesta ostanu u grčkim rukama. Ali zar oni ne vide da izdajući crkvenu vaseljensku kulturu radi svoje uskonacionalne i uz to potpuno izvraćene, oni zajedno sa izneveravanjem Pravoslavlja, gube i jelinsku narodnost? Narod ne može živeti usred neprijatelja bez ideje koja ga oduševljava. A kakvom će sadržinom ispuniti sebe narod, ako izgubi ono, čime je bio veliki, tj. vaseljensko Pravoslavlje? Eda li samohvalisanjem? Ili pređašnjim paganskim jelinizmom? Zar nije očigledno da mimo Grka-monaha, Grka-bogoslova, Grka-patrijarhalnog zemljodelca i domaćina, nema dobrog grčkog tipa? Zar nije jasno da će lukavi zapadni prijatelji progutati mali grčki narod, čim on uzaželi da se izjednači sa bezbožnom zapadnom kulturom, progutaće ga onako isto kao što su progutali desetinu zapadnoslovenskih naroda, otrovavši njihov život najpre latinskim papizmom, a zatim zapadnim nihilizmom. Tako su nekada Jevreji, koji nisu želili primiti u zajednicu Nove Vere ostale narode, i koji su u okove bacili propovednika vaseljenske zajednice – Božanstvenog Pavla, uskoro posle toga izgubili svoj Jerusalim, svoju otadžbinu, i bili rasejani po celome svetu, postavši užas, i priča i podsmeh, i predmet mržnje svih naroda (5 Mojs 28, 37).
No šta ti hoćeš od nas? pitaće me oni. – Hoću da pre svega znate sebe kao pravoslavne, da pastiri vaši za cilj svoje delatnosti postave – spasenje svake duše hrišćanske, dobro uređenje svih svetih Božjih crkava, a ne gordost i bogatstvo svoje nacije. I ako tako budete radili, bićete i bogati, i sačuvaćete osobenosti nacije svoje, i raširićete uticaj njen na sve pravoslavne narode. Ako ne budete sprečavali Arapina i Slovenina da se uče u vašim višim školama, da primaju monaštvo i zauzimaju arhijerejske prestole, – ako, podvizavajući se sami u izučavanju bogoslovske istine i u duhovnom usavršavanju, budete projavili u sebi obrazac istinskog pastirstva i hrišćanstva: tada će i sapastiri vaši iz drugih naroda dobrovoljno, ili čak nevoljno, usvajati načela grčke kulture zajedno sa obrazovanjem i monaškim usavršavanjem; tada će vas ljubiti kao narod koji prosvećuje vaseljenu, kao carstvo sveštenika, kao narod sveti – kao one o kojima je rečeno: „Ne dirajte u pomazanike Moje, i prorocima Mojim ne činite zla“ (Ps. 104, 15). No vreme je već prošlo, reći ćete vi, sada se istorija ne može povratiti; i ako smo bili moćni u starini, sada će nas zaboraviti i pobiti, ako mi, makar putem intriga i zločina, ne budemo čuvali svoju vlast. – Ne, dragi moji. Moć je vaša velika u pravoslavnom svetu. Pravoslavni svet živi svojom prošlošću, svojim Sv. Predanjem, delima Sv. Otaca i spominjanjem Mučenika i Svetitelja, A to se sve nalazi kod vas, kao što se kod vas nalazi i najviša energija religioznog duha, i sposobnost preziranja ploti i razumevanja Božanskog Pisma. I ako ne budete gasili taj duh, ako se budete držali kulture vaseljensko-crkvene, onda će svi pravoslavni narodi ići za vama.
Reći ću najpre za Ruse, da je naša privrženost svetoj i vaseljenskoj pravoslavnoj zemlji velika, i mi u vama, Grcima, vidimo produženje tog zlatnog veka hrišćanstva. I zato se mi bacamo u prah pred sv. prestolom carigradskog Patrijarha i produžujemo u njemu gledati vrhovnog pastira. Mi se klanjamo pred Sv. Atonom sa svima svojim bogatim gradovima, učenim akademijama, velikoljepnim hramovima, desetinama miliona ljudi, bogatstvima zemalja, zlatom, dijamantima i slavnošću plemena. Sve to mi smanjujemo, obescenjujemo i smatramo za trice prema smirenim i porobljenim od nevernika, ali dvogubo sveštenim za nas gradovima i selima, gde se razlegala propoved Apostola, gde su sveštenodejstvovali vaseljenski Oci, gde su čudodejstvovali prepodobni podvižnici. Sa suzama umilenja mi celivamo zemlju, po kojoj su stupale njihove krasne noge i pobožno savijamo kolena pred njihovim prejemnicima, kada oni nose duh njihov, kao na pr. atonski pustinjak, Sv. Joakim Treći, taj vaistinu veliki Papa Pravoslavlja, koji osniva svoj uticaj ne na lažnom dogmatu, ne na sujeverju, ne na političkoj intrizi, ne vojskom ili bogatstvom, već smirenom mudrošću, visinom svoga ljubavlju izobilnog duha i svetošću života.
Nedavno sam snio ovakav san. Obreo sam se usred atinskog narodnog skupa. Grci u pariskim kaputima, sa cigaretama i štapićima, odražavajući na svojoj odeći i ponašanju svu bljutavost evropskog nihilizma, govorili su vrlo živo o ministarskim krizama. Primetivši da sam Rus, jedan me od njih samodovoljno upita: nije li istina da mi ničim nismo gori od evropljana, i da naši skupovi ne ustupaju pariskom parlamentu? Do tog trenutka ja sam ćutao, ali se dalje nisam mogao uzdržati, već sam odgovorio tako gromko da su prestali svi razgovori i svi su prisutni uperili u mene svoje radoznale i začuđene poglede. Ja sam govorio: „Pitate me kako Rusi misle o savremenom grčkom životu, – i ja vam odgovaram. Mi mislimo da Grci, potomci prvih Hrišćana, provode svoj život samo u čitanju Sv. Pisma i dela duhonosnih Otaca. Mi mislimo da pastva Zlatoustova i Grigorija Palame ne želi da zna ni za kakve sitničarske žitejske interese, i da kao i pređe na pijacama svojih gradova, zaboravljajući na kupovinu i prodaju, rasuđuje samo o tome da li je Hristos podobosuštan ili jednosuštan, ili o tome, kako treba razumeti nebesku svetlost, koja je sijala iz Spasitelja na Tavoru. Mi mislimo da oni takve razgovore prekidaju samo na zvuk zvona, da bi, skupivši se, opevali spasonosno stradanje Hrista Boga, nazidavali se slušanjem Lestvice Sv. Jovana, a zatim, između Večernja i Povečerja, rešili svoje građanske i domaćinske probleme, da bi ostatak dana posvetili razgovoru o lečenju strasti, kome su nas naučili Božanstveni Oci drevnosti. Mi mislimo, mi želimo da mislimo da, kada je u Rusiji sve sveto i svešteno došlo od Grka, onda i sve što je grčko treba da bude sveto i svešteno. Vi mi govorite: ta mi nismo gori od evropljana. Avaj, vidim da niste bolji od tih žalosnih izdanaka hiljadugodišnje. jeresi, tih oskvrnitelja vaseljene. No ja ne verujem tome što vidim. Ja plačem od same pomisli da je stvarnost možda bliska ovom ružnom viđenju; ali se ipak nadam da je ovo viđenje lažno, da sam ja pridavljen teškim snom“. – Rekavši to, ja se probudih i osetih da su mi oči vlažne od suza.
I zaista, ja verujem i sada da će najbolja načela narodnog života međ Grcima izbiti na površinu, potisnuti izvraćeni evropeizam, i postaviti veliku ideju svoje narodnosti ne na političkim intrigama, već na privođenju u zajednicu Hristovu raznotelesne pastve, „ne vladajući nad nasleđem Božjim, nego dajući primer pastvi“ (Petr. 5, 3). Ja verujem da će ta najbolja načela lebditi oko sveštenih članova tela Hristovog, podražavati Božanskog Pastira, Koji u planini ostavlja 99 ovaca i ide da traži jednu zabludelu ovcu; ja verujem da će se ona sećati reči Gospodnjih: „Pazite da ne prezrete jednoga od ovih malih“ (Mt. 18, 10), i: „Tako nije volja Oca vašeg nebeskog da pogine jedan od ovih malih“ (Mt. 18, 14).
Šta da rečemo jednokrvnoj braći – Slovenima, Rumunima, Srbima i Bugarima“? – Ne ugledajte se na neverni Izrailj, koji se pohlepno baca na podražavanje neprijateljima Božjim i time samoga Boga čini neprijateljem svojim. Ukorenjujući se u načelima neposlušnosti i samovolje, odbacujući vlast vaseljenskog prestola, vi sami ubijate ostatak Pravoslavlja u vašoj zemlji, i ako bi čak zakasnio Patrijarh sa odlučenjem, vas bi vaša sama narodna zatvorenost lišila životvorne sile hrišćanskoga duha. Vaše nedavno obnovljene otadžbine za svoju političku i moralnu propast ne nuždavaju se invazije evropskih sablaznitelja (mada i to neće zakasniti), već unutra u samim zemljama vašim množe se upropastitelji naroda, političke varalice, koji kao paraziti stvaraju svoju sreću na truležu narodnog života i koriste se slobodom državnog uređenja da bi ugušili glavnu tvrđavu narodnu Sv. Vaseljensko Pravoslavlje, i survali u grob svoju otadžbinu.
Oni su od Evrope usvojili samo njene poroke, no ipak među svojim nesrećnim i neobaveštenim sugrađanima nalaze dosta takvih, koji su gotovi da veruju njihovim pričama o kulturi, slobodi, progresu i tome sličnim rečima, koje ni oni sami, ni njihovi slušaoci ne razumeju.
No hvala Bogu što nisu svi Srbi i Bugari takvi. Ima odličnih prestavnika ovih naroda, koji shvataju da je spasenje njihovo u nepovređenom Pravoslavlju. A čuvati Pravoslavlje moguće je samo u opštenju sa Majkom-Crkvom, pretpostavljajući vaseljenski značaj Crkve uskom nacionalizmu slovenskih pokrajina.
Šta da kažemo pravoslavnim Sirijcima – zemljacima Gospoda našega i Iskupitelja? – Vi žudite za prosvećenošću i želite da narod svoj izvedete iz njegovog polusiromašnog stanja. Blago vama, ako je tako; ali neka to prosvećenje bude prosvećenje pravoslavno, vaseljensko-crkveno, a ne proširenje svog bednog i smešnog samoljublja i nacionalnog neprijateljstva, koje je gotovo da sinove vaše otrgne od vaseljenskog tela-Crkve. Sv. Crkva gleda na vaše patrijalhalne opštine sa velikim poštovanjem; nemojte radi podražavanja zapadnoj borbi partija gubiti nepodražljive riznice hrišćanskog života, zaveštane vam od vaših pravoslavnih predaka. Udaljeni od državnih centara, kao zaboravljene među gorama i ravnicama kolevke hrišćanstva, vi ste u bezazlenom uređenju parohijskih opština sačuvali mnoge crte onog hrišćanskog načina života, kojim se slavila Crkva samo u doba mučenika i koji se zatim znatno izmenio u epohu hrišćanskih imperatora. Sa velikim saosećanjem i poštovanjem trudi se evropska i istorijska nauka da pozna osnovu tog načina života i da ga savremenicima prestavi kao najveće savršenstvo hrišćanske kulture. Ne izneverujte otačasko bogatstvo na kome vam zavide neprijatelji, radi svinjske hrane surovog građanina daleke zemlje, u kojoj vlada glad.
Apostol je rekao: „Ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugog“ (Rm. 13, 8): eto u čemu treba da biva i da |se umnožava blagorodno takmičenje među pravoslavnim narodima. Čašću jedan drugoga većim činimo, kao što veli Sv. Pismo (Rm. 12, 10); smatrajmo Vaseljensku Crkvu za svoju istinsku otadžbinu, a nepovređeno Pravoslavlje za svoje narodno dostojanje. Neka nas tome nauče smireni ruski prosti ljudi, ti u istini nelicemerni nosioci vaseljenskog duha hrišćanskog, koji podjednako vole svoju otadžbinu za to što je pravoslavna i svoja, a inorodnu zato što je pravoslavna, mada tuđa. To osećanje je slično osećanju koje dobri sin ima prema majci, s kojom se nikad rastajao nije, i prema ocu, koga on sreta posle mnogogodišnjeg rastanka. Ta su osećanja vrlo raznovrsna, ali podjednako jaka. Dobri sin miloštama obasipa svoju majku, čije je neprekidno prisustvo neophodno duši njegovoj kao vazduh; ali ne manje plamenu ljubav on pokazuje prema ocu svome, koji se sa dalekog puta na kratko vreme vraća porodici svojoj. Takva su osećanja pravog hrišćanina prema svome narodu i otačastvenoj Crkvi s jedne strane, i prema inorodnim pravoslavnim Crkvama s druge strane. – I kao što pomenuti dobri sin oseća punoću radosti samo onda, kada se otac njegov i majka sastanu u rođenom domu svom radi srdačnog razgovora s njim, tako i sin Vaseljenske Crkve oseća punoću duhovnog života samo tada, kada se pastiri različnih pravoslavnih naroda sastaju bez zavisti i suparništva u jedan skup radi pobožne molitve i jednomislenog uređenja Crkve.
I ako bi radi tog blaženog jedinstva sviju u Bogu bilo potrebno da za uvek žrtvujemo svoju narodnost i čak da je za uvek izgubimo u istoriji, onda bi mi, bez svake sumnje, „smatrali sve za trice samo da Hrista dobijemo“ (Fbl. 3, 8). No takva se žrtva i ne traži: „Ištite najpre Carstvo Božje, i sve će vam se ovo dodati“ (Mt. 6, 33).
Kao što se odelita ličnost čovečja zaustavlja u svome razviću i postaje prazna i ništavna, kada čovek sebe samog čini predmetom svoje delatnosti, tako i zbirna ličnost naroda samo u tom slučaju dostiže puno razviće svojih darova, kada se javlja ne kao cilj za sebe, već kao sredstvo za neutilitarističko ispunjenje Božjeg plana. – Na tom je poprištu procvetala velika ruska narodnost krajem 17. veka. Na toj istoj osnovi neutilitarnog prosvećivanja susednih varvara procvetao je vizantijski hrišćanski genije u najstarija vremena. Na tom istom načelu nepodeljene predanosti Pravoslavlju i uzajamne hrišćanske družbe sačuvala su i samu veru i svoj narodni duh sva pravoslavna plemena, noseći u toku mnogih vekova jaram fantastičnih Saracena.
Samo u sadašnje bezverničko i razvratno vreme počinje u sve bez izuzetka pravoslavne narodnosti da proniče duh nacionalne vrućice i ravnodušnosti prema vaseljenskom jedinstvu u Crkvi Hristovoj. – Razume se, Crkvi Sv. neće odoleti adova vrata, no da ne dođe na vas reč Gospodnja, rečena Jevrejima: „Zaista, zaista vam kažem; uzeće se od vas carstvo Božje i daće se narodu, koji njegove rodove donosi“ (Mt. 21. 43). Neka ne bude tako.
„Vo pervыhъ pomяni, Gospodi, Svяtuю Sobornuю i Apostolskuю Cerkovъ, юže otъ konecъ daže do konecъ vselennыя, i umiri ю, юže nazdalъ esi čestnoю Kroviю Hrista Svoego.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Događaji poslednjih meseca pobudili su me da još jednom štampam svoj članak, koji sam napisao krajem 1900. god. posle jednog kobnog sna n štampao. Poslednji put bio je objavljen u trećem izdanju mojih dela. Tada je Rusija bila moćna i bogata, no naša osećanja prema Pravoslavnom Istoku bila su ista kao i sada.

 


MITROPOLIT ANTONIJE HRAPOVICKI
VASELJENSKA CRKVA I NARODNOSTI

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Časopis: Hrišćanski život
   mesečni časopis za hrišćansku
   kulturu i crkveni život
 Izdato: 1923.
 Godina: druga
 Broj: 12
 Strane: 537-546
 Vlasnik: dr Vojislav Janić
 Urednik: Irinej Đorđević
 Štampa: Srpska Manastirska Štamparija
   u Sremskim Karlovcima
 Mesto: Sremski Karlovci

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 15. novembar 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković i Ivan Tašić
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Ivan Tašić

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *