Увод

У свом животном подвигу свети Николај Жички је пре свега пастир повереног му стада Христовог у српском народу, а затим мислилац. Под утицајем српске академске мисли провлачи се убеђење да је св. Николај пре свега српска философска величина па тек онда пастир – и то ако се уопште помене. Због ширине његове мисли и њеног општег значења за српско биће, запоставља се та суштинска улога откривена у овом светитељу, а пре свега – духовност, смирење и подвижничка простота. То нам сведочи његово лично унутрашње ломљење у проналажењу себе – од врсног оксфордског оратора све до преношења Онтолошких истина своме народу “галилејским рибарским језиком”. Прозревши у народни дух он је бриљантно успео да направи, по природи и због савремених изазова потребну, једну врло тешку и то само њему могућу богословску симбиозу народног и академског, где је увек предњачило ово прво, што га је пратило све до краја његовог исповедничког живота.

Постоје неправедне осуде његовог “национализма” – а имајући у виду њихово порекло и природу – сасвим “нормалне”, што је у суштини израз непријатељства према Цркви или духовне неспособности да се открије та танана нит која повезује народног пастира са филозофом и богословом. Ако је у некој мери и постојао, он је био покренут само патриотском естетиком, која је чврсто контролисанa хришћанском етиком – том прожетом искреном пастирском љубављу за свој искрварени народ, и за нову државу која је много обећавала па и на њиви Господњој. Његов живот и исповедничка кончина откривају да он није могао да буде харизматичан националиста, јер је то озбиљна страст, и то нам посебно потврђује његово велико смирење у сазнању да је у изгнанству “својима пошао и да га своји нису примили”.

Да је у свему био пастирски искрен сведочи и његово смирење које је жртвовало колосалне потенцијале, које је без сваке сумње владика поседовао да направи неку теолошку синтезу, коју би могао генерацијама да остави за собом. На жалост, њом се данас многи оптерећују у Цркви, заборављајући да су пре свега пастири стада Христовог. Управо овде нас овај оксфордски изданак учи о том смирењу ума! Његова су дела препричано Еванђеље по мери сељака, и то састрадално, да би га овај разумео и то умно семе у своје просто срце примио. Зато је св. Николај један од највећих синова и архипастира које је икада помесна Српска Црква имала.

Све што је радио он је само апостолски учио, и то тако дубоко, да је за пастирски успех користио најјаче оружје – народни језик; и управо у том духу оставио је непроцењиво записано благо које вам данас овим интернет издањем његових изабраних дела нудимо.

Молитвама светог оца нашег и исповедника Николаја Жичког Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас!

Протојереј Љубо Милошевић
О Божићу 2006. године

Изабрана дела светог владике Николаја Жичког

Comments are closed.