Увод

Владика Атанасије (Јевтић)

НАРОДНИ ЧОВЕК

Николај је рођен 23. децембра (по старом календару) 1880. године у ваљевском селу Лелићу, од родитеља Драгомира и Катарине, побожних српских земљорадника, типичних представника наше народне честитости и побожности. Из своје родне куће и села млади Никола је понео, и кроз сав свој живот носио, отвореност и једноставност српске православне душе, дубину народне мудрости и лепоту народног језика. Николај је заиста био и остао народни човек у најизворнијем смислу и најпотпунијем садржају те речи. Мало сеоско српско пастирче остало је непатворено народни човек и после свих студија и путовања по Европи и Америци, као и после путовања по Светој Гори, Грчкој и хришћанском Истоку, као и када је постао црквени архипастир у Жичкој и Охридско-битољској епархији, а и онда када је био заробљеник у немачким тамницама и логорима, и као изгнаник изван своје земље у далекој Америци.
Николај се школовао најпре у манастиру Ћелијама (основна школа), па у Ваљеву (гимназија) и Београду (богословија). Затим је студирао у Берну, Женеви, Лондону и Петрограду. Докторирао је из теологије (О Васкрсењу Христовом) и из философије (философија Џорџа Берклија). Но, ови докторати нису ни издалека главни израз и карактеристика његове богословске и философске учености и његове велике урођене мудрости.
Николајево образовање било је у почетку више општекултурно, философско и религиозпо, а мање богословско, православно, библијско-светоотачко, које карактерише његов потоњи период живота, познат као охридско-жички. Јер, треба признати да постоје два периода у Николајевом коначном формирању, доохридски и охридскожички. Зато и имамо, уопштено речено, и две врсте Николајевих дела: она до ” Охридског Пролога” и она после њега.
Николај је у Охриду дошао у непосреднији додир и са Светим Оцима Цркве, са њиховим богонадахнутим богословским и подвижничким делима. Говорио је и признавао: да је раније налазио да постоје многи нерешени, и нерешиви, проблеми духа и живота људског, али када је упознао Свете Оце Православне Цркве – а то је било у Охриду и Светој Гори – када је увидео да су они све те проблеме већ одавно решили, и то благодарећи Христу Богочовеку, у кога су поверовали и Кога су истински доживели. Као и они, раније, тако је сада и Владика Николај – тај наш светоотачки ” Охридски пустињак” – нашао у Христу Господу, Богу оваплоћеном и очовеченом ради спасења света и човека, истинити кључ за коначно решење свих својих и свих општечовечанских и философско-религиозних проблема. Од тада је његов животни став гласио: “Бог изнад свега, а човек пре свега.” То је основна тема Христова Јеванђеља. Цело откровење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек”. Од охридских дана па даље кроз цео живот Николај је сав прожет Емануилом – С нама је Бог, Бог Живи и Оваплоћени у Цркви и са Црквом.
*
Не намеравајући да опширније излажемо Николајево православно светоотачко богословље, његову истинску “философију по Христу”, по нашем мишљењу, рећи ћемо само толико да је оно, најсажетије изложено у Николајевим делима: “Касијана – наука о хришћанском поимању љубави” и “Љубостињски стослов – вера у Евангелије, смисао и значај те вере и плодови у Православној Цркви”.
Владика Жички почиње своје православно богословље “вером у Евангелије”, а почетак њега су речи Христове: “Покајте се и верујте у Евангелије”. Покајање за православне значи “потпун обрт своје душе – и свог животаод таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу”. Православна вера у Евангелије значи “веровати у Радосну Вест, коју је Небесни Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем: да човека црва обрати у човека бога и сина Божијег”. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати “све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте”.
“Православна Црква, вели даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије, без обзирања на лево или на десно… Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве… Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке”.
И још вели богонадахнути владика Жички: “Црква је Мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене у Цркви на земљи и на небу… Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима… Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину и њихову помоћ. Ми смо заиста “приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета ” (Јевр. 12, 22-24).
“Ето, то је Евангелије, вели Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо ОнХристос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих покољења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем”.
*
Не бисмо овом приликом шире излагали црквено-пастирску делатност Владике Николаја у његовом и нашем православном светосавском Српском народу, нарочито у Епархији Охридско- битољској и Жичкој, мада се Николајев рад није ограничавао само на ове две епархије, нити чак на саму Српску Православну Цркву, него се протезао и широм Православља у свету.
Овде бисмо хтели да кажемо нешто и о његовој посебној љубави према своме Српском народу. Због те своје, иначе традиционалне народне љубави према својој отаџбини и своме роду, коју је љубав Николај понео из свог родног краја и од свога сељачког родољубивог народа. Николај јесте изузетно волео свој Српски народ, али га није обожавао, није био слепи народопоклоник него истински народољубац. У својој љубави према Српском народу Владика Николај се нарочито угледао на Светога Саву и у томе му је заиста и био веома сличан. Можда је понекад и био сувише романтичан у процени Српског народа, али то не значи да није познавао и признавао и мане и слабости свога народа, његова посртања и падове, његове појединачне издаје Христа и продаје своје душе, раније и у најновије време.
Николај је хтео и желео да свој хришћански Српски народ што више приближи Богу и оврлини га јеванђелским врлинама, свим оним добрим особинама што су их, из тог истог народа израсли Светитељи, Мученици и Праведници испољавали током вишевековне крстоносне историје српске. Његови говори и списи о Српском народу (нарочито ” Српски народ као Теодул”) представљају, стога, можда више својеврсну педагогију: изношења најбоље хришћанске и православне карактерологије, по најбољим примерима хришћанским код Српског православног народа.
Иначе, Николај зна добро, и то не скрива него износи, да су многи Срби, па и онн најбољи, “грешили као људи по људској слабости, али су се и кајали за своје грехе и умирали као искрени покајници”. Јер, вели он, “не може се историја Српског народа писати само мастилом, него и крвљу и сузама из срца”.
Николај такође добро зна и износи у детаље историју Српског народа, новију и старију. Он зна и говори да “постоји линија правде и линија неправде”, и у историји уопште и посебно у историји Српског народа. Зато и додаје: да је “познање истине најважније од свега: кад се зна истина, зна се и прави пут и правилно се поима живот”. Он такође додаје и ово: “Од тешких искушења и честих катаклизми Србин се научно да ћути и дубоко размишља. То га је утврдило у вери у правду, у праведну судбу”. И да наведемо и следећу реч Владике Николаја: “Нису на Косову расли само божури, него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури”.
На крају, још једна реч Николајева, можда једна од последњих у његовом овоземаљском животу: “Живот, живот, животнајчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификованом добром: јер грешан и зао живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој”.

Comments are closed.