Увод

Матија Бећковић

ПРОЛОГ

Најбољи пролог делима Владике Николаја (Велимировића) је онај који је сам написао за свој првенац Религија Његошева, као што је и најбоља књига о њему самом химна испевана Његошу Његошевским надахнућем у којој се пустињак лелићски надпевава са пустињаком цетињским.
Два пустињака, два црнорисца, христољупца и химнопојца, на то надпевавање надахнула је слатка пустиња у којој се родио онај који је све родио и препородио и у кога су се, жедни неба, обукли обојица.
И да није била прва Религија Његошева би с правом стала у прочеље овог вишекњижја које износи готово читаву библиотеку, а то вишекњижје и та библиотека су једна једина књига, један дах и један уздах, молитва без предаха једноме јединоме истинитоме, распетоме и васкрсломе од кога Владика Николај није одмицао мисао и срце, перо и уста, откада га је препознао у души и језику српскога народа. Зато би стихови узети за мото прве књиге, О преблаги, тихи Учитељу – Слатка ли је света бистра вода / С источника твога бесмртнога!… могла стајати и изнад главног улаза у ово несравњиво нерукотворно здање. Вишетомна задужбина
мушки зидана, а женски украшавана” онако како је Раде Неимар градио Љубостињу, најдуже је надахнуће српскога језика, без премца не само у црквеном песништву.
Беседништво је усмено песништво, а шта би био најречитији беседник српске цркве него и велнки песник.
У народној усмености сачувани су докази високе писмености, као да је та усменост некад била писменост па се та писменост (ученост и богословија) склањала у језик у смутним временима – да би је песници, проповедници и тајновидци тамо проналазили и износили на видело, изливајући је у слова из којих би поново засијала као да из њих није никада ни излазила.
Кажу да један језик постаје језиком тек онда када се на њега преведе Свето писмо. А Свето писмо као да на српски језик није превођено него изнедрено и прворођено. Реч није свет створила па оставила него га ствара и данас, а један од
доказа је и подвиг Владике Николаја који и није радио ништа друго него ту једну једину књигу преткивао и престварао, посрбљивао, умножавао и обожавао запошљавајући сваку реч, све мере, изворе и импулсе матерњег језика на славу Свечовека, једином послу достојног човека и народа. Као што је свака речреч о Богу, тако је и сваки дан Христов рођендан. Објава изабраннх дела Владике Николаја је најлепши дар Христу за његов 1996. рођендан. Заслужена част да их објави припала је Гласу Цркве оне епархије на чијем је челу онај епископ који их је објављивао у изгнанству док је то било тешко кривично дело. Као и сви свети списи и ове књиге су већ гоњене и спаљивапе доказујући и тако своју светост и истину да је невиност највећа сила у свим световима. Човек и народ, по речи Владичиној, који не пређу Голготски пут само су кандидати за народ и за човека, а не прави човек и прави народ. Тај пут још једном прелазимо а дела Владике Николаја ће нам помоћи да га пређемо.

О Васкрсу 1996. године

Comments are closed.