УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРСЕНИЈЕ (БРАДВАРЕВИЋ)
Митрополита црногорско-приморског Арсенија Брадваревића су, 1954. године, наводно, “због завере у циљу рушења народног режима у Црној Гори и антидржавне дјелатности” ухапсили и осудили.
Међутим, да никаква “антидржавна активност” није била у питању сведочи извештај Удбе у коме се каже: “Одмах после поменутог расписа Синода архијерејима за достављање њихових извештаја, ми смо предузели мере да се активизира наша агентура у вези с тим, како у Београду, тако исто и она око епископа у њиховим седиштима. Учинили смо, наиме, покушај да се путем агентуре око епископа дође до основних података о њиховој активности у вези са Сабором, о томе какве све кораке евентуално намеравају предузети на Сабору, како би се благовремено могло одлучити о потребним мерама.
Затим, се даље каже, “да је извршен јак притисак на митрополита Арсенија, који је био и остао једна од централних личности најреакционарннјег дела епископата. Чинили смо све да га на овогодишњем Сабору наведемо на повлачење-пензионисање и уклањање из редова епископа, како би се тиме донекле променио н састав и расположење епископата. Јер, притисак и мере против Арсенија требало је да истовремено знање и притисак на остале кроз његов случај. Осим притиска, који је на њега вршила Верска комисија, изведен је читав план агентурно-оперативних мера на линији притиска на Арсенија у поменутом циљу. Материјала о њему било је доста, обзиром на судски процес четворици свештеника, службеника његове митрополије, које смо присилили да га снажно терете. До Сабора и у току Сабора, та ствар, и поред свега, није успела, јер је он по доласку са Цетиња, где је био доста усколебан, у Београду прихваћен и охрабрен у првом реду од осталог реакционарног епископата. као и од неких непријатељски расположених адвоката из Београда. Исто тако обављено је низ разговора са једним бројем епископа, са којима је и раније одржаван повремен или сталан контакт, а све у циљу да се наговоре н припреме на позитиван однос према решењу питања свештеничког удружења, као и других, за која смо заинтересовани, или, пак, да се активизирају у Сабору око решења тих питања.
Поред тога систематски и плански је вршен одређен притисак преко агентуре на поједине реакционарне епископе, на првом месту на Арсенија, у циљу да сс неутралише или умањи њихова непријатељска активност у Сабору.”
Из овога се јасно види да Митрополит није осуђен због неких непријатељских радњи, већ зато што је његов став према Свештеничком удружењу био негативан.
Иначе, идеја за оснивање свештеничког Удружења јавила се, код једног дела православног свештенства, одмах после Другог светског рата. Прво у Црној Гори 1945. године, затим и у другим републикама. Њу су лансирали и потпомагали комунисти, а прихватили они свештеници који су желели да са представницима власти имају добре односе, односно који су се са њима слагали.
Најактивнији чланови удружења били су, управо, у Црној Гори. У Никшићу је одржана и прва удружењска скупштина, на којој је одлучено “да ће се радити на даљем окупљању свештенства у циљу чувања тековина народноослободилачке борбе и изградње земље.”
На овом скупу свештеника и формирању Удружења у Црној Гори нарочито су се истицали свештеници, ако се тако и могу назвати: Петар Капичић, Симо Радуновић, Михаило Борозан и Блажо Марковић.
И зато није чудно што се на Митрополита Арсенија ударило из свих оружја, кад се знало колико се он противио оснивању оваквог удружења. И не само он, мећу првима је Патријарху Гаврилу против ове дружине писао Епископ Николај (Велимировић) који је, између осталог, рекао:
“Ова самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство свога сопственог народа тиме што је организована по федералним државним јединицама које признају пет националности у Југославији и то Српску, Хрватску, Словеначку, Црногорску и Македонску! Значи пет народа уместо три, које је питање у претходној Југославији расправљано равно 20 година на свим скупштинама и седницама парламента и кроз све листове, новине и часописе, док на велике јаде, није дошло на полазну тачку од 1928. год. да постоје само три племена велике словенске расе: Срби, Хрвати и Словенци. Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб – свештеник, већ само издајник. Не значи да сваки свештеник треба да устане и да се бори против овога или онога државног уређења ако му се исто не допада и ако има прилике да се бори против истога. Не значи и не мора, јер што је нездраво и само ће отпасти и ишчезнути, јер, још пре римског времена беху неки покрајински називи којих данас нигде нема, али у вези са нашим народом, од његове хришћанске историје, његов се назив одржао.
Како може онда и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора за нацију, јер када Србин из Црне Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај из Војводине каже да је Војвођанин, или Шумадије да је Шумадинац, из Босне Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд.? А сви су Срби, јер се сви осећају Србима.
Још је тежи случај са признањем “Македонске народности”, што може да призна само неки суновраћени свештеник…”
На крају он моли Патријарха и Свети архијерејски сабор да не признају правила Свештеничког удружења, а свештенике који су поштени и искрени служитељи олтара Божијег и Светога Саве, позива да “скину љагу са себе, да реорганизују то удружење, тј. да га саобразе са општим црквеним поретком, или ако то не могу онда да се из њега исписују.”
Тако је писао Владика Николај (Велимировић), али пошто није био у земљи и комунистима доступан, онда су се они окомили на оне епископе и свештенике, који су били ту. Зато је, мећу првима, “платио” Митрополит Арсеније, и то не само због свог става према Удружењу, већ због свега што им је пало на памет. А, управо, памети им је највише мањкало. Јер да су ње имали, онда би имали и љубави и правде и истине и наде. Овако су само злом обележили своје време, време које су од Творца, као и сви други, добили да би га искористили на добро, како своје, тако и својих ближњих, а не на пропаст и своју и њихову. Они су, на жалост, у Митрополиту Арсенију, уместо свог ближњег, видели непријатеља кога је, без оклевања, требало уништити. По њима је морао бити крив, нарочито што се жалио Јосипу Брозу и што је Светом архијерејском синоду поднео извештај о свом одласку на Цетиње 2. септембра 1953. године ради суочења пред тамошњим Окружним судом са бившим настојатељем манастира Острога Леонтијем. Грдно су му замерили што је у том извештају написао: “да је затекао митрополију закључану, јер је и последњи чиновник у њој, прота Марко Кусовац, секретар епархијског управног одбора, ухапшен, дан пре његовог доласка, 1. септембра 1953 године. Затим да је из манастира протерана послуга и да су, поред оца Марка, ухапшена још три свештеника: прота Лука Вујаш, секретар црквеног суда, јереј Михаило Газивода и прота Лука Почек, пароси цетињски”.
Чаша је иревршила меру оног тренутка када је Митрополит Арсеније у свом извештају Светом архијерејском синоду и Брозу, рекао да су његови свештеници “недужно осуђени, да су им изнуђена признања, те да је све што је предузето против њих, као и против самог њега, учињено не због кривице, него из побуда прогона вере, односно, што је својим радом, заједно са њима, бранио веру и цркву.”
Наравно, пре него што је и позван са заседања Светог архијерејског сабора на Цетиње, удбаши су тамошњи суд известили о његовом понашању на Сабору као и другим “непријатељским елементима” са којима је контактирао. “Он се међу реакционарним епископима сматра, каже се у извештају, борцем за одбрану вере и цркве, чиме је најјасније изразио и потврдио чињеницу да реакционарни епископат под борбом за тобожњу слободу вероисповести подразумева и води борбу за “политичку слободу” како се он то (мисли се на Митрополита), сам изразио – тј, против постојећег државног и друштвеног поретка у нашој земљи. А колико је ова група реакционарних епископа била јединствена и увек мобилисана, каже доушник, види се из случаја самог Арсенија. Кад је, наиме, још у току рада Сабора добио позив од Окружног суда на Цетињу да се има јавити одређеног дана на саслушање (као наставак раније започетих извиђања против њега), група најреакционарнијих епископа договорила се да форсирају и прогурају на Сабору сва важнија питања док је Арсеније још ту, а исто тако заједнички су одлучили да он не одлази све док се та питања не сврше, макар прекорачио време одређено му на позиву за саслушање (радило се у првом реду о питању правила Свештеничког удружења н цркве у Македонији). У вези са тим нпр. Епископ бањалучки Василије, који је по овом случају журио од једног до другог епископа, говорио је Нектарију: “Овај Арсенијев позив има јасну тенденцију: уклонити га из Сабора. А без Арсенија ми ништа не можемо овде учинити. Треба зато да пожуримо док Арсеннје не оде, нарочито са питањем цркве у Македонији и правила удружења”.
Полицијски доушник даље каже, да је Митрополит, ‘најдрскије вређао наше државне руководиоце, рекавши: “Све је уперено против српског народа. Ја сам се надао да ће Американци да нам помогну, али нама дође душа у нос”.
У својој непријатељској пропаганди, закључује се у извештају, Арсеније и његови саговорници су ширили уверење о нашем државном уређењу као о диктатури израженој у личности маршала Тита као диктатора, ширили приче о могућностима свргавања постојећег поретка у Југославији уздајући се у антијугословенске кругове у иностранству, у југословенску политичку емиграцију, у интервенцију иностраних сила итд.”
Како се Митрополит држао на суду говори овај детаљ. Наиме, када је јавни тужилац позвао сведоке да посведоче митрополитове речи изречене пред њима “да су комуннстичке власти учиниле крваву увреду Српском народу што су икону Светога Саве избацили из Српске академије наука” – он је достојанствено устао и рекао: “Не требају вам за то сведоци. Ево ја ћу пред судом да поновим цео текст и још додајем да је Свети Сава први српски научни и културни радник, и ако преживим робију писаћу протесте преко свих научних центара у свету”,
Видевши да је тврд као камен и да са њим, и поред свих притисака, нема договора комунисти су га осудили на казну затвора у трајању од једанаест година и шест месеци.
Прво су га упутили у которски затвор, где је остао до 1958. године, Пошто је (због нељудских услова које је било тешко издржати и млађем човеку, а камо ли њему који је имао седамдесет година), овде оболео од астме. преместили су га у кућни притвор у манастиру Озрену. Овде је болест ухватила маха па су га превезли у Београд где се неколико дана лечио. И таман када му је било мало боље на клинику је дошла Удба и вратила га у манастир Озрен. Успут се прехладио и поново разболео. После извесног времена, видевши да болест напредује, опет га довозе у београдску болницу, а затим му одобравају да живи у манастиру Ваведењу у Београду.
Године 1960. саопштили су му да је “слободан грађанин”, али му Блажо Јовановић и поред тог саопштења, није дозволио да се врати на Цетиње, рекавши: “да Арсеније, не само да се неће вратити у Црну Гору као митрополит, него док је он жив неће је, ни као туриста, у авиону прелетјети”.
Умро је у манастиру Ваведењу у Београду, 10. децембра 1963. године, где је и сахрањен.
