УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године

 

 
НЕВИНОСТ БЕЗ ЗАШТИТЕ
 
Ево још једне честите и мучне књиге из пера протојереја Сава Јовића!
Честите зато што ce у њој огледа пишчева душа и жеља да сведочи ИСТИНУ, а мучне стога што сс бави отвореним ранама и ожиљцима на телу и души страдалника и мученика који се нађоше на нишану умоболне комунистичке идеологије и њених комесара.
Српска Православна Црква, као хранитељка наше душе и као путоказ ка узвишеним врлинама и моралној чистоти, нашла се на удару безбожника, који су умислили да је њено постојање препрека срећи “напредног човечанства” и “светског пролетеријата”, па су обесно кидисали на храмове и свештенослужитеље.
Странице ове потресне књиге, овог сведочанства наше свеопште и свевидеће несреће, испуњене су речима: смрт, тамнице, мучилишта за свештенике и монахе, пламен и крамп за храмове. Тамо где нису рушени и спаљивани, храмови су у торове и штале претварани, а комесари коње за олтар везивали.
Прота Саво је обухватио дуг период страдања Српске православне Цркве и њеног свештенства читавих четрдесет година, задржавајући се, природно, највише на првим послератним годинама у којима је комунистички удар био најсиловитији.
Аутор је тражио узроке овом насиљу и нашао их у поремећеној памети совјетских револуционара, а нарочито у Лењиновом тајном упутству Молотову и Политбироу почетком двадесетих година прошлог века: како се, без милости, треба обрачунати са Руском Православном Црквом и њеним свештенством! Тај “рецепт” примењивали су српски комунисти од оног часа кад су се дочепали власти.
Тај бич безбожника, огрезлих у злочине, осетили су на својој кожи митрополити и владике, свештеници и монаси, на које је распојасана руља, предвођена партијским активистима, лишених страха од Бога, свакодневно насртала.
Прота Саво цитира и делове писма које је Патријарх Гаврило Дожић упутио Јосипу Брозу у коме захтева да престане прогон, хапшење, премлаћивање свештеника и монаха и скрнављење српских храмова, наводећи, при том, на десетине ужасних примера.
Броз, разуме се, није одговорио на ово писмо.
Невиност Српске Православне Цркве, њених архијереја, честитих српских свештеника и монаха, па и знатан број њених верника остало је без заштите.
Било је, нажалост, и свештеника који су се нашли у служби Брозовог режима.
Физички напади на свештенике, скрнављење храмова, провале, спаљивање светиња и пљачкање црквене имовине била је свакодневна појава на свим просторима тадашње државе.
Прота Саво Јовић у овој својој најновијој књизи наводи шта је која епархија преживела за време комунистичке владавине од 1945. до 1985. године.
Уходе које су свакодневно, из часа у час, пратиле владике и свештенике дојављивале су својим шефовима сваки детаљ, често фалсификујући те извештаје, па је државно-партијска безбедност предузимала најсуровије мере. Остала је тајна како су доушници били плаћени: паушално, месечно, или по глави свештеника! Доушника је, то свакако треба да се зна, било и међу онима који су носили мантију, али не и Бога у себи. Било их је и мећу партијским функционерима!
Свака је реченица у овој књизи потресна, а уз свако име страдалника аутор наводи све оне ужасне призоре мучења и убијања. Све је то саопштено кратко, телеграфски: убијен маљем у потиљак, бачен у набујалу реку, изрешетан мецима из митраљеза, сипали му отров у кафу, убили га чекићем, тукли га до смрти, заклали га од ува до ува…
Посебна поглавља аутор је посветио митрополитима: Јоаникију, Арсенију, Нектарију, Јосифу; владикама: Варнави, Василију, Иринеју, ави Јустину Поповићу… Затим се ређају судбине око 400 свештеника и монаха који су прошли кроз руке ОЗНЕ и УДБЕ.
Овом књигом је прота Саво свим жртвама комунистичке тираније исплео мученички венац славе.
Кад се склопе њене странице у нашем слуху још одјекују речи: тамнице, логори, гробнице, нож у лећа, маљ у потиљак, срушени и оскрнављени храмови…
Оно што би, међутим, неизоставно требало да уђе у нашу свест, у нашу крв, у наше срце и душу, то је сазнање у ком времену и под чијом владавином Србија доживе најдубљу трагедију. То je време комунистичке владавине. Отуда, комунизам треба тумачити као извориште највећег зла које може да задеси народ.
 
Антоније Ђурић

Comments are closed.