УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године
ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ (ЋИРИЋ)
Епископ бачки Иринеј (Ћирић), велики подвижник, родољуб, песник, преводилац и проповедник много је пострадао у току Другог светског рата за време мађарске окупације спасавајући беспомоћни народ од мађарских бајонета, митраљеза, рација и покоља. Ни у најтежим данима нпје хтео да напусти богоповерену му Епархију. И после рата, уместо ослобођења, дочекале су га нове муке комунистичке неслободе и тираније. Одмах су почели да га прогоне, упорно доказујући да ће му ношење крста под њима бити много теже него под фашистима. “Ослободиоци” су га на сваком кораку вређали и провоциралн. Орни, силни и жељни доказивања из дана у дан су му припремали нова “изненађења”. Тако су једном приликом, или боље рећи неприликом, напали на двор у Новом Саду, називајући га фашистом, мађароном и четничким кољачем. Колико је ово троје спојиво јасно је, вероватно, само овим болесним умовима. Настало је каменовање и прштање стакла. Један од тих занесењака је каменом погодио Владику у потиљак. Пао је као покошен и само га је Бог спасао од разјарене и подивљале руље која је хтела, без икаквог разлога, да га линчује.
Међутим, није овде крај његовом страдању. На Преображење 1946. године у селу Оџацима, где је дошао да освети цркву, комунисти су му припремили “свечани дочек”.
Наиме, када је Владика пошао у челу литије око храма, са свештенством и верним народом, ови јуришници су навалили на њега. Опет је потегнут камен, од кога се Епископ срушио на земљу. Попут разјарених звери насрнули су на немоћног Владику, и вероватно би га убили да ђакон Ружић није скочио и својим телом га заштитио. Свештеника Миленка Цвејанова су тада изболи ножем, па је и он у крви пао поред свог епископа. Од силних удараца владика је задобио тешке телесне повреде са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору и болесничкој постељи.
Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.
134
ПРОТОЈЕРЕЈ СЛВО D. ЈОВИЋ
УТЛМНИЧЕНЛ ЦРКВЛ
135
Треба рећи да многи епископи нису хапшени и упућивани на дугогодишње робије, али су зато понижавани, вређани и ометани у свом Архипастирском раду, попут Епископа рашкопризренског, садашњег Патрпјарха српског Павла (Стојчевића), затим Епископа буднмљанскополимског, касније сремског Макарнја (Ђорђевнћа) и браничсвског Веннјамииа (Таушановића) кога су 1945. године, због тога што је хтео одржати парастос Србима и Русима сахрањеним у портн Саборне цркве у Пожаревцу, напале Афежејке и, уз познате пароле оданости Брозу и партији, гађале камењем и бусењем те се, сав у крви и поцепане мантије, морао да склони у двор. Скоро, широм Епархије и на сваком кораку, припреман му је овакав дочек. И камо cpehe да је био једини.
Такође многи свештеници нису осуђивани на вишегодншње тамновање, већ су их судије за прскршаје новчано кажњавали. Са оваквом казном “прошао” је и прота Милован Глоговац, парох панчевачки, Епархија банатска, који је од стране судије за прекршаје проглашен кривим због тога што је у црквеној сали органнзовао предавања теолога, професора, књнжевника, научника и других угледних личности културног и јавног жнвота.
Међутим, joiii је више оних којн нису од стране комунистичких судова осуђивани, као што су: прота Стеван Влачић, парох у Прибоју код Лопара и Јован Благојевнћ, парох у Живиницама, код Тузле, (оба сада живе у Београду), али који јесу годинама подносили прогон обезбожених црвених силника.
И, наравно, скоро да је и немогуће набројати све оне свештенике који су, скоро редовно, за Васкрс, Божић и друге црквене празнике, уместо у храм, морали да иду на војну вежбу, где су их безбожници са апетитом бријали и понижавали.
