УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
МОЛИТВА КОЈА СЕ ИЗГОВАРА УСТИМА, А НА КОЈУ УМ НЕ ОБРАЋА ПАЖЊУ ЈЕСТЕ НИШТА
 
Овде неће бити неумесно да се подсетимо неких тешко разумљивих речи апостола о молитви која се твори духом и умом, и да на тај начин започнемо расуђивање.
У посланици Ефесцима свети апостол Павле саветује да се молимо духом. “Всјакоју (рекао је) молитвоју и моленијем мољашчесја на всјако времја духом” (Еф. 6, 18). Исти овај апостол у посланици Коринћанима каже: “Дух мој молитсја, а ум мој без плода јест”(1 Кор. 14, 14).
Како се то дешава да се човек моли духом, а да његов ум остаје без плода?
Реч “дух” у Светом Писму има различита значења. Понекад се користи уместо дисања, понекад уместо саме душе, понекад уместо неке жеље и намере, како добре, тако и зле, као и уместо неке врлине или мане, као што су: дух смирења, дух љубави, дух милосрђа, и њима супротни: дух гордости, дух мржње, дух среброљубља и друго. Понекад се реч “дух” користи уместо неког дара Светог Духа, као на пример, дух премудрости, дух разума, дух прозорљиовсти и друго, а понекад и уместо самог ума, као што пише исти овај апостол: “Обновљајтесја,” каже он, “духом ума вашего” (Еф. 4, 23).
Када апостол саветује Ефесцима да се моле духом, он овде уместо духа подразумева сам ум који човек који се моли треба да упери ка Богу. Када, пак, пишући Коринћанима говори о духу који се моли и о уму, који остаје без плода, на овом месту уместо духа подразумева глас и људски дах, као да им говори: какве користи имате, Коринћани, од тога ако се молите само гласом вашег даха, а ваш ум не обраћа пажњу на молитву, већ сањари о нечему другом? Каква је корист говорити много језиком, а умом не обраћати пажњу на оно што се говори, ако чак и на хиљаде речи изговориш језиком, о човече! Каква је корист од тога ако из свег грла, колико год ти дах дозвољава, певаш, а ум твој не стоји пред Богом и не види Га, већ скреће у помислима на друго место? Оваква молитва ти неће донети никакву корист, неће је Бог услишити, и остаће јалова. Добро је расудио и свети Кипријан говорећи: “Како хоћеш да те чује Бог, када ни сам себе не чујеш? Желиш да те се Бог сети када се молиш, а сам на себе заборављаш?” Апостол на овом месту Коринћанима, а уједно и нама, даје себе као пример говорећи: “Помољусја духом, помољусја же и умом; воспоју духом, воспоју же и умом” (1 Кор. 14, 15). Када се, – каже он тако, – молим језиком и гласом, који изазива мој дах, морам да се молим и умом.

Comments are closed.