УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
СПОЉАШЊЕ И УНУТРАШЊЕ ДЕЛАЊЕ
278. “Ако унутрашње делање по Богу не помогне човеку, узалуд се он труди и у спољашњем.”
279. Брат је упитао аву Агатона: “Реци ми, ава, шта је веће: телесни труд или чување срца?” Ава му је одговорио: “Човек је попут дрвета: телесни труд је лишће, а чување срца – плод.” Пошто, по Светом Писму “всјакоје древо, јеже не творит плода добра, посјекајемо бивајет и во огањ вметајемо” (Мт. 3, 10) очигледно је да сву бригу треба да усмеримо на плод, т.ј. чување ума. Међутим, потребан нам је и покров од лишћа и украс, т.ј. телесни труд.
280. У манастиру се одвијају два живота: један је унутрашњи, а други је спољашњи. Сва послушања која се дају у манастиру тичу се спољашњег живота. Онога ко не зна да су ова послушања неопходна само због тога што у манастир доносимо и тело и да дело спасења душе мора да се одвија својим током, али заједно са овим послушањима од првих корака манастирможе да одбије, због тога што он сматра да ова послушања не одговарају његовом циљу и његовој намери или пак, остајући у манастиру он свецело монаштво може да ограничи само на ова послушања… и трудиће се узалуд, не учинивши ни корак ка очишћењу и усавршавању своје душе…
Посветите себе животу у којем ће руке и ноге радити једно, а душа ће се бавити другим, уколико жели да се спаси.
281. Обратите пажњу још и на то да здравље не зависи само од хране, већ највише од душевног мира. Живот у Богу, одрешавајући човека од мирских валова, миром осењује срце, а тако и тело у целини држи у здравом устројству…
У животу нису главна дела, главно је расположење срца усмерено ка Богу.
282. Постоје два пута да човек постане једно с Господом: делатни и созерцатељни. Први је за хришаћане којима су упућени на оно што је везано за свакодневни живот, а други за оне који су оставили све што се тиче само свакодневног живота. У стварности ни први не бива без другог, ни други без првог. И први морају у својој мери да се држе и созерцатељног пута… Писао сам вам: навикавајте да се увек сећате Господа и да ходите пред лицем Његовим. То и јесте созерцатељни део…
Поставља се питање како држати пажњу на Господу приликом обављања послова. Овако: ма какво дело, велико или мало да радите, држите у уму да вам Сам Господ Који је свуда присутан заповеда да га радите и да гледа како га радите. Тако сматрајући сваки посао ћете обављати с пажњом и сећаћете се Господа. У томе је читава тајна успеха у погледу главног циља делања у вашој ситуацији. Изволите да то схватите и да се тако поставите. Кад се тако поставите и мисли ће престати да лутају тамо и овамо…
Због нечега вам ништа не полази за руком? Мислим да је то зато што желите да се сећате Господа заборављајући на свакодневне послове. Међутим, свакодневни послови се провлаче и улазе у свест и потискују сећање на Господа. А треба да радите обрнуто: да се бринете за свакодневне послове, али као о Господњем задатку и као пред Господом. Тамо вам ништа не полази за руком… а овде ће и једно и друго бити исправно.
283. Кажу вам: “Већа је заслуга када се неко подвизава у метежу свакодневице него кад се спасава у осамљености.” И ви то немојте негирати. Они који се истински подвизавају немају у виду заслуге, већ се старају само за то да се очисте од страсти и страсних осећања и помисли.
Том циљу погодује живот у општењу с другим људима, зато што он представља истинско искуство борбе са страстима и њихово савлађивање. Ове победе ударају страсти у груди и у главу, а њихово понављање ће ускоро до ногу потући страсти. У осамљености борба бива само мислена, она бива исто тако слабог дејства као ударац крила муве. Због тога убијање страсти у осамљености дуже траје. И не само то, оно готово никада не бива право убијање већ замирање, замирање на неко време, до случаја сусрета с предметима страсти… Притом се дешава да се страст одједном разгори као муња. И дешава се да неко кога дуго времена у осамљености страси нису нападале, одједном пада. А онога ко до спокоја од страсти није дошао кроз мисаону, већ кроз стварну борбу њихов случајан напад неће поколебати. – Ево на основу чега нам људи искусни у духовном животу заповедају да савладамо страсти истинском борбом с њима у општењу с другима и да се тек после тога осамимо.
284. Руке и ноге нека се баве послом, а мисао Богом – ово је прави постојан човек.
Унутрашње треба подешавати од јутра – чим се очи отворе. Треба га чувати цео дан, увече зарејати и тако заспати.
Не могу сви на исти начин да смање спољашње односе и уреде све на исти начин – постоји спасоносни оквир живота.
Када дође унутрашња молитва она може делимично да замени боравак у храму, али унутрашњу молитву ништа не распламсава тако као храм.
285. Трудите се да утишате мисли о свакодневном животу. Тражите такво устројство да се телом бавите уобичајеним пословима, а да духом увек будете с Господом. Милостиви Господ даје безбрижност, по којој се све ради у своје време, али ништа човека не брине и не мучи. Тражите, молите и даће вам се.
286. Повиге сваке врсте треба носити тако да за њих не зна нико у манастиру. Чим сазнају то није добро. Немојте мислити да скривеност – да се ништа не види и не зна – није строго неопходна. Не: потребна је строго-престрого. Подвиг о којем се звони на сва звона је пуст, не вреди ни паре.
287. Спољашњи труд и подвизи су средства, они су драгоцени само онда када доводе до циља и када их циљ захтева. И не задржавајте мисли на њима, као да они нешто значе. Главно је у осећањима и расположењима. Управо на њих обратите сву пажњу ако сте се већ утврдили у спољашњем начину живота. Смирење највише пазите и молите се да вам оно буде дато, и сами себе чешће муштрајте у правцу самопонижења. Чим се пробудите потрудите се да осетите да ништа не вредите, а онда се цео дан трудите и да будете такви. Стајући на молитву и приступајући Господу пре свега се понижавајте. Ко се и Коме усуђује да се обраћа и да с Њим разговара људским речима?! – Радујте се када дође понижавање спољашње, нежељено. Прихватајте га као нарочиту милост Божију. Одредите себи за меру да сте када сте собом потпуно незадовољни у добром чину, а чим дође и најмање осећање задовољства собом, и почнете себе да сматрате за нешто, знајте да нисте како ваља и онда почните да муштрате себе. Господа ради не заборављајте ову тачку. Све друго је ништа када овог нема. Било је људи који су се само смирењем без подвига спасили, а без смирења се нико није спасавао и не спасава се.
288. Своју пажњу најмање задржавајте на спољашњим подвизима. Иако су неопходни, они су само скела. Јесте да се зграда гради између ње, али она није зграда. Зграда је у срцу. На делање срца усмерите сву своју пажњу.
Прва помисао искушавања која почиње да удара у вама биће задовољство собом; за њим ће доћи унутрашње узношење себе или трубљење пред собом, а даље разметање пред другима. Разумевајте ове путеве. Читајте Макарија Великог, и нарочито Лествицу, где је много тога речено о разликовању помисли. Једно исто дело бива пријатно и непријатно Богу, у зависности од помисли. Учите.
289. Послушање против своје воље назвали сте махиналним послушањем. У ствари дешава се да само послушање које се чини упркос својој вољи и својим размишљањима плодотворно делује на стварање карактера.
Ако се нешто ради по жељи срца, какво је то послушање? Ту је своја воља и свој укус. Само питање много прикрива оваква дела. Право послушање се слуша, а да човек не види разлог и без обзира на то што то не жели да ради. Оваквом послушању је обећана посебна благодат – благодат чувања од сваке штете приликом извршавања послушања. Када се послушање врши ради Господа Господ на Своју бригу узима послушника и пази на њега.
290. Ма шта да вам заповеда, радите без унутрашње побуне, са свом радошћу, као заповест Божију. Урежите дубље у своје срце подвучену реч и радите тако како она каже. Сваку наредбу примајте као реч која иде директно од Самог Бога и испуњавајте је као дело Божије, као пред Богом, са свом усрдношћу и пажњом, не као да радите за човека, већ Бога Свевидећег, плашећи се суда који је изречен за оне који дело Божије чине с немаром (Јер. 48, 10). Запамтите то, молим вас, тврдо.
Сада обратите пажњу на измену домостроја Божијег о вама и не допустите себи да поступите упркос намери Божијој. Шта је било раније? – У цркви сте стајали издвојено, било вам је згодно, само сте се молили и загревали у молитви; у келији такође – главно је била молитва и молитва. Сад је у цркви посао и код куће је посао. Мислите ли да је то случајно? Не. Господ вам нуди да учините други корак. Раније сте имали топлу молитву – без дела послушања; сада се учите да пребивате у истој таквој молитви – у послу. Ово од вас жели Господ. Довијајте се. И раније сте радили, а сад треба више. Треба и посао радити и умом од Бога не одступати, т.ј. бити тако као да стојите на молитви. То је закон: рукама радите посао, а умом и срцем будите с Богом. Пишите, а умом од Бога не одступајте, и топлини не дозвољавајте да се смањи и трезвености да ослаби. Исто је и када прислужујете у цркви. Како да вам то успе, научиће вас посао. И ето, стећи ћете ново искуство, и још више ћете се учврстити у унутар-пребивању.
291. Чинило вам се да је било боље када нисте имали писарско послушање. Ту се крије обмана. Беспоговорно послушање и оно што је у супротности с нашим укусом је драгоценије од свих подвига и може бити разорно само уколико се невешто обавља, као што је код вас било, и то углавном само на изглед. У ствари, труд самоодрицања Господ увек награђује. Олако гледате на вашу тврдоглавост у погледу послушања. Јуче сте давали завет да ћете у свему слушати игуманију, а данас одбијате да носите тако лако послушање, с којим можете да изађете на крај. Зар се тако завет испуњава? Реч о послушању вам је завет с обитељу и основа ваше ризе. Сада је тај завет разорен и сами сте себе избацили из чина у који сте једном ногом већ тако рећи ступили. Треба да се кајете и да плачете због овога. Јер због овога ваше унутрашње устројство мора бити разорено и можда је већ разорено, иако се наизглед гради. Треба вас казнити.
Изволите да чините по три метаније са сузама молећи Господа да опрости непослушници и преваранткињи, која на речима обећава једно, а у ствари ради друго. Кајте се на исповести: то није мисаони, већ фактички грех. И Бога молите да Он да мисао коме треба да вам опет дају то послушање и када вам буде дато или остављено да га ви обављате престаните с метанијама. Међутим, матери о томе не говорите.
292. Пишете: “Радим као почетник, с искушеницима.” – Не схватам, какав је то посао? – Добро дело или дело које не заслужује одобравање оно може бити само у зависности од духа, с којим се обавља. На то и гледајте и у складу с тим се понашајте.
Кад видите да вас келвећу прихватајте то као лековито блато. Добро чините што не губите братско расположење према онима који вам дају овај лек.
293. Ваша лењост за духовна занимања потиче од жара с којим сте се латили посла. Не бавите се превише послом, јер ће вам се у супротном случају помутити у глави. После помућености у глави и у срцу ће вам постати мутно.
294. Телесни труд смирава, испуњава паузе, а мислима не да да лутају. Добро је заменити га метанијама, – то је најбољи рад. Међутим, да ли је то увек могуће? Египатски старци су од ујутру до увече седели за послом, у умној молитви и богомислију. Молитвено правило су обављали ноћу. А свети Исак Сирин није расположен према раду: он каже да га одваја од Бога. То је тачно, када је посао компликован, а кад је једноставан – није ништа страшно.
295. Свака врста и поредак посла су добри ако подстичу пажњу према Богу. Нема разлога да се прави распоред послова. Чим неки посао не храни молитву треба га оставити и узети други. На пример, отворили сте књигу и почели да читате – не иде. Оставите је, узмите другу. Ако ни та не иде, узмите трећу. Ако ни та не иде, оставите читање и правите метаније или размишљајте. Треба имати рукодеље које не одвлачи пажњу… Када је пажња према Богу жива и иде унутрашња молитва, боље је да човек ништа не започиње (кад је код куће), него да седи или корача, или најбоље је да стоји пред иконама и да се моли; кад пажња почне да слаби, треба је распламсати читањем или размишљањем. Правила су потребна онима који ступају у манастир, да би се навикли на манастирске послове и занимања. Затим, када дођу до неких унутрашњих осећања, а посебно до срдачне топлине, правила им нису тако строго потребна. Уопште, не треба се прекомерно везивати за правила, већ треба бити слободан у односу на њих, имајући једну намеру: да пажња према Богу испуњена свештеним страхом не оде.
Тело стално треба држати у стању приправности, као што је војник на паради, никако не дозвољавајући себи раслабљивање удова, не само приликом ходања и седења, већ ни приликом стајања и лежања.
Све послове, и велике и мале треба обављати тако као да око Божије гледа како се шта ради. Сваког ко долази или сваког кога сретнеш треба да гледаш као да га је Бог послао. Прво питање у теби нека буде: шта Господ жели да учиним с њим или за њега? Свакога треба примати као образ Божји, с поштовањем и са жељом да се том човеку учини добро.
Суровост према себи, спремност на сваку услугу другима и потпуно предавање себе Господу с молитвеним пребивањем у Њему – јесу производитељи духовног живота.
296. Дотакли сте се послова. Оне своје послови који нису по послушању, већ по вашој вољи можете распоредити тако да вас нимало не одвлаче од унутрашњег делања. У овоме се придржавајте светог Исака Сирина. Он није наклоњен раду и дозвољава га само у случају нужде, ретко. Јер он одвлачи ум. Треба стећи нарочиту навику да посао не би одвлачио ум. Човек не може да не ради. Постоји природна потреба за радом; међутим, човек не сме ни превише њиме да се бави. Египатски монаси су цео цан радили, али умом нису одступали од Бога.
297. Нисте ваљда прекидали и молитву у срцу? Не, вероватно сте и ту допустили губитак: јер да сте умом стајали пред Богом и падали ничице у срцу смирено пред Њим не бисте осетили како се прекида молитвено дело. Закључујем да сте се расејали: превише сте се забавили послом и он је из главе избацио све остало, чак и оно најпотребније. Дакле, лоше сте обавили своје послушање. Требало је да га испуњавате и да притом не дозволите да вама овлада унутрашња испразност и да усрдно радећи држите срце поиздаље – да буде слободно, и да не скрећете пажњу са свог главног посла.
298. Учите се да све што радите радите тако да то разгорева, а не хлади срце: треба и читати, и творити молитву и радити, и општити с другима, држећи се једног циља – не доводити себе до охлађености. Убацујте непрекидно дрва у своју унутрашњу пећ кратком молитвом и чувајте осећања, да кроз њих не би излазила топлота. Спољашњи утисци тешко могу да се ускладе с унутрашњим делањем.
299. Лоше је прекомерно се везати за читање. То не води на добро и подиже неки зид између срца и Бога. Притом се развија радозналост и погубна жеља да се све зна.
300. Ево свих метода којима се у нама истребљују страсти – час нашим сопственим умно-делатним радом, час уз помоћ руководитеља, час то чини Сам Господ. Већ је било истакнуто да без мисаоне унутрашње борбе, спољашња борба не може бити успешна; исто треба рећи и за борбу под руководством, а такође и о очишћењу по Промислу. Дакле, унутрашња борба мора да буде непрекидна и непромењива. Она сама нема такву снагу, али када је нема и све друго је без дејства, није на корист. И делатници, и страдалници, и они са даром суза, и искушеници су пропадали и пропадају због недостатака унутрашње борбе или чувања ума. Ако се притом сетимо и онога што је раније речено о унутрашњем позитивном делању, у потпуности ће се открити сав значај унутрашњег делања, и свакоме ће бити јасно да је оно полазиште, основа и циљ васцелог подвижништва. Све наше делање може бити садржано у следећој формули: сабравши се у себи, усправи духовну свест и животну делатност и у том расположењу корачај предвиђеним спољашњим делањем под руководством или Промислом; међутим, притом са строгом и напетом пажњом уочавај и прати све што се унутра дешава. Чим се роди страстна побуна терај је и побеђуј, и мислено и делатно, не заборављајући да разгориш у себи скрушен дух, који пати због својих грехова.
Овде треба да буде сконцентрисана сва пажња подвижника, да се он подвизавајући се не би расејавао и био као везан или опасан преко бедара својим посмислима. Хођење с оваквим унутар-пребивањем и стражењем јесте трезвено хођење, а наука о овоме јесте наука трезвености. Сада је јасно због чега су сви подвижници сматрали да је главна подвижничка добродетељ – добродетељ трезвености, и зашто су оне који је нису имали сматрали јаловима.
301. Човек не сме да се ограничава само делатним животом, он притом треба да се бави умозритељним стварима (умовањем), да би њима стално и одржао одговарајуће унутрашње устројство. Обавезно треба сјединити делање с умозрењем (умовањем) и умозрење (умовање) с делањем. Када су у вези они брзо покрећу душу напред, омивајући је од рђавог и укрепљујући је у добром. Погледајте у причама оне који су достојни сећања – аву Јована Колова и аву Пимена. То ћете наћи у свим подвижничким делима.
302. Дакле, нека свако себе учи и нека пажљиво слуша речи истине Христове и оне ће се уселити у њега. Због тога нека чита, размишља, учи на памет, осећа, заволи и даље спроводи у живот. Ово последње је максимум обучавања себе. Док тога нема, не може се за некога рећи да је нешто научио, чак и ако реч Христову зна на памет и добро расуђује. Због такве мане свети Павле је прекоревао Јевреје у посланици Римљанима: Научаја иного, себе ли не учиши? (Рим. 2, 21). Ко је такав у њега се није уселила Христова реч и не живи у њему…
Очигледно је да свако међусобно обучавање доноси плод само онда када притом свако и сам себе учи и уразумљује, т.ј. кад саслушавши речено или прочитано, приморава себе да не само тако размишља, већ и да осећа и поступа…
Јер, тек се тада у некога усељава реч Христова када он успева да присили себе и да верује и живи у складу с њом…
Безумно поступа онај ко усрдно чита реч Божију, али је не разматра, ко је не доводи до осећања и не спроводи уживот. Она тече код њега као вода по олуку и протиче кроз њега, не таложећи се у њему и не усељавајући се у њега. Човек може цело Јеванђеље и цео Апостол да зна напамет, па да се ипак у њега не уселе речи Христове због тога што их неразумно проучава. Неразумно чини и онај ко само ум обогаћује речју Христовом, а не мари о усклађивању срца и живота с њом. Она код њега остаје као песак насут у главу и сећање, и лежи тамо мртва, а не живи. Она живи само онда када се претвара у осећања и живот; а тога код њега нема. И зато се не може рећи да она у таквом обитава.
303. “И всје јеже ашче што творите словом или дјелом, всја во имја Господа Иисуса Христа, благодарјашче Бога и Оца Тјем” (Кол. 3, 17).
Трећи метод који треба примењивати да би чоовек имао свој живот скривен у Богу јесте да се све твори у име Господа. Од прва два – читање Светог Писма и усвајање откривених истина истерује испразне и нечисте мисли и испуњава ум добрим помислима о божанским стварима, а молитва ствара навику да се човек увек сећа Бога или да ходи у присуству Божијем. И једно и друго држи пажњу и осећање скривенима Богу. Изгледа да је то довољно? Изгледа, али није. Ако се у дејству оставе само ове две методе оне неће довести до горе наведеног циља. Човек није само мисао и осећање, већ је најпре дело. Он је биће које се увек креће и непрестано делује. Међутим, свако дело привлачи пажњу и осећање. Онај који делује сав је у делу. Услед тога се и боготражитељ због дела, без којих се не може бити, неизбежно одваја од Бога мишљу, а за мишљу и осећањем. Дела га спуштају с неба на земљу или изводе из скривености у Богу у видљиве односе, јер су готово сва наша дела видљива, теку у тварном реду, међу чулним стварима. Одавде следи да ће, ако се човекова дела не усмере тако да и она служе као средство за задржавање живота скривеног у Богу, и прве две методе остати без плода и да чак ни саме не могу да иду онако како треба. Дела ће се непрестано разграђивати – и дело изучавања Светог Писма и дело молитве. Ево, апостол управо наведеним речима учи како да се и дела обрате у средство за скривање живота у Богу, а то је – све чини у име Господа. Ако се тако настројиш ни од Господа нећеш одступити ни мишљу ни осећањем. Јер све творити у име Господа значи све творити у славу Његову, у жељи да Му се угоди тачно испуњавајући Његову вољу коју је човек спознао, чак и у најмањем. А притом ће удови тела као оруђа радити посао, а мисао и осећање ће бити обраћени ка Господу с бригом да се оно што се чини уради тако да буде Госопду угодно и тако да послужи у славу Његову.
И овај метод је бољи за постављени циљ него прва два и његов успех зависи од успеха у овоме. Јер су они својства мисленог. Мислено пак улази у сок и крв кроз дело. Дело таложи мислено унутар људске природе. Када се дело које човек чини освећује његовим усмеравањем ка Богу онда у његовом делању неки божанствени елеменат улази у све силе и органе који учествују у његовом обављању. Што је више таквих дела тим више божанствених елемената улази у човекову природу. А затим га они и целог испуњавају и на тај начин читава природа постаје погружена у божанствено или скривена у Богу. У складу са утврђивањем усмерења овакве врсте дела молитва и богомислије постају стабилнији. Они утичу на то да се дела у славу Божију, а овај смер као уздарје њих саме учвршћује и уређује.
Све што чинимо апостол је обухватио у оквиру два термина: словом и дјелом. Речи се изговарају устима, дела се творе осталим удовима. Од кад се пробудимо док не заспимо и једно и друго треба непрестано да користимо. Говор у нама тече готово без престанка, ни други покрети тела се такође не прекидају. Каква је богата жртва Богу ако се се то усмери у славу Божију?! Обраћањем речи у славу Божију истерује се не само злорекост, већ и празнословље и оставља се једно – оно што служи за поучавање братије или – у најмању руку – оно што не служи њиховом разарању. Овоме треба додати и молитвословље. У сразмери са обраћањем дела у славу Божију, неће отпасти само лоша дела, већ и она дела која се чине из похоти и раздражености; она не треба ни да се помињу међу хришћанима, али се указује на дух, у којем треба да се чине ваљана, дозвољена и корисна дела. Овим се из круга делатности истерује свако самоугађање и служење свету и његовим злим обичајима.
Све чинити у име Господа значи све обраћати у славу Његову, старати се да се све чини тако да Му то буде угодно, са свешћу о томе да је то по Његовој вољи и још – свако дело окруживати молитвом упућеном Њему, с молитвом започињати, молитвено радити и молитвено завршавати, на почетку молећи за благослов, у току рада тражећи помоћ, а на крају узносећи благодарење, као Савршитељу у нама и кроз нас Свог дела.
304. Живот хришћанина на земљи јесте низ страдања. Човек мора да се бори са својим телом, са страстима, с духовима злобе. У овој борби је наша нада. Наше спасење је Бог наш. С надом у Бога човек треба са трпљењем да издржава време борбе. Искушења као да мељу човека, претварајући зрно у брашно. Она нам се допуштају по Промислу Божијем, ради наше велике душевне користи: од њих добијамо срце скрушено и смирено, које Бог неће понизити.
