УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
КАКО СПОЗНАТИ СЕБЕ?
266. Какав сте панегирик себи исплели: рђава, лукава, нестална, незахвалне, горда, срдита, не умем Богу да се помолим… је веома добар. Треба додати: ни за шта нисам и ништа не вредим. Чешће га понављајте – и то тако да говори душа, а не да ум сакупља по сећању. Јер постоји или бива у нама високо мишљење о себи, које лежи веома дубоко.
У том случају наведене речи или њима сличне изговара језик или сећање… а на души се држи: “несам јакоже прочије”. И то је чудно што се ово лукавство наше душе готово не може приметити. Тако се оно скрива док га Господ једном не извуче на површину и док га не покаже у свој ругоби. Сами треба да се досећамо да је оно присутно макар из тога када прекорне речи других, које нам говоре у очи и иза леђа изазивају у нама непријатност и нерасположење према онима који их говоре. Изволите да утврдите каква душа бива у таквим случајевима. Притом велику сметњу представља самооправдавање.
267. Изволите да запишете у сећању да од тренутка када се пробудите до момента када затворите очи да спавате све време треба проводити тако да читав дан представља непрекидан ланац дела самопожртвовања и то све Господа ради, пред Његовим лицем, у славу Његову. Актови самопожртвовања нису нешто огромно, већ се одвијају међу уобичајеним свакодневним пословима и састоје се у унутрашњим одлукама и заокретима воље. Они могу бити у виду сваке речи, погледа, окрета и сваке ситнице. Њихова одлика јесте – не допуштати угађање себи ни у великом ни у малом, већ у свему ићи упркос себи.
268. Погледајте да ли у вама можда постоји осећање сопствене вредности, то јест, осећање сопственог значаја, или обрнуто, одсуство осећања да сте ништа. То је најскривеније осећање, али оно покреће све у животу. Од њега потиче први захтев да све буде по нашем, и чим не бива тако, ропћемо на Бога, а на људе се једимо.
269. Када постоји осећање сопствене вредности оно не само да помућује односе међу људима, већ и односе према Богу чини мучнима, – оно је лукаво као демони и спретно се прикрива смиреним речима, кријући се у срцу. Жалите се затим на високо мишљење о себи и узношење себе… То су дечица-првенци осећања сопствене вредности.
270. Онима који су ступили на пут служења Богу почињу да се дешавају посебна искушења. “Одужи се страстима,” рекао је свети Исак Сиријски, “борбом против њих.” На попришту борбе дешавају се победе и порази. Поразе треба лечити покајањем. Оно их лечи на потпуно задовољавајући начин.
271. Права самоспознаја јесте јасно виђење својих недостатака и немоћи у тој мери да је њима све испуњено. И обратите пажњу на то да што више видите себе као рђаву и достојну сваког прекора, тим више напредујете.
272. Треба знати да је усхођење ка савршенству за ревнитеља невидљиво: он се труди у зноју лица, али као да је без плода – благодат гради своје дело скривајући га. Људски вид, око, једе добро. Самом човеку преостаје само једно – виђење своје рђавости. Пут ка савршенству јесте пут ка сппознаји да сам и слеп и убог, и наг, с чим у нераскидивој вези стоји скрушеност духа или бол и жалост због своје нечистоте, која се излива пред Богом, или што је исто то – непрестано покајање. Покајничка осећања су одлика истинског подвижништва. Ко од њих скреће и избегава их скренуо је с пута. У полагању темеља новог живота било је покајање; оно и у узрастању треба да буде и да зри заједно с њим. Онај ко зри свестан је и спознаје своје покварености и греховности и удубљује се у скрушена осећања покајања. Сузе су мера успеха, а непрестане сузе – знак скорог очишћења.
273. Одредите себи за правило: 1) Сваког тренутка очекујте непријатност и када дође дочекујте је као жељену гошћу 2) Када се дешава нешто што је противно вашој вољи, спремно да вас огорчи и раздражи брже трчите пажњом према срцу и колико год можете трудите се да не допустите да се поново роде та осећања, трудите се и молите се. Ако не допустите да се роде та осећања, све је свршено: јер све потиче од осећања; ако се она роде макар у малој мери, одредите себи да ако је могуће ништа не говорите и не чините док не истерате та осећања, а ако не можете да не говорите и не радите трудите се да не говорите и не радите по тим осећањима, већ по заповести, како Бог заповеда, кротко и тихо – као да ништа није било. 3) Свако очекивање престанка оваквог поретка избаците из главе, и спремите се на непријатности до краја живота. Не заборавите! Ово је веома важно. Ако тога не буде трпљење не може да се учврсти. 4) Свим овим чекићима додајте: држати љубазан поглед, тон говора пун љубави обраћање с љубављу. И главно – на све начине избегавајте да их подсећате на неправичност. Радите тако као да ништа није од њих потицало… Навикавајте се да стално чувате сећање на Бога.
274. И заборавио сам да вас подсетим да утиске који нису у складу са устројством које сте прихватили треба одмах изглађивати – одмах, чим се појаве, не одлажући ни до вечери, а још мање на дуже време. Ова ствар је проста: сићи у срце, где је остао утисак, одбацити га нерасположењем према њему, и истовремено се против њега молити Господу. – И тако радити док не прође.
275. Узмите за правило: ни страсној помисли, ни осећању, ни жељи својом вољом не попуштајте, већ их терајте с потпуном мржњом одмах чим их приметите. И увек ћете бити невини пред Богом и пред својом савешћу. Биће у вама нечистота страсти, али и невиност.
276. Поред других метода, најјаче средство за очишћење морају бити муке и непријатности које ћете стално осећати, а које Бог устројава, и дух скрушености који Он даје. Оно је по сили једнако руководитељу и уколико њега нема, довољно је да га замени, па и замењује га код човека верујућег и смиреног. Јер је у таквом случају Сам Бог руководитељ, а Он је без сумње мудрији од човека. Код светог Исака Сирина се подробно приказује како Господ постепено уводи онога ко се очишћује све више и више у патње које га чисте и како у њему разгорева дух скрушености. С наше стране се захтева само вера у благо промишљање и спремно, радосно, захвално прихватање од Њега свега што нам шаље. Недостатак овога одузима очишћујућу силу случајева који изазивају патњу, не пропуша је до срца и дубина наших… Без спољашњих патњи човек тешко може да се избори против гордости високог мишљења о себи, а како се без суза и скрушености избавити од унутрашњег егоизма и фарисејског самооправдавања? Онај ко нема ово прво код апостола се сматра прељубочинцем.
277. Нека сви осуђују, али ако Бог оправдава у савести, сви ови судови су ништа. Причао ми је један од пажљивих посматрача да ће људске речи, ако се не ухвате за нешто заиста лоше, стајати мало изнад човека као облак који не доноси кишу и отићи. И њихов траг ће нестати и више их се нико неће сећати. Исто ће, мислим, бити и с вама.
