УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
ГОРЕЊЕ ДУХА
 
157. 1 Сол. 5, 19. “Духа не угашајте…” Обично човек живи у безбрижности и не труди се да служи Богу и спасењу. Благодат која зове ка спасењу буди грешника који спава; он, послушавши овај зов са осећањем покајања, долази до решености да свој преостали живот посвети делима угодним Богу и да тако остварује своје спасење; ова одлука се показује у ревности која постаје моћна, када се с њом спаја Божанствена благодат посредством Божанствених тајни. Од овог тренутка хришћанин почиње да гори духом, то јест да стално ревнује за тим да испуни све на шта му савест указује као на вољу Божију. Ово горење духа се може подржавати и појачавати, а може се и угасити. Оно се пре свега разгорева делима љубави према Богу и ближњима која чине суштину овог духа, уопште, верношћу свим заповестима Божјим са спокојством савести, душевно-телесним подвизима без жаљења себе, молитвом и Богомислијем. Гаси се одступањем пажње од Бога и дела Божјих, неумереним оптерећивањем себе свакодневним пословима, попуштањем чулним задовољствима, угађањем плоти и похоти, пристрасностима. Ако се угаси овај дух угасиће се и хришћански живот… Свети Златоуст нашироко расуђује о овом горењу духа. Наводимо укратко његове речи:
“Некаква густа магла и мрак и облак су разливени над читавом земљом. Указујући на то апостол је говорио: “бјесте иногда тама”. Нас окружује ноћ тако рећи, без месеца, и ми у тој ноћи ходимо. Бог нам је дао јасно кандило запаливши у нашим душама благодат Светог Духа. Међутим, примивши ову светлост једни су постали јаркији и јаснији, као на пример, Павле, као Петар, као сви свеци, а други су угасили, као пет девојака, као они који су претрпели бродолом вере, као коринтски блудник, као отпали Галати. Зато Павле сада каже: Духа не угашајте, т.ј. дар, зато што он обично тако назива дар Светог Духа. А гаси га нечист живот. Јер слично као што када неко налије воду или баци земљу на светлост у светилник или чак ништа такво не радећи, када само излије из њега уље – гаси се светлост, тако се гаси и дар благодати. Ако си донео земаљско, ако си се препустио бригама о пролазним делима већ си угасио дух. – Пламен се гаси и онда када недостаје јелеј, управо, када не творимо милостињу. Пошто је он сам дошао теби по милости Божијеј, онда, када не налази у теби овај плод одлеће од тебе. Јер он не пребива у души немилостивој.
Дакле, немојмо га гасити. Свако рђаво дело гаси ову светлост: и злорекост, и увреде и све томе слично. Као што се дешава с ватром – да је уништава све оно што јој је туђе, а да је све сродно с њом појачава – тако бива и с овом светлошћу.”
Овако се открива општехришћански благодатни дух, који због покајања и вере силази у душу сваког у тајни Крштења или се враћа у њу у тајни покајања. Огањ ревности чини његову суштину. Међутим, он може да има различита усмерења у зависности од човека. Код једног се он у потпуности усмерава на исправљање себе у строгим подвизима, код другог, пре свега на дела љубави, код трећег – на уређивање хришћанског друштва, код четвртог на ширење јеванђељског учења проповеђу, као на пример у Аполосу, који горећи духом глаголаше и учаше известно јаже о Господе (Дап. 18, 25).
У свим овим смеровима не гасити дух значи не гушити његове захтеве, сугестије и стремљења, већ их благоразумно задовољавати окрећући све у славу Божију, на своје спасење и спасење братије у Господу.
158. Ст. 12. “Упованијем радујушчесја, скорби терпјашче, в молитвах пребивајушче.”
Ево знакова горења духа! “Онај ко гори духом усрдно служи Владици, очекује насладе добрима којима се нада и савладава искушења која наилазе, супротстављајући њиховим нападима трпљење и непрестано призивајући у помоћ Божанствену благодат” (Бл. Теодор.) “Све ово служи подржавању оног огња (т.ј. горења духа)” (св. Златоуст).
“Упованијем радујушчесја.” Од првог тренутка буђења духа благодаћу, свест и стремљење човека прелазе од твари ка Богу, од земаљског ка небеском, од пролазног ка вечном. Тамо, у тој области је његово благо, тамо је и срце његово. Он овде ништа не чека, све његове наде су с друге стране. Његово срце отпада од овдашњег, ништа од овога га не привлачи, он ништа овде не чека, ничему се не радује. Радује се будућим добрима, за којима несумњиво чезне. Ово преношење добара и нада срца јесте суштинска одлика пробуђеног и горућег духа. Оно човека чини суштински дошљаком на земљи, који трага за отаџбином, небеским Јерусалимом. Сви хришћани, пошто су добили благодат, треба да буду такви. Зато апостол и на другом месту свима заповеда: Ашче убо воскреснусте со Христом (т.ј. ако сте оживели духом Христовом благодаћу), вишних ишчите, идјеже јест Христос одеснују Бога сједја. Горњаја мудрствујте, а не земнаја. Умросте бо (т.ј. умрли сте за све земаљско, тварно и пролазно), и живот ваш сокровен јест со Христом в Боге (Кол. 3, 1-3).
159. Духом горјашче… Сви смо ми примили благодат у Крштењу и Миропомазању. Зато би требало да горимо духом, који се оживљава благодаћу Светог Духа. Зашто не можемо да кажемо да горимо духом? – Зато што се углавном или искључиво бавимо душевним, свакодневним, грађанским; зато је дух затрпан, иако и даје на знање да је ту. Да би се разгорео дух човек треба да постане свестан погрешне усмерености наше делатности, најпре према земаљском и свакодневном, да се удубљава размишљањем у созерцавање Божанског, светог, небеског и вечног, а главно је – да почне да ходи у делима која се називају духовнима. И запалиће се дух: јер се свим овим разгорева дар благодати која у нама живи. Овако тумаче свети оци и учитељи наши. Свети Златоуст набројавши врсте појачане делатности затим додаје: “Ако будеш имао све што је набројано привући ћеш Духа. А ако у теби буде Дух, учиниће те ревносним за све набројано. Када те запале Дух и љубав све ти постаје лако. Зар ниси видео колико је свима страшан во када је на његовим леђима запаљен огањ? Тако ћеш и ти постати неиздржив за ђавола ако узмеш оба ова горионика (т.ј. благодат Духа и љубав…” Потпуније о овоме говори блажени Теодорит: “Духом је апостол назвао дарове (благодати, која подстиче наш дух) и заповедио да му наша усрдност даје храну као дрва огњу (подразумева се размишљање о Божанском и духовна дела). Исто он говори и на другом месту: духа не угашајте (1 Сол. 5, 19).
Дух гасе они који су недостојни благодати, зато што немајући чисто око ума не примају онај зрак. Тако и за слепе по телу тама бива и светлост, и они дању служе мраку. Због тога нам апостол заповеда да горимо духом и да имамо ватрену љубав према Божанском.”
160. Човек пробуђено стање не може да пропусти без пажње, али може да се на њега не осврће и оставши неко време у њему опет сиђе (падне) у уобичајени ковитлац покрета душе и тела. Буђење не завршава дело обраћења грешника, већ га само зачиње и након њега предстоји нам рад на себи, и то веома сложен рад. Уосталом, све што овде спада одвија се у два заокрета слободе: прво у кретању ка себи, а затим од себе ка Богу. У првом човек враћа себи власт над собом коју је изгубио, а у другом приноси себе на жртву Богу – жртву свепаљеницу слободе. У првом долази до одлуке да остави грех, а у другом приближавајући се Богу даје завет да ће само Њему припадати у све дане свог живота.
161. Свети Макарије Египатски каже (бес. 1 о чувању срца, гл. 12, стр. 451) да благодат која му (човеку) долази нимало “не везује његову вољу принудном силом и не чини га постојаним у добру, чак и ако би он ово желео или не би желео. Напротив, Божија сила која се налази у човеку оставља место слободи да се открије воља човека, да ли се пристаје или не пристаје на благодат.” Од овог тренутка почиње сједињење слободе с благодаћу. Благодат је деловала споља и стоји споља. Она улази унутра и почиње да влада деловима духа не другачије, него када јој човек својом жељом отвара улаз у себе или отвара уста да би је прихватио. Ако човек пожели она је спремна да помогне. Човек не може да учини себе добрим или да утврди себе у добру, али жели и напреже се; ради ове жеље благодат у човеку укрепљује жељено добро. Све ће се тако одвијати до коначног овладавања човека собом у добру и угађању Богу.
162. Ономе ко је тражио благодатну помоћ и ко сада осећа њену посету оваква жеља треба да буде својствена, т.ј. да се обавезно треба поправити и приступити овоме одмах – то осећање је већ руководило њиме у свим наведеним напорима; али његовом саставу или савршенству се и овде нешто додаје. Постоји мислена жеља: ум захтева и човек се приморава; оваква жеља управља припремним напорима. Постоји жеља саосећања: она се рађа под дејством благодатног подстицања. Постоји, на крају, жеља делатна – сагласност воље да одмах приступи делу устајања од падова; она сада треба да се створи по благодатном подстицају.
163. Зато одстрани све што може да угаси овај огањ који се зачиње, и окружи себе свиме што може да га храни и доведе до пламена. Осами се, моли се и насамо размисли шта да радиш. Онај поредак живота, послова и труда који ти је већ наведен и на који си сам себе приморавао тражећи благодат јесте најбоље и за продужавање у себи дејства које је она започела. Најбољи од њих су у том случају – осамљивање, молитва и размишљање. Осамљивање ће бити сабраније што је молитва дубља и размишљање делатније.
164. Сада твоје расуђивање са собом неће бити оно што је раније било. Без подстицања оно обично скреће у уопштеност; сада, напротив подражавајући благодати и под њеним руководством оно ће чинити да сматраш да се све односи директно на тебе без икаквих извињавања и скретања, окретаће ти предмете са страна које највише могу да делују на тебе. Зато у овом случају нећеш само размишљати, колико ћеш прелазити са осећања на осећање.
165. Види Господ твоју потребу и труд и пружиће ти руку помоћи, подржаће те и утврдити да будеш онакав какав треба да буде војник који ступа у борбу. Ево где је ослонац! Најопасније је ако душа умисли да ово сама може да стекне; тада ће све изгубити. Зло ће је опет савладити, заклониће ову још увек слабу светлост у себи, угасиће овај, једва упаљени пламичак. Душа зна колико је немоћна сама по себи, зато ништа не очекује од себе, нека пада у понижење пред Богом, нека у свом срцу претвори себе у ништа. Тада ће сведејствена благодат од овог ничег створити у њој све. Ко се у крајњем самопонижењу препушта руци Божијој привлачи Бога, срдоболног, и постаје јак Његовом силом.
Све очекујући од Бога и ништа од себе човек и сам треба да се труди да делује и по сили да делује да би Божанствена помоћ имала чему да помогне, да Божанствена сила има шта да осени. Благодат је већ присутна, али ће она деловати после личних покрета, надомештајући њихову немоћ својом силом. Дакле, ставши чврсто ногом у самопонизном предавању себе вољи Божијој и сам делуј не раслабљујући се.

Comments are closed.